zoran

1. FREDERIK EŠTON
LUN I PUKOVNIK
BROJ 44 • 30Ö00 DINARA

3. J o š jednom sam se uverio da smo
spremni. Ponavljam, potrudiću se
da sve prođe bez žrtava. Nepotreb­
no ili brzopleto ubijanje bilo bi ne­
oprostiva glupost. Još jednom pro-
verite da li ste dobro upotrebili sva
sredstva za maskiranje, a onda da
uništimo makete — reče čovek koji
je stajao na čelu osam jardi dugog i
pet jardi širokog podijuma.
Tamo se nalazila maketa jednog
dela gradske četvrti oko Bouling
Grin Lejna. Sve je bilo vem a kopija
ulice, juvelirske radnje »Erlok«, jed­
nog kamiona s blindiranim furgo­
nom, parkiranih automobila i ogra­
de na uvećanom delu zgrade. Šest
ljudi se dadoše na posao i brzo ras-
taviše makete, izlomiše ih na sitne
delova i sve baciše u veliku pod­
rumsku peć. Najmlađi od njih, sna­
žan čovek širokih vilica, preli ostat­
ke uljem za loženje i potpali peć, ko­
ja poče da gori bacajući odsjaj na
grubi betonski pod. Ostali brzo od-
nesoše delove jednog reljefa koji je.
pokazivao Kanarska ostrva s make­
tama Tenerife i naselja na ostalim
ostrvima. Naročito brižljivo je bio iz­
građen deo sa ostrvom La Palma i
na njemu se video krater Kaldera.
Zadovoljno razgledaše reljef i ne­
ko s uzdahom reče:
— Ne mogu da zaboravim plaže
na Lankarotu. Vratiću se tamo čim
bude moguće.
— Krenimo kako je dogovoreno
—reče čovek koji je očito predvodio
ovu grupu ljudi.
I Prvo iziđoše dvojica, a zatim, po­
sle četiri minute, sledeća dvojica.
Ostadoše vođa i njegova dva pratio­
ca. Svi su gledali na zidni časovnik,
pa i oni krenuše tačno posle pet mi­
nuta.
*
P e t minuta pre jedanaest časo­
va, toga dana iz Rojal Mint Strita
krenuo je kamion sa blindiranim
furgonom natovaren polugama zla­
ta u vrednosti od tačno tri četvrtine
miliona funti. Bilo je tu još nekoliko
kožnih vreća napunjenih srebrnim
prahom, koji upotrebljavaju juveliri.
Zlato i kamion pripadali su banci
»Natan i sinovi«, koja je jedina u
Londonu ovlašćena da trguje ple­
menitim metalima. Pored vozača,
koji je bio sam u kabini kamiona, u
furgonu su se nalazila dva pratioca
naoružana sa po dva pištolja. Uz če­
lične ploče pored vrata furgona bile
su pričvršćene dve mašinske puške.
Tačno u jedanaest i trideset blin­
dirani kamion se zaustavio u Haton
Gardenu, gde je istovario osam zlat­
nih poluga, a zatim je nastavio do
Bouling Grin Lejna. U jedanaest i
četrdeset kamion se zaustavio pred
zgradom broj četrnaest. Iz furgona
je izišao jedan od pratilaca noseći
kožnu vreću srebrnog praha za ju-
velirsku radnju »Erlok«. Za njim su
se zalupila teška čelična vrata koja
ne probija nikakav kuršum, a treba­
lo bi snažno artiljerijsko oruđe da
ih razbije.
Pratilac je ušao u juvelirsku rad­
nju, predao srebro i odmah izišao.
3

4. Bio se već približio furgonu kad ga
je nešto snažno lupilo po glavi i on
je izgubio svest, ali nije pao, jer su
ga pridržala dva starija i lepo obu­
čena džentlmena. Treći je prišao
furgonu i kucnuo tačno onako kako
je to uvek činio napadnuti pratilac;
dva udarca u razmaku od pet se­
kundi. Zatim je skoro šapatom izgo­
vorio lozinku:
— Hajde, Dževe! Er sveni
Zadnje dve reči nisu ništa značile,
ali su bile obavezni deo lozinke.
Teška čelična vrata se odškrinu-
še. Drugi čuvar htede da po običaju
prvo pažljivo proviri i osmotri je li
njegov drug sam pred furgonom,
ali ga dočeka mlaz nekakvog gasa
otužnog mirisa i on u trenutku osle-
pe i izgubi svest.
U istom trenutku jedan čovek
kliznu uz furgon do vozačevih vra­
ta, koji je pušio čekajući i držeći do
polovine spušteno nesalomljivo
staklo na takođe blindiranim vrati­
ma svoje kabine. Mlaz gasa zašištao
je prema vozačevom licu. On se uh­
vatio za oči, a onda klonuo na sediš-
tu. Napadač je provukao ruku do
unutrašnje strane vrata i otvorio ih,
a onda seo na vozačevo mesto, po­
što je ovoga spustio na pod pored
sebe.
Dva čoveka su ubacila u furgon
prvog onesvešćenog pratioca i vra­
ta su se za njim zalupila. Kamion je
odmah krenuo. Sve je trajalo manje
od dve minute. Niko od prolaznika
nije ništa primetio, jer su se za to
postarala dva čoveka u blizini glas­
no se smejući i dovikujući jednog
neobičnog psa, koji je išao samo na
zadnjim nogama i veselo se kezio.
Ali pas je bio neobičan zbog boje.
Bio je narandžast i imao žutu glavu
i kao sneg beo rep. Prolaznici su bili
iznenađeni izgledom i bojom psa, a
uveseljavala ih je njegova igra. Ko­
načno su ga dva čoveka uhvatila i
odvela ga ka jednim kolima.
Za to vreme, kamion natovaren
zlatom i srebrnim prahom nestao je
u povorci ostalih vozila.
U dvanaest i trideset kamion se
nalazio parkiran u Tvisten Rodu. Iz
njega se čulo stenjanje, koje nije
moglo da koristi zbog prolaska dru­
gih vozila. U jednom trenutku po­
red kamiona su išle četiri devojke, a
desilo se da u blizini nije prolazilo
nijedno vozilo. One su čule neobič­
ne zvuke. Najhrabrija od njih je pri­
šla i otvorila teška vrata ¿furgona.
Ugledala je tri nesrećna čoveka
»Natan banke«. Bili su čvrsto vezani
i zapušenih usta. Ona je otrčala do
prvog telefona i okrenula tri devet­
ke. Javio se dežurni Skotland Jarda.
*
Inspektor Skotland Jarda Štok-
vel brzo je shvatio da je izvršena
jedna od najbolje organizovanih
pljački za koje je ikada čuo. Tri ve­
zana čoveka nisu mogla mnogo da
kažu. Od trenutka napada oni su bi­
li i bez svesti i privremeno slepi. Os-
vestili su se dok je kamion stajao.
Neko je istovario zlato. Nisu uspeli
da vide nijednog napadača. Nisu im
čuli glasove, sem onaj koji je proša­
putao.-
»Hajde, Dževe, Er sven.« Sve se
odigravalo brzo i u tišini.
— Treba da blokiramo aerodro­
me, luke, drumove, raskrsnice i
Temzu! — naredi on detektivu Le-
nonu.
Uskoro je potvrđena i njegova bo­
jazan da neće naći ni otiske prstiju,
ni bilo kakav trag. Sem otiska voza­
ča i pratilaca, nigde na kamionu ni­
je bilo drugih, jer vozilo je često čiš-
ćeno i prano.
4

5. — bve je urađeno bez greške —
reče on detektivu Herbu Adamso-
nu, koji je stajao pored njega i bri­
sao naočari. — Neko je, verovatno,
danima sedeo u obližnjem baru i
motrio kretanje kamiona, koji je
uvek u isto vreme tri puta nedeljno
dolazio pred juvelirsku radnju »Er-
lok«. Sigurno se poslužio i mikro
uređajem za prisluškivanje postav­
ljenim tamo gde se kamion zaustav­
lja, pa je čuo šta treba reći da se
vrata na furgonu otvore.
—Pa to liči na Luna, kralja pono­
ći! —uzviknu detektiv Adamson.
— D a... Ipak, voleo bih da vidim
još jednog nenadmašnog majstora
za dobro smišljene napade — reče
inspektor.
Nekoliko minuta je razmišljao ću­
teći, a onda izdade nužna uputstva
o istrazi, pogleda na svoj ručni ča-
sovnik i pozva dva svoja mlada de­
tektiva.
— Posetićemo pukovnika — reče
kroz stisnute zube.
Vozaču naredi da vozi bi~zo i gde
god treba da upotrebljava policij­
sku sirenu, jer hoće da što pre stig­
nu u Vatimer Rod. f
Vrata stare, ali lepe i dobro od­
ržavane kuće s desetak prostorija
otvori im nasmejana devojka duge
plave i sjajne kose spletene u dugu
pletenicu.
—Da li je pukovnik Voteres u ku­
ći? —upita inspektor.
—Jeste. Radi u podrumu sa svoja
tri prijatelja —odgovori devojka.
—Sta rade?
— Zašto me ispitujete i ko ste vi,
gospodine? — upita devojka i os-
meh joj isčeze s lica.
Inspektor joj pokaza policijsku
kartu.
—Odgovorite mi šta rade.
— ivao i uveK, proučavaju Kanar-
ska ostrva i prave nekakve planove
—odgovori devojka.
— Kad su stigli?
—Verovatno još u toku jutra.
—Zar ne znate tačno? !
—Ja sam stigla tačno u dvanaest
časova. Pukovnik i njegovi prijatelji
bili su u podrumu u oblaku dima od
popušenih cigareta.
—A ko ste vi, gospođice?
— Zovem se Konstanca Andis.
Gospodin Voters je moj rođak i sta­
ratelj.
— Da li ste zaposleni?
—Jesam. Po struci sam hemičar.
Radim u laboratoriji fabrike kozme­
tičkih preparata.
— Zašto niste i danas na poslu?
—Juče je počeo moj odmor. Gos­
podin Voters me šalje na Kanarska
ostrva. Kaže da je tamo divno. Da­
nas sam došla da provedem dan sa
njim, ali oieli su mi ga njegovi stari
drugovi — ispriča devojka još uvek
stojeći pored vrata, dok su inspek­
tor i dva detektiva bili ušli u hol i
stajali blizu nje.
— Odvedite nas do pukovnika —
konačno se odluči inspektor Štok-
vel.
Devojka posluša i pođe preko ho­
la. Tri policajca su nehotično gleda­
li samo u njenu skladnu figuru. Sti­
goše do podrumskog stepeništa i
spustiše se u prostrani podrum.
Oko velikog reljefa Kanarskih os­
trva stajala su četiri čoveka s tan­
kim štapovima i živo raspravljala o
tome da li će pošumljavanje ivica
kratera Kaldere moći da zaustavi
njihovo raspadanje, koje ugrožava i
lepotu kraja i divnu dolinu u dnu
na dubini od hiljadu jardi.
— Imamo goste! — uzviknu de­
vojka.
— O, inspektor Štokvel! Nadam
se da si se već jednom odlučio da se
5

6. vratiš ratnim drugovima. Bio si do­
bar komandos, a sada si loš inspek­
tor. Zato loše izgledaš. Vrat ti je sve
tanji i sve više naboran. Bled si i ni­
kakav. S nama bi opet bio kako tre­
ba — prosu bujicu reći nasmejani
Edvin Voters.
— Nisam došao da vam se pri­
ključim — reče inspektor i pogled
mu pređe po detaljima reljefa, za-
stade na pepeljarama punim pika-
vaca, a zatim pređe prema tavanici
i oblacima dima.
— Čemu onda da zahvalimo za
sreću što te vidimo? I ko su dva
mlada gospodina? Nisi nam ih
predstavio — reče čovek vitkog sta­
sa, čije čelo je bilo golo i sastavljalo
se sa golim temenom do linije od
koje je rasla bujna i duga kosa.
Bio je to penzionisani kapetan Fi­
lip Krejton, koga je inspektor Štok-
vel odlično poznavao još iz ratnih
dana kao majstora za oružje, herni­
ju i radio uređaje.
— Ovo su moji pomoćnici, detek­
tivi Herb Adamson i Piter Lenon —
odgovori inspektor:
Četiri čoveka su očekivala da in­
spektor sada njih predstavi svojim
pomoćnicima, ali on samo reče:
—. Oni vas znaju s fotografije iz
mog albuma, a znaju o vama sve što
znam i ja sam.
—Bojim se da ste im preneli i va­
še prljave sumnje — upade krupan
čovek širokog lica, mesnatog nosa i
tvrdih linija oko usta.
— U pravu si, Hale. Došli smo da
pitamo šta znate o pljački zlata —
odgovori inspektor.
— Neko zlato je opljačkano? —
upita četvrti pukovnikov prijatelj
Robert Tom, koji je do tog trenutka
ćutao neprekidno se zagonetno
smeškajući.
— Da li nas optužuješ, Frenk? —
ljutito upita pukovnik Voters.
— Voleo bih da to mogu da uči­
nim —odgovori Štokvel.
—Onda se gubi iz moje kuće! Nisi
dobro došao. Izrekao si najgadniju
klevetu koju bi čovek mogao da za­
misli — izgrdi ga Voters još uvek
pokazujući prema stepeništu.
Inspektor se smeškao posmatra-
jući ih nekoliko trenutaka, a onda
zaključi:
—Odlazim, gospodo. Vidim da je­
dan drugom dajete alibi. Ovde se
potvrđuje da satima niste izlazili.
Cak i gospođica Kostanca je dobar
svedok u vašu korist, jer vas je za­
tekla ovde u dvanaest časova, a
pljačka se dogodila u jedanaest i
četrdeset i dve minute. A ipak...
Jednoga dana otkriću grešku.
Odmah zatim on se uvređeno ok­
renu i dade znak svojim pomoćnici­
ma da krenu;
— Hajde, Štokvel, ne budi zlo­
pamtilo! —uzviknu Voters. — Šalio
sam se ono o isterivanju iz kuće. Sa­
da si zagolicao našu radoznalost i
odlaziš bez objašnjenja. O kakvoj
pljački je reč?
— Mislim da vi o tome znate više
nego ja, ali ispričaću vam —reče in­
spektor Štokvel.
Dok je ponavljao priču o pljački
zlata, pažljivo je motrio lica prisut­
nih. Svi su se smeškali tako da nije
mogao da otkrije ni najmanji znak
straha što im je na tragu.
— Mislim da je ovo tvoje delo,
Ede. Ako niste direktno učestvovali,
vas četvorica ste izviđali, pripremili
i planirali svaki detalj — zaključi
Štokvel još uvek stojeći.
Odmah zatim se okrenu i poče da
se penje stepeništem u pratnji dva
svoja detektiva. Za njima se čuo
smeh.
Kad sedoše u automobil, inspek­
tor reče vozaču da ne pali motor i iz
džepa izvuče mali prijemnik, koji je

