zoran

1. aa2<z
broi 781
lun
IŽIVA LUTKA
FREDERIK EŠTON
ZABAVNI ROMAN! % 25 DSNARA

3. F. Ešton
LUN I ŽIVA LUTKA
R. Šapiro
ČOVEK SA BISERNOM NAUŠNICOM

4. Direktor NiŠRO »DNEVNIK-
VITOMIR SUDARSKI
Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST-
VLADIMIR STEVANOV
Odgovorni urednik Redakcije književnih izdanja
MILORAD PREDOJEVIĆ
Urednici izdanja
PIROŠKA MATIĆ
JOVAN ČANADANOVIĆ
Recenzent
GRADIMIR PASĆANOVIĆ
Korektura štamparije »DNEVNIK»
Tehnički urednik
SLAVKA BOŠNJAKOVIĆ
Tiraž; 120.000 primeraka, I izdanje
¡zciaio i štampa: Novinska, izdavačka i štamparska radna organizacija »DNEVNIK'*, OOUR »IZ­
DAVAČKA DELATNOST«, Bulevar 23. oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj žiro-ra-
čuna: 65300-603-6350
RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

5. F. Ešton
LUNIZIVA LUTKA
. W Q ' &
i
Viaevši da je vozač isključio ur­
eđaj za snimanje svega što se mo­
glo ćuti u kabini kamiona ili iz nje,
Džems Pinter pogladi svoje riđe
brkove i popravi kratko podšišanu
kosu prosedu na slepoočnicama.
Bio je to znak da uživa što mu se
opet pruža prilika da pripoveda jed­
nom strpljivom slušaocu, siguran
da ga ništa neće omesti. Ovaj udo­
vac bez porodice, smiren i ozbiljan
ćovek, bio je pratilac kamiona s fur­
gonom, iza čije se neugledne spo-
ljašnjosti krilo oklopljeno vozilo za
prenos novca i dragocenosti.
— Pričaj već jednom... Ne volim
da čitam, ali tebe slušam s uživa­
njem — podstače ga vozač Endrju
Pols.
- Možda ću jednom pokušati da
objavim roman - reče Pinter i spu­
sti mašinsku pušku na pod kabine.
- Sve što smislim, ja zapišem...
- A ima li u tome nečega što si ti
stvarno doživeo? Ja mislim da se
pod imenom tvog tobožnjeg Te-
rensa Portera kriješ ti sam — reče
vozač, držeći upravljač desnom ru­
kom, a levom paleći sebi cigaretu.
- Ima tu nešto.. No, bolje je da ti
ispričam nastavak događaja...
- Ponekad imam osećaj da se
stvarno dogodilo sve ono što pripo-
vedaš.
- Ovo što ću ti sada ispričati
stvarno se i dogodilo, i to meni sa­
3

6. mom. Slušaj onda - reče Pinter i
poče da priča:
»Ta devojka iz bara dugo nije ni
pogledala Terensa. Ali, konačno,
kad su se njihovi pogledi sreli, taj
nesrećnik je osetio da bi ga noge
izdale da nije sedeo. Te bistre oči s
jasnim i kao sneg belim beonja-
čama...«
- Preskoči to o njenoj lepoti i
pusti me da ja sam zamislim naj-
lepšu ženu koju su videle moje oči
- prekide vozač pripovedanje.
- Dobro - složi se Džems Pinter
i nastavi:
».. .Ležala je, s rukama pod gla­
vom. Na njoj je bilo samo rublje od
prozirne tkanine lako kao paučina.
- Iscepaj... Sve iscepaj - šap­
nula je devojka.
Terens je drhtao od uzbuđenja.
Zar njemu da pripadne takva le-
pota? Koliko bogataša bi dalo hi­
ljade funti za veče provedeno s
njom! A ona je odabrala baš njega,
Terensa. Njega, običnog pratioca
novčanih pošiljki...«
- Eto, Terens si ti sam! - zado­
voljno upade vozač mahnuvši poli
cajcu koji mu je davao znak da vozi
malo sporije.
Pinter nastavi da priča:
».. .Ne, Terens nije hteo da čepa
svilu. On je milovao devojku nežno i
sa željom da se taj zagrljaj produži
unedogled, u većnost. Još nije bio
dodirnuo nijedno skriveno mesto
njene lepote. Odlagao je trenutak
najveće strasti...«
- Odloži i ti pričanje - upade
vozač, kočeći. — Policija daje znak
da skrenemo s glavnog puta, ali ja
ću pre tamo k njima.
Bilo je pravilo da kamion ne
skreće sa izabranih pravaca vož­
nje, a sada je policija postavila
znak prekida saobraćaja i sva vo­
zila upućuje na zaobilazni put. Vo­
zač produži do postavljene rampe i
zaustavi, pa spusti debelo blindi­
rano staklo, da čuje šta se događa.
- Važi i za vas, gospodo! - ljuti-
tim glasom reče mladi policajac s
naočarima za sunce u pozlaćenom
okviru. - Zašto niste skrenuli?
- Mi... ovaj... Nisam ovlašćen -
promuca vozač, prvi put se našavši
u ovakvom položaju.
Kamion je nosio natpis »Saplaj«'
kompanije. Niko ne bi mogao da
nasluti da se njime opskrbljuju
banke, menjačnice i mnoga druga
mesta gde se radi s novcem, ili fa­
brike koje u proizvodnji troše zlato,
srebro i druge skupe metale, ili
drago kamenje.
- Dajte mi dokumenta! Šta vo­
zite? — upita mladi policajac.
- Zašto se zadržavaš tamo, Hev?
- doviknu drugi policajac i priđe
kamionu baš u trenutku kada vo­
zač jače spusti staklo da preda do­
kumenta sa specijalnom propusni­
com Skotland Jarda.
Instinktivno, Džems Pinter beše
jednom rukom posegnuo za mašins-
kom puškom, a drugom za kapom
koja je upotpunjavala njegovu uni­
formu sličnu policijskoj.
- Stoj! Još samo mali pokret i iz-
rešetaćemo vas! — viknu tek pri-
speli policajac, držeći uperen auto­
matski pištolj iznad spuštenog za­
štitnog stakla.
Od svih mera opreznosti vozač je
bio uključio samo uređaj za snima­
nje razgovora. Sada se odluči da pri­
tisne dugme za automatsko zatvara­
nje brava i podizanje stakla, ali na­
padač je bio brži. No. nije pucao tek
prispeli policajac već, pored nje­
gove glave, onaj mladi s tamnim
naočarima. I nije pucao samo u vo­
zača, već i u Džemsa Pintera.
- Prokleti gade! - izusti Pinter i
opet poseže za mašinskom puškom,
ali stiže samo da se sagne.
Novi kuršumi ga pogodiše i on se
svali glavom u uski prostor kabine.
Pružajući ruku u kabinu, tek pri­
speli policajac nespretno otvori
vrata i njih dvojica popadaše s pa­
pučice kamiona. U istom trenutku
' Suply - opskrba (engl.)
4

7. pritrčaše još dva policajca Jedan je
bio visok i lep muškarac oštrog po­
gleda i brzih pokreta, a drugi malo
niži, širokih leđa i vrlo snažan. Bilo
je očito da uniforma nije bila skro­
jena za njega.
- Niste ni za prave policajce -
nasmeja se visoki.
- Možda i jesu - riodade drugi.
- Sredili su ih načisto!.. Hej, vas
dvojica, pomozite da ih sklonimo1
Ko zna kako se furgon otvara?
- Ja ću unutra - pokaza visoki
u kabinu kamiona. - Dodaću vam
mrtve, pa ih stavite u furgon. Znam
kako se otvara.
On odmah dohvati vozača pa se
pope tek kad ga je svalio u naručje
svog glomaznog pratioca. Posle
toge otvori levs vrata i gurnu
mrtvog Pintera. Pre nego što je pao
na. asfalt, gangsteri dograbiše i dru­
gog mrtvaca. Visoki otvori kasetu u
koioi su se skrivale komande za ot­
varanje furgona i pritisnu jedno
dugme a drugo okrenu za pola
kruga Vrata furgona se otvoriše i
napadači ubaciše leševe. Visoki zlo-
činac popravi uniformu policijskog
narednika, pa zatvori vrata kabine.
Njegov snažni pratilac otrča do
svog motocikla i uzjaha ga, a onda.
onako raskoračen. *skide policijski
šlem i bluzu. Ostade u umašćenom
prsluku i crnoj košulji. Natuče mo-
tociklistički šlem i naoćari, pa po­
veze za kamionom.
Dva lažna policajca, koji su prvi
prišli kamionu, potrčaše ka auto­
mobilu s policijskim oznakama i
krenuše, uključivši sirenu.
Još čitav sat sva vozila s autoputa.
A 40 skretala su na zaobilazni put
prema Grinfordu.
Od Grinforda prema Londonu
saobraćaj je takode bio usmeren
na zaobilazni pravac. Videla se
grupa policajaca pred rampom
postavljenom posle više uzastopnih
znakova o obaveznom skretanju.
Jedan mini-moris bio se zaustavio
kod prvog znaka. Uz njega je sta­
jala žena u širokoj sportskoj haljini.
Zavirivala je nešto oko točkova
svog automobilčića, ali ujedno je
motrila šta se uokolo događa. U jed­
nom trenutku začu se policijska si­
rena. Zatvorenim putem dolazio je
jedan neugledni kamion s natpi­
som »Saplaj«. Pratio ga je snažni
motocikl kakvim se razmeću
obesni mladi ljudi. Vozač je bio za-
sukao rukave crne košulje, iako je
bilo prohladno Na kraju kolone je
bio policijski automobil.
I na ovom pravcu su bili lažni po­
licajci, ali niko nije mogao da nas­
luti zašto propuštaju kamion i poli­
cijski automobil a zatim napuštaju
mesto događaja ne skidajući ni
rampu ni znake pripreme za skreta­
nje
U tom trenutku pored morisa
z&ustaviše se kola svetlo-sive boje.
‘ Jedan muškarac spusti staklo i s
osmehom upita
- Treba li pomoć, ledi?
Devojka ga osmotri s izrazom
spremnosti da odbije svaku pomoć,
ali nešto je zadrža Njen pogled se
srete s njegovim i njene se usne
malo otvoriše, kao da joj ponestaje
vazduha.
- Ne .. Upravo... Ne pomoć mi
ne treba - reče ona neodlučno. -
Ali nešto drugo da...
- Ne razumem - osmehnu se
čovek. - Nudim vam pomoć u bilo
kom obliku.
- Želim obaveštenie - odgovori
devojka. - Šta se to događalo na
zatvorenom delu puta?
- Ne znam - odgovori muška­
rac. — Želite li da vozim iza vas?
- Ne.
- A da vas sačekam negde u
gradu?
- Ni to!
- Možda bih mogao da vam dam
svoju posetnicu...
- To je najbolje - osmehnu se
devojka. - Unapred znajte da ovde
na drumu nećete saznati ni moje
ime ni išta drugo o meni.
5

8. - Predrasude... No, ja vas ne osu­
đujem, najlepša devojko koju sam
sreo u zadnjih trista godina.
- A koliko ih ukupno imate?
- Dvostruko više - osmehnu se
neznanac i kao mađioničar, nez­
nano otkuda izvadi posetnicu i
dade je devojci.
Ona je uzela, ali nije stigla da je
pročita, jer neznančeva kola tiho
krenuše. On je bio oslonjen o spu­
šteno staklo i držao je obe ruke na­
polju. Ona se upita kako on to vozi,
i zavedena time, pratila je kad će
on prihvatiti upravljač. Međutim,
kola su odmicala, a njegove ruke
nisu dodirivale upravljač. Jednom
se držao za ivicu vrata, a drugom
joj je mahao. Tek kad su se kola iz­
gubila u povorci automobila na zao­
bilaznom putu, žena spusti pogled
na posetnicu i ispusti je, kao da je
dođirnula nešto vruće, ili opasno.
Onda je pažijivo podiže i s neveri-
com još jedanput pročita:
DONALD SIKERT - LUN
Stajala je nekoliko trenutaka kao
sleđena, a onda se užurbano smesti
u svoj automobilčić. Mala ali brza
mašina omogućavala joj je da se
probija pravcem u kome je nestao
svetlosivi automobil za čijim uprav­
ljačem je bio Lun, čovek s nametnu­
tom titulom kralja ponoći. Tražila
ga je pogledom, postižući najveću
moguću brzinu. Nije ni pomislila da
pogleda iza sebe.
Na raskršću Vud Lejna jedna
kola tamnosive metalizirane boje
vozila su iza nje. No, žena je bila su­
više uzbuđena da bi mislila o ko­
lima koja i ne liče na ona Lunova.
Zato njemu nije bilo teško da je
prati sve do Kensingtona i do vrata
garaže, koja je pripadala velikoj,
malo uvučenoj trospratnici u Pil
Stritu.
I ne ličeći na čoveka koji je de­
vojci dao posetnicu na drumu, Lun
napusti koia i prošeta do ulaznih
vrata u kuću kojoj je pripadala ga­
raža. Na njima pročita samo sitnim
slovima ispisano ime pored zvona.
Ono je glasilo: Karen Ils.
Vraćajući se ka ostavljenim ko­
lima, Lun je razmišljao o svom post­
upku. Pratio je ovu ženu, a za to nije
imao nikakav ozbiljan razlog, ako
se ozbiljnim ne smatra obična
muška želja za avanturom. Zaključi
da je najverovatmje slobodno
vreme, koje mu je preostajalo toga
dana, podsvesno izazvalo ovu ne­
dužnu igru.
On odluči da iskoristi to što se
našao blizu Kensington parka i da
prošeta, jer lep jesenji dan je ma­
mio među drveće Odavno nije pro­
šetao ni po Hajd parku, koji se na-
dovezivao s druge strane Ringa. Ta
odluka o šetnji kao da ponovo iza­
ziva misli o ženi koju je bezraz­
ložno pratio. Istina, ta žena je bila
egzotična lepotica čistog bakarnog
tena, crne kose, kao ugljen crnih
očiju i skladnog tela, ali Lun je bio
svestan da je posredi nešto drugo
Bilo je tu nekog zračenja i privlač­
nosti kakav se retko sreće, ali i ose
ćanja kao da od te žene dolazi ta­
janstvena opasnost. Da li ga je taj
podsvesni osećaj naterao da pro-
meni boju, broj i izgled svog auto-
mobiia, koji mu je mnogo puta po­
mogao da izbegne progone i hapše­
nja?
Pitanja su se množila, uzaludna i
nepotrebna, kao i sam susret s tom
ženom, i njegov postupak. Konačno,
šta će mu to što zna da se ona zove
Karen ils? On nije bio od onih koji
trče za ženama. Njegova, ijubav
prema Džejn Vitington, toj zanos­
noj ženi punoj duha i ljubavi, mogla
bi da ga ispuni tako da njegovo
srce bude šire od samog Londona...
Vođen željom za lakom zabavom
i odmorom, on je makar i pods­
vesno odbacivao ozbiljne, teške
misli naučnika. Misli su važan ži­
votni fenomen i prava je blagodet
moć njihovog usmeravanja. Lun je
umeo da mašta i da ponekad uživa
u zamišljanju nemogućih stvari.
Nije mu bilo teško da maštanje pri­
bliži, u sebi, stvarnom životu do te

9. mere da ga je i fizički osećao. On je
umeo da uživa u maštanju o budu­
ćim susretima sa Džejn do te mere
da je satima živeo u zanosnom uži­
vanju. Htede i sada da se preda
tome, ali morao je da zastane na
uglu Kensington Čerč Strita. Pil
Stritom je bila dozvoljena vožnja
samo u ovom smeru, i otuda dođe
jedan taksi. Zaustavi se da sačeka
mogućnost skretanja, pa se nađe
sasvim blizu Luna, koji iz dokolice
osmotri putnika.
Bio je iznenađen kad je u taksiju
video Karen Ils. Dok je taksi stajao,
ona je popravljala šminku, što Lunu
omogući da se približi još više i pro-
veri nije li se prevario, jer ta žena
nije mogla imati vremena da po­
zove taksi. Dakle, taksi ju je već če­
kao temo kod kuće. jer, eto, nije sti­
gla ni da uredi šminku na licu.
Kad taksi nestade iza ugla, Lun
se predađe lakoj igri maštanja o
tome šta li je moglo đa navede tu
egzotičnu lepoticu da obezbedi da
je taksi čeka, a mora da ju je čekao
od jutra, s obzirom da je ona stajala
na mestu prekida saobraćaja. Lun
pokuša da mašta o ženi koja je sta­
jala na mestu prekida saobraćaja i
koja je izbegla slučajno poznanstvo,
pa ga time navela ha šalu s posetni-
com, a zatim se dala u trku za ta­
janstvenim čovekom o kome se već
mnogo šta priča i veruje. Pitao se
zašto li je htela da ga prati i kuda
sada žuri taksijem, ali nije bilo od­
govora.
Kad se nađe u parku, Lun se pre-
dade lepotama blagog i sunčanog
jesenjeg dana. Podizao je žute i tek
otpale listove, pratio let buba oko
niskog šiblja i podizao pogled k
nebu i vrhovima drveća. U misli mu
se Karen Ils više nije vraćala.
Kad se vratio do svog automo­
bila, bio je jedan sat posle podne i
on uključi radio-prijemnik. Čuo je
podnevne vesti sedeći u još uvek
parkiranom automobilu. Odjed­
nom se trže. Spiker je uzbuđenim
glasom govorio o novoj velikoj
pljački na putu A 40:
'».. .Dakle, sam napad mora da se
odigrao u vremenu od deset sati i
petnaest minuta do deset i trideset.
Zločinci su bili u policijskim unifor­
mama što je izazvalo mnoge za­
bune i neslućeno mnogo otežalo po-
teru i istragu. Prema prvim dobije-
nim obaveštenjima od Kompanije
za prevoz i čuvanje dragocenosti
»Saplaj«, opljačkano je oko tri sto­
tine hiljada funti u upotrebljava-
nim novčanicama To je, podse-
ćamo, skoro trećina iznosa koji je
opljačkan pre četiri godine u najve­
ćoj pljački u istoriji Velike Brita­
nije. No, sa jedanaest kilograma
zlata, koje je bilo upućeno tvorni­
cama na Zapadu, a koje je takode
bilo u kamionu, ova pljačka doseže
preko polovine iznosa otetog kod
Dablina iz železničkog vagona...*
Dalje je spiker govorio o tome da
je kamion s leševima ubijenog vo­
zača Polsa i čuvara Pintera prona­
đen kod Bekonsvila, na jednom par­
kiralištu. Razbojnici su bili nestali,
ali opsežna potera se nastavlja
Lun uze plan grada i okoline, pa
nađe mesto na kome je pljačka izvr­
šena. Bilo je to ono isto mesto pre­
kida saobraćaja na kome je Lun
zastavo misleći da dama u mini-mo-
risu ima kvar na kolima i da joj
treba pomoć. Donald Sikert pođe
prstom po karti. Na jednoj strani
bio je pravac ka Oksfordu, Ćelten-
hemu i Kločesteru, sa mogućno­
stima skretanja na jug ka dolinama
i na sever ka Varviku, Solihulu, Bir-
mingemu i Ajlesberiju, a na drugoj,
prema istoku, bio je London. Lun se
pitao kuda su razbojnici posle straš­
nog zločina i pljačke mogli da
krenu.
»Najbolje mesto za skrivanje je
sam grad«, zaključi on i sklopi
kartu. Odmah zatim poveze se ka
Sitiju.
II
U skladištu fabrike igračaka
»Sindarela* na Kalrens Rodu u Ve-

10. lingtonu sakupila se cela razboj­
nička družina To skladište bilo je,
nekada davno, možda pre više od
sto godina, mala fabrika za pre­
radu vune u čistu sirovinu za pre-
dionice. Imala je kotlove ukopane
duboko u zemlju i četiri linije za kla-
siranje i češljanje vune. Kako je
grad rastao i obuhvatao okolna na­
selja, tako se i Velington našr.o na
južnom delu Londona. Stada ovaca
su se udaljila i stara ali čvrsta
zgrada menjala je svoju namenu.
Najčešće je služila kao skladište.
Sedeli su u prostoriji koja je ne­
kada služila kao trpezarija za rad­
nike na preradi vune. Teški i pocr-
neli hrastovi stolovi, kao i sama
zgrada, menjali su namenu. Sada je
na njima sortirana roba. Razboj­
nici su bili zbacili praznu ambalažu
s nekoliko stolova i sada su sedeli
oko njih na klupama.
Plen je bio natrpan na dva stola,
a kasete sa zlatom spuštene na pod.
— Ovoga puta ima šta da se deli
- reče Hevli Gontl.
Bio je to mladić star dvadeset i
četiri godine. On je u napadu igrao
ulogu policajca koji je prvi prišao
kamionetu, jer smatralo se da je on
hladnokrvan i hrabar, a stvarno je
bio grub i zao.
— Izgleda mi da si ti, Hevli, požu­
rio i tamo da pucaš, pa i ovde istrča­
vaš - reče bradati Ron Alkok spu­
štajući rukave svoje crne košulje,
jer među zidovima je bilo hladno. -
Sada imamo dva leša na vratu...
— Na vratu?! — podsmehnu mu
se Hevli. - Ne vidim na tvom vratu
ništa, jer pokriva ga tvoja prljava
kosa.
— Jesi, pucao si prebrzo, Hevli.
Možda bi bilo bolje da si samo
oštro podviknuo - ponovi Alkok.
Bio je to onaj čovek koji je motoci­
klom pratio svog vođu bande Ne-
vila Malduna, dok je vozio sa mesta
napada do parkinga na kome su
ostavili kamion i pretovarili plen u
svoje automobile.
- Ostavite se zađevica - reče
Maldun i pope se na sto s novcem,
pa sede na svežnjeve novčanica.
Pošto je zbacio policijsku uni­
formu, Nevil Maldun se našao u
svom »pohodnom« odelu. Bili su to
vetrovka i pantalone od tanke crne
kože. Mnoštvo džepova skrivalo je
pištolje, noževe i alatke, ali glavno
oružje bila je skraćena trocevka.
Skupa lovačka puška belgijske
proizvodnje, koja je pored dve cevi
za sačmu imala i treću za kuršum,
bila je odsecanjem većeg dela cevi i
kundaka pretvorena u opasno
smrtonosno oružje slično onome
koje Nemci zovu »šajntot«. Sada je
trocevka smetala Maldunu da sedi,
pa je izvuče iza pojasa, držeći je u
rukama kao igračku. Niko nije vo-
leo kad se on »igra» trocevkom.
Znali su da je to pretnja nekome.
Sem članova bande niko nije
znao da je Nevil Maldun njen vođa,
a još manje da je on glavom zlo­
glasni Destrojer'. Ljudi su ga pozna­
vali kao trgovačkog putnika, koji
nudi igračke.
- Sada je trenutak da odlučimo
šta ćemo s plenom. Svi znate da
smo se udružili s jednom drugom
grupom, koja je učestvovala na
obezbeđivanju poduhvata - poče
Nevil Maldun. — Njih je za dvoje
manje od nas...
- Ima za sve dosta mesta -
upade ženski glas u kome svi pozna-
doše naglasak Ursule Frej.
Maldun podiže ruku u znak da
želi da ga čuju. Za časak nastade
komešanje, jer se Jacinta Erter izv­
lačila između dva stola i tražila bo­
lje mesto da sedne.
- Šta je sad? — oštro upita De­
strojer.
- Opet mi pipaju zadnjicu kao
da je dinja i kao da proveravaju da
li je zrela - odgovori devojka.
Svi se nasmejaše.
- Prošlo je podne i treba da se
odluči — reče Maldun. — Iz pozna-
' Destroyer - razbijač, razarać (engl.)
8

11. tih potreba da se održi tajnost, tek
u zadnjem času svi ste saznali ze,
plan poduhvata, koji smo danas i
izveli. No, niko nije obavešten o raz­
logu. ..
- E, baš je teško znati zašto se
pljačka - nasmeja se Norman Kro-
ker.
- Nije teško ako se radi o obič­
nom lupežu, kakav si ti, Kro -
upade Anri Galota.
- Treba imati ambicija, ljudi —
upade Ursula Frej.
- Tačno, baš o tome je i reč! —
uzviknu Nevil Maldun. - Meni se
dodaje nadimak Destrojer, ali ja
umem i da stvaram. Sav ovaj novac
uložićemo u jedan mnogo veći i traj­
niji posao...
- Slaže li se i druga grupa? -
upita Kristofer Lenon.
- Ta grupa je zato i stvorila sa­
vez s nama. Poduhvat koji spre­
maju mnogo je veći od ovog - odgo­
vori Destrojer.
- Veći?! - začuđeno uzviknu
Anri Galota. — Hoće li oni da iza­
zovu zemljotres takve jačine da svi
londonski trezori prsnu kao ba­
čena jaja, pa mi samo da sakup­
ljamo?
- Neke stvari je teško objasniti
- nastavi Destrojer. - Cak ni ja
dugo nisam shvatao. No, sada znam
i iskreno sam za to.
- A za šta »to«? - upita Hevli
Gontl.
- Plan je da postanemo akcio-
nari poduhvata koji će nam doneti
najveće bogatstvo u istoriji sveta.
Ostalo je tajna Traži se povere-
nje... - odgovori Destrojer.
- Da neće neko da zbriše s na­
šim novcem i zlatom? - upita
Gontl. — Neće se dobro provesti...
No, to je druga priča. Ja sam za to
da se plen podeli po starom spora­
zumu i da se pobrinemo o svojoj si­
gurnosti. Nikakvi megalomanski
planovi me ne zanimaju.
- Mi smo u stvari već prihvatili
uslov one druge grupe — reskim
glasom izjavi Destrojer.
Nastade žamor.
- A ko su oni? Ko ih vodi? Zašto
da im verujemo? — najglasnije je
govorio Hevli Gontl.
- Slušaj, momče!... - uzviknu
Destrojer držeći u ruci svoju tro-
cevku i mašući njome.
Žamor mu nije dao da govori.
Razbojnici počeše i međusobno da
se prepiru. Neko je tražio da se
prvo sve čuje, a drugi su protestvo-
vali što je nešto rešeno bez njih i
unapred. Pet muškaraca i tri de-
vojke sačinjavali su Destrojerovu
bandu i sada je svako od njih hteo
nešto da kaže.
- Tišina! - uzviknu Destrojer i
podiže trocevku kao da će da opali
u tavanicu.
Žagor prestade.
- Sta je, devojke?... Momci? -
upitno zareža Destrojer. - Prvo
ima da me čujete, pa onda da gala­
mite!
- Da čujemo! - javi se jedan žen­
ski glas. - Ko je ta druga banda?
- Eh, Doroti! Pa dobro znaš da
mi je odvratna reč »banda.« To je
moćna organizacija s vezama ši­
rom sveta - poče da priča Destro­
jer. - Svi ste čuli za Krticu Džoa...
- Zar to nije izmišljeni junak? -
upade Norman Kroker.
- Ne, nije! odgovori Destrojer. -
Ja znam ko je to. Znam da ima
svoje ljude u Parizu, Rimu, Min-
henu, Njujorku i, naravno, ovde u
Londonu. Najveći poduhvati po­
dzemnih prodora u trezore banaka
izveo je on sa svojim ljudima. Od
preko četrdeset londonskih organi­
zacija, on je odabrano našu. A znate
li zašto?
- Ne znam je li dobro to što je
odabrao baš nas. Kad čujem da
treba da se odreknemo i ove gomile
novca, onda... - sumnjičavo reče
Hevli Gontl.
- Ćuti, Hev! Odabrao nas je zato
što smo jedinstveni i što veruje da
me slušate u svemu - nastavi De­
strojer. - Ja sam u ime svih prihva­
tio taj veličanstveni plan i sada
nema uzmicanja. Novac i zlato idu
9