7. išao uz prislušne mikrouređaje, ko­
jima je Skotland Jard bio opremio
svoje ljude tek pre dva meseca i što
je držano u najvećoj tajnosti.
Slušajući, inspektor Stokvel je gri­
zao svoju ugašenu lulu. Čuo je kako
penzionisani pukovnik Edvin Vo-
ters govori:
— Ne bismo smeli da u daljem
razgovoru vređamo inspektora
Štokvela, jer on je sigurno ostavio
neku »bubicu« iza sebe, pa sada slu­
ša svaku našu reč.
— Zar su već jednom i inspektori
opremljeni tim stvarčicama? —upi­
ta Hal Blekidž, čiji krupni glas Štok-
vel poznade i preko prijemnika.
— Opremljeni su, ali zastarelim
tipom — odgovori Voters i predloži
da se dalje raspravlja o zaštiti sta­
rog vulkanskog grotla,
Inspektor Štokvel progunđa neku
psovku, isključi prijemnik i vozaču
naredi da vozi u Skotland Jard.
>
II
B ilo je lepo i tiho majsko veče,
zbog čega je Norman Kiligart zaus­
tavio kola na Bruk Grinu i uputio se
da prošeta parkom.
Pored toga što je bilo prijatno, ovo
veče je za Kiligarta bilo i jedno od
vrlo retkih, jer bio je trezan, a toga
dana još nije bio popio ni čašicu al­
kohola. Vidno je hramao na desnu
nogu, ali je šetao pustom alejom
parka. Jedan takođe usamljeni še­
tač mu je dolazio u susret. Mimoila­
zili su se baš pod stubom sa koga je
svetlela jaka lampa. Nepoznatom se
ote osmeh, ali odmah iščeze s lica.
Pogledao je Kiligarta kao da uživa
u tome što vidi visokog i lepog
momka.
Kad je nepoznati odmakao neko­
liko koraka, Kiligart se okrenu i po-
zva:
— Halo, gospodine! Zastanite tre­
nutak!
Odmah zatim krenu ka nepozna­
tom, koji ga je radoznalo posmat-
rao, a uz to je izraz na njegovom li­
cu pokazivao da mu ovaj poziv nije
neprijatan. Ćekao je da Kiligart ka­
že šta želi.
— Ne možete tek tako... Pa ja
sam večeras, na časnu reč, sasvim
trezan. I evo šta mi se desilo —poče
Kiligart i podiže nogavicu pantalo-
na ispod koje se ukaza zavoj na no­
zi.
— Da li se poznajemo? — upita
nepoznati.
—Još kako! Ali da završim o svo­
joj nozi. Ujeo me je moj pas. A znate
li zašto?
— Ili je vaš pas zao, ili ste mu uči­
nili nešto neobično —smeškajući se
odgovori nepoznati.
—Nijedno od toga —nastavi Kili­
gart. — Prošle noći došao sam kući
trezan i on me nije prepoznao.
Nepoznati se nasmeja i dodade:
— Dakle, i večeras bi mogao da
vas ujede.
— Do đavola, naučiću ga pameti.
Večeras će me opet videti treznog.
Mora da se navikne.
Nepoznati klimnu glavom i reče:
— To je dobar način. Ovaj kratki
susret zaista me je razvedrio. A sa­
da bih morao...
— A, to nikako. Prošetaćemo još
malo parkom, a onda idemo u moj
stan na po jedno piće i malo ugod­
nog razgovora. Ne možete to da od­
bijete jednom starom, treznom
momku —usprotivi se Kiligart.
— Moje slobodno vreme je vrlo
ograničeno...
— Hoćete da odbijete poziv ne­
poznatog? To nećete uspeti. Vi me­
ne vrlo dobro poznajete.
— Ne poričem... Znam za uspeh
vaše dve knjige, posle kojih su mno­
7

8. gi tvrdili da se pojavio novi genije
engleske literature. Ali nisam imao
priliku da vas lično upoznam i za­
to. .
—Valjda mi ne uskraćujete pove-
renje? Pa ja sam vas tri puta video u
avionu, dok sam pilotirao u putnič­
kom saobraćaju prema Parizu. Zna­
te i to da su me najurili zbog pića...
Video sam vas i prepoznao nekoliko
puta, ali nisam potrčao da okrećem
tri devetke1, iako znam da vas žele
videti iza rešetaka —smejući se na­
stavi Kiligart.
—Ipak mi recite gde smo se upoz­
nali —reče nepoznati.
— Bio sam učitelj pilotiranja za
amatere. Tada sam vas upoznao. A
sada mislim da je dosta objašnjenja.
Moj stan je odmah iza parka. Učini­
te mi to, gospodine Donalde — za­
ključi Kiligart.
— U redu, Normane. Milo mi je
što sam vas sreo — prihvati konač­
no Donald Sikert, jer to je bio on,
slavni Lun, kralj ponoći.
Njih dvojica pođoše dalje tiho raz­
govarajući.
—Znate li zašto sam tako uporan
da mi budete gost?
— Pa... mislim da smo se bili
sprijateljili kad sam učio pilotiranje.
Vaša je zasluga što sam letenje nau­
čio kako treba. To mi je odlično do­
šlo već nekoliko puta — odgovori
Sikert.
— Verujem da bih vas uporno i
najsrdačnije zvao i u svakoj drugoj
prilici, ali ovoga puta imam i pose­
ban razlog.
— Kažite mi ga, ako vam to ne
smeta.
— Danas sam učestvovao u sni­
manju razgovora sa izvesnim pu­
kovnikom Votersom. Bilo je reči i o
vama. Namučio sam pukovnika i
lv Broj Skotland Jarda za hitne prijave je 999.
8
posle snimanja smo se potukli. Ra­
na na mojoj nozi je posledica te tu­
če. Razgovor treba da bude emito-
van večeras u dvadeset i jedan. Slu-
šaćemo zajedno — ispriča Kiligart.
— Je li to nešto u vezi s današ­
njom pljačkom zlata? — upita Lun.
—Jeste. Šta vi mislite o tome?
— Sve liči na delo majstora mu­
njevitih napada, a Voters je jedan
od najvećih u Londonu.
— On je bio skroman i izjavio je
da vama daje prednost — smejući
se reče Kiligart.
— A, tako... Dakle, on vas je po-
vredio, a priča o psu je bila samo ša­
la —reče Lun.
— Volim šale o pijancima, jer i
sam nisam otporan prema toj ljud­
skoj mani.
— Pričajte mi nešto o sebi. Kako
živite? Cime se bavite?
—Pijem... Pijem mnogo i to odre­
đuje moj način života. Prestao sam
da pišem romane. Sreća je što uvek
smislim neku dobru ideju i prodam
je kao sadržaj romana konjunktur­
nim piscima, ili scenaristima. Mno­
gim listovima prodajem vesti i pod­
atke, a ostavljam da njihovi momci
napišu. I tako... živi se... Ipak
imam čvrst karakter. Od oca sam
nasledio uhodanu garažu na Čelzi-
herstu, u kojoj rade odlični momci.
Ostajao sam bez pet pensa u džepu
za čašicu pića, ali nisam prodao i
propio garažu. Zar nisam karakter?
—Uvek sam vas smatrao čvrstim
momkom.
—Hm ... Tako misli i izvesna Peri
Erter, iako zna đ£ sam propao kao
vojni pilot, proteran kao civilni i iz­
gubio čak i amatersku letačku knji­
žicu. Nisam uspeo da nastavim kao
pisac, a nisam ni novinar... Ipak ne
žalim se, jer zna se da je Norman
Kiligart pošten momak.

9. Tog trenutka iziđoše iz parka i
uputiše se ka kući u kojoj je Kiligart
imao mali momački stan. U senci
drvoreda stajala su četiri čoveka.
— Tako sam želeo da me poseti;
te... Ali sada se kajem... Bolje je da
mi oprostite i da odmah idete dalje
—iznenada reče Kiligart.
—Je li ta nagla promena u vezi s
ona četiri tipa što se skrivaju u sen­
ci drveća? —upita Lun.
— Ne znam ko su oni, ali više ne
želim da vas vodim u svoj stan. Op­
rostite i laku noć! — zaključi Kili­
gart.
—Sada ja ne želim da odem —re­
če Lun.
Kiligart još jednom pokuša da na­
pusti Luna, ali ovaj ga uze pod ruku
i skoro ga povuče ka ulazu u kuću.
Četiri čoveka iziđoše iz senke i mu­
njevito napadoše.
Kiligart stiže da se s jednim uhva­
ti ukoštac i osvrnu se da vidi šta se
događa s Lunom. Zaboravi protivni­
ka u svom zagrljaju, ali i ovaj je za­
stao zapanjen onim što je video.
Lun je delio udarce ostaloj trojici
napadača. Jednom od njih sevnu
nož u ruci, ali u sledećem trenutku
ruka mu je visila niz telo slomljena
kao suha grančica. On je jaukao
tražeći pomoć ostalih. Jedan drugi
napadač, čovek crne i ulepljene ko­
se i tamnog lica, poteže pištolj, ali
za delić sekunde kasno. Lunova
pesnica ga pogodi pravo u čelo i on
pad.e nauznak ispustivši oružje. Tre­
ći se saže da dohvati pištolj, ali ga
Lun mlatnu po potiljku sastavlje­
nim rukama i on poklopi oružje os­
tajući nepomičan.
Četvrti napadač, koji je još uvek
bio u Kiligartovom zagrljaju, naglo
se izvi i otrže se, a onda pobeže u
mrak.
— Poznaješ li ove momke, Nor-
mane? — upita Lun.
—Viđao sam tog što cvili zbog ru­
ke kod izvesnog Oskara Harusija.
Pretpostavljam da su i ostali Haru-
sijevi gangsteri —odgovori Kiligart.
Čovek sa slomljenom rukom ko­
načno se stropošta na asfalt izgu­
bivši svest.
— Uđimo, jer ovde za nas nema
više posla —zaključi Lun.
— O, kao bi me pretukli da sam
naišao sam! Harusi ih je poslao da
me udese, jer mu se ne sviđa što
sam hteo da saznam nešto više o
njegovim poslovima —reče Kiligart
dok su ulazili i dok je zatvarao vra­
ta.
—Možda su hteli i da vas ubiju —
reče Lun.
— To onda rade na drugi način.
Priča se da Harusi ima plaćenog
ubicu koji i sa pet stotina jardi po­
gađa čoveka u oko, a služi se oruž­
jem s prigušivačem. Več bih bio
mrtav, da je Harusi to želeo. Ovo je
trebalo da bude samo opomena —
odgovori Kiligart.
Odmah zatim uđoše u dobro na-
meštenu, ali prilično neurednu so­
bu, u kojoj je bilo pet fotelja, dva
stola i dva otomana. U uglu je bio
televizijski prijemnik i Kiligart ga
uključi, a onda potraži piće u sob­
nom baru koji se nalazio u suprot­
nom uglu.
— Posle ovoga napolju, jedna ča­
šica viskija ne može da smeta —re­
če on kao da se izvinjava.
Lun prihvati piće i upita:
—Kako se dogodilo da ste upali u
tu istragu oko pljačke zlata?
— Imao sam sreću. Susreo sam
jednu divnu devojku. Zove se Enda
Halmes...
— Pa ona je detektiv Skotland
Jarda, najlepša žena policajac ne
samo Engleske, nego možda i celog
sveta —prekide ga Lun.
9

10. —Pa za vas nema tajni! —usklik-
nu Kiligart. —Mislio sam da sam ja
jedan od vrlo retkih izvan policije,
ili možda jedini koji to zna. Ona je
salonska dama i omiljena monden-
k a...
— I pri tome vrlo opasna — na-
smeja se Lun. —Opasna za momač­
ka srca i grešnike svih vrsta.
—Da li je opasna i za vas? —upi­
ta Kiligart i na licu mu se pojavi za­
brinut izraz, što nije promaklo Lu­
nu.
—Ona me ne poznaje —odgovori
Sikert.
— Ali ona treba svakog časa da
stigne. Želi da zajedno vidimo tu
prokletu, televizijsku emisiju. Morao
sam da to javim i svojoj Peri, jer bi
inače moglo da se dogodi svašta,
ako bi ona iznenada naišla, a ima i
ključeve ove moje jazbine —objasni
Kiligart.
—Čim iziđem iz svojih laboratori­
ja, život mi se komplikuje — reče
Lun vedro. — Kako mislite da me
predstavite toj lepotici iz policije i
svojoj devojci?
— Prvo treba da mi se obraćate
imenom, jer bi je čudilo da sa čove-
kom u svom stanu nisam popio
bratsku čašicu.
— Dobro, Normane — prihvati
Lun. —Sada se zovem Gari Mostin i
inženjer sam elektrotehnike. Imam
i stan s tablicom na to ime, a zave­
den sam i u arhivi diplomiranih in­
ženjera Univerziteta.
— Trezan sam i zapamtiću, dragi
Gari Mostine — smejući se reče Ki­
ligart i ustade da opet naspe piće.
Pri tome je stalno mrmljao Luno-
vo novo ime da ga zauvek upamti.
Tada se začu zvono i on otvori vra­
ta, Dve devojke uđoše i prvo u hod­
niku porazgovaraše s Kiligartom
oduševljavajući se što ga vide trez-
nog. Lun je čuo kako im on priča o
susretu s dragim prijateljem, inže­
njerom Mostinom.
Kad uđoše, Kiligart predstavi Lu­
na devojkama, koje nisu uspevale
da prikriju zadovoljstvo što vide do­
stojanstvenog, visokog i privlačnog
muškarca. U pogledu Ende Halmes
bilo je i one treperave radoznalosti i
čudne opreznosti, jer kao da već be­
se osetila Lunovu privlačnost.
Ona sede po strani na otoman i
osloni se razmaknutim rukama pre­
krstivši svoje lepe noge, pri čemu
njena kratka haljina otkri izazovne
obline. Lun se trudio da je gleda U
oči, kao da ne vidi ostatak lepog pri­
zora, koji su muškim očima pružale
njene prekrštene noge i malo istu­
rene grudi pod haljinom od skupe
svile lepih, neodređenih šara i sve-
žih boja. Oko vrata je imala neku
vrstu šala od crvene i sive svile.
Norman izmeša koktel za koji je
znao da ga vole obe devojke. A tada
poče emisija razgovora sa sumnji­
vim pukovnikom Votersom. Bila je
režirana kao dvoboj recima dva čo-
veka postavljena u dve fotelje oko
niskog stočića. Iza njih se videla og­
romna fotografija blindiranog ka­
miona i tri bančina službenika sav­
ladana u napadu.
— Zar se ne vidi da sam bio sas­
vim trezan? — upita Kiligart odu­
ševljeno.
Na ekranu se pojavi prvo krupni
plan markantnog penzionisanog
pukovnika, a onda kamera skrenu
na nasmešenog Kiligarta.
— Da li da vam postavim pitanje
koje je u osnovi svega što želim da
raspravim s vama večeras pred
mnogobrojnim gledaocima? — pi­
tao je Kiligart.
— Pitajte — mirno i s osmehom
odgovori Voters.
—I nećete se ljutiti?
—Neću, makar šta da pitate.
10