12. tamo gde je potrebno.
- Ja ne prihvatam. Dajte moj
deo, ili... S tim novcem mogu da ot­
vorim disko klub i... - isprekidano
je govorio Hevli Gontl.
- Ali, kad si već čuo objašnje­
nje. .. — zausti šef bande.
- Hoću svoj novac! - prekide ga
Gontl.
Ali u tom trenutku naglo zabaci
glavu i poče da se grči. Prihvatiše
ga Ursula Frej i Kristofer Lenon.
- Šta ti jo. ćoveče?... Šta mu bi
odjednom?.. Pa on umire... Već je
mrtav! - govorio je Lenon spušta­
jući Gontla na klupu.
Destrojer ¿ide sa stola i za njim
se obrušiš« svežnjevi novčanica.
On opipa Gontla i jednim trzajem
mu podiže pleteni; majicu. Oslušnu
rad srca i pogleda Jacintu Erter.
Ona je neko vreme studirala farma­
ciju, pa je važila za prvog «•medicins­
kog savetnika« bande. Ona priđe i
pregleda Gontla, pa zaključi-.
- Mrtav je da mrtviji ne može bi­
ti!
- Kako to da ćovek odjednom?...
— sumnjičavo upita Ron Alkok. —
Suviše je mlad za srčani udar.
- Možda je to zbog suvišnog uz­
buđenja - reče Destrojer i povuče
se, opet, ka stolu s plenom.
- Sta ćemo s njim? - upita Al­
kok.
- Neka ti Kris pomogne - odgo­
vori Destrojer. — Odnesite ga dole
gde su bili temelji parne mašine.
Tamo ga zakopajte.
- Otkopaće ga pacovi - primeti
Alkok.
Jedna od tri devojke s gađenjem i
strahom ciknu.
- Ukopajte ga duboko - dodade
Destrojer. - On i nema nikoga da
bismo imali neke obzire prema nje­
govoj porodici. Bio je dete razvede­
nih roditelja. Napustili su ga još
kad mu je bilo devet godina. Mi
smo ga prihvatili...
- Je li mu to posmrtni govor? -
upade Anri Galota.
Destrojer ga mrko pogleda, ali
mu ne reće ništa. Cutao je neko
vreme, a onda zaključi:
- Smatrajmo ga žrtvom zadnjeg
poduhvata. A sada možemo da se
raziđemo. Na snazi ostaje plan skri­
vanja u parovima.
- Da bar imamo više ovakvih
đevojaka... Zašto Jacinta i Doroti
idu zajedno? Sada nema mog par­
njaka, pa bi mogla jedna od njih...
- govorio je Galota.
- Nije prilika za takve priče,
Anri — opomenu ga Ursula Frej.
- Lako je tebi... Biraš... A mene
nisi nikad - smeškao se Galota.
- Priča se da ti smrde noge -
zajedljivo odgovori devojka.
- Zlonamerne glasine! - uzvi-
knu Galota. — Svi mi zavide što
sam Englez italijansko-francuskog
porekla, pa ine sve devojke u Sohou
vole. Probaj i ti.
- Raziđimo se! S tobom neka ide
Ron, jer meni ori nekoliko dana ne
treba - prekide ih Destrojer.
Alkok i Lenon prvo odnesoše leš,
a onda se podeliše u parove. Doroti
Tagart i Jacinta Erter iziđoše prve.
Muškarci pomogoše Destrojeru da
prenese plen u prtljažnik svojih i
Ursulinih kola. Zatim iziđoše Ron
Alkok i Anri Galota. Prvi beše pri­
stao da svoj motocikl ostavi u skla­
dištu i da se vozi sa Galotom. Kristo­
fer Lenon odvede Normana Kro-
kera k sebi, s planom da se skrivaju
u krugu Lenonove porodice. Zadnji
krenuše Destrojer i Ursula Frej.
Svratiše u memljivu, ali dobro na-
meštenu sobicu koja je nekada siu-
žila onome ko čuva skladište. Tamo
je Nevil Maldun, odnosno Destrojer,
imao kofer s odelom podesnim za
popodnevne, pa i večernje izlaske.
- Treba i da se obriješ - upo­
zori ga devojka.
On samo klimnu glavom i uključi
električni brijač, koji je imao u ko­
feru. Za pljačku je namerno pustio
da mu tri dana raste brada, jer to je
bila jedna vrsta njegove maske.
Obrijan i pristojno obučen, De­
strojer objasni devojci da svoja
10

13. kola vozi za njegovim sve do Ho-
land parka, gde će ih ostaviti kod
severnog ulaza. Kad stigoše tamo,
Ursula Frej postupi po naređenju
svog šefa i reče:
- Tako mi je žao što ostavljam
svoja lepa kola.
- Prekosutra možeš da dođeš po
njih. A sada mi daj ključeve i po­
traži taksi - odgovori Destrojer.
- Zar nećemo zajedno? — upita
devojka.
- Ja moram da obavim neke pos­
love, a onda ćemo se već videti. Ti
budi u svom stanu, pa ću te zvati, ili
ću doći - odgovori on.
- Da li da nešto radim? - upita
devojka.
- Ne treba — odgovori Destro-
jer
Ursulina specijalnost bilo je nala­
ženje cilja nove pljačke. Upozna­
vala je ljude, ispitivala ih i uhodila,
a onda je o svemu obaveštavala
Destrojera. Sada je počinjao novi
način rada bande u zajednici sa
moćnim Krticom Džoom.
-- Ne volim kad je sve neodre­
đeno - primeti devojka. — Ne
znam kad ću te videti; ne znam šta
da radim. Ne znam ništa.
- Znaćeš -„odgovori Destrojer,
pa je brzo poljubi u čelo i okrenu se.
Išao je peške do Trga Ilčester.
Kod dragog ulaza od ugla on ubaci
ključeve od svojih i Ursulinih kola
u prorez na vratima, a onda p®z-
voni u tri navrata, po dva puta
dugo i dva puta kratko. Iz zvučnika
na vratima začu se promukao glas:
- U redu je! Ne zvonite više!
III
Čim stiže u sklonište, Lun požuri
u dvoranu s bazenom, jer je znao da
ga tamo čeka Džejn, koristeći
vreme da se kupa i izloži se dejstvu
zraka veštačkog sunca podešenog
da ne nanosi opekotine ni posle
dužeg sunčanja. Džejn je ležala
ispružena uz leju s mnoštvom iscve-
talih ruža. Njeno golo telo obasjano
zlatnim zracima veštačkog sunca
predstavljalo je, zajedno s cvećem,
jednu zaista za oko i dušu prijatnu
sliku. Iako se Lun još nije bio ogla­
sio, Džejn oseti njegovo prisustvo,
pa ustade i pođe mu u susret.
- Ostani tamo uz cveće dok sa
sebe ne sperem prah i mirise spolj-
nog sveta - reče on dajući joj znak
da ostane pod uređajima za sunča-
nje.
Brzo se svukao i zaplivao u toploj
vodi. Džejn i sama skoči s niske
daske, i oni se sretoše uz ivicu ba­
zena na mestu gde je, potisnut snaž­
nim pumpama blizu dna, izvirao
veliki mlaz vode i služio da masira
tela kupača svojim talasanjem i vi­
bracijama. Kad se nađoše jedno uz
drugo, Lun zagrli Džejn i poče da
govori:
- Znaš li da te volim danas više
nego juče? Juče sam te voleo više
nego prekjuče, a sutra ću te voleti
više nego danas.
- I dokle tako? - upita nasme-
jana devojka.
- Do plus-minus beskonačnost
- odgovori Lun.
Zagrljeni, lebdeli su na nevidlji­
vim dubinskim talasima. Voda ih je
lišavala napora da se održavaju na
površini i da snažno stežu jedno
drugo, jer talasanje mlaza u dubini
pomagalo im je da ostanu zagrljeni
samo lako se pridržavajući za por-
celanski držač na obodu bazena.
Kad konačno iziđoše iz vode i le-
goše na meku i veštačkim suncem
zgrejanu prostirku, Lun upita:
- Kako si provela dan?
- Bila sam u Pomorskom biološ­
kom zavodu - odgovori Džejn. - I
sve je bilo lepo, jer mislila sam na
susret s tobom, dok nije objavljena
vest o pljački na putu prema Oks-
fordu.
- Takvih događaja uvek ima i
moramo ih potisnuti iz svog pamće­
nja, ako hoćemo da sačuvamo
nerve - reče Lun.
- Postojala je posebna veza s tim
11

14. događajem - reče Džejn. - Ti znaš
moju asistentkinju u zavodu...
- Misliš li na Kler Nikolson? —
upade Lun.
- Da - potvrdi Džejn. - Ona je
udata za doktora Harija Nikolsona,
a rođena je Pols
- Još uvek ne vidim vezu... Če­
kaj! Ubijeni vozač je neki Pols —
upade Lun.
- Baš to je veza.. Nas dve smo
bile završile obradu uzoraka u labo­
ratoriji i uključile radio da slušamo
muziku dok se spremimo za odla­
zak. Kad je javljeno da je izvršena
pljačka i da je u njo; ubijen Endrju
Pols, Kler se onesvestila - ispriča
Džejn.
Lun s razumevanjem uzdahnu.
Džejn je pričala dalje o tome kako
je još teže bilo kad se Kler osvestila,
i postala svesna da joj je otac pogi­
nuo. On je bio veseljak i dobričina,
a imao je pet kćer:. Kler je najsta­
rija. Ni sam Pois nije bio star Imao
je četrdeset i sedam godina. Oženio
se mlad i u skladnom braku rađale
su se samo kćeri, njih pet.
Kad Džejn završi priču i reče da
je i sama plakala pored Kler, Lun je
neko vreme ćutao. Mislio je o slučaj­
nosti da je i on na. neki način pove­
zan sa događajem Konačno se trže
i reče:
- Pojave se tako neke neobične
slučajnosti...
On zatim ispriča da je i sam bio
blizu mesta pljačke i da je tamo
sreo neku ženu za koju je utvrdio
da se zove Karen Us. - I još uvek ne
znam šta mi je bilo da je pratim -
zaključi priču.
- Valjda si podsvesno, instink­
tom, bio povučen da utvrdiš ko je
ona - reče Džejn - Bila je na rne-
stu pljačke i može da bude makar
koristan svedok, jer morala je vi-
deti pljačkaše kad su otišli.
- Ne, nije to - reče Lun. - Tada
nisam ni slutio da je u blizini izvr­
šena pljačka. Jednostavno sam hteo
da budem džentlmen jer žena je za­
*2
virivala pod točkove svog automo-
bilčića. Mislio sam da ima kvar.
- Možda te je privukla činjenica
da je ta žena zaustavila kola na
mestu prekida saobraćaja.
- A šta me je navelo da joj pru­
žim posetnicu za izuzetne prilike?
- Tu posetnicu nosiš vrlo retko,
pa je možda sama činjenica da si
uzalud stao, a da imaš posetnicu
koja otkriva ko si, izazvala takav
tvoj postupak. No, nije mi jasno za­
što si proveravao da li te ona prati i
zašto si odmah promenio izgled
automobila i maskirao se - glasno
je razmišljala Džejn Vitington. -
Jesi li makar u jednom trenutku
pomislio da ona ima neku vezu s
pljačkom?
- Već sam ti rekao da tada ni ja
ni ona... Eto, sada me zbunjuješ —
nasmeja se Lun - Ja nisam znao
da je izvršena pljačka, a pratio sam
je do njene kuće u Kensingtonu
- A jesi li posle mislio o mogućoj
vezi? - upita Džejn
- Ne, nisam - rec Lun.
- To, dragi moj, znači da si je pra­
tio jer je egzotična lepotica. I neću
više da čujem o njoj - nasmeja se
Džejn.
Lun i sam odmahnu rukom i na­
stavi razgovor o drugim događa­
jima i ličnostima, ali neprekidno
mu se u mislima pojavljivao lik Ka­
ren lls. Bio je nezadovoljan zbog te
svoje dvoličnosti. Osećanje snažne,
plemenite i u svemu lepe ljubavi
prema Džejn moralo bi da potisne
iz njegovih misli lik svake žene, ali
to nije bilo tako. Zbog svega toga
bio je zadovoljan kad mu Džejn
reče da je došlo vreme da se pro-
veri šta to rade ljudi jedne neza­
visne grupe, koja ispituje Jekove za
rak. Odmah se baciše na posao.
Džejn je izlagala ono što se ćulo u
naučnim krugovima, a Lun je raz­
mišljao o »tehnici* prodiranja do
tajne
- Kada bismo mogli da poku­
šamo nešto? — upita na kraju
Džejn.

15. - To je došlo baš u vreme kad
nemam važnih obaveza - odgovori
Lun. - Sledeća noć je pogodna.
Nema mesečine i slučaj je takav da
su Sam i Ro u Londonu. Bez njih bi
nam bilo mnogo teže.
- Što da ne? - nasmeja se
Džejn. - Što pre, to bolje. Znaš da
me već dugo muči sumnja da se
tamo događaju zločini, a ja to slu­
tim ne samo instinktom nego i zato
što znam kako se može doći do
leka.
Malo kasnije uspostaviše radio­
vezu sa Makfersonom i Ro Hačom,
pa ih pozvaše da zajedno večeraju.
Džejn reče da će i ovoga puta poka­
zati da nije vešta samo s prepara­
tima u laboratorijama već i u ku­
hinjskim poslovima. Lun je hteo da
je poštedi toga, ali ona je imala jake
razloge.
- Ne smem zaboraviti kako se
sprema jedna dobra večera - reče
i ode ostavljajući Luna da stvara
plan poduhvata.
U toku večere izbegavali su raz­
govore o neprijatnim događajima,
pa i o poduhvatu zbog kojega su se
sastali Tek kad pređoše u salon za
pušenje, Džajn poče da izlaže:
- Već smo više puta razgovarali
na ovu temu. Zftate sve o interfe-
ronu...
- To je onaj lek s kojim se
mnogo muti, milion mu virusa i kri­
jumčara - upade Samjuel Makfer-
son.
Zbog ove čudno sklepane psovke
Džejn se skupi kao da očekuje da
nešto padne s tavanice, a onda na­
stavi:
- Znate i o mnogim citostati-
cima...
- Da budem iskren, meni vlada
zbrka u glavi oko svega toga -
opet upade Makferson.
- Ti se makar pravi da ti je sve
jasno, tatice - reče Ro Hač blago
gurnuvši starog mornara.
Džejn pomenu još neke lekove i
preparate s kojima se eksperimen-
tiše u traženju pravog leka za rak, a
onda zaključi:
- Ali jedno otkriće preti da iza­
zove mnoštvo zločina. Postoji hor­
mon HGH, koji reguliše rašćenje.
On doprinosi da bilioni ljudskih će­
lija, počevši od onih koje sačinja­
vaju kosti, pa preko unutrašnjih
organa do noktiju, rastu i obnav­
ljaju se po jednom preciznom
planu. No, ovaj prirodni hormon
može se izdvojiti u vrlo malim koli­
činama. On sigurno ieči neke vrste
raka, ali za jedno lečenje potrebno
je nekoliko stotina žlezda hipofiza
uzetih iz ljudskog tela.
- Znači li to da treba osakatiti,
ili ubiti recimo tri stotine ljudi da
bi se od raka iziečio jedan? - upita
Ro Hač.
- Baš to znači - potvrdi Džejn.
- Sada se hormon uzima iz hipo­
fiza umrlih, ili onih kojima zbog
nečega ta žlezda treba da bude od­
stranjena. Ima i drugih proizvoda
ljudskog organizma koji su efi­
kasni u lečenju raka. Izvesni dr Sol
Grin, biohemičar iz Centra za
istraživanja »Sloun-ketering« u Nju-
jorku, otkrio je materiju zapisanu
šifrom THF koja je na eksperimen­
talnim životinjama »uništila« rak
za manje od dvadeset i četiri sata.
Postoji i sastojak krvi nazvan HXG,
koji prečišćen predstavlja siguran
lek...
- O, milion mu miiiona ćelija,
ameba i slične žgađije pa to znači
da lek za rak postoji, ali u mnogo
ljudi - uzviknu Samjuel Makfer­
son.
- Gledaj ti samo kako je stari
morski vuk takc kratko i jasno for-
mulisao ono što bi trebalo da se ob­
jašnjava sa sto puta više reći - za­
divljeno reče Džejn.
-- Dakle, Džem želi da zavirimo
tamo gđe ona misli da se radi kako
ne valja i leći pojedinac na štetu
zdravlja, ili ćak i života mnogo dru­
gih ljudi - reče Lun.
- Pa da zavirimo - reče Ro Hač
i pogleda svog poočima Samjuela
Makfersona.
13

16. No, izgledalo je da stari mornar
drema i da više ne prati razgovor.
*
Tu na gornjem toku reke Roding
smešteno je više slikovitih gradića
sve do središta Eseksa. Jedan od
njih je Fajfild, smešten uz samu
levu obalu reke. U taj gradić njih
četvoro stigli su u vreme ručka.
Počinjao je da duva hladan severni
vetar. Lišge s drveća je padalo i ve-
tar ga je nosio uličicama Fajfilda.
- Ozebla sam i gladna - požali
se u jednom trenutku Džejn Viting-
ton. - A mislim da smo gradić i
okolinu već upoznali.
- Da, slažem se s tobom - reče
Lun. - Ostaje da do noći bolje os­
motrimo desnu obalu reke i sam
sanatorijum, Centar, ili kako da
nazovemo to mesto.
- Zvanično je registrovano kao
»Laboratorije Veler« - odgovori
Džejn.
Lun samo klimnu glavom u znak
da je čuo, pa poveze prema parkira­
lištu jednog restorana. Svi iziđoše i
Lun se nađe na čelu grupe koju su
pored Džejn sačinjavali još Samjuel
Makferson i Džejn Vitington. Kad
se nađoše blizu ulaza, Lun zastade,
jer izlazila je jedna žena. On gurnu
laktom Džejn i šapnu:
- To je ona. Ne dozvoli da pri-
meti da se posebno interesujemo za
nju.
*
- Ko »ona«? - upita Džejn.
- To je Karen lls - odgovori
Lun.
- Prepoznaće te - reče Džejn
- Ne može - odgovori Lun.
— Juče sam bio maskiran prema
seriji sedam.
Džejn je sasvim dobro i do detalja
znala svih deset najčešće upotreb-
ljavanih »serija*, što je značilo da u
jednoj od njih Lun ima određeni iz­
gled lica, frizuru i odeću. No. uvek
je njegova pojava snažno delovala
To se potvrdi i ovoga puta, jer Ka­
ren lls u prolazu radoznalo pogleda
Luna, pa se čak i osvrnu prilazeći
svom mini-morisu.
- Jednom drugom prilikom ćeš
je bolje pogledati — ne izdrža da ne
kaže Džejn.
Lun ne reće ništa, ali je razmiš­
ljao o slučajnosti da opet sretne tu
ženu u različitim okolnostima i na
tako različitim i udaljenim me-
stima.
Pošto ručaše, njih četvoro se Lu-
novim naročitim i dobro opremlje­
nim automobilom odvezoše na
desnu obalu reke. »Laboratorije Ve­
ler« bilo je zajedničko ime za neko­
liko zgrada i limenih skladišta ogra­
đenih gustim i visokim redovima
bodljikave žice. Na svim prilazima
bili su upadljivi natpisi da je ulaz
zabranjen. Osmatrali su padine iz­
nad laboratorija i kretanje oko
njih. Iako radni dan još nije bio ne­
završen, niko niti je dolazio iz
pravca zgrada, niti je odlazio k
njima.
- Neće biti suviše teško da se
probijemo, jer ne vidim stražare.
Verujem da smatraju dovoljnim
obezbeđenje bodljikavom žicom u
impozantnim spletovima - zak­
ljuči Lun.
- Malo je onoga što tako mrzim
kao bodljikave žice — reče Ro Hać.
Na to se Makferson nasmeja i
dobaci:
- Valjda od onda kad si imao iz-
boden tur kod Hembldona?!
- Dakle, naveče dolazimo
ovamo, ali iz pravca Abes Redinga
— zaključi Lun i poveze uzvodno
pored rećice.
Do noći su se odmarali u sobama
motela kod Abes Rodinga, a onda
krenuše.
S mrakom je došla i hladna ali
tiha jesenja kiša. Noć je bila po­
godna za napad kakav su planirali.
Mislili su da je to dovoljno, iako je
Lun još prošle noći govorio da bi
bilo najbolje da se nekako pribave
planovi zgrada i mnogo više obave-
štenja. No, ipak su se i on i ostali

17. pouzdavali u sjajnu Lunovu
opremu.
- Žice nisu pod električnim na­
ponom - zaključi Lun čim baci
neku vrstu strele s tanušnim elek­
tričnim gajtanom koji bi proveo
struju do aparata.
- Možda postoje foto-ćelije, ili
nešto slično - reče Džejn klečeći
uz niega.
- Možda u zgradama, ali ne na­
polju, jer aktiviraju ih ne samo
ptice nego i jača kiša, ili nalet me­
ćave - odgovori Lun. - Jedino ako
nisu primenjeni zvučni selektivni
uređaji. 2a njih je dovoljno da ra­
dimo u tišini.
Po planu, Makferson i Ro Hač su
bili zaduženi za savladavanje pre­
preka od bodljikave žice. Kretali su
se jedan uz drugoga, jer bili su pove­
zani električnim gajtanom, koji je
združivao baterije na njihovim le­
đima. Nosili su šipke slične štapo­
vima za pecanje ribe. Mogli su da
ih upotrebe naizmenićno. Bili su iza­
brali mesto naspram kamene uzvi-
šice obrasle žbunjem, jer to ih je
zaklanjalo i prema nebu od po­
gleda iz dvorišta grupe zgrada.
- Kad vidiš da se upalila lam­
pica, broj do sedam, pa zamahni
svojim štapom - šapnu Makferson
kad puzajući stigoše do žica.
- Sve znam - odgovori Hač, jer
unapred je sve bilo tačno predvi­
đeno.
Mornar se osloni na lakat leve
ruke, malo se podiže i zabaci štap
tako da njegovim vrhom dosegne
najgornju žicu. Osećao je drhtanje
štapa slično onome kad zagrize
riba. Štap je sekao žice lako i od­
mah po dodiru, jednu po jednu, i
bez ikakvog natezanja. Kad dotače
zemlju, Makferson pritisnu dugme
na dršci i jedva vidljiva lampica na
Hačovom štapu se upali. On od-
broja do sedam i načini iste po­
krete kao i Makferson. Žice se poki­
daše i popadaše. Samo poneka se
prepreci i smota se praveći novu
prepreku. Njih dvojica opet pono-
više pokrete štapovima, ali sada
nisko, iznad nove prepreke. Bilo je
to slično sasecanju grana i droblje­
nju grančica džinovskim noževima.
Konačno Ro Hač uze rolnu nekak­
vog krutog platna, koju je nosio uz
baterije na leđima. Odvoji kraj i jed­
nom rukom ga zadrža. a drugom
preko usitnjenih bodljikavih žica
prebaci ceo svitak. OJmah zatim
grebnu noktom po đugmetu na
svom pojasu i začu se urlik noćne
ptice
Ćim to čuše, Lun i Džejn pođoše
puzajući. Napipaše Makfersona i
Hača, pa nastaviše između njih
preko prostrtog platna. Kad pre-
đoše prepreku, Lun so osvrnu da
proveri je li Ro Hač zapamtio da tu
ostavi mikro-radio-odašiljač s auto­
matom za paljenje lampice. Za slu­
čaj uzmaka to je trebalo da posluži
za pokazivanje pravca na zvučfli
radio-zahtev udružen sa onim istim
zvukom koji je dolazio s naročitog
Hačovog dugmeta, kakvo su imali i
ostali. Jedino ha taj zvuk, koji je
ljudskom uhu ličio na krik noćne
ptice, mikro-radio-odašiljač je odgo­
varao i palio lampici}'na sebi.
Puzanje po mokrom tlu bilo je
neprijatno, pa Lun dade znak da
ustanu i da se očiste, pa tek onda
da nastave.
- Noćni čuvar spava - reče De-
strojer. — Naš je posao da tobože
nasilno otvorimo prolaz, odmah
desno od puta. Tu nas zaklanjaju
uzvišica i ostatak drvoreda. Uz to,
noć je takva da ni pas ne bi izašao
napolje.
- Sve to znamo, šefe — reče Nor­
man Kroker. — Prosto mi se čini da
nije trebalo ni da dolazimo i riziku-
jemo ovo zajedničko putovanje
posle...
- Ni reč o onome što se juče do­
godilo! - prekide ga Destrojer. -
Rešeno je da se napadne još noćas,
jer od prekosutra ono što tražimo
neće biti ovde već u nekoj tvrđavi
15