11. —Da li ste na neki način učestvo­
vali u otmici zlata iz kamiona čija
fotografija se nalazi iza nas?
— Zar u mojim godinama? Šta
vam pada na pamet? — odgovori
pukovnik, a oči mu lukavo blesnu-
še.
— Ali vi izgledate kao da niste
prešli polovinu četvrte decenije ži­
vota.
— Imam pedeset i devet godina.
Iza mene je ostalo vreme teških rat­
nih godina. Mučen sam i ranja­
van. ...
— Dozvoljavate li da vas predsta­
vim gledaocima?
— Radije to, nego da sam pričam
— smejući se odgovori pukovnik
Voters i poče da priprema i pali ci­
garetu.
— Neki nesavesni pisci feljtona
predstavljali su vas kao krupnog
prosedog čoveka s gusarskim licem
i ironičnim pogledom, a nazivali su
vas razbojnikom i herojem.
— Gledaoci vide kako izgledam.
Ono da sam zločinac samo je rela­
tivna istina, Jedan greh mladosti;;.
— Da, suviše ste odan prijatelj.
Tada ste za svoje prijatelje naleteli
kamionom na juvelirsku radnju, a
oni su pograbili zlato i ostali nakit.
— Bilo je tako — s uzdahom reče
pukovnik. —To je moj prvi greh.
—Obili ste i trinaest kasa koriste­
ći naročito jak eksploziv...
— Bio sam mlad. Sve kase pripa­
dale su ljudima koji su se obogatili
suviše lako i brzo. Zamišljao sam se­
be kao Robina Huda.
— I tako ste stigli na ostrvo Džer-
si, gde ste bili zatvorenik sa isto kao
vi slavnim Čepmenom.
—Tačno, jedino smo se razlikova­
li u tome što je Ćepmen obio tride­
set i sedam kasa, pa sam ga pošto­
vao kao džentlmena većeg ranga —
smejući se odgovori pukovnik. — O
svemu tome postoji moja knjiga, ko­
ju preporučujem gledaocima. A vas
molim da ne ponavljamo bar moje
ostale podvige, koji bi mogli da iza­
zovu rodoljubive simpatije prema
meni u ovom trenutku kada odgo­
varam na glasine o svojim novim
grehovima.
— Prihvatam. Dozvolite samo da
kažem da ste za ratne podvige i na
tlu Nemačke i u Engleskoj dobili op­
roštaj grehova iz mladosti, oficirski
čin i kasnije unapređenje do čina
pukovnika, kao krunu svega — tri
krsta, najviša odlikovanja... — na­
stavi Kiligart.
— Budimo precizniji — prekide
ga Voters. —Dva krsta su odlikova­
nja kraljevine, a treći je bio nemački
gvozdeni krst. Hitlerove budale su
me smatrale svojim herojem,. Odli­
kovali su me i prebacili u Portugali-
ju. Istim putem je išao Čepmen pre
mene. Odatle sam došao u Pariz i
preko pokreta otpora nazad u En­
glesku. Igrao sam se podvaljujući
Nemcima i tako se rat završio.
— Da li smatrate logičnim mišlje­
nje da vam vaš nemirni duh nije do­
zvolio da se zadovoljite time što ste
obasuti priznanjima i odlikovanji­
ma, a zatim odmah penzijom?
— To je tačno. Preduzeo sam ne­
koliko poslova u Africi i Aziji, ali
uvek za interese Velike Britanije.
Godine su učinile svoje i već dugo
živim mirno prateći meteorološke
izveštaje i strahujući od svake pro-
mene vremena, jer me bole leđa i
ožiljci rana.
—Da li su vas i danas bolela leđa
i da li su vas mučile posledice rana?
— Manje nego obično.
—Ko je prvi izrazio sumnju da ste
na neki način učestvovali u pljačci?
—pitao je dalje Norman Kiligart.
— Postoji jedan divan, sposoban i
hrabar čovek. Bio mi je drug u ratu.
11

12. Jednom sam ga izvukao iz nemač-
kog zatvora u Belgiji, gde je bio pre­
bačen kao naš obaveštajac. Bio sam
sa kapetanom Filipom Krejtonom,
koji je tada bio samo narednik. Ve­
zao sam Filipa, obukao uniformu
nemačkog majora i doveo svog »za­
robljenika« pred zatvor tukući ga
tako da je bio obliven krvlju. Ne-
mački stražari i poručnik, upravnik
zatvora pomogli su mi da suočim
dva britanska špijuna. Filip Krejton
je potvrdio da je Frenk Štokvel naš
špijun, a Nemci do tada nisu znali
ni njegovo ime ni poreklo. Ljutito
sam ih odveo, a Nemci nisu ni pitali
zašto, poštujući moj brzi uspeh.
— Dakle, radi se o inspektoru
Skotland Jarda, gospodinu Frenku
Štokvelu? —pitao je Kiligart.
— Da! Taj divni čovek ima samo
jednu manu. Misli da sam uvek bio
gangster i da sam to i sada. To je
njegova fiks-ideja. Treba da se leči.
Zamislite, ni pun sat posle pljačke
nije našao sebi drugi posao, nego
da dođe u moju kuću i da proverava
gde se nalazim. Tako je, jadnik, ut­
vrdio moj alibi i postao moj najdraži
svedok u slučaju da me neko i dalje
kleveće. Sam je video sve znake da
sam sa tri prijatelja još od jutra ne­
prekidno proučavao jedan plan oko
Kanarskih ostrva. Ne verujem da
nam vreme dozvoljava da govorim
o tom svom planu — pričao je pu­
kovnik Voters.
—Dakle, obezbeđeni se od optuž­
be? —pitao je Kiligart.
— Čak i kad bih hteo da optužim
samoga sebe, ne bih uspeo, jer naše
pravosuđe traži činjenice — lukavo
se smejupi odgovori Voters.
— Pominju se i drugi pukovnici
kao na primer, Edi Čepmen. Jedan
od njih je i neki Frenk, bivši koman­
dos i agent Intelidžens servisa. Is­
tražuje se i oko majora Markusa Gi-
la. Ali ima i takvih koji veruju da je
pljačku organizovao Donald Sikert,
poznatiji pod nadimkom Lun, kralj
ponoći. Priča se da je zbog Luna po­
novo vraćen u službu stari inspek­
tor Skotland Jarda Majki Dikson —
izlagao je Kiligart.
— Ne znam zašto se uzimaju sa­
mo velika imena. Takvu pljačku
mogao je da pripremi i svaki mladi
komandos, ili vešt gangster — pri-
meti pukovnik.
—Upotreba gasa je Lunova speci­
jalnost.
—Zašto bi Lun izvršio tu pljačku?
Da je on hteo, već bi učinio da ban­
krotira i sama Engleska banka. S
njegovim znanjem, sredstvima i
hrabrošću prodro bi u svaki trezor
sveta. Ne, ne verujem da je Lun
umešan —dodade pukovnik.
— Šta mislite, šta će biti sa zla­
tom?
— Ništa... Kad prođe gužva, biće
pretopljeno, na primer sa naročitim
dodatkom da će dobiti istu boju kao
bakar. Biće lako da se čak legalno
prebaci bilo kuda, kao običan ba­
kar.
—Vi biste tako učinili?
— Verovatno... Ali ima još hilja­
du načina, jer zlato je uvek drago-
cen metal i nema identitet. Lako se
prodaje, pa i kad ga ima u težini če­
tiri hiljade funti, kao u današnjoj
pljačci.
— Naše vreme ističe. Zahvalan
sam vam na učešću u ovom razgo­
voru, ali molim vas za samo još je­
dan odgovor —zaključi Kiligart.
Pukovnik klimnu glavom.
— Zašto ste pristali na ovakav
javni razgovor, koji mora da vam je
neprijatan? pitao je dalje Kiligart.
— Imam svoj interes — odgovori
pukovnik.
— Kakav?
12

13. — Plaćen sam sto funti, a to je uz
penziju dobro došao prihod.
—Samo to?
— Važnije je što koristim priliku
da svako sazna da nemam ništa s
pljačkom jer već se priča da sam
kriv, pa će, možda, neki zločinci po­
kušati da me kidnapuju i nateraju
da predam zlato. Poručujem da će
loše proći, a rizikovali bi sasvim
uzalud. Postoji i treća korist.
— Kažite nam je, ako nije tajna.
— Pa, imao sam priliku da pozo­
vem gledaoce da pročitaju moju
knjigu »Velike podvale Trećem Raj-
hu«. Sada će izdavač požuriti da je
ponovo štampa. To će mi doneti lep
prihod — završi pukovnik Voters i
likovi na ekranu počeše da se uda­
ljavaju, a zatim se emisija završi.
Prva progovori Kiligartova devoj-
ka:
— Bio si drzak i nije čudno što si
se potukao s pukovnikom odmah
pos!e_emisije.
—Šta je bio neposredni povod tu­
če? —upita Lun.
—Voters me je upitao da ii stvar­
no verujem u njegovu krivicu. Od­
govorio sam potvrdno —objasni Ki-
ligart Lunu i devojkama.
. —Ti to zaista veruješ?! —začuđe­
no reče Enda Helmes. —Zašto?
— Znam da je Voters povezan s
londonskim podzemljem. Već dugo
je običan pratilac šefa podzemlja
Oskara Harusija. Uteruje kockarske
dugove, a izigrava salonskog prija­
telja gangsterskog šefa, koji ne mo­
že u kockarnicama da koristi samo
svoje primitivne revolveraše. Pu­
kovniku je dosadilo da bude Harusi-
jev sluga, pa je pripremio pljačku
zlata. Ne bih se čudio da tim ple-
nom istisne Harusija i sam postane
vođa gangsterskih bandi — izloži
Kiligart.
— A šta mislite o mogućnosti da
je to Lunovo delo? — upita Peri Er-
ter.
— Ko nešto više zna o gospodinu
Sikertu, nikada ne bi posumnjao u
njega. On grabi zlato, ali sa mor­
skog dna, gde vekovima leži u po­
topljenim galijama španskih i dru­
gih osvajača širom svih mora i oke-
ana —upade Enda Halmes.
— Zar vi verujete u te bajke? —
upita Lun.
— To nisu bajke. Znam da su
mnogi daleko manje sposobni i sla­
bije opremljeni ljudi izvadili dosta
blaga sa morskog dna. Zar to ne
predstavlja pravu igru za Luna i
njegovog mornara Makfersona? —
odgovori devojka detektiv Skotland
Jarđa.
— Izgleda mi da gajite simpatije
za tog pustolova —primeti Norman
Kiligart.
— I simpatije i ogromno poštova­
nje. Čak sam pomalo zaljubljena u
tog divnog čoveka — odvrati devoj­
ka i čudno pogleda tobožnjeg inže­
njera Mostina.
— Ali njega optužuju za kršenje
zakona —primeti Lun.
— Taj divni sanjar, nenadmašni
naučnik i najduhovitiji protivnik
zločina krši neke zakone. Ali to su
relativne stvari. Čovek u ratu ubija
neprijatelje slobode svoga naroda.
To je njegova sveta dužnost i dobija
zahvalnost i svojih bližnjih i celog
društva. Ako u miru neko ubija zlo­
čince najgore vrste, proglašavaju
ga ubicom, jer to je posao policije,
državnog dželata i sudova. Kakva
hipokrizija! Luna progone zato što
je onemogućio više zločinačkih ban­
di u toku deset godina, nego čitav
Skotland Jard za pola veka — žus­
tro izloži Enda Halmes.
—Trebalo bi da vi budete u Skot­
land Jardu, pa bi Lun sigurno bio
13

14. dobar saradnik policije — smejući
se reče tobožnji inženjer.
Devojka ga značajno pogleda i
nekakva unutrašnja toplina pojavi
joj se u očima. Zatim ona pogleda
već pripitog Kiligarta, koji je poku­
šavao da poljubi koleno Peri Erter.
— Vreme je da krenemo — reče
Enda i ustade pogledavši Luna. —
Pripada li vam obaveza da me ot­
pratite?
—Svakako! —živnu Lun. —Ali ja
sam ostavio svoja kola vrlo daleko i
pešice zalutao u Normanov kraj.
— Moja kola su pred kućom. Od-
vešću vas do vaših, a onda ćemo na­
ći rešenje —reče Enda.
Lun nije želeo da ona vidi njego­
va kola, jer su bila ona sa specijal­
nom opremom, što ne bi izmaklo
pažnji devojke detektiva. Zato on
predloži:
— Pratiću vas u vašim kolima, a
posle ću naći taksi.
Dok su oni razgovarali, Norman
Kiligart je pozvao svoju devojku da
mu pomogne da previje »tešku ra­
nu« na nozi. Pošto su se čuli glasovi
smeha koji nisu obećavali povratak
domaćina i Peri Erter, Lun i Enda
iziđoše zalupivši vrata čija brava se
automatski zaključavala.
III
D v a dana trajala je opšta blokada
u Londonu. To je izazvalo mnoge
prigovore i žalbe, a štampa je neus-
peh policije nazvala »lutanjem u
magli«, zbog čega stradaju nedužni
građani, jer ih policija zaustavlja,
pretresa i ometa njihove poslove.
Zbog lažnih uzbuna istovarani su
kamioni, isključivani puni vagoni iz
kompozicija i zadržavani u stanica­
ma radi pretresa, a mnogi brodovi
su zaustavljeni i u lukama i na otvo­
renom moru.
—To mora da prestane! —zaklju­
čio je glavni inspektor Skotland Jar-
da. — Mora da prestanu i priče s
naše strane o pukovniku Votersu.
Inspektor Frenk Štokvel oseti ža-
oku i kroz utrnule usne tiho reče:
—Uveren sam da je on organiza­
tor pljačke. Još više, siguran sam da
je on imao više ljudi. Cim je blindi­
rani kamion otet, on i četiri njegova
čoveka su velikom brzinom odjurili
u pukovnikov stan i brzo zadimili
podrum. Radilo se o minutima. . .
Uspeli su da stvore alibi. . .
— A kako objašnjavate činjenicu
da nismo n aši nijednog svedoka
koji bi potvrdio da je neko izlazio
tog dana iz pukovnikove kuće, niti
da se u vreme pljačke vratio u nju?
Naprotiv, ima ih nekoliko koji su vi-
deli kako u devet sati dolaze njego-
' va tri gosta.
—To i jeste ono što ne mogu da
cpbjasnim — odgovori inspektor
Štokvel. — Možda slučajno nisu vi­
đeni.
— A ipak ste organizovali praće­
nje svakog pukovnikovog koraka —
primeti glavni inspektor. — Mislite
li da on to ne zna i ne vidi?
— Naprotiv, siguran sam da niko
nije u stanju da prati pukovnika i
da ostane neprimećen — odgovori
inspektor.
U tom trenutku zazvoni telefon
na stolu glavnog inspektora i on se
javi, a zatim ljutito pogleda Štokve-
la i saopšti:
— Izvršen je napad na Votersa.
Vodila se prava bitka i on se odbra-
nio. Dakle, bio je u pravu kad je
tvrdio da bi ga vaše sumnjičenje
moglo da košta života. Kako mislite
da opravdate takvu pogrešku polici­
je?
—Dozvolite mi da odem tamo. . .
Moj pomoćnik, detektiv Piter Lenon
bio je ostavljen da neprekidno mot­
14