18. za koju ne znamo gde se nalazi. A
sada, svi na izvršenje. Posao je lak.
Naše je, kao što svi znate, samo da
obezbedujemo od iznenađenja spo-
Ija. Krtica Džo sa svojima radi un­
utra, jer oni su se za to dugo spre­
mali. Potrošeno je mnogo novca za
pripreme onoga što ćemo izvesti
noćas. Krečimo!
Njegovi ljudi su kukama grabili
žice, sekli ih običnim makazama za
metal i odvlačili u stranu. Obučen u
ogrtač od navoštenog platna, Kristo-
fer Lenon je hvatao krajeve žica i
povezivao ih čvrstim konopom.
Čim stvoriše otvor, napred pođoše
Destrojer i Alkok. Priđoše stražars-
koj kućici i upadoše. Čuvar se lenjo
proteže.
- Ko je? - upita.
- Ni reč više! I podigni šape, mla­
diću! Ovo je napad i može se dogo­
diti da ti se glava rasprsne pred
ovim - pripreti Destrojer podno­
seći mu trocevno oružje pod nos.
Ovaj nije umeo ni da se pravi da
je iznanađen Samo podiže ruke i
bolje se namesti na ležaju, na kome
je sedeo.
- Vežite ga - upozori ih Ursula
Frej, koja je, po planu, bila zadu­
žena da ostane i čuva tobožnjeg za­
robljenika.
Alkok posluša i veza čuvareve
ruke za jabuke starinskog metal­
nog kreveta smeštenog u dnu stra-
žarnice, a onda iziđe za Destroje-
rom.
Kod prolaza kroz žičane pre­
preke beše ostao Anri Galotfa On je
čučao pokriven kišnim ogrtačem i
držao automatski pištolj spreman
za potezanje i paljubu Desno od
njega pođoše Norman Kroker Ja-
cinta Erter i Kristofer Lenon Levo
su išli Destrojer, Alkok i Doroti Ta-
gart. Svi su držali oružje spremno
za paljbu, ali nisu očekivali sukob.
Istina, bila su još dva čuvara u zgra­
dama, ali oni su bili posao druge
grupe.
*•
- Momci, gubite ¿e odavde! -
uzviknu nepoznati glas iz mraka. —
Zar nište u stanju da zapamtite da
je vaše Samo spoijno obezbeđenje?'
- Zbog kiše... Tamo se zajezerila
oda, pa mi samo da prođemo —
nađe se brzo Lun.
On htede da se približi nepozna­
tom, ali ovaj beše nestao. Već su bili
ipizugao ogromnog skladišta od tala-
sastog lima, pa Lun pozva ostale da
še sakupe i odluče šta dalje s obzi­
rom na novu okolnost. Išli su duž
Skladišta, pa kad naiđoše na uska
rešetkasta vrata, Lun ih kalauzom
otključa i ukloni. Druga su bila od
aluminijumskih ploča, i samo prit­
vorena. Iza njih šu bili mrak i ti­
šina.
- Osvetliću - reče Lun.
- Pa ošvetli - složi se Makfer-
son.
Lunova mala lampa blesnu i zrak
poče da šeta po Skladištu. Nije bilo
nikakvih pregrada već je razni
materijal bio uredne Složen po gru­
pama. U kontejnerima su bile
prazne Staklene posude tu odmah
pred njima. Malo dalje su bila četiri
sanduka s nekakvim uređajima.
Lun na prilepljenoj lišti pročita da
Su to nove centrifuge. Desno je bio
kompleks Sa uredno poredanim
kontejnerima vezanim na elek­
trične vodove. Jedan je bio otvoren
i videlo Se da je u njemu zamrzivač
kakvi se upotrebljavaju u laborato­
rijama.
Iz radoznalosti, Lun otvori zamrzi­
vač i izvuče pločastu posudu od na­
ročitog Stakla otpornog na mraz
Staklo je bilo zamagljeno, pa je mo­
rao da. pogleda sa strane. Zrak nje­
gove svetiljke osvetli podlogu na
kojoj je bilo postavljeno malo ne­
kakve materije usred crteža koji je
predstavljao šemu ljudske lobanje.
- Hipofiza - šapnu Lun razgle­
dajući preparat
Džejn še StreSe, možda Samo od
hladnoće. Makferson pogleda bez
radoznalosti, a Ro Hač prstima
pomeri pločastu posudu, da bolje
vidi.
16

19. On ipak nije mnogo znao o žlezdi
koja je tu bila zamrznuta. No, Lun i
Džejn su dobro znali šta znači ta
žlezda u ljudskom organizmu, pove­
zana s mozgom preko jedne levka-
ste peteljke, a smeštena u delu koji
se smatra osnovom lobanje. Prepa­
rat koj; Su Sada videli bio je paž­
ljivo izrađen. Hipofiza ima tri rež­
nja, i to, je na crtežu jasno pisalo.
Prednji s natpisom »pars anterior«
bio je odvojen prozirnom plastič­
nom membranom bez boje; Srednji,
odnosno »pars intermedia* žutom, i
zadnji »pars posterior*, piavića-
stom.
- Sve je tako brižljivo urađeno
- reče Lun. - Vređeio bi znati iz
čije lobanje je izvađena.
(govoreći to, on je brojao pločaste
posude u zamrzivaču. Bilo ,ih je šest
grupa od po dvanaest posuda. Uo­
kolo je bilo deset uključenih zamrzi-
vača.
- Sedam Stotina i dvadeset loba-
nja je otvoreno da bi ¿e Sve ovo sku­
pilo - zaključi Lun.
- Nemoguće! — uzviknu Makfer-
son
- 'Samo izgleda nemoguće - S
tugom, reče Džejn Vitington. -
Sada Se taj užas :edva skriva. Na
prvom koraku Smo Se ošvedočili da
je istina ono što se priča. Preparati
smešteni ovde dovoljni su da se na­
čini lek za izlečenje dva bolesnika
od karcinoma...
- Još samo da nađemo laborato­
riju i zasučemo rukave — prekide
je Ro Hač šalom. — Možda je bolje
da pogledamo kud vodi trans­
portna traka.
- Istina je, šuviše smo Se zaneli
ovim što smo videli - reče Lun i
zatvori zamrzivać.
Odmah zatim pođoše pored zau­
stavljene gumene trake, koja je iz
skladišta malo silazila dok se ne
nađe ispod zemlje, a onda čitavih
pedeset metara vodila dalje po­
dzemnim hodnikom da se na kraju
opet podigne u nekom drugom pro­
storu.
- Učinilo mi se da se nešto po­
krenulo tamo kud vodi traka -
reče Džejn.
- Možda je neki pacov - odgo­
vori Makferson paleći snažnu
džepnu svetiljku.
On pođe do otvora pored trake i
osvetli njen podzemni prolaz i ob­
javi;
- Nema ništa.
- Prema onome što smo spolja
videli u tok« dana, pored trake sti­
žemo do glavne zgrade laborato­
rije. Pokušajmo tuda - reče Lun.
- Uzbuna! — uzviknu Edvard Eli-
son dolazeći u trku ka glavnom la­
boratorijskom trezoru. - Tamo su
neki nepoznati ljudi. Išao sam do
skladišta da vidim kolike su zalihe
preparata, jer to je dragocenost
koju ne možemo da ostavimo. Video
sam da ima deset zamrzivača, što
znači preko sedam stotina prepa­
rata. No, uz njih stoje tri čoveka i
jedna žena. Oni ne slute da smo mi
ovde.
- Ili možda slute - reče Džef Lig-
trut, zvani Krtica Džo.
- Možda su to Destrojerovi
momci - reče Simon Bue na eng­
leskom jeziku, ali s primetnim fran­
cuskim naglaskom.
- Ja sam bio u prilici da vidim i
Destrojerove ljude i devojke. On
ima harem od tri lepotice. Niko od
njih nije tamo u skladištu. Oni obez-
beđuju samo okolinu naše opera­
cije - odgovori Elison.
- Nas je šest - reče Ligtrut. -
Postavićemo im zasedu i uhvati-
ćemo ih da bismo saznali ko su i
šta traže.
- Jesu li naoružani? - upita
Mateo Serđi. - Nisam došao čak iz
Rima da bih ovde vodio pištolj ske
dvoboje već da obijemo trezor i ot-
memo najveću tajnu svetske medi­
cine.
- Sigurno jesu - odgovori Eli­
son. - Nose torbe sa opremom, a
dvojica od njih imaju kutije na le-
17

20. dima i nekakve sklopive štapove
slične onima za pecanje. Ostavljaju
utisak da su u nekoj ekspediciji kao
i mi. Razgledali su, izgleda, baš pre­
parate za izdvajanje leka.
- Možda i oni žele da otvore tre­
zor - primeti Ligtrut.
- Mi smo sposobniji za taj posao.
Zato zovnimo Destrojerove ubice,
pa neka ih pohvataju - reče čovek
s nemačkim naglaskom u svom eng­
leskom govoru.
Bio je to minhenski član ove neo­
bične bande Hans Švarceneger,
koga su ostali oslovljavali, jedno­
stavno, sa Švarc.
- I nije u našoj praksi da se tu­
čemo - složi se vođa bande Ligtrut.
- Ono malopre rekao sam samo
da bih video da li se svi čvrsto
držimo principa da izbegavamo
ubistva.
- A izbegavamo li? - upita Ar
man Marten.
Niko mu ne odgovori, ali svi po-
misliše na smrt pratilaca novca u
pljački na drumu ka Oksfordu.
Istina, znali su i to da je Destrojeva
banda priključena baš zbog takvih
zločinačkih poslova u kojima
ubistva nisu retka.
Toga trenutka svi su zastali u iš­
čekivanju. Vođa bande Džef Ligtrut
je toki-vokijem zvao Destrojera.
Reče mu šta je otkriveno, i zaključi:
- Postavite zasedu negde oko
tačke devetnaest na planu koji
imaš, i pokušajte da te ljude uhva­
tite bez prolivanja krvi Tamo iz­
vodi prolaz iz skladišta u kome su
sada nepoznati.
Tek što on završi, Elison podiže
ruku i reče:
- Pokušaću da ispravim jednu
svoju malopređašnju grešku
- Požurimo! Nastavićemo posao
- prekide ga Ligtrut.
Elison ispriča šta se dogodilo pre
četvrt sata, kad je on te iste nez­
nance primetio u mraku, misleći da
su Destrojerovi gangsteri
- Srećom, sve si popravio ot­
krivši da stvari stoje drugačije -
i
reče smireno Ligtrut, - Dakle, na­
stavimo posao, a Destrojeru ost­
avimo da umlati, ili dovede te neže­
ljene noćne goste.
Arman Marten opet priđe glav­
noj bravi. Bio je to nenadmašan ve-
štak za otvaranje brava svih vrsta.
I, za više od petnaest godina obiiač-
kog »zanata« nikada nije bio uhva­
ćen. Nije se ženio, a plen je trošio s
devojkama na Pigalu »Prostitutke
nikada ne izdaju, jer niko im se i ne
poverava znajući da sve rade za po­
liciju. A i policija te ostavlja na
miri.;, ako te one ne optuže«, šalio se
on više puta, Sebe je u Parizu »po­
krivao« tobožnjim slikarskim pozi­
vom. Istina, umeo je odlično da crta
i više puta su mu prijatelji rekli da
je propustio što se ne bavi crta­
njem.
Oko elektronskih uređaja za
obezbeđenje trezora radio je rim­
ski obijač Mateo Serđi. On je u
Rimu imao malu radnju za servisi-
ranje elektronskih uređaja, pa je
na tome čak i vrlo dobro zarađivao.
No, najviše se bavio proučavanjem
elektronike koja služi za alarmne
sisteme, ili elektronsko zaključava­
nje trezora i prostorija. Učestvovao
je u svakom poduhvatu Ligtrutove
bande.
Švarceneger je brzo snimao sve
tehničke uređaje u laboratorijama
i demontirao neke male ali najvaž­
nije i najskuplje delove.
O tačnom izvršenju operacija i
transportu brinuo je Simon Bue, a
Edmond Elison, pošto se ovde nije
radilo kroz kanalizaciju i ispod
zemlje, bio je neka vrsta stalnog
obezbedenja provale.
IV
Napred je išao žustri Ro Hač, ali
nije propustio da proverava svoj
infracrveni analizator prisustva
živih bića, i odmah je uočio da u
zgradi laboratorije ima ljudi. Utvr­
dio je to nekoliko trenutaka pre
nego što je došao na nišan razboj­
ta

21. nika. Pritisnuo je dugme radio-uz-
bune i elektro-signali na vratovima
Luna, Džejn i Makfersona su ih opo-
menuli. Bacili su se u zaklone kad i
Bo Hač.
Zakasneli plotun iz pištolja i ma-
šinskih pušaka Destrojerove bande
podigao je prašinu pogađajući zi­
dove. Međutim, Makfersonovi hici
su pogodili već pri prvoj razmeni
pucnjeva.
Ron Alkok je urliknuo:
- Pogodio me je, prokleti pas!
- Podigni šape, momće, pa će se
videti ko je šta! - doviknu mu Mak­
ferson.
Koliko god je mornar bio gloma­
zan i širok, toliko je mogao da bude
hitar kad je trebalo. On munjevito
preskoči traku i zauze zaklon
ispred Ro Hača. Hici planuše iz za-
sede, ali ne pogodiše. Ćuli su se
jauci Rona Alkoka i nečije psovke.
Destrojerov »gorila« bio je snažan
momak, brz na pištolju i opasan u
tučama pesnicama, pa je vladalo
mišljenje da je čvrst ćova koji ne
zna za strah. Međutim, kad je osetio
da je prostreljen i shvatio da to
može biti kraj, onda se odjednom
pretvorio u kukavicu. Zapomagao
je preklinjući svog šefa da ga ne ost­
avi.
Nevil Maldun je imao izoštrene
instinkte, pa je naslutio opasnost.
Okupio je skoro celu bandu i s
njom potrčao da postavi zasedu.
Napolju, na straži kod ulaza, ostale
su samo Doroti Tagart i Jacinta Er-
ter. Sada Jacinta dotrča i uzviknu:
- Dolazi policija! Vide se svetla i
čuje se sirena kod mosta!
- Povlačimo se! - naredi Destro-
jer.
Baš taj trenutak bio je presudan,
jer Lun je spremao gasne bombe,
kojima bi pred sobom uspavao raz­
bojnike u zasedi. Jedino je ranjeni
Alkok ostao da sačeka pomoć, koja
nije dolazila. On je slutio da će ga
Destrojer ubiti, ako ga ne može no­
siti, pa se zavukao među crnu pla­
stičnu burad sa hemikalijama. De­
strojer ga je glasno zvao. skriven
iza izlaznih vrata. Alkok je ćutao,
pa je bio tu kad su stigle zakasnele
gasne bombe Lunove grupe. Gas ga
je uspavao tamo medu buradima,
ali ga je na tom mestu i Lun previ-
deo.
- Povlačimo se i mi - odluči
Lun.
Dogodilo se da su u strahu De-
strojerovi ljudi pucali i lako ranili
Armana Martena, ali on je mogao
da se kreće. Džef Ligtrut je stalno
dovikivao lozinku Mormon, Mor­
mon1.To je sprećilo da dođe do neže­
ljenog sukoba dve grupe koje su
pamagale jedna drugu.
Policijski automobil je prišao
oprezno, jer pucnji su bili dovoljna
opomena. Policajci su stali u zaklon
zidane ograde kod puta koji ih je
doveo od Fajfilda, pa su nastupali
pešice. To je omogućilo i obema raz­
bojničkim grupama i onoj Lunovoj
da napuste »Laboratorije Veler«.
Policija je izgubila u vremenu obav­
ljajući istragu. Kad je javljeno ost­
alim policijskim stanicama da je
izvršen napad i da treba proveriti
ko se kreće na putevima, sve je bilo
kasno. Grupe koje su bile prodrle u
laboratorije već su bile daleko.
Tek u zoru, ostavljeni policajac
čuo je jecanje ranjenika i otkrio
Rona Alkoka. Odmah je prenet u
gradsku bolnicu, a vest o tome da je
razbojnik uhvaćen brzo se probila
do štampe i radija. Verovalo se da
će tajna napada na laboratorije biti
otkrivena. Uzalud je, i kasno, stiglo
naređenje da Se javnost ne obave-
štava ni o čemu u vezi sa napadom
i noćnim obračunom u »Laboratori-
jama Veler«.
*
Kad se probudio, Ron Alkok se
osećao vrlo loše. Nije mogao da se
pokrene i tek tada je shvatio da je
dugo bio bez svesti i da je u bolnici.
' Mormon - verska sekta u Americi,
koja dozvoljava mnogoženstvo

22. Iskrenuo je glavu i ugledao plat­
neni zastor, iza koga se čulo neko
kretanje. Zovnuo je:
- Ima li koga?... Zlo mi je...
Ušla je bolničarka pomičući za-
vesu koja je ograđivala ovaj odeljak
bolničke sobe.
- Gde sam? - upita razbojnik.
- Ne brinite, sve će biti dobro -
odgovori gojazna bolničarka stav­
ljajući mu ruku na mišicu. - Ovde
ste dobro smešteni. Operisani ste i
život vam nije više u opasnosti.
- Pitao sam gde se nalazim -
ponovi Alkok.
- Pa gde biste mogli da budete
no u fajfildskoj bolnici?! - kao da
se čudi nepotrebnom pitanju, odgo­
vori bolničarka
- Kako sam dospeo ovamo? -
raspitivao se gangster s naporom.
- Zabranjeno mi je da razgova­
ram. Napolju je policajac na straži.
A i za vas nije dobro da govorite.
Kuršum vam je bio zakačio i
plućno krilo - odgovori devojka
osvrćući se prema mestu iza zavese
na kom su morala biti vrata sobe, u
kojoj su ležala još dva tek operi-
sana bolesnika.
- Jesam li zato vezan? - upita
Alkok.
- Sve ćete znati... Za koji trenu­
tak treba da dođe hirurg, da obiđe
svoje pacijente - odgovori devojka.
- I niste vezani, već su to kaiševi
koji sprečavaju nesvesne pokrete
koji bi mogli da izazovu krvarenje.
To će vam skinuti čim se lekar
uveri da ste se osvestiii.
Od tog trenutka Ron Alkok je po­
čeo da misli na bekstvo iz bolnice.
Osvrtao se da vidi položaj kreveta,
pa upita:
- Na kojem smo spratu?
- Prizemlje — odgovori bolni­
čarka. - Hirurgija ima još samo
jedan sprat.
Ona izađe i malo kasnije stiže hi­
rurg sa još dva lekara. Brzo pogle­
daše ranjenika, zabraniše mu da
govori i narediše bolničarki da po­
pusti kaiševe kojima je bio pričvrš­
ćen za krevet. Alkok pokuša da
sazna nešto više o svom stanju, ali
lekar mu odlučno reče:
- Nikakvih razgovora! Dovoljno
je da znate da ćete ostati živi, i bez
posledica teže prirode.
Vreme je sporo prolazilo. Sporo
su kapale kapi infuzije, a Ron Al­
kok je počeo da drema. U jednom
trenutku zavesa se pomakla i poja­
vilo se jedno !epo žensko lice.
- Sanjam li? - pokušao je da se
šali Ron Alkok.
Ušla je bolničarka i sta,vila prst
na usta u znak da on treba da ćuti.
Ispod belog mantila je izvadila pred­
met duguljastog oblika. Alkok je
verovao da je to toplomer i nije
obraćao pažnju na predmet, ali je
radoznalo gledao bolničarku.
- Ja sam vas već negde video -
zaključi on u jednom trenutku.
- Pst! - upozori ga ona da ćuti i
zađe mu iznad glave tako da je on
ne vidi.
- Voleo bih da vas gledam, iako
se užasno osećam - šapnu on
U tom trenutku oseti udarac u
vrat, kao da je došao iz jastuka.
Htede da jaukne, ali oseti nemoć i
izgubi svest.
Kad je gojazna bolničarka opet
obilazila svoje pacijente u šok-sobi.
zatekla je Alkoka mrtvog. Hirurg je
bio iznenađen, jer bio je siguran da
je njegov pacijent izvan životne
opasnosti. Obdukcijom je utvrđeno
da ga je usmrtila kuglica prečnika
dva milimetra. Mikroskopom je
utvrđeno da je metalna i šuplja.
Dve mikronske rupice su otkrivale
da je bila punjena jakim nervnim
otrovom.
Policija je obaveštena, i dalja
istraga je zaključila da je Alkok ubi­
jen, aii njegov nije ni naslutio ko je
izvršio to ubistvo.
- Sramota je da se sve to tako
sporo saznaje, a što je još gore, saz­
naje se sasvim slučajno - govorio
je inspektor Skotiand Jarda Kliv
‘20

23. Braun svom sagovorniku. - Kao
uzgredno je u biltenu bilo spome­
nuto da je jedan od članova bande
koja je otela novac na putu A 40
imao otisak noge koji otkriva defor­
maciju stopala. Sada je opet spome­
nuto da je u »Laboratorijama Ve­
ler* kod Fajfilda među napadačima
bio čovek čiji trag odaje deformi-
sano stopalo. I sasvim slučajno sam
povezao ta dva izveštaja. Pronašao
sam snimke s jednog i snimke s dru­
gog mesta. Potpuno su istovetni...
- I zato si tražio da dođem
ovako rano'?' - začuđeno reče šef
odeljenja. - Pa to je moglo da sa­
čeka redovno vreme.
- Ako vi tako mislite, gospodine
Linds .. -- razočaranim glasom
reče inspektor Braun. - A ja sam
mislio da je to veliko otkriće. U »La­
boratorijama Veler« nađen je ra-
nieni. gangster. On je stigao da kaže
samo da ga je ranio »protivnik«.
Neko ga je maknuo na čudan način
još dok nije
- Sve to znam - prekide ga šef
odeljenja Ramzi Linds
- Ali treba što pre utvrditi ko je
taj čovek - skoro ljutilo reče in­
spektor Braun. - A meni se to ne
dozvoljava, jer neko želi da se ćuti o
tom napadu kod Fajfilća.
- Pa i ne razumem što se to tebe
tiče - odgovori Linds. - Tebi je
poverena istraga oko velike
pljačke.
- Da li vi još ništa ne shvatate, ili
rne zavitlavate? - upita inspektor
Braun.
- Možda ne shvatam — nasmeja
se Ramzi Linds. — Obično se misli
da šefovi odeljenja u Skotland
Jardu sve manje razumeju svoje
ljude.
- Onda da ponovim - reče in­
spektor Braun. - Isti čovek učest­
vuje u velikoj pljački na drumu A
40 i u »Laboratorijama Veler«.
Onda je tamo zatečen ranjeni gang­
ster. ..
- A, to? - nasmeja se šef odelje­
nja. - Ti bi hteo da saznaš ko je taj
ranjenik?
- Samo to! ..
- I šta bi s tim?
- Onda bih išćačkao kojoj bandi
je pripadao, pa bih...
- Pokušaću da dobijem odobre­
nje da se pozove u pomoć javnost,
ako drugačije ne otkrijemo ko je
ubijeni ranjenik - s uzdahom reče
Linds. - Ali slušaj, Braune! Ti me
uvek nateraš na nešto što ja ne že­
lim.
- Šta to sada ne želite, šefe? -
upita Braun.
- Ne želim da otežavam ionako
tešku situaciju oko tog napada kod
Fejfilda. Tamo se čuva neka važna
državna, ili naučna tajna. Svejedno
je koja. I mi ne možemo da udarimo
na sva zvona o tome — objasni
Linds
Njegov u običnim prilikama pro­
dorni i oštri pogled modrih očiju
sada je izražavao molećivost.
Ali ja moram znati ko je bio taj
čovek - odlučno reče inspektor
Braun
- I znaćeš - popusti šef odelje­
nja - Samo, to prepusti meni. Čim
se bude moglo saznati ko je ubijeni,
mi ćemo biti obavešteni. Do tada
prste k sebi, jer to je stvar Obave-
štajnog odeljenja i njemu srodnih
službi vojske i mornarice njenog
Veličanstva...
- Uh! - uzviknu inspektor
Braun.
- Smem li o svemu tome još ne­
što da pitam? - skoro šapatom, u
šali, reče inspektor Braun.
- Pitaj, ti prokleto njuškalo! -
nasmeja se Linds.
- Je li istina da su se u »Labora­
torijama Veler« sukobile dve
bande?
- Izgleda da jesu.
-- Ko je mogao biti druga banda,
ako je prva ona što je izvela veliku
pljačku? - upita inspektor.
- Možda sam Lun, kralj ponoći
- odgovori u šali Linds.
- Nije to baš sasvim nemoguće.
Čuo sam da su nađeni ostaci gas-
nih bombi, kakve koristi Lun. Mogu
li na kratko da dobijem te ostatke?
i 21

24. - upita inspektor.
- Pokušajmo i to - prihvati
Linds. - Ali da se zna: nikakvu sa-
glasnost oko tvojih eventualnih kon-
takata s Lunom ja nisam dao.
- Zašto to kažete? - upita
Braun.
- Poznat si kao možda jedini in­
spektor Skotland Jarda s kojim bi
Lun pristao da se sastane. Zadobio
si njegovo poverenje kada ste istra­
živali u »zamku duhova«... Dođa-
vola, opet se jedan drugom obra­
ćamo čas po imenu, a čas sa »gospo­
dine« i po prezimenu. Budimo jed­
nom ja za tebe Ramzi, a ti za mene
Kliv - reče Linds, izvadi mara­
micu, pa brižljivo obrisa čelo na
kome behu izbile sitne kapljice
znoja.
- Naravno, šefe... Ramzi - nas-
meja se Braun. - Istina, to neće po­
trajati dugo, jer dan mog penzioni-
sanja je blizu.
- Gledajte da ga doživite... Gle­
daj da ga doživiš, Klive - nasmeja
se Ramzi Linds. — A sada da se vra­
timo Lunu...
Moram unapređ da kažem da
neću prihvatiti nikakve tajne pla­
nove o tome da se Lun »spetlja« -
reče Braun.
- To je već upisano u tvoje služ­
bene dokumente i zato nisi sada ti
na mom mesiu, Klive - s uzdahom
reče Linds. - Dobar je inspektor
koji ima skrupula, ali samo za »pa­
radne«: trenutke i nikako kao šef
odeljenja. Morao bi to da znaš.
- Nisam dobar policajac, jer
uvek sam mislio da u policiji treba
što više poštenih ljudi - s gorči­
nom reče inspektor Braun. - Ali
ako se ustanovi da je u tom napadu
na »Laboratorije Veler* učestvovao
i Donald Sikert. pošteno ću istraži­
vati je li to njegova krivica ili samo
»nenadležno mešanje« u tuđe pos­
love. Kad bih bio uveren da je Lun
zločinac, gonio bih ga svim sna­
gama.
- Verujem - s!oži se Linds. -
Zatražiću da ti se omogući pregled
ostataka onih gasnih bombi i da ti
se kaže ko je ubijeni gangster u Faj-
aldu. Unapređ ti mogu reći da je
zaključeno da su u napadu, možda
slučajno, učestvovale dve bande,
koje su se sukobile u prostorijama
»Laboratorija Veler« Možda je do­
bro da znaš da je tim napadom na­
činjena velika šteta, jer tamo se
istraživalo nešto o čemu ne može
da se govori Ni ja o tome ništa ne
znam...
- Ja bih mogao da saznam..
- Ali ja neću da znam o tome šta
bi ti mogao, čuvaj se. Klive - zak­
ljuči Linds.
On ustade i time dade znak in­
spektoru da je razgovor završen.
Braun požuri u svoju sobu i okrenu
jedan broj telefona.
- Je ii to slavni reporter Mar-
kinč? - upita kad mu se s druge
strane odazva prijatan muški glas
- Kod telefona! - odgovori Mar-
kinč. - Ko to dodeljuje rang slave?
- Ovde je Kliv Braun, nesrećni
inspektor Skotland Jarda. I molim
te ne spuštaj odmah slušalicu -
brzo odgovori Braun.
- Imaš li kakvu važnu vest za
reportera? - upita Artur Markinč
vedrim tonom.
- Još ne, ali možda će biti - od­
govori inspektor. — No, prvo treba
đa razgovaram s našim prijateljem.
- Sa kojim to? — kao da ne zna
na koga Braun misli reče reporter.
- Samo nam je jedan čovek za­
jednički prijatelj. Istina, on tebi
veruje, a meni kao policajcu vrlo
malo - odgovori inspektor. - No,
svakako te molim da mu kažeš šta
želim. Neka me nekud pozove, ili
makar neka se javi telefonom.
- Prvo neka bude ovo drugo -
reče reporter Artur Markinč. —
Zamoliću ga da ti se javi na tvoj pri­
vatni telefon, jer sigurno ne voli da
koristi veze Skotland Jarda. koje su
možda uključene...
- Nas niko ne prisluškuje, ali ra-
zumem opreznost takvog ćoveka.
Nakon pola sata od ovog trenutka
biću kod kuće. Broj mog telefona
22