15. ri na Votersa. On mora da zna ne­
što o tom napadu —odgovori Štok­
vel bled u licu i orošen hladnim
znojem po čelu i golom temenu.
Nakon dvadeset minuta bio je u
Votersovoj kući. Još se osećao miris
baruta, a tragovi kuršuma behu oš­
tetili unutrašnjost kuće na nekoliko
mesta. Detektiva Lenona nije bilo u
blizini, niti se bio javio centrali, ili
bilo kome.
Voters je pričab o toku napada:
— Nisam očekivao da me neko
napadne ovde, ali u toku noći ostao
je uz mene moj verni prijatelj Hal
Blekidž. Jutros u osam časova oti­
šao je da se odmori. Znao sam da
ljudi Skotland Jarda motre na moju
kuću i danju, pa sam smatrao da
sam bezbedan. Međutim) pola sata
kasnije neko je zazvonio. Otvorio
sam i u kuću su upala tri čoveka.
Pokušali su da me savladaju, ali ja
sam se borio. Uspeo sam da se ot-
rgnem i umaknem tamo u hodnik
ka podrumu. Pripucao sam. Znam
da sam ranio jednog od njih. Eno
krvi u holu. . .
— Je li u kupi bio još neko, sem
vas? — upita Štokvel izbegavajući
prazan razgovor.
—Nije. Borio sam se sasvim sam.
Napadači su me zasuli kuršumima i
uspeli su da se povuku — odgovori
Voters.
—Da li ste prepoznali nekoga od
njih?
— Nisam. Bili su to meni sasvim
nepoznati ljudi. Svi su imali duge
kose i izgledali su mladi.
— Da li ste zabrinuti zbog ovog
napada? — upita Štokvel ne prikri­
vajući ironičan osmeh.
— Nikad ne potcenjujem opas­
nost i zato sam još uvek živ. Ali ako
vaše pitanje znači đa li sam se upla­
šio, onda je odgovor odrečan. Ni­
sam se uplašio! A sada vi meni od­
govorite na jedno pitanje — reće
Voters i oči mu sevnuše.
— Pitajte — reče inspektor.
— Da li vam je mirna savest što
ste me bacili u smrtne opasnosti
klevetom da sam ja oteo zlato u
vrednosti od tri četvrtine miliona
funti, zbog čega će stotine zločinaca
da mi budu na tragu?
— Policija je u stanju da vas štiti
dok ne otkrijemo pljačkaše — iro­
nično odgovori inspektor.
—Treba li da ta zaštita bude efi­
kasna kao jutros? — još ironičnije
upita pukovnik. —Ja ne verujem u
vaše priče. Štitiču se sam. Moraću
da promenim način života i nesta-
nem iz blizine i mogućnosti vaše
»zaštite«. O tome ću da napišem mi­
nistru i svim odgovornim ljudima.
— Odavno znam da umete da se
borite. Vama su na neki način odre-
šene ruke, a meni vezane. . .
— Samo vam je jezik odvezan,
kao u stare usedelice! —prekide ga
Voters praveći rukom pokret kao
da će da ošamari inspektora i kao
da se s mukom uzdržava.
Inspektor Štokvel ga ironično os­
motri, a onda se okrenu i napusti
kuću ostavljajući istražnu ekipu da
obavi tehničke i druge poslove u ku­
ći pukovnika Votersa.
On iz svojih kola pozva Skotland
Jard da se raspita o detektivu Leno-
nu. Javiše mu da je pronađen na
južnom kraju Londona u Lengli
parku, pretučen i vezan.
Tog trenutka inspektor pomisli
da je borba sa Votersom uzaludna.
Ako je pukovnik ugrabio zlato, niko
ne može da mu ga otme. On ne sa­
mo što je uklonio sve tragove, dobro
sakrio zlato i stvorio alibi za sebe i
svoje ljude, nego priprema još mno­
ge neprilike. On ume da uništi goni-
oca, a izgleda da to mora da učini. I
kad sa svog traga otera starog lisca
15

16. Štokvela, više niko neće hteti ni da
pomiriše. . .
Možda samo jedan čovek može
da ga nadigra. . . Lun. . . Nadao
sam se da ću jednoga dana ščepati i
njega,, a sada me i pukovnik muči i
ismeva. . . Lun. . . Eh, kad bi i on
ušao u ovu veliku igru, mislio je in­
spektor Skotland Jarda Frenk Stok-
vel vozeći se prema severu.
*
O d trenutka ponovnog dolaska na
dužnost, stari inspektor Majki Dik-
son još ništa nije radio, ako se ra­
dom ne smatra njegov trud da shva­
ti i upozna sve promene u Skotland
Jardu, koje su bile nastale za šest
godina koliko je on bio odsutan. Po­
slovično spor, još više proređene i
sada sasvim bele kose, reumatičan,
neugledan i apatičan, s ožiljkom,
koji njegovom licu daje izraz kao da
će svakog trenutka kinuti, ili zapla­
kati, vukao se od arhive do labora­
torija i od uređaja do dvorana za
skupove policijskih grupa. Nove ko­
lege su mu se podsmevale ne veru-
jući da je to nekad bio sposoban i is­
kusan policajac. ,
Inspektor Štokvel ga nađe kako
sedi u sobi za detektivske pomoćni­
ke i drema sklopljenih očiju. Štokvel
je pamtio vreme kad je Dikson ra­
dio i bio je zadržao još malo pošto­
vanja prema starcu. Pozdravi ga i
upita:
— Da li ste već dobili neki posao,
gospodine Dikson?
Stari inspektor se trže, usne mu
zadrhtaše i on jedva izgovori:
— Jesam. . . Neprijatan posao,
Frenk. . .Naređeno mi je da budem
kontrolni inspektor u tvojoj grupi.
— Ne razumem. . . Ne postoje
kontrolni inspektori!
— Eto. . . sada postoje. . . Ja trey
ba da radim s tvojom grupom. . .
—Valjda u mojoj grupi —ispravi
ga Štokvel.
—Ja sam naučio da govorim tač-
no i precizno —odvrati Dikson i za-
stade kao da se odmora. — Treba
da budem kontrolni inspektor. . .
To bi u moje vreme značilo da ne
dozvolim gluposti, a sada su rekli
»da se izbegnu greške i preteriva-
nja«.
—Ako vas dobro razumem, treba
da kontrolišete rad moje grupe.
— Konačno ste razumeli. . .
Svraćao sam u bolnicu da vidim ne-
srećnog mladića koji se zove Piter
Lenon. . . Dobro su ga uđesili —
pričao je Dikson polako i u prekidi­
ma. —Mislim da ste grešili optužu­
jući pukovnika. . .
—Ali on je čovek čiji stil je potpu­
no jasan u pljačci zlatom. Hajdemo
u moju sobu — ljutito odvrati Štok­
vel.
Morao je da čeka čitavih pet mi­
nuta dok Dikson nije stigao. Činilo
mu se da starac namerno ostaje da
razmisli, pa tek onda da polako do­
đe. Kad je ušao, on se polako spusti
u fotelju, obrisa lice ogromnom pla­
vom maramicom, kakve više niko
nije nosio, a onda reče:
— Ispričajte mi sve o toj pljačci.
Štokvel pokuša da mu kaže šta se
dogodilo u nekoliko rečenica, ali on
ga zaustavi i upozori:
— Ili mi ispričajte sve, ili kažite
da me ne prihvatate kao kontrolnog
inspektora.
— Ali ja vas ne odbijam. . . Po­
grešno ste me razumeli. . . Mislite
li da treba da podnesem ostavku?
— uzdrhtalim glasom reče Štokvel.
—Zaboravite ostavku. Ja umem i
sam da vam je predložim, ako na
đem da je to potrebno. Pričajte sa­
mo, Štokvele.
16

17. Bilo je očito da starac iznenada
otkriva svoju gvozdenu volju i upor­
nost, a ujedno zauzima služben od­
nos prema Štokvelu, koga je pre de­
setak minuta nazvao imenom.
— Mogu li da naručim kafe? —
upita ovaj da prekine mučnu atmos­
feru.
— Za mene malo čaja. Ne pušim,
ne pijem alkohol i bolestan sam ...
Moj krvotok... skleroza... kostobo-
Ija... Dakle, imam dosta briga. Ne
mučite me i vi, Štokvele —odgovori
inspektor Dikson.
Dok je telefonirao da se donesu
kafa i čaj Štokvel je razmišljao ko je
to bio toliko zloban da pozove ovog
oronulog i senilnog starca i da ga
gurne njemu u noge.
— Slušam vas, Štokvele... Samo
mi lepo sve ispričajte... Znate, ja se
žurim ... Uvek se žurim ... Već sam
vrlo mnogo učinio. Pošto čujem vas,
ispričaću vam novosti — polako i
sporo je govorio Majki Dikson.
Štokvel se nehotično nasmeja, ali
Dikson kao da to nije primetio. Iza
starinskih naočara s crnim okviri­
ma bio je sklopio ,či i slušao šta go­
vori Frenk Štokvel. Zaustavljao ga
je nekoliko puta da se o svemu do­
bro raspita, postavio mu nekoliko
neobičnih pitanja. Štokvel je bio
zbunjen logičnošću pitanja i skrive­
nim smislom Diksonovog intereso-
vanja za detalje. Zbog toga mu od­
jednom bi lakše da govori. Osećao
se kao grešnik pred ispovednikom.
— Pričajte mi sve što znate o pu­
kovniku Votersu — zatraži u jed­
nom trenutku Dikson.
Štokvel poče od dana kada je Vo-
ters kao mladić posmuo prvi put,
ali ga Dikson prekide i zatraži da
govori o bližoj prošlosti penzionisa-
nog pukovnika. Štokvel pokuša da
priča o ranim podvizima Edvina
Votersa, ali ga Dikson opet opome­
nu da to zna i želi bližu prošlost.
Štokvel pomenu Afriku i Aziju, ali
ga Dikson opet zaustavi.
—Pa tražili ste, do đavola, da pri­
čam o Votersu — protestovao je
Štokvel.
— Očito mislite da sam star i to je
istina. Muče me bolest i nesanica...
Ali ja nisam blesav, Štokvele. Apso­
lutno nisam ni izlapeo, ni senilan,
ni glup. Otkud vam ideja da mi pri­
čate stare priče o Votersu? Prošlu
noć nisam mogao da spavam i pro­
čitao sam njegovu knjigu, jer sam
smatrao da mi je to dužnost. Dakle,
zapamtite, ja svoje dužnosti obav­
ljam. Obavljajte i vi svoje.-.. Kad vas
pitam o Votersu, znači da želim da
čujem šta znate o njegovom sadaš­
njem načinu života. Sa kim se viđa?
Ko su mu prijatelji? Kakvi su mu
prihodi? Neoženjen je, pa ko mu je
ljubavnica?
— Ali njemu je pedeset i devet...
— upade Štokvel.... Najlepše godi­
ne! Pratio sam televizijsku emisiju i
video sam tog lepog, okretnog i
snažnog muškarca. Dakle, cherchez
la femme, potražite ženu. Ko mu je
prijateljica? Kako stoji njegov konto
u banci? Koje klubove posećuje? To
mi pričajte —dodade Dikson i opet
sklopi oči.
Ćutao je nekoliko trenutaka čeka­
jući da Štokvel nastavi, ali i on je ću­
tao. Dikson ga pogleda kroz poluot­
vorene kapke i baš tada Štokvel upi­
ta:
— Verujete li vi u Votersovu kri­
vicu?
— Verujem u vaš instinkt, Štok­
vele. U Votersovu krivicu verovaću
kad budemo imali dokaze. Inače ni­
šta ne verujem — za njegov način
suviše jasno i živo odvrati Dikson.
—Zato pričajte, ako znate, još nešto
sem davne Votersove prošlosti. I za­
17

18. boravite da ga mrzite. Potrebna je
objektivnost.
— Razumeo sam. Znam dosta o
Votersu. On već dugo radi za izves-
nog Oskara Harusija — poče Štok-
vel.
— O-ho! —uzviknu Dikson. — Pa
Harusi je, izgleda, vođa velike gan­
gsterske bande i, možda, najvažniji
šef londonskog podzemlja. Pričajte,
pričajte, Štokvele!
— Taj Harusi je, još pre legalizo-
vanja kocke u Londonu, organizo-
vao kockarnice. On je menjao mesta
i skupljao kockare iznajmljujući sta­
nove i kuće. Adrese su poveravane
strasnim kockarima, među kojima
je bilo poslovnih ljudi, bogatih ple­
mića, ali i kriminalaca. Čuvari koje
je Harusi zapošljavao pravili su mu
neprilike, jer se nisu mogli kretati u
»visokom« društvu, a nisu umeli ni
da intervenišu, kad bi zatrebalo, do­
voljno diskretno, ali odlučno i efi­
kasno. Penzionisani oficir lepog iz­
gleda i ponašanja, s treningom i is­
kustvom slavnog komandosa najvi­
še je odgovarao takvom poslu.
— To je prava priča!... Već slu­
tim da je Voters postao Harusijev
»čuvar bezbednosti«.
— D a... Uvek je diskretno i brzo
uterivao kockarske dugove od Ha-
rusijevih klijenata. Upoznao je i
mnoge kriminalce, a oni su počeli
da ga poštuju kao čoveka »više kla­
se«. Voters, naprotiv, nije nikad po­
čeo da ceni kriminalce. Kad su se
hvalili svojim podvizima, on im je
dodavao činjenice da su uhvaćeni i
osuđeni. Otkrivao je njihove greške
i uvek se iznenađivao zbog slabo
prišivenih dugmadi, koja su otpada­
la, otisaka stopala, zaboravljanja
gumenih rukavica i mnogih drugih
sitnica, koje bi uvek bile prvi trag za
policiju.
— Da li je Voters makar jednom
došao u sukob sa zakonom? — upi­
ta Dikson.
— Nikad. Zbog toga čak nemamo
ni njegove otiske prstiju ni fotogra­
fiju u kartoteci —odgovori Štokvel.
— To sam već utvrdio. Jedan od
majstora podzemlja nema čast da
bude zabeležen u kartoteci Skot-
land Jarda. Lepa stvar.
— Pravila o tome su vladala i
pre, bar vi to dobro znate. Ko bi se
usudio da snosi odgovornost za re-
gistrovanje jednog penzionisanog
heroja, pukovnika i »džentlmena« u
kartoteci kriminalaca?
— Takođe je... A kako ste se vi
usudili da izbrbljate svoje sumnje
protiv njega? Sada je došao napad,
verovatno njegovo delo, koji mu da­
je pravo da se sakrije. Pa i kad bis­
mo našli zlato, njega ne bismo mog­
li da zgrabimo. Fino ste udesili stva­
ri, Štokvele — zaključi Dikson.
— Bila je to šansa da ga zatek­
nem kako se vraća iz pljačke — od­
vrati Štokvel.
— D a... Dešavaju se takve stvari
—neodređeno reče Dikson.
Ćutali su nekoliko minuta, a onda
Dikson iznenada upita:
— A Lun?
— Ne razumem... Pa vi ste, veru-
jem, poslednji čovek koji bi posum­
njao da su u pljačku umešani prsti
Donalda Sikerta. On nikad nije...
Imam proverene podatke da je opet
plovio španskim putem. Izgleda da
je imao uspeha, jer ne samo po Lon­
donu, nego i širom sveta pojavili su
se stari zlatnici. A svi konci vode
prema Lunu. Time nije pogazio za­
kon, a pored toga niko nema priliku
da ga nešto upita — žustro izloži
Štokvel.
— Kud vi zastraniste!? Lun kao
pljačkaš? Koješta! To nikada ne bih
18

19. pomislio... Znam ga suviše do­
bro. ..
— Je li istina što se priča da ga
poštujete, pa čak i volite, iako vam
je priredio mnogo gorkih časova?
— Hm... Svašta se priča... Moje
mišljenje o Lunu je važno samo za
mene, ali objektivni stavovi važni su
za Skotland Jard. Sada je važno što
se na neki način i Lun umešao u
aferu —odgovori Dikson.
Štokvel skoro podskoči.
— On se umešao? Kako? Gde? O
tome ništa ne znam.
— Jedna dama je posmatrala ne­
ku tuču. Neki delija je prebio tri
opasna momka Oskara Harusija.
Stil tuče i zahvati su Lunovi. Ta*da-
ma je videla Luna — odgovori Dik­
son.
— Ko je ona? Kažite mi više o to­
me —uzbuđeno upade Štokvel.
— Prećutaću njeno ime, a znam
da će i ona da ćuti. Neka tajna osta­
ne između nje i mene. Sada je važno
da vam opišem »timove« koji su po­
čeli da igraju. Prvi je sastavljen od
Votersa i njegovih ljudi... Zabora­
vih da napomenem, ipak malo skle­
roze. .. to su pretpostavke. Drugi
tim: gospodin inspektor Štokvel sa
dva detektiva i lepom devojkom de­
tektivom, a sada sam tu i ja...
— Lenon je već ispao iz igre —
upade Štokvel u istom stilu.
— Ne zadugo... Mlad je i za ne­
koliko dana biće na svom mestu, ali
ne pred Votersovom kućom — na­
stavi Dikson. —Treći tim ...
— Zar postoji i treći tim?
— Treći tim su Oskar Harusi i
njegovi gangsteri sa tucetom lepoti-
ca._Četvrti tim ...
Štokvel opusti ruke, jer nije očeki­
vao toliko novih pretpostavki.
— Četvrti tim —ponovi starac. —
Valjda pogađate da je kapiten Lun,
a ostali... Možda samo Makferson,
a možda i još neko, prema potrebi.
Tu je detektivska agencija Čarlija
Pipčina... Očekujemo i to da se
umeša Lunov prijatelj reporter Ar-
tur Markinč.
— Valjda nema još onih koji se
interesuju za Votersovu pljačku! —
opet upade Štokvel.
— Peti tim, ako možemo da ga iz­
dvojimo, predstavlja izvesni Nor­
man Kiligart...
— Ona pijanica što je zamotavala
Votersa u televizijskoj emisiji od­
mah posle pljačke?! — začudi se
Štokvel.
— Samo ne potcenjujmo ljude.
Taj momak je, možda, Lunov prija­
telj. Bio mu je učitelj pilotiranja. To
znam još odavno — odgovori Dik­
son i opet sklopi oči.
Izgledalo je da spava i Štokvel je
ćuteći prelistavao izveštaje na svom
stolu, koji su se odnosili na pljačku
zlata. Ni laboratorija, ni tehničari,
ni detektivi nisu bili našli ništa od
čega bi moglo da se počne. Konač­
no Štokvel tiho upita:
— Čujete li me, gospodine Dikso-
ne?
— Čujem... Sluh mi je, začudo,
još uvek dobar — odgovori starac
ne otvarajući oči.
— Ovde nema ničega korisnog.
Šta da sada preduzmemo?
— To je vaša stvar. Imate ljude i
tražite zlato i pljačkaše. Moj je po­
sao da nekako stupim u vezu s Lu­
nom. Isposlo/ao sam džentlmenski
sporazum da Skotland Jard i po­
moćne policijske snage ne uznemi-
ravaju Sikerta. Ostalo je da i vi date
reč da ćete biti fer — izloži Dikson
iznenađenom inspektoru Štokvelu.
— Zar je to moguće? Postoji samo
tajna naredba da se sačuva njegov
život, jer je kao naučnik,.. — pro­
zbori tiho Štokvel.
19

20. — Znam, čoveče!... Naredbe po­
stoje, menjaju se i krše... Pazite se
da vam pamet ne zavrti nada da uh­
vatite Luna... Istina, mnogi su to
poželeli i danas žele, ali ne prolaze
dobro... Uh, kad se setim kako su
neki od njih smrdeli... Pa boja!...
Mesecima ljubičasto lice — govorio
je Dikson smejući se.
A tada njegov smeh pređe u dugo
i teško kašljanje. Izgledalo je da će
pasti iz fotelje.
U tom trenutku uđe jedna od sek­
retarica glavnog inspektora i po­
preko pogleda starca koji je kašljao,
a onda pred Štokvela spusti list pa­
pira, klimnu glavom i bez reči iziđe.
Inspektor uze papir i lice mu dobi
zao izraz. Bilo je to jedno pismo, iz­
nad čijeg zaglavlja je rukom glav­
nog inspektora bilo napisano:
»Stokvelu da se upozna. Obezbe-
diti da gospodin pukovnik E. Voters
nema razloga da se- žali na nemoti-
visana sumnjičenja. Takođe se za­
branjuje da bude primetno praćen.«
— Diplomatska formulacija: »pri­
metno praćen« —gunđao je Štokvel
poluglasno. —U Votersovom sluča­
ju to znači stvarnu zabranu praće­
nja i nadgledavanja.
Zatim Štokvel poče da čita Voter-
sovo pismo:
»Škotland Jardu, za najodgovor­
nijeg funkcionera po ovom predme­
tu.
Protestujem zbog sumnji i praće­
nja, koje su plod mašte nekog od va­
ših ljudi. Javno je ponikla sumnja
da sam u vezi s pljačkom zlata, što,
naravno, poričem. Cenim, pa čak i
volim gospodina inspektora Štokve­
la, ali je postala nepodnošljiva nje­
gova nastranost, koja me pogađa.
Zahtevam da budem optužen i da
mi se da časno pravo odbrane, ili da
se sasvim prekine neosnovano nad­
ziranje mene i moje kuće, a tako is­
to i mojih vernih prijatelja.
Posle napada neidentifikovanih
zločinaca prinuđen sam da se sam
zaštitim. Učiniću to na najbolji na­
čin. Morao sam da čak iz Tangera
pozovem tri svoja prijatelja, koji će
da mi pomognu da bih se obezbe-
dio.
Na kraju, molim da ovo pismo ne
pričini bilo kakve neprijatnosti
mom ratnom drugu inspektoru
Frenku Štokvelu.
Primite moju molbu i upozorenja
samo kao odraz brige o mojoj ličnoj
bezbednosti. Siguran sam da ćete
brzo otkriti pljačkaše i tako učiniti
bespredmetnim moja strahovanja
od posledica nespretnosti vaših lju­
di u jednom trenutku.
S dužnim poštovanjem vaš Edvin
Voters, pukovnik u penziji«.
Kad završi čitanje, Štokvel oseti
bolove u želucu i potraži kapljice
velebilja da ih zaustavi.
Dikson beše prestao da kašlje i
uze pismo da ga pročita.
IV
T ih dana Luna je hvatao čudan ne­
mir, jer bio je sasvim usamljen. Nje­
gova Džejn Vitington nalazila se na
Jitlandu, gde je grupa naučnika bi­
la u gostima kod doktora Skjerna,
koji je ispitivao posledice stalnog
snižavanja temperature tela kod si-
sara. Pretpostavka da to može silno
da uspori starenje i produži ljudski
život zaokupljala je Džejn već skoro
godinu dana. Stari mornar Samjuel
Makferson i sam je otputovao u
Dansku da se nađe blizu Džejn i bdi
nad Lunu najdražom osobom na
svetu.
Sam Donald Sikert beše završio
svoje probe novog uranijumskog
kuršuma i isprobao ga u brdima
20

21. Varvika. On nije prvi proizveo ta­
kav kuršum. Znao je da neke armije
već raspolažu tim čudnim otkrićem,
a sam je još davno teorijski došao
do rešenja. Sada ga je i praktično
ostvario. Običan mali pištolj s nešto
produženom cevi i kalibra od svega
jedno desetinke inča uranijumskim
kuršumom probijao je oklop od pu­
nih dvadeset inča. Neko vreme za­
bavljala su ga razmišljanja o tome
kako ogromni arsenali oklopnog
oružja i vozila naglo zastarevaju
pred pretnjom sićušnih kuršuma iz
običnih pušaka i pištolja. Ali ubrzo
ga je počela da pritiska tuga zbog
razmišljanja kako čovečanstvo sve
brže stvara najčudnija i najmoćnija
sredstva uništenja. I sam je imao
»pištoljčić« koji je mogao da razbija
tenkove, ruši čitave kuće i pravi
prolaze tamo gde ne bi pomogli os­
rednji topovi. Sve ga je to nateralo
da iziđe iz svog tajnog i do savršen­
stva uređenog skloništa.
Hteo je samo da jedno veče pro­
vede na ulicama Londona i da
usamljen prošeta parkovima. A de­
silo se da je sreo starog poznanika,
poštenjačinu, ali uvek pijanog Nor­
mana Kiligarta. Tuča, vesti o opljač­
kanom zlatu, emisija televizije s
učešćem neobičnog pukovnika i
susret sa Endom Halmes pojačali
su Lunov nemir. Uzalud je pokuša­
vao da sve to, zaboravi. Iz razmišlja­
nja o svemu trgao ga je muzički
znak, kojim je bio zamenio zvono
jednog svog naročitog telefona. Taj
aparat je bio u vezi sa telefonom u
njegovom stanu na Klement Rodu u
Kaselu, gde je ponekad boravio kao
inženjer Gari Mostin.
Taj mali Lunov stan bio je pravo
čudo lepote i tehnike. Moglo bi se
reći da je to univerzalni robot. Nala­
zio se na šestom spratu velike i mo­
derne stambene zgrade. Pored nje­
ga prolazio je lift. Lun je, za slučaj
nužde, bio tajno probio zid prema
liftu, u koji je mogao da uđe nepri-
mećen i da se popne do petnaestog
sprata, ili spusti u podrum zgrade.
Ostale uređaje bilo bi teško opisati i
u čitavoj knjizi. Dovoljno je reći da
su uređaji bežično bili u vezi sa Lu-
novim udaljenim podzemnim sklo­
ništem. Neko je mogao da pozvoni i
vrata bi se otvorila. Skrivene televi­
zijske kamere prenosile bi sliku po-
setioca čak do Luna. Iz svog skloniš­
ta mogao je da razgovara sa poseti-
ocem i da ovaj ima potpun utisak da
je Lun u stanu, ali nevidljiv.
Sada je neko zvao broj telefona u
tom čudnom stanu i on odgovori:
— Slušam! Ovde Mostin.
— Nadam se da vam ne dosađu­
jem, gospodine Mostine — čuo je
glas Ende Halmes, ali nije bio sigu­
ran da je to ona.
— Da li ste to vi gospođice Hal­
mes? —upita Lun.
Ona potvrdi i nastavi:
— Vrlo mi je važno da vas vidim
što pre. Da li možete da žrtvujete
malo vremena za mene?
Lun nehotično malo poćuta i raz­
misli. Znao je da Enda Halmes radi
za Skotland Jard. Pored toga, pri
prvom susretu činilo mu se kao da
ga ona nekako prozire, kao da zna
ko je on i da zbog toga iz nje zrači
neko unutrašnje zadovoljstvo.
Tada joj je Lun dao broj svog tele­
fona, jer je ona molila da joj pruži
mogućnost da mu se ponekad javi.
Zato on konačno odgovori:
— Svakako. . . Ima jedan ozbi­
ljan klub čiji sam član. . .
— Čini mi se da ste se kolebali
skoro čitavu minutu — prekide ga
Enda.
—Jesam — odgovori Lun.
— Suviše ste lepa i draga devoj-
ka. . . Pored toga razmišljao sam
21

22. gde đa se sastanemo. Konačno sam
se setio onog kluba.
— Zar moj, ili vaš stan, nisu do­
voljno dobri? —smejući se upita de-
vojka.
— Da, dovoljno. . . Čak suviše su
dobri —takođe se nasmeja Lun.
— Onda izaberite.
— Ako vam to ne smeta, budite
gost u momačkom stanu — odluči
Lun i kaza joj adresu. —Neka to bu­
de u dvadeset časova, jer ostaje vam
dovoljno vremena da se predomisli­
te i da iz mog stana pređemo u neki
noćni klub.
— Biću tačna. Dolazim u dvade­
set. Baš tada počinje noć — rados­
nim glasom zaključi Enda Halmes i
prekide vezu.
Lunu je ostalo još skoro dva sata
do susreta s Endom. On se spremi,
uze svoja obična, ali brza kola i od-
veze se pred stan u Kaselu. Bio je
maskiran dovoljno da ga Enda ne
prepozna i poče da šeta u blizini.
Osmatrao je nije li postavljena kak­
va zaseda, ali nije mogao ništa da
otkrije. Pomisli da devojka može da
želi susret samo zbog toga što je i
sama usamljena. Začudi se što ga ta
pomisao na neki način uzbuđuje.
Nekoliko minuta pre dvadeset ča­
sova Lun ugleda automobil Ende
Halmes, koja je tražila parking.
Imala je sreću, jer jedna kola krenu­
še i ona brzo, unazad, uđe na slo­
bodno mesto. Kad ona krenu ka
ulazu zgrade, on pođe za njom. Sti­
že je kod prvog lifta, ali on uđe u
drugi, jer taj je bio njegov. Prolaz iz
lifta je bio tako uređen da ga ni sam
konstruktor ne bi otkrio. Zaustav­
ljao se između dva sprata naročitim
električnim impulsom Lunovog
ključa. Donji deo obloge kabine se
sam otvarao i Lun bi u toku dve do
tri sekunde kliznuo u otvor i preko­
račio do zida koridora. Ulaz je ličio
na otvor za ventilaciju. Ceo okvir re­
šetke bi kliznuo naviše i Lun bi ušao
dao novi impuls i rešetka se spušta­
la, a lift nastavljao kretanje.
Dok je Enda tražila vrata .Luno­
vog stana i zvonila, on je već bio uk­
lonio ono što je menjalo njegov iz­
gled i opet je bio kao ono veče kod
Kiligarta. On otvori i požele joj do­
brodošlicu, prihvati njen laki ogrtač
i ne mogade da sakrije svoje divlje­
nje. Bilo je očito da se obukla naj-
lepše što je umela, a ona je imala
skoro nenadmašan smisao za lepo.
Njena kosa je imala novu nijansu
boje i onaj prirodni izgled, kao da
nije nedavno bila kod frizera. Njena
haljina od svetio sive tkanine mogla
je da se smatra večernjom samo po
strogom kroju rukava i gornjeg de-
la. Inače je bila kratka i otkrivala je
njene noge najizazovnijeg izgleda.
— Prihvatate li komplimente od
starog momka? —upita on i odmah
nastavi. — Zanosno izgledate!
— Hvala — čarobno se osmeh-
nuvši odvrati Enda. — Primam sve
vaše pohvale i priznajem da sam se
trudila.
— Možda bih bio mnogo smeliji
da sam u vašem stanu. Ovako, kao
domaćin. . . — reče Lun vodeći je
do fotelje neobičnog izgleda i udob­
nosti.
Pošto sede, ona iznenada reče:
— Učinili ste mi veliko zadovolj­
stvo, gospodine Sikerte.
Lunu je uspelo da se ne trgne i da
ne promeni izraz lica. On samo re­
če:
—Pomenili ste neko drugo ime, a
ne moje.
— Objasniću. . . Slušajte me kao
ispovednik. . .
— Nisam dobar ispovednik dok
gledam vas pred sobom i gorim od
želje da pomilujem vaša kolena i da
mi ruke odlutaju dalje po najlepšim
22