25. imaš - prekide ga inspektor
Braun.
- Pokušaću da ti učinim uslugu,
ali znaj da ja nemam nikakvu
stalnu vezu s njim. Ako me on po­
zove. .. - govorio je Markinč.
- I tebe razumem. Mnogo puta
su te pritiskali da otkriješ kako us­
postavljaš vezu s prijateljem, ali ni­
kome to nije uspelo. Neće uspeti ni
meni i kad bih to pokušao - opet
ga prekide nestrpljivi inspektor
Braun.
Reporter još jednom obeća da će
pozvati čoveka na koga njih obo­
jice, misle, i veza se prekide.
Prošlo je više od sto minuta od
tog trenutka. Inspektor Braun ih je
brojao, pa se trgao na zvonjenje.
Javi se prijatan muški glas:
- Je li to inspektor Braun?
- Ja sam' Braun ovde! - brzo
odgovori inspektor.
- Javio mi se Artur Markinč. pa
evo ispunjavam vašu želju, inspek­
tore - reče Lun, jer to je on bio na
drugoj strani.
- Mogu li da. pitam otvorenim
govorom? — nastavi inspektor
Braun.
- Mislim da možete — odgovori
Lun. *
- Desilo se nešto tamo kod Faj-
filda...
- Znam.
- Bili ste tamo?
- Jesam. Ali otkud vam takva
ideja?
- Upotrebljenje su gasne bombe,
pa sam pomislio...
- Šta vas stvarno interesuje, in­
spektore?
- Zašto ste provalili u laborato­
rije?
- Tamo se događa nešto od ve­
like naučne vrednosti. Hteo sam da
pogledam ne krše li se pri tome op-
šti zakoni morala, jer stvar je takva
da je sumnja osnovana.
- Pa krše li se?
- Izgleda...
- Našli ste dokaze, zar ne?
- Još uvek moram da procenju-
jem te dokaze. Dogodilo se da je još
neko provalio u isto vreme. Došlo je
do sukoba pa su pucnji daleko odje­
knuli. Policija se umešala, i svi smo
se povukli. A sada vi meni recite
šta ste utvrdili.
- Bio je uhvaćen jedan ranjeni
provalnik, ali ga je neko ubio otro-
vanom kuglicom izbačenom vazduš-
nim oružjem. Nije stigao da progo­
vori - pričao je inspektor. - No,
mnogo važniji detalj je to da je
medu tragovima napadača na »La­
boratorije Veler« bio i čovek čiji
otisci su nađeni na mestu velike
pljačke na putu A 40.
- To znači da je ista banda.. -
zausti Lun.
- Zaključak ostavljam vama, jer
ja još nisam siguran u čemu je
stvar - prekide ga inspektor
Braun. - Imate li da mi kažete ne­
što čime biste mi pomogli u istrazi
pljačke, jer zabranjeno mi je da se
mešam u fajfildski slučaj.
- Zašto povezujete ta dva zlo­
čina? Da li je samo trag jednog od
učesnika ta veza, ili postoji još
neka? - upita Lun kao da je pre­
čuo inspektorovo pitanje.
- Znaćemo to kad se sve ispita,
Predložiću da se laboratorijski ispi­
taju čaurice od ispaljenih metaka
na oba mesta - reče inspektor
Braun. — Imate li vi nešto na umu?
- Nešto imam, ali ću sam da os
motrim - odgovori Lun.
- Silno bih se radovao kad bih
bio siguran da ćete vi istraživati
oko oba slučaja — veselo izjavi in
spektor Braun.
- Možda će biti vaših šefova koji
će se još silnije narogušiti kad saz­
naju da se i ja mešam u sve to -
reče Lun.
- Mislite li na veliku pljačku
novca, ili na provalu u »Laborato­
rije Veler«? - upita inspektor
Braun.
- Na obe - odgovori Lun.
- Ako bi se ukazala prilika da se
vidimo, ili ako vi to poželite, dajem
23

26. reč da će sve ostati, tajna — reče
Braun.
- Voleo bih da znam da ii je ovaj
razgovor samo vaša želja, ili je toj
zamisli još neko kumovao - reče
Lun.
- Kunem se da me niko nije na­
govorio. Mislim da mnogi naši ljudi
radije ostavljaju zločince nekaž­
njene, nego da ih vi gurnete na dno
- smejući se odgovori inspektor
Braun.
Bilo je jasno da za sada nema šta
da se razgovara, pa on pozdravi
sagovornika i prekide vezu. Odmah
zatim pozva broj svog šefa odelje-
nja Lindsa i reče:
- Nema sumnje u to da li je Lun
bio u Fajfildu. Bio je, a to sam čuo iz
sigurnog izvora pre koji časak. On
ne diže ruke od daljeg »zaviriva­
nja« u tajne »Laboratorija Veler«.
- To ne valja! - uzviknu Linds.
- Treba ga sprečiti'
- Ali, zašto? - upita Braun.
- Vi ili nećete da shvatite stvari,
ili ste zaista tupoumni Braun.
- Opet me oslovljavate s di­
stance i po prezimenu, gospodine
Linds.
- Nisam to hteo, Klive, - mekim
glasom nastavi Ramzi Linds. - I
mene će boleti glava zbog Lunovog
mešanja. Već sada znam da će mi
doći naređenje da sprećim Luna da
razotkriva državne tajne.
- Naređenje ne može uvek da se
izvrši, Ramzi - prihvati inspektor
Braun pomirljivim tonom.
- Ipak mi obećaj da ćeš tom čo-
veku nekako utuviti u glavu da ne
treba da dira u sve to. Neka ide u
svoje laboratorije, a neka one
druge ostavi na miru. Ako će to ko­
ristiti, prenesi da je u pitanju
molba - zaključi Linds.
Braun je znao da bi svaki dalji
razgovor bio uzaludan. On se rado­
vao što se Lun umešao, jer to je stva­
ralo nadu da će zločinci biti otkri­
veni, a Braun je ceo život posvetio
toj dužnosti, iako ne baš uvek u po­
voljnim uslovima.
Rođeni Londonac, Braun je voleo
svoj sivi, često sumorni London.
Sada iz svoje sobice za rad iziđe i
nađe decu kako stvaraju nered, jer
je njegova žena bila izašla da poku-
puje kućne potrepštine. Na kuhinjs­
kom stolu nađe belešku: »Pogledaj
u kutiju za novac-, prazna je. Megi«.
Znao je da je to njen zahtev da ost­
avi malo više novca, ali on samo
nehotično opipa džepove, jer imao
je samo nešto sitniša. S uzdahom,
on potraži štednju knjižicu. Uze je,
rešen da privremeno okrnji ušteđe­
vinu kojom je želeo da ispuni neke
davne svoje i ženine želje kad bude
napustio posao i otišao u penziju.
V
Kristofer Lenon se kasno probu­
dio i još dugo je ležao u krevetu raz­
mišljajući. U stanu, koji se nalazio u
Valvortu na Vestmorlend Rodu,
nije se čuo niko. Bilo je jedanaest
sati pa Lenon konačno ustade. Tek
kad se našao u kupatilu, čuo je lupa­
nje ulaznih vrata. To se njegova
žena Meri vraćala iz trgovine.
Imala je, kao i on, četrdeset i pet
godina, ali je izgledala znatno
mlađa.
On otvori vrata kupatila i zovnu,
i dalje se brijući:
- Hej, Meri! Kud si se skitala?!
- Kupovala sam hranu - odgo­
vori ona mirno.
- A gde je Eva? - pitao je on da­
lje.
- Od sinoć je nisam videla. Ja joj
ne mogu ništa. Ona nam se otela.
Tebe nikad nema kod kuće... — pri­
čala je Meri dok su joj koraci, zbog
drvenih potplata na papučama ne­
prijatno odzvanjali po tvrdom be­
tonskom podu male kuhinje.
- Umukni! - prekide je Lenon.
- Nisi uspela da je odgojiš, pa sad
samo blebećeš.
- Nisu mi nikad cvetale ruže...
Žena otpuštenog policajca koji se
bavi ko zna čim... — nastavi ona u
prekidima, poslujući.
24

27. - Rekao sam da ćutiš! - opet
uzviknu Lenon.
Brzo se umi i istušira, pa se
obrisa i stavi jedan peškir oko
glave, jer je oprao i kosu. Dođe u
kuhinju i sede za sto.
- Gladan sam kao vuk - reče i
nasmeja se svojoj ženi.
- Ti si moj teški krst, Krise —
uzdahnu ona.
- Dođi! - pozva je Kris.
Ona se trudila da zadrži
smrknuti izraz, ali kad je on zgrabi
i svali sebi u krilo, ona poče da se
smeje Bacakala je nogama otima­
jući se. On zadiže njenu vunenu ma­
jicu i ukapaše se još čvrste, oble i
lepe grudi. On ih sastavi jednom
rukom, a drugom među njih poče
da zadeva novčanice. Ona se prepu­
sti njegovoj igri i mazno zaturi
glavu k njegovom vratu šapućući:
- Ti, veliki lupežu... Uvek se pla­
šim. . Je li to taj plen o kome si ne-
deljama pričao?..
- Nije... Plen je veliki, ali ga ne
delimo. Bićemo bogati i moćni. To
je sve što treba da znaš. Mogu da ti
kažem još samo to da smo se ujedi­
nili s moćnim ljudima - pričao je
Kristofer Lenon.
- Moram i ja malo u kupatilo, i
da uredim sobu* dok ti doručkuješ
- reče ona.
- Ostavi to ovoga puta, jer mo­
ram da požurim — odgovori Lenon.
- Prošla noć bila je teška, a danas
imam važan posao.
Meri pokupi novac sa svojih
grudi novčanice koje su bile pale
pored stola, pa s uzdahom reče:
- Ipak bih volela... više bih vo-
lela da si još uvek policajac...
- Ne ponavljaj to! - Ljutito reče
Lenon.
On popi mnogo mleka, brzo pro­
guta nareske kuvane šunke i pe­
civa, bez hleba pojede kocku putera
i završi s nekoliko velikih kašika
dorsetskog meda.
- Vratiću se i večeras kasno, ali
obezbedi da Eva bude kod kuće.
Devojka od sedamnaest godina ne
može tako da se skita bez znanja
svojih roditelja.
- Reći ću joj sve, ako dođe. Znam
da će pobesneti, ali govoriću joj o
svemu - obeća Meri Lenon. - Ali
još više brinem o tebi. Uvek si se svi­
đao ženama. Možda i ti skitaš, a ja
ne smem ni da pitam...
- Nema za mene druge žene,
Meri! - viknu Lenon. - Koliko
puta to treba da ti kažem! Znam
kako je ženi čoveka koji živi kako
živim ja. ali, zar se ne događa da
danima i ne izađem iz kuće?
- Uništava me sve to... A kći je
poluprostitutka... - gunđala je
Meri tražeći oko stola, ne bi li našla
još neku novčanicu.
Lenon iziđe i pođe pešice dosta
daleko, jer njegov stari emdži je bio
parkiran čak na Turlou Stritu. Po­
veze se prema severnom delu
grada. Vožnja je u ovo doba bila
spora i teška, i on izgubi više od
sata dok je stigao do Velingtona.
Pozvoni na jedna vrata na Klarens
Rodu, i sačeka. Otvori mu tamno­
puta, izborana žena. koja upita:
- Šta želite?
- Treba da vidim gospođu Us -
odgovori Lenon i pokaza joj poli­
cijsku značku, koju je ukrao od jed­
nog kolege još dok je bio policajac.
- Ona još nije ustala. Ako biste
mogli kasnije... - zausti žena.
- Biće joj milo kad joj kažete da
je traži Kris - odgovori Lenon i is­
korači pored žene, koja mu je sme­
tala da uđe.
Ona se skloni i uvede ga u pro­
strano predsoblje koje je imalo i
dva kutka s foteljama. Lenon tiho
zviznu videći luksuzni nameštaj i
crvenim tepihom zastrto stepeni­
šte. Video je petoro vrata u prizem­
lju, pa zaključi da je stan vrlo pro­
stran i luksuzan.
- Sedite i sačekajte ovde — reče
žena. — Možda bi vam godilo neko
piće?
- Najradije bih popio pivo —
odgovori Lenon.
25