23. nogama, a da odmah zatim polju­
bim vaše zanosne usne —poče Lun
trudeći se da bude neukusan, ali
oseti da govori pravu istinu.
— Znam da pokušavate da sada
budete neprijatni, ali rekli ste baš
ono što i sama želim — još jednom
ga iznenadi Enda Halmes.
Ovoga puta nije uspeo da ne po­
crveni, ili je bar osećao da mu je u
lice pridošlo više krvi nego obično.
—Onda? Nećete li pomilovati moja
kolena? — nastavi devojka i poru-
mene, ali snagom volje njene ruke
uzeše njegove i spustiše ih na obla i
prohladna kolena.
— Suviše je lepo da bi bilo pravo
—reče Lun i samo trenutak pomilo­
va njeno koleno, a onda joj uze ruke
i na jednu spusti usne u kratak po­
ljubac. — Moram da vršim dužnost
domaćina. Šta želite da popijete?
— Dajte ono od čega popuštaju
sve kočnice — smejući se reče de­
vojka. — Može da bude neki eliksir
ljubavi, ili vaša slavna droga istine.
—Vi me zbunjujete — reče Lun i
ustade da spremi piće.
—Dok ste daleko od mene tih ne­
koliko koraka mogu da izbrbljam
ono što treba — reče devojka.
—Slušam vas —prihvati Lun me-
šajući jedan blag i neobično prija­
tan koktel tako brzo i vešto kao da
je celog veka bio barmen u najbo­
ljem klubu.
— Ime mi znate. . . Možda ne
znate da sam detektiv Skotland Jar-
da.
—Znam — mirno potvrdi Lun.
— Da li znate i to da vam se di­
vim?
—I ja vama.
—Verujte mi još nešto... Prvi put
sam vas videla one večeri kad su
vas i Normana napali momci gan­
gstera Harusija, Slučajno sam čeka­
la da stigne Peri Erter i dođe vreme
posete Kiligartu. Cak sam se spre­
mala da iz svojih kola pozovom po­
liciju, ili da se i sama umešam u tu­
ču —pričala je Enda.
Lun se osmehnu i reče:
— Verujem da ste hrabra devoj­
ka.
— Gledajući vas kako se borite
drhtala sam za vas i tog trenutka
sam, srcem, a ne svešću i mislima,
osetila da ste vi Lun, kralj ponoći.
Kad sam vas videla u Kilig&rtovom
stanu, bila sam sigurna da ste to vi.
To želim da mi verujete — ispriča
devojka i u tom trenutku Lun prine­
se piće.
— Da li ste nekom rekli nešto o
našem susretu? —upita Lun mirno.
— Jesam. Rekla sam čoveku ko­
me neograničeno verujem i koji to
nikada ne bi zloupotrebio.
—Znači, postoji takav čovek...
— Da! Čika Majki je zaista takav
čovek. Koliko god vam izgleda čud­
no, ali on vas voli.
—Ne razumem. O kom Majklu je
reč?
—Majki Dikson, stari penzionisa-
ni inspektor. On vas je gonio kad je
prvi put svet čuo o postojanju kralja
ponoći.
—On! ? D a... Mnogo sam namu­
čio tog čoveka. On je vršio svoju
dužnost i trebalo je da me uhapsi.
Zašto ste baš njemu pričali o našem
susretu?
—On je vraćen u službu.
—Ali to je nemoguće! Pa on je su-
yiše star. To je čudno i neumesno.
Šta on može da radi? — iznenađen
reče Lun.
— Određen je da bude kontrolni
inspektor grupe inspektora Štokve-
la, kojoj i ja pripadam — odgovori
devojka.
—Šta je vaš zadatak?
— Treba da nađemo bandu koja
je otela zlato pre tri noći.
2,3

24. — Valjda niste istragu usmerili
prema meni?!Istina, upotreba gasa
i izvesna savršenost pljačke...
— Ne, nijednog trenutka nije raz­
matrana takva mogućnost. Štokvel
je siguran da je to delo pukovnika
Votersa. Međutim, stari čika Dikson
misli da stvari nisu jednostavne.
Predviđa da će u podzemlju početi
pravi rat oko plena. On o svemu želi
da razgovara sa vama. Pristala sam
da mu to omogućim — objasni En-
đa Halmes i tek tada otpi dobar deo
koktela.
—Šta bih ja tu mogao da učinim?
—upita Lun.
— Ni sama ne znam... O tome
treba da vam govori čika Majki. On
će da dođe otprilike za pola sata.
Prenosim vam njegovu časnu reč
da Skotland Jard i uopšte policija
neće ni trenutka učiniti nešto proti-
vu vas. To je sve. Sada moram da
pođem. Treba da idem tamo gde se
skuplja banda Oskara Harusija —
zaključi devojka detektiv i ustade.
—Više bih voleo da mi niste rekli
kuda idete —reče Lun.
— Zašto?
—Čuo sam dosta o Harusiju... A
i vas sam upoznao... Brinuću...
Ako vam u nekom trenutku zatreba
pomoć pozovite me preko ovog tele­
fona — ne skrivajući izvesno uzbu­
đenje reče Lun.
— Kao da vi uvek sedite ovde! —
nasmeja se Enda.
— Čuću vas uvek, makar gde bio
—uverljivo odgovori Lun.
U tom trenutku ona mu priđe su­
više blizu i još jednom ga iznenadi.
— Poljubite me, Donalde — reče
tiho.
Bilo je prosto nemoguće da se ne­
što kaže. I bilo bi uvreda da se odbi­
je. I bilo bi prostački. I...
Njeno telo se nađe uz njegovo, a
njene ruke oko njegovog vrata. On
je nežno prihvati i njihove usne se
spojiše. Ova devojka je uspela da ga
već nekoliko puta iznenadi. Sada ga
iznenadi način na koji ga je poljubi­
la. Osetio je ne strast i požudu, nego
iskrenost i ljubav. Njene usne i telo
podrhtavali su od neke neizmerne
sreće.
I oboje su uložili svu svoju volju i
snagu da odole trenutku i da preki­
nu poljubac. Ona je skoro posrtala
odlazeći, a on je osećao vrtoglavicu.
Iz neke slatke obamrlosti, pome-
šane s osećanjem zadovoljstva, tu­
ge, sreće i neverice da je sve to tako,
trglo ga je zvono na vratima.
Otvorio je kao u snu i bez i naj­
manje opreznosti. Ušao je stari in­
spektor Dikson i sporo izgovarajući
reči kazao:
— Dobro veče, sinko... Zahvalan
sam ti što si me dočekao.
—Milo mi je što vas vidim, gospo­
dine Diksone — odvrati Lun i uze
starca pod ruku da ga dovede do fo­
telje.
U prisustvu starog poznanika,
Lunu je uspelo da potisne posledice
trenutka zagrljaja sa čudnom devoj-
kom. Dirnuo ga je način na koji ga
je Majki Dikson gledao. Bio je to po­
gled starog prijatelja, srećnog zbog
sastanka u kome se neizmerno uži­
va.
Uskoro su iskreno razgovarali.
Lun je osećao da nema laži i zamki
u onome što starac priča. Dikson je
izložio svoje pretpostavke onako ka­
ko ih je istoga dana izložio inspekto­
ru Štokvelu.
— Očekujem da nam pomogneš,
sinko. Suviše je velikih pljački, koje
ostaju nekažnjene. To zlato posluži-
će novim zločincima. Pomogni da to
spračimo — zaključi Dikson.
— Ne svodi li se sve na to da se
zlato vrati bogatom vlasniku? —iz­
govori Lun svoju uzgrednu misao.
24

25. — Ima u tome istine... Ali postoji
I druga strana stvari
.. .Zar da zlato ostane zločinci­
ma? Zar neko može biti ravnodušan
na pretpostavku da će tri četvrtine
miliona funti dati novu snagu gan­
gsterima Londona? —polako i mir­
no, skoro šapatom odgovori Dikson.
Lun je ćutao, pa i starac prestade
da govori. Trajalo je to nekoliko du­
gih minuta. Konačno Lun reče:
— Ne želim direktnu saradnju sa
policijom. Pokušaću nešto sasvim
sam. Pored tog uslova tražim da se
Enda Halmes ukloni iz opasne igre.
—Taj uslov bi Skotland Jard od­
mah prihvatio, ali ne bi ga prihvati­
la ona. Ipak, pokušaću — reče Dik­
son.
— Onda smo taj deo razgovora
završili — nastavi Lun. — Sada bi
mi bilo drago da se osećate kao moj
gost i prijatelj i da popijete neko pi­
će.
Dikson klimnu glavom i osmeh-
nu se, a onda reče:
— Za mene čašu selterske vode,
jer verujem da ovde ne kuvaš čaj.
— Naprotiv, možete da dobijete
odličan čaj. Pa ja sam i hemičar.
Umem da spremim najbolji čaj u
Londonu — smejući se odvrati Lun.
On pođe u malu i dobro oprem­
ljenu kuhinju, a Dikson ga je sledio.
Odgovarao je na Lunova pitanja o
svojoj Heleni i njenom zdravlju, a
zatim o razlozima povratka u služ­
bu.
—Ja i Helena, kako već znaš, ne­
mamo dece. Usvojili smo jednog de-
čaka. Sad mu je dvanaest godina.
Želimo da mu obezbedimo srećan
život, a penzija je skromna —pričao
je oslonjen o viseći sto pored zida
kuhinje.
Posle toga se vratiše u sobu i sa­
da je Lun morao da priča o svom ži­
votu, o Džejn i Samjuelu Makferso-
nu.
—A sada zapamti ovo što ću da ti
kažem — poče u jednom trenutku
Majki Dikson. — Ako mi se što de­
si. .. ili ako me starost sasvim savla­
da, poseti moju Helenu. Ona ima
nešto važno da ti kaže. Nešto o če­
mu treba da budeš obavešten po
svaku cenu... U slučaju da i ona...
Ne volim da pričam o tome, ali tre­
ba. .. Dakle, u slučaju da nema ni
Helene, moj pravni zastupnik imaće
jedno pismo za tebe. Daj mi reč da
ćeš to obaviti.
— Obećavam, gospodine Dikso-
ne. Znam da taj vaš zahtev ima neki
važan i opravdan razlog. Budite si­
gurni da ću posetiti Helenu, ili va­
šeg zastupnika, kad to bude trebalo
—svečanim glasom reče Lun.
V
V eselo zviždeći nekakvu staru
koračnicu, Hal Blekidž je završavao
posao u svojoj garaži ne samo za taj
dan, nego i zauvek. Jedinog pomoć­
nika mehaničara otpustio je s boga­
tom otpremninom za cela tri mese-
ca. Već je imao tablu s natpisom
»garaža zatvorena zbog izgradnje«.
Ženu i petoro dece bio je otpremio u
pitomi Ekseter, gde je bio kupio ma­
lu kući blizu grada. Ostalo je samo
da se to veče pridruži svom pukov­
niku Edvinu Votersu.
Znao je da je zlato dobro sklonje­
no i da cela grupa koja ga je opljač­
kala treba uskoro da se nađe na
okupu. Pukovnik je još davno pred-
video događaje, pa je negde spre- *
mio ugodno tajno sklonište, gde će
njih sedmorica živeti, ako zatreba,
skriveni i nekoliko godina. Svaki od
njih trebalo je da dobije po sto hilja­
da funti, a ostatak vrednosti zlata
potrošiće se na topljenje i pretvara­
25

26. nje u novac, kao i na zajedničke
troškove. Pored toga, pukovnik je
imao u vidu još dve zamašne pljač­
ke, koje su mogle da udvostruče
plen. Uz penzije i druge stalne pri­
hode njihova budućnost trebalo je
da bude ružičasta, ako se izuzmu
godine koje su svakog pukovniko-
vog komandosa i njega samog već
prilično pritiskale.
Onoga dana kada su onako brzo,
sigurno i bez greške, oteli blindira­
ni kamion, Hal Blekidž se našao, po
planu, uz pukovnika, Filipa Krejto-
na i Roberta Torna. Njih četvorica
odjurili su u pukovnikov stan, a ka­
petan Markus Gil sa Kristijanom
Esendenom i Bakom Simpsonom
na drugu stranu sa zlatom pretova­
renim u lažna bolnička kola. Niko
nije znao da su Gil, Esenden i Sim-
pson u Londonu. Odmah posle
pljačke njih trojica su se provukli
kroz blokadu i pod lažnim imenima
i s lažnim pasošima iz Francuske
odleteli nazad u Afriku. Tek sada je
trebalo javno da se vrate, pod pra­
vim imenima sa britanskim pasoši­
ma i da se pridruže pukovniku.
O svemu tome bivši komandos i
narednik Blekidž je razmišljao ras­
tapajući se u oduševljenju svojim
pukovnikom i u nadahnutoj vemos-
ti tom čoveku. Ako se nije isticao
bistrinom uma i lucidnošću ideja,
Blekidž je među svojih sedam dru­
gova bio cenjen zbog hrabrosti i
vernosti.
. I ovoga puta nekakav ponos i ne­
kakvo zadovoljstvo samim sobom
prosto su mu širili snažne grudi i
baš sada se na širokim vratima ga­
raže pojaviše jedna velika crna ko­
la. Jedan preterano kicoški obučen,
visok i duge kose momak iziđe iz
automobila i reče:
— Imam mali kvar na motoru.
Mogao bih sam da ga otklonim, ali
bih se uprljao. Učinite mi uslugu i
pogledajte moj uređaj za napajanje
gorivom.
— Na žalost, ne mogu, jer žurim
da zatvorim garažu —odgovori Ble­
kidž i pogleda prema kolima u koji­
ma su sedela još dva dobro obučena
čoveka.
— Ali ja vas molim. Platiću tros­
truko vaš rad. Čekaju nas devojke i
propašće nam jedno divno veče.
Moja Laura mi je verenica i moglo
bi to da nas unesreći. Zar biste pri­
mili taj greh na svoju dušu? — br­
bljao je visoki mladić.
Blekidž uzdahnu i dobroćudno
pristade:
—Pogledaću, ali ako je veći kvar,
neću moći da se zadržim duže od
desetak minuta.
—Biće odmah u redu. Samo očis­
tite glavni sisak na uređaju. On je
otkazao, znam sasvim sigurno. To je
nekoliko minuta — radosno reče
mladić i brzo uđe u kola.
Postavi ih nasred ispražnjene ga­
raže i odiže poklopac motora. Dva
njegova pratioca iziđoše iz kola.
Blekidž uze odvrtač, popravi naoča-
ri i saže se nad motorom.
—Upalite ga da čujem rad —reče
ne dižući glavu ispod poklopca.
U tom trenutku mladić naglo
spusti teški poklopac motora, koji
udari Blekidža po glavi i zarobi ga
u svojoj čeljusti. Uspelo mu je da
provuče ruke napolje i da se uhvati
za ivicu kola, ali tada ga sčepaše ne­
čije ruke. Uz kičmu oseti pritisak
metala.
— Pokušaš li da se opireš, razne-
ćemo ti kičmu kuršumima — reče
jedan od napadača.
Dugokosi mladić pusti da se po­
klopac opet podigne snagom opru­
ga, a onda malim ali teškom gu­
mom obloženim udaračem iz sve
snage raspali Blekidža po glavi.
26

27. Ovaj se bez glasa opusti u rukama
dvojice napadača, koji ga brzo veza-
še.
Ubaciše ga u prtljažnik velikih ko­
la dobro uvezanog i ogromnih flas­
terom ulepljenih usta. Visoki mla­
dić nađe tablicu s natpisom »garaža
zatvorena zbog izgradnje« i dade je
jednom od pratilaca.
— Zaključaj garažu, a zatim stavi
ovu tablicu. Nije ostalo nikakvih
tragova borbe. Požurimo! —objasni
i sede za upravljač.
Odmah zatim velika kola odjušire
dalje.
*
N ije znao gde se nalazi, ni koje je
doba dana ili noći. Blekidž je došao
svesti u velikom podrumu. Osetio je
smrad podrumskih pacova i pre­
poznao napadače oko sebe. Bio je tu
i četvrti čovek, koga je takođe pre­
poznao. Dolazeći da se nađe sa pu­
kovnikom Votersom nekoliko puta
susreo je Oskara Harusija.
— Ovde užasno smrdi na pacove
—reče Blekidž i s tugom pomisli da
ga pukovnik i ostali prijatelji uzalud
očekuju. — Da li više smrde pacovi,
ili vas četvorica?
—Ne budi toliko blesav, Blekidže!
—uzviknu Harusi.
Stari komandos se nagnu napred
kao da želi bolje da čuje šta govori
gangsterski šef, a onda ga pijunu
pravo u lice.
Tamnoputi i visoki gangster ga
udari pesnicom usred lica i levo
staklo Blekidžovih naočara se ras-
pršte povredivši mu oko.
—Ne udaraj ga, Fotrele! —viknu
Oskar Harusi brišući lice. —Taj jad­
nik ne zna pravo stanje stvari.
—U redu, šefe —odvrati Ken Fot-
rei i povuče se na jedan prašnjavi
sanduk.
— Ako jednom budem slobo­
d a n . — zausti Blekidž pokušava­
jući da podigne ruke i obriše krv ko­
ja mu je tekla od oka niz lice.
—Zavisi... — hladno nastavi Ha­
rusi. —Ako se nagodimo, bićeš slo­
bodan. Prvo slušaj šta imamo da ti
kažemo.
—Vezan sam i moram da slušam
— Uzdahnuvši odvrati Hal Blekidž.
— Treba da odgovoriš na nekoli­
ko naših pitanja. Prvo nam reci za­
što je Edvin Voters platio po deset
- hiljada da likvidiramo tebe, Torna i
Krejtona? —nastavi Harusi.
— Laž! Pukovnik ne bi to nikad
učinio! —skoro vrisnu Hal Blekidž i
široko lice mu se išara crvenim ko­
lutima, a nozdrve zadrhtaše.
— Lud si Blekidže. On nam je
stvarno platio. Pa ti znaš da pukov­
nik radi za mene i da smo prijatelji.
Ne verujem da je on oteo zlato, niti
da ste ti, Torn i Krejton učestvovali.
Ali zašto onda pukovnik želi da ne-
stanete? — nastavljao je Harusi.
Blekidž ga opsova najvulgarni-
jom vojničkom psovkom.
— Od mene nećete saznati ništa,
prokleti ološu! —dodade zatim.
Gangsteri se zgledaše i Harusi im
reče:
— Izgleda da sa njim ne vredi le-
po. Prepuštam vam ga da to pre
saznate gde su sakrili plen.
Odmah-zatim on nestade u mrač­
nom hodniku podruma.
Cepajući mu odelo, zločinci svu-
koše Blekidža. Dovukoše dugi elek­
trični sprovodnik s razdvojenim
elektrodama i počeše mučenje. Slu­
žili su se i starim klještima, nekak­
vim šilima i ogromnom mehaničar-
skom stezaljkom.
Ubrzo je snažno Blekidžovo telo
bilo u ranama, ali još se opirao. On
nije jaukao, samo je muklo psovao i
pretio da će ih sve razneti njegov
27

28. pukovnik kad sazna šta su mu uči­
nili, a kleo se da će saznati.
Mučenje je bivalo sve strasnije.
— Kaži gde je zlato i prestaćemo.
Još ćeš dobiti svoj deo. Imaš ženu i
petoro dece. Znamo sve o tebi. Go­
vori! —vikao je glavni mučitelj Ken
Fotrel stavljajući žrtvi glavu u čelič­
nu stezaljku i okrećući ručicu.
Hal Blekidž je još pomalo video
na jedno oko i ugleda kako električ­
ni gajtan sa elektrodama vodi pre­
ko sanduka blizu njegovih vezanih i
bosih nogu. Pošto mu je glava bila u
stezaljci on dobi oslonac da ispruži
noge.
Udar struje odbaci Fotrela s ruči­
ce stezaljke. Svetio se ugasi. Kad os-
vetliše podrum upaljačima, Hal Ble­
kidž je bio mrtav.
Bazil Avling opsova i požuri da iz­
vesti Harusija. Ovaj mu naredj da
utovare telo u kola i da paze na tra­
gove. Gunđao je zbog njihove ne­
spretnosti, a zatim reče:
—Bacite ga s tegovima u mulj ka­
nala kod Betforda. Moraćemo zgra­
biti i Votersa i njegova dva preosta­
la čoveka. Inače, postaće opasni.
*
B ila je prošla ponoć kad je Enda
Halmes izišla iz Harusijevog kluba
»Prosperiti«. Već je htela da krene
svoja kola, čiji motor je tiho radio
kad ugleda Bazila Avlinga, koji je
trčeći išao ka parkingu. On brzo se-
de u svoja sportska kola. Bio je to
luksuzno opremljeni »trijumf«, koji
odmah zatim krenu uz škripu guma
i točkova.
Kud li to kreće sumnjivi lepotan
bez svoje Laure? Pomisli Enda i kre­
nu za njim prvo s ugašenim svetli-
ma, a zatim samo sa malim. Pošto je
na ulicama bilo malo vozila, pratila
ga je uspešno i sa velike daljine. Ta­
ko stigoše do Temze, pređoše je i
nastaviše do Širlija na južnom kraju
'Londona. Avlingova kola nestadoše
među nekoliko zgrada koje su bile
prazne i oko njih su na nekoliko
mesta bile postavljene table s natpi­
som »Zabranjen prolaz pripremlje­
no za rušenje«.
Morala je da se zaustavi na skro­
vitom mestu i da oslušne zvuk mo­
tora, jer okolo je vladala tišina. Čula
je kako »trijumf« zvrji kod stare i
preko pedeset jardi duge trospratne
kuće, čiji zidovi su bili oštećeni, a
prozori uklonjeni.
Enda iziđe iz svojih kola i požuri
ka zgradi. Čula je neke glasove u
prizemlju i ona smelo‘preskoči kroz
otvor jednog prizemnog prozora. Iz­
nad nje su visili ostaci srušenih pod­
ova i tavanica tako da se čak kroz
krov vedelo vedro nebo. To joj je
omogućilo da kroz krš i preko tru­
lih komada građe polako ide na-
pred.
— Požurite! — čulo se kako kaže
Bazil Avling. —Zaključajte podrum
i donesite ga ovamo.
Enda se u mraku nehotično na-
smeja, jer to je značilo da donesu
podrum. Ali kad je videla unakaže-
no telo koje su nosili podiđe je jeza i
ona se spusti u zaklon. Odatle je vi­
dela kako ga odnose pod jednu na-
strešnicu, ispod koje uskoro iziđoše
velika crna kola, čiji broj nije bio os-
vetljen, a tip nije mogla da prepoz­
na u mraku. Nije bila prepoznala ni
unakaženi leš Hala Blekidžu. Stoje­
ći pored velikih kola, Avling je ne­
što pričao dvojici ljudi čija lica ona
nijje mogla da vidi.
Procenjivala je da li bi mogla da
priđe bliže i vidi čiji leš smeštaju u
prtljažnik, ali zaključi da bi to bilo i
nemoguće i suviše opasno. Zato se
ona povuče da što pre stigne do svo­
jih kola. Nije uspela, a velika kola
28

29. nestadoše u noći. Odmah zatim Av-
llng opet uz škripanje guma pokre­
nu svoj »trijumf«.
Kad se našla u svojim kolima, je­
dino je mogla da pozove Skotland
Jard i obavesti šta se događa.
— Javiću svima patrolama da
nađu ubice — odgovori joj dežurni.
—Obavestite i inspektora Štokve-
la — nastavi ona. Jeste li zapisali
ime Bazila Avlinga i broj njegovih
kola?
Dežurni potvrdi i ona prekide ve­
zu.
Bila je to njena kobna greška, jer
još neko je slušao policijske emisije
na specijalnom uređenom prijemni­
ku. Bili su to Ken Fotrel i Selag Bar-
lou, ubice ne samo Hala Blekidža.
Vozeći leš bili su oprezni i pratili su
policijske emisije.
Crna kola se odmah zaustaviše.
Za njima je vozio i Bazil Avling. Oni
iziđoše i priđoše mu skoro trčeći.
Bez reči objašnjenja Ken Fotrel
ga udari malom, ali opasnom olov­
nom batinom obloženom gumom.
Izvukoše ga i postaviše pred njego­
va kola, a onda ih Fotrel pokrenu
tako da ga pregaziše. Nije mu bilo
dovoljno što je to učinio jednom, ne­
go se vrati unazad i ponovo ga pre­
gazi.
—Ti skini tablice s naših kola dok
ih ja polijem benzinom. Imamo veli­
ku kantu u kolima —reče Fotrel.
Radili su brzo u pustoj ulici. Od­
jednom planu vatra i kola počeše
da gore. Ken Fotrel i Selag Barlou
nestadoše u mraku.
— Rastanimo se i idimo mirno
svaki u svoj stan —predloži Barlou.
— Izveli smo sve vrlo brzo i do­
bro. U kolima nema tragova, a
eventualne otiske prstiju uništiće
vatra.- Do skorog viđenja, Sebe! —
odvrati Fotrel i nestade iza ugla.
Upaljena kola su brzo gorela. Po­
licajci iz najbliže patrole stigli su
nekoliko minuta kasnija, ali vatro­
gasci tek posle punih deset.
—Branite samo prtljažnik od vat­
re i čuvajte se eksplozije! — upozo­
ravao je policijski narednik, koji je
znao da kola skrivaju leš, jer bio je
dobio obavest Ende Halmes.
*
T e k kad su kola skoro dogorela i
kad je požar sasvim ugašen, stigao
je inspektor Frenk Štokvel, koga su
digli iz kreveta. Obišao je prvo leš
Bazila Avlinga, a zatim izgoreli au­
tomobil. Ekipa policijskih tehničara
već je bila otvorila prtljažnik i izva­
dila ugljenisani leš Hala Blekidža.
Niko ne bi mogao da prepozna una-
kaženi leš da na vratu još uvek nije
visio lančić od oplemenjenog čelika
s pločicom na kojoj je pisalo ime
Hala Blekidža! Bio je tu i njegov
broj iz doba službovanja u koman­
dosima.
— Upitaću odmah pukovnika šta
zna o ovome — reče on detektivu
Herbu Adamsonu, koji takođe beše
stigao.
— Ovaj uzdahnu pomislivši da je
to osvetoljubivi čin inspektora Štok-
vela, koji nije odobravao, ali koji ni­
je mogao ni da spreči.
Štokvel se odveze do najbliže poli­
cijske stanice i otuda pozva pukov­
nika Votersa. Ovaj se javi psujući
budalu koja ga zove u to"doba.
— Ovde je Štokvel. Želim da vam
kažem nešto u Halu Blekidžu —po­
če inspektor.
— Onda govori, do đavola! —od­
vrati Voters.
— On sigurno nije s vama?
— Nije! Trebalo je da dođe. Tra­
žili smo ga u njegovom stanu i gara­
ži ali ga nema. Trebalo je da preno­
29

30. ći u mom stanu, jer sutra dočekuje­
mo drugove iz Tangera. Da li sam
zadovoljio tvoju radoznalost, Štok-
vele?
— Sasvim.
—Onda mi reci šta znaš o Halu.
Da li si ti umešao prste u njegov ne­
stanak? — pitao je Voters nestrplji­
vo.
— Nemam ja s tim ništa. Ipak,
moram da ti kažem da je Hal
mrtav. . .
— Kako se to dogodilo?
— Neko ga je uhvatio i mučio.
Jedan moj čovek video je unakaženi
leš, istina ne sasvim izbliza.
—Ali ti si ga video, valjda. . .
— Jesam, ali ugljenisanog. Ubi-
ce su zapalile kola s njegovim le­
som.
— Kako znaš da je to Hal?
— Ima pločicu na lančiću oko
vrata s brojem B. 77351.
— Da. . . Hal je imao tu pločicu
i taj broj. Bilo je i njegovo ime upisa­
no posle rata. Nosio je to kao dragu
uspomenu.
—Još jedan momak je mrtav —
nastavi Štokvel i htede da sačeka
Votersovo pitanje, ali ovaj je ćutao.
—To je jedan od ubica, izvesni Ba­
zi] Avling, momakOskara Harusija.
Šta kažeš na sve to?
—Avling. . . Hvala na obavešte-
nju, Štokvele. . . Preuzeću Halove
ostatke i sahranu, čim mi to omogu­
ćite — odvrati pukovnik i prekide
vezu.
Odlazeći opet na mesto jezivih
događaja Štokvel je razmišljao o po-
sledicama svog razgovora sa Voter-
som. Sad više nije bio siguran da je
postupio na pravi način. Više je ose-
ćao nego što je to uspeo da svesno.
zaključi da je potpaljen fitilj bombe.
Ali nešto je usporilo eksploziju.
*
O s k a r Harusi je imao sreću što je
njegov revolveraš i izvršilac dželat-
skih poslova bio savestan gangster.
Brzo je stigao do Harusija i obaves-
tio ga šta se dogodilo.
—Nisam mogao da dozvolim da
Avling padne u ruke policije. On je
ipak salonski momak —pravdao je
Fotrel svoje postupke.
—Postupio si najbolje što si mo­
gao —složi se Harusi. —Ali nevolja
je u tome što će i policija i pukovnik
da nam zasednu pod grlo. Prvih se
ne plašim, jer nemaju nikakvih do­
kaza. Ali pukovnik. . . Mislim da će
shvatiti šta smo hteli. Osvetiće se
brzo i strašno, jer ja sam ga- upoz­
nao. . .
—Hoće, ako mu to dozvolimo —
primeti Fotrel.
—To sam i hteo da kažem. Oba-
vestićemo sve naše ljude da budu
oprezni, a ti pripremaj da brzo i si­
gurno udarimo. Uzgred ćemo poku­
šati da nađemo zlato, ali ono je sa­
da manje važno. Pukovnik je bomba
koja se već kotrlja prema nama —
zaključi Harusi.
Odmah zatim on napusti svoj
stan i ostavi samo dva revolveraša s.
naredbom da pucaju ako se pojavi
Edvin Voters.
On se pojavio, ali preko krova
Harusijeve kuće. Za nekoliko minu­
ta dva revolveraša su bila mrtva, a
kuća skoro sasvim uništena.
■Kad je inspektor Štokvel čuo
vest o dva nova ubistva, opet je po­
zvao Votersa, u nadi da će ovoga
puta imati razloga da istražuje nije
li pukovnik bio u Harusijevoj kući.
Ali ovaj se javio glasom koji je
grmeo sipajući psovke.
—Ostavi me na miru. ti prokleti
inspektore! Nemam je ništa s napa­
dom na Harusija — viknuo je na
kraju.
30

31. U b ili su Hala i ostali smo samo
nas trojica — govorio je Edvin Vo-
ters Filipu Krejtonu i Robertu Tor-
nu. — Dobio sam i pismo koje me
ožalostilo. Naša tri druga ne mogu
da dođu iž Tangera. Dakle, treba da
se raziđemo i da svaki brine o sebi,
jer ne mogu da primim odgovor­
nost da i vi stradate zbog mene. Ni­
smo ništa krivi, a s pljačkom zlata
imamo manje veze nego tri tek ro­
đene bebe.
— Ja to. . . — zausti Robert
Torn.
Pukovnik mu brzo dade znak da
ćuti i da priđe stolu. Mahnu rukom i
Krejtonu da priđe, pa uze list papi­
ra i poče da piše tako da oni čitaju:
»Policija se ili dobro skriva, ili je
odustala da nas prati. Verujem da
koriste prislušne uređaje. Sve što
budemo govorili ovde, ili u kolima,
a i na drugom me.stu, dok sprovede-
mo sve mere obezbeđenja, sme da
glasi samo tako da to može da sluša
i Štokvel. Da li shvatate?«
Dva bivša komandosa klimnuše
glavama i Voters nastavi da piše:
»Sam ću poći u susret majoru
Gilu, poručniku Esendenu i Baku
Simpsonu. Daću znak da ne treba
da se vidimo, a biću maskiran. Po-
slaću ih u novo sklonište, a vi od­
mah idite, ali tako da ste apsolutno
sigurni da vas niko nije video. Pro-
menite izgled nekoliko puta pre si­
laska u sklonište. Nadam se da će­
mo naveče biti svi na okupu. Ima li
pitanja?«
Dva njegova druga odmahnuše
glavama. Posle toga nastaviše raz­
govor.
— Nikako ne mogu da shvatim
zašto je inspektoru Stokvelu toliko
stalo da nas proglasi krivcima —re­
če poručnik Krejton.
VI —On je, izgleda, potpuna buda­
la. Napada tebe, Edvine, a dva puta
si mu spasao život — izreče svoje
»mišljenje« Robert Torn jedva ugu-
šujući smeh.
— Nadajmo se da će drugi, pa­
metniji inspektori i službe Skotland
Jarda ipak naći prave pljačkaše.
Ako se to ne dogodi, ostaćemo u
večnom ratu i s policijom i s pod­
zemljem — zaključi pukovnik Vo­
ters i sam spreman da prasne u gla­
san smeh.
Odmah zatim oni iziđoše uz naj­
veću opreznost.
*
K a d je Štokvel dobio traku prisluš­
kivanog razgovora vrteo je glavom
gunđajući:
— Oni su opasni. . . Taj Vo­
ters. . . Znaju da ih čujemo.
On sve to ipak pokaza kontrol­
nom inspektoru Diksonu očekujući
da ovaj drugačije reaguje.
— Hm! »potpuna budala«. . .
Suviše ih žuljaš, Štokvele —komen-
tarisao je Dikson.
—Verujete li da su oni nevinaš­
ca, kako kažu? —upita Štokvel.
—Ja ništa ne verujem bez doka­
za, pa ni ono »potpuno budala« —
odgovori starac i prvi put se njego­
vo lice razvuče u širok osmeh, koji
je ipak ličio na pripemu da kija.
I sam Štokvel se osmehnu, ali
suvlje i brzo se uozbilji.
— Biću ipak na aerodromu da
pogledam stiže li neko iz Tangera
—zaključi on odlazeći.
Dikson uze telefon i pozva broj
Lunovog stana. Čekao je duže nego
što je uobičajeno, ali ipak dobi od­
govor.
—Želim da vam ispričam šta se
događa —reče Dikson.
31

32. — Javila mi se jutros Enda i
znam mnogo stvari — odgovori
Lun.
— Onda ne treba da gubimo
vreme. Treba da znate samo to da
Štokvel veruje da će pukovnikovi
prijatelji iz Tangera ipak doći i zato
odlazi na aerodrom. Avion stiže u
deset časova i dvadeset minuta —
zaključi Dikson i spusti slušalicu.
*
L u n je bio obučen u elegantno ode-
lo i na aerodrom je stigao s malim
buketom ruža, kao da dočekuje ne­
ku ženu. Osmotrio je sve one koji su
izgledali kao da nekoga čekaju, ali
nije mogao da prepozna Edvina Vo-
tersa, iako ga je dobro pamtio iz te­
levizijske emisije. Jedino je prepoz­
nao inspektora Štokvela, koji je na
trenutak provirio iz carinskog odelj-
ka, gde je bio našao zaklon služeći
se svojim službenim pravom.
Jedan stari prodavač novina u
sivom platnenom kombinezonu obi­
lazio je čekaonice, i restorane ae­
rodroma nudeći revije i listove.
Imao je dugu, sedu i umašćenu ko­
su, a na licu pored nosa veliku mod­
ru izraslinu. Ostavljao je neprijatan
utisak i ljudi su izbegavali da ga
gledaju i da od njega kupuju novi­
ne.
Jedino ga je Lun bolje zagledao,
jer njegovo iskustvo je bilo suviše
veliko da bi se grozio bolešću una-
kaženog čoveka. Zato ga pozva i
upita:
— Imate li »Geografski maga­
zin?«
— Nemam. . . Taj magazin ne
prodajem — odgovori prodavač i
načini grešku odmah odlazeći, što
ne bi učinio nijedan pravi prodavač
novina.
Umesto da ode, pravi prodavač
bi ponudio druge revije i novine.
Lun ga pozva nazad i zatraži novi­
ne. To iskoristi da izbliza pogleda li­
ce prodavca. Odmah je video da je
izraslina veštačka, a umašćena i se-
da kosa vešto izrađena perika. Upi­
ta ga da li je tačno da avion iz
Grčke kasni.'
— Ništa ne znam o tome — od­
govori prodavač i opet brzo ode da­
lje.
Sada je Lun bio siguran da je to
Edvin Voters. Od tog trenutka pra­
tio je svaki korak tobožnjeg prodav­
ca, ali tako da ovaj to nije mogao da
primeti.
Kad stiže avion iz Tangera, Vo­
ters je stajao uz ogradu carinske zo­
ne i uzvikivao naslove iz novina:
»Ubijen Hal Blekidž, prijatelj
osumnjičenog Votersa!. . . Pukov­
nik mora da se skriva!. . . Policija je
na tragu!. ,.
Iako se Voters trudio da mu
glas zvuči promuklo, Lun ga je pre­
poznao. Video je kako jedan od put­
nika, čovek riđe i vetrom razbaruše­
ne kose, usukanih tankih brkova i
sličan Salvadoru, Daliju traži pro­
laz ka ogradi pre nego pristupi ca­
rinskom pultu. Lun požuri i prođe
pored Votersa, prikači mu minija­
turni primopredajnik i odmače se
oslonivši se na jedan stub tako da je
mogao da drži dlan ruke uz uho,
kao da je samo oslonio glavu. Čuo
je kako riđi čovek dalijevskog izgle­
da preko ograde traži novine.
—Prođite svaki za sebe i sa laž­
nim pasošima — šapnu Voters pru­
žajući novine. —Sastanak u sedmi­
ci.
Odmah zatim prodavač ode da­
lje, a riđi se sastade sa dva čoveka i
nešto im reče, a odmah zatim ih na­
pusti. Sva trojica na carinskom pul­
tu pokazaše samo unutrašnjost ruč­
32

33. nih torbi i rekoše da nemaju drugog
prtljaga. Pokazaše pasoše i iziđoše.
Lun ugleda jednu usamljenu de-
vojku i predade joj cveće. Ona ga je
zbunjeno gledala.
— Moja devojka nije stigla, a vi
.ste toliko dobri da primite moje cve­
će i time utešite jedno slomljeno
srce — reče joj Lun, pokloni se i
brzo ode dalje.
Devojka se nasmeja, sleže rame­
nima i ponese cveće.
Lun je pratio riđeg i ugleda ga
kako iznajmljuje taksi. Pošto brzo
izveze svoja kola s parkinga, Lun
sačeka taksi i poče da ga prati.
Za to vreme inspektor Štokvel je
potražio spisak putnika prispelih iz
Tangera. Tamo nađe imena Marku-
sa Gila, Kristijana Esenđena i Baka
Simpsona. Bio je siguran da nisu
prošli kroz pasošku kontrolu. Pitao
je kako su mogli da nestanu, jer ae-
rodromska policija je imala njihova
imena i trebalo je da obavesti zaklo­
njenog Štokvela.
Proverio je nisu li ostali u avio­
nu, ili se skrili negde pre prolaza
kroz pasošku i carinsku kontrolu,
ali nije im bilo traga. Pogađao je da
su pored pravih imali i lažne paso­
še, ali to je bila slaba uteha.
Dakle, Voters ga je još jednom
nadigrao.
Telefonom pozva Votersovu ku­
ću, ali niko nije odgovarao. Zato se
vrati u Skotland Jard. Tamo ga je
očekivao novi Votersov udarac. Je­
dan pravni zastupnik bio je podneo
žalbu penzionisanog pukovnika Vo-
tersa, u kojoj je između ostalog sta­
jalo:
». . . Tako se smrt hrabrog i ver-
nog ratnog veterana Hala Blekidža
može smatrati posledicom indiskre­
cija, odnosno nespretnosti inspekto­
ra Frenka Štokvela. On je pokušao
još jednu nekorektnost: proveravao
je imamo li ja i moji prijatelji veze s
ubistvima u kući izvesnog Oskara
Harusija.
Pošto me inspektor Štokvel ne
ostavlja na miru, prinuđen sam da
se skrivam. To isto moraće da učine
i moji prijatelji, jer podzemlje, pod-
sticano nekim izjavama i načinom
istrage, prosto je nahuškano na sta­
re i zaslužne veterane, kakvi smo
moji prijatelji i ja. Pojaviće se pred
sudom, ili bilo kojih istražnim orga­
nom samo ako se mom pravnom za­
stupniku pruže neki osnovni motivi.
Prinuđen sam i na stalnu brigu
o alibiju za sve dane koji slede. Zato
sam pozvao iz Tangera svoje prija­
telje, poverenja dostojne i časne lju­
de, penzionisanog majora Markusa
Gila, penzionisanog poručnika
Kristijana Esenđena i njihovog pra­
tioca Baka Simpsona. Svojim uho­
đenjem na aerodromu, vrlo ne­
spretnim i pogodnim da bude puto­
kaz gangsterima, inspektor Štokvel
je prinudio moja tri prijatelja da na­
puste aerodrom izbegavajući kon­
trolu. U njihovo ime vas obavešta-
vam da su stigli, ali zbog lične si­
gurnosti, jer biće stalno u mom
društvu, ne mogu da se pojave.
Upućujući ovu zadnju žalbu
Skotland Jardu i unapred žalim što
ću morati da predam tužbu i sudu,
ako se neprilike nastave. Primite još
jednom moja uverenja o lojalnosti i
građanskoj ispravnosti, penzionisa-
ni pukovnik E. Voters. . .«
Inspektor opet oseti mučninu i
bolove u želucu i potraži tinkturu
velebilja da ih uguši.
*
L u n je pratio taksi u kome se vozio
Markus Gil prema Sitiju. Na jed­
nom uglu je morao da zastane,-ali
2* X - 1 0 0 (L U N 4 4 33

34. ipak ubrzo opet je video taksi, čiji iz­
gled i broj bsše upamtio. U jednom
trenutku mu se učini da kroz zadnje
staklo taksija ne vidi Gila. Potera
brže i obiđe taksi. U njemu je bio sa­
mo vozač, ako Gil nije legao na pod.
Na pogodnom mestu Lun opet pro­
pusti taksi i nastavi da ga prati.
Vozač stiže na taksi stanicu i stade
u red. Njegov putnik je bio nestao.
Lun priđe vozaču i reče da je iz
policije, a onda upita:
— Gde ste odvezli putnika sa ae­
rodroma?
— Nisam stigao da ga iskrcam.
Rekao je samo da vozim prema Siti­
ju..Platio je dvostruku cenu i sedmi­
cu1napojnice. Iskočio je na jednom
uglu tako vesto i lako kao da mu je
dvadeset godina — objasni vozač
taksija.
Lun razmisli o tome da je u krat­
ko vreme dva puta čuo reč sedmica.
Jednom je Voters zakazao sastanak
u »sedmici«, a sada je ta reč značila
novac. Otišao je razmišljajući o toj
zagonetki.
Bio mu je potreban telefon, a po­
što se našao prilično blizu svog ma­
log stana na Klement Rodu, Lun
pođe tamo. Prvo prođe ispred zgra­
de da osmotri, a onda potraži mesto
da se parkira, iako beše ugledao
jednu poznatu osobu.
I Enda Halmes beše videla njega i
pođe mu u susret nasmejana i kao
uvek doterana i privlačna.
— Dakle, kao što vidite, telefon­
ska veza mi nije dovoljna —smejući
se reče ona i pođe pored njega na­
zad ka ulazu.
— Da li rešavate zagonetke, uk~
rštene reči i rebuse? —upita je Lun.
!. Sedmicom ponekad nazivaju metalni novac od 50
pensa, jer ima sedmougani oblik
— Ponekad. Ima sati koji su su­
više dugi dok se nešto čeka —odgo­
vori devoika.
—Onda uđimo da se pozabavimo
jednom zagonetkom —reče Lun.
U holu Enda skide laki ogrtač bo­
je banane i Lun ga ostavi, a zatim se
nađoše u sobi.
— Dakle, počinjemo li zagonet­
kom? —upita veselo devojka detek­
tiv.
— Prvo nešto osvežavajuće —od­
govori Lun.
—Onaj koktel je bio divan. Ja bih
opet njega — reče Enda menjajući
položaj tela, pri čemu je i fotelja me-
njala svoj položaj stvarajući uvek
punu udobnost.
Lun priđe svom .frižideru da uz­
me leda i pogled mu pade na limen­
ke piva s velikom sedmicom kao za­
štitnim znakom. Zato izvadi jednu
od njih i pokaza je Endi. Ona od­
mahnu glavom.
— Nisam hteo da nudim pivo, ne­
go pokazujem sedmicu.
Enda porumene i reče:
— Ne verujem da ste mislili ono
što i ja, inače bih se uvredila. Ja
imam pokvarenu maštu.
Lun se uhvati za glavu i sakri lice
jedva uzdržavajući glasan smeh.
— Naravno, nisam to mislio —
odgovori praveći koktel.
A onda progunđa neku psovku.
Njegov koktel imao je sedam sasto­
jaka, a kockari su u žargonu devoj-
ku nazvali »sedmicom«. Taj broj je
ovoga dana svašta značio i često se
javljao. Nehotično uhvati sebe kako
je pomislio: ona je lepa »sedmica«.
—Ostavite se grešnih misli! —do-
viknu Enda i videći da Lun skoro
prosu već nasuti koktel, pršte u za­
razan smeh.
Da li ona izaziva, ili je duhovita i
spremna da se dvosmisleno šali?
pomisli Lun, a onda glasno reče:
34