28. - Sad ću ja - reče žena i ode
hodnikom ispod stepeništa.
Vratila se s poslužavnikom na
kome je bila otvorena boca piva s
čašom.
- Gospođa Us će uskoro sići -
reče ona.
- Otkud to sad odjednom znate?
- upita Lenon.
- Imamo interfon, pa. sam je poz­
vala iz trpezarije u kojoj su hlad­
njak s pićima i ormar s čašama.
Gospođica nije bila srećna što je
uznemiravam i rekla je đa se ne
seća ko je Kris. Ali kad sam joj spo­
menula policijsku značku, pomoću
koje ste me zbunili i lako ušli... -
brbljala je žena puneći čašu pivom.
Ona odjednom ućuta kao da se
setila da ne smo mnogo da priča,
pa brzo nestade. Prošlo je čitavih
pola sata dok se Karen Us pojavila
na vrhu stepeništa.
- Hej, dođite bliže! - zovnu ona
otuda.
Namerno je stajala tako da joj se
odozdo vide lepo oblikovane noge i
bedra, sve do rublja. Lenon je mo­
rao da prođe pored stepeništa, pa
se u jednom trenutku nađe ispod
nje. Zastade i nasmeja se.
- Kakva zvezda na nebu iznad
mene! - uzviknu.
- Otkud ti, Krise?! - začuđeno
reče ona. - Kako si me pronašao?
- Primetio sam te prošle noći u
Fajfildu i zapamtio broj tvojih kola.
Imam još neke veze u policiji, pa
sam saznao adresu vlasnika mini-
morisa jutros kad sam se probudio.
Posle opet zaspao i sanjao te, i odlu­
čio da te posetim — ispriča Lenon
još uvek stojeći pod stepeništem.
- Dođi gore - pozva ga ona.
Lenon posluša i pope se, s izra­
zom divljenja za sve što vidi pred
sobom i oko sebe. To i reče.
Srdačno se rukovaše.
- Koliko godina se nismo videli?
- upita ona.
- Više od deset - odgovori Le­
non - Gde si bila sve ovo vreme?
- A gde nisam? U Japanu. Sjedi­
njenim Državama... Padala sam i
dizala se, Krise. A ti? - upita ona
vodeći ga galerijom.
- Ja sam uglavnom padao - nas­
meja se Lenon. - Uhvatili su me u
jednom »poslu«, pa sam najuren iz
policije. No, otada ne mogu da se
žalim. Imao sam dosta sreće. Vidim,
i ti si je imala, Karen. Šta si radila u
Japanu?
- S jednim ambasadorom sam
otputovala u Tokio kao tobožnja
službenica. Znaš već kako to ide...
Posle sam mogla da pokušam kao
glumica u Holivudu, ali pokazalo se
da »suviše« glumim. Tvrđe da ne-
marrAalenta za film. Možda je tako.
Imam ga više za život. Zato sam
upoznala jednog moćnog čoveka.
Pokazalo se da je mnogo moćan i
mnogo pokvaren, mnogo sebičan i
mnogo opasan. Zato sam se vratila
u London. Ovde mi nije loše - pri­
čala je ona stojeći pred jednim vra­
tima.
Onda ih otvori, i oni se nađoše u
basnoslovno luksuznom prostoru.
Bila je to velika soba, skoro dvor­
ana, nameštena s tri ležaja različite
veličine i visine. Jedan je bio naro­
čito kitnjast i u stilu srednjovekov-
nih ležaja s baldahinom. Pod slabač-
kim svetlom svetlucali su pozlata,
svila, lakirane površine i baršun.
Desno su bila jedna vrata, a levo
druga Tavanicu je krasio veliki, ali
neosvetljeni luster. Ormari s knji­
gama, barski pult s hladnjakom za
pića i policama s čašama i posu­
dama, toaletni sto s ogromnim ogle­
dalom i još nekoliko vešto postavlje­
nih ogledala upotpunjavali su pro­
storiju.
Kad je stupio u nju, Lenonu se
učini da odjednom s više strana pri­
laze drugi ljudi. Trgao se i bolje ih
osmotrio, pa je onda odahnuo, jer
sve su to bili samo njegovi likovi
umnoženi sistemom ogledala. Svi
su oni nestali kad je koraknuo na-
pred
Karen Ils ga je držala ispod ruke
i vodila ga ka desnim vratima. Baš
26

29. tada se začu muzički znak poziva,
pa Karen povede gosta do stočića
pored ležaja s baldahinom. Pritisnu
dugme na stočiću i javi se:
- Ćujem, govori!
- Došao je gospodin Maldun -
javi se služavka.
- Dolazim, reci mu - odgovori
Karen i ponovo pritisnu dugme i
isključi interfon.
- Koji je to Maldun? - upita Kri-
stofer Lenon.
- Izvesni Nevil Maldun - odgo­
vori Karen.
- Zašto dolazi9 I otkada ga
znaš? — brzo i ne skrivajući uzbu­
đenje upita Lenon.
- Poslovna poseta - odgovori
Karen. - Znam ga već nekoliko
meseci.
- On ne treba da zna da sam ja
ovde, niti da se ti i ja poznajemo -
dodade Lenon.
- - Ali zašto?! - začudi se Ka­
ren Ils. - On je vedar momak. .
Istina, ume biti prek i silovit...
- Znam ga - prekide je Lenon.
- Ili je to, možda, slučajna podudar­
nost? Jedan Nevil Maldun je u neku
ruku moj šef.
- Znam - osmehnu se Karen. -
On je šef grupe čvrstih momaka, u
koju spadaš i t£ zar ne?
- Mnogo pričaš i mnogo znaš -
smrknuto reče Lenon.
- Razgovaraćemo o tome posle,
ali ne pre nego što prođe dan. Ovaj
dan posvetićemo uživanjima. Idi u
kupatilo. Izaberi tamo najlepši
kućni ogrtač, i kad dođeš, naći ćeš
me na jednom od ovih ležaja. Dok si
ti u kupatilu, moj posao biće da se
otarasim Malduna - izloži Karen i
blago ga dovede do kupatila i
gurnu ga unutra.
Lakim korakom je istrčala i
prešla galeriju. Sa vrha stepeništa,
ugleda visokog i stasitog Nevila
Malduna.
- O, dragi! — uskliknu ona i
pođe polako niz stepenište.
Maldun joj pođe u susret, i po­
vede je nazad uz stepenište. Novog
gosta ona povede levim krakom ga­
lerije i uvede ga kroz najbliža
vrata.
- Radujem se što te vidim -
reče ona vodeći ga ka foteljama
ispred pisaćeg stola u radnoj sobi.
- Moramo neko vreme ostati ovde,
jer jedan gost mi je stigao pre tebe.
- Koji gost? - trže se Destrojer.
- Jedan član tvoje bande - odgo­
vori ona.
- Izgleda da si kobna za moje
ljude - reče Destrojer. - A koji je
to nesrećnik?
- Kris - odgovori nasmejana
Karen. - Znam ga iz doba kad je
bio policajac u Sitiju. Tada sam bila
mlada i neiskusna.
- Ali kako je stigao sada k tebi?
— upita Maldun.
- Video me je u Fajfildu, i po na­
vici nekadašnjeg policijskog njuš­
kala, zapamtio broj mog automo­
bila. Jutros je preko nekog svog poz­
nanika u policiji dobio moju
adresu, pa je konačno došao da po­
traži malo uživanja...
- Valjda nećeš?!... - zausti Mal­
dun.
- Hoću, ali evo kako - reče ona
i povuče ga za ruku. - Dođi!
Provede ga kroz dve spavaće
sobe i jedan plavi salon ukrašen
skupim umetničkim slikama. Zau-
staviše se u nekoj vrsti komandne
sobe. Bio je tu široki sto postavljen
pred velikim staklom. Po stolu su
bili tasteri elektronskih uređaja, te­
lefonski aparat, dva televizijska
ekrana i nekoliko šema.
- Šumovi su dobro izolovani, ali
ipak ne viči, jer čulo bi se tamo -
reče Karen i pokaza veliko staklo,
koje se blago osvetli i postade pro­
vidno. Videla se luksuzna dvorana s
tri ležaja. Na jednom je ležala sama
Karen. Ležala je tamo, a bila je i
ovde.
*
Ugledao ju je u polumraku ležaja
pod baldahinom. Bila je samo u la­
kom rublju, ispružena, osmehnuta i
s izrazom ljubavnog zanosa na licu.
27

30. - Poljubi me, dragi... I budi ne-
žan... Cini što želiš... Kako da te vo­
lim? - šaputala je ona.
Pokretima podavanja olakšala je
Lenonu da je svuče. Svež miris žens­
kog tela ga snažno uzbudi.
- Još onda davno sam te voleo -
šapnu joj Kris Lenon stežući je u
zagrljaj.
- Volim što si tu - šapnu ona.
- Tvoje grudi... Divne su, i kao
da su malo veće nego što ih pam­
tim.
-- Kako si snažan!
- Koliko ti je sada godina?
- Tako je lepo s tobom...
Iako se ono što su govorili nije
prirodno povezivalo, reagovanja su
bila prava. Svaki Krisov pokret Ka­
reu je pratila svojim, kojim mu ođ-
govat u. Podavala se kao da pogađa
svaku želju tek začetu u njegovim
mislima...
Lenon nije mogao da nasluti neo­
bičnost prilika u kojima se našao.
Mnogo šta ni njegov vođa bande
nije shvuUio.
Da ii ti je to sestra bliznaki-
nja? - pitao je on tiho.
Ne, ona je moja kopija — odgo­
vori Kflren.
- Ne verujem da je to moguće -
okrenu se k njoj Maldun. - Klonira­
nje još nije ostvareno.
- Ali kopiranje jeste. Pogledaj! -
pozva ga ona i sa police na levoj
strani slola uze jedan dosije. - Od
ovoga sam i ja počela
U dosijeu prvi je bio isećak iz
neke revije u boji. U Destrojera su
¿urile bele kugle sa zenicama, post­
avljene u golu lobanju. Metalne
spojke od svetlog metala boje zlata
držale su dva niz belih i sjajnih
zuba. Nad njima su se rumenele
desni, ali odvojene od kosti. Kroz
međuprostore oćiju i zuba u lobanji
se videlo mnoštvo elektronskih i
mehanič kih delova. Sledeća slika je
pokazivala novu fazu izgradnje
onoga što je započeto golom loba-
njom. Pokiko se uobličavao lik lepe
ženo. Na novim slikama glava je
dobijala vrat, kičmu, kosti ruku i
nogu, pa »mišiće«, krvotok i kožu.
- Sve to zove se telesni simula­
tor - reče Karen. — Ova dama, evo
ovde, skoro je sasvim izgrađena a
na ovoj slici je potpuna i počinje da
»živi« svoj život žive lutke.
- Ovo je neverovatno! Mislio
sam da je ono što se piše o japans­
kim robotima senzacija bez pravog
osnova - reče Destrojer i uze da
čita potpis pod jednom slikom:
»Ja, Mizuno, bavim se novom i do
sada čovečanstvu nepoznatom um-
etnošću. Vodeći sam graditelj umet-
nički izgrađenih robota. Počeo sam
od robota, koji su bili potrebni u re­
klamne svrhe. Posle se pokazalo da
smo na pragu ere umetničkih ro­
bota. Šta će to sve doneti, niko ne
može da predvidi, no, da je to nešto
za nova čovekova uživanja, u to
sam siguran ..*
- Ovaj je pomalo lud - reče Mal­
dun.
- Prvo je izgradio ženu u prirod­
noj veličini, i to je bio telesni simula­
tor za vežbanje medicinskog osob­
lja - pričala je Karen Ils. - Lutka
je reagovala na sve izazove kao
pravi pacijent Učenici su mogli
proveravati njen puls. posmatrati
reakciju ženica, pa čak i vežbati
masažu srca. A onda se našao boga­
taš koji je zaželeo da mu se izradi
simulator sa apsolutno svim reakci­
jama prave žene...
- A onda si ti kupila kopiju
same sebe - prekide je Maldun,
- Već stolećima Japanci koriste
tuđe izume i razvijaju ih s toliko
veštine da obično prave proizvode
neuporedivo većeg kvaliteta od
onoga od koga su počeli. Oni nisu
izumeli tranzistor, foto-ćeliju, inte­
gralno kolo, ali sve su usavršili do
neslućenih razmera - pričala je
Karen Ils. - Sada je vreme da neko
prevazide i njih. Jedna ovakva
lutka je basnoslovno skupa i izra­
đuje se po tri do četiri meseca. Mi
ćemo ubrzati proces i stvoriti indu
striju robota za uživanje. Japanci
28

31. će nam dati sve planove i tehno­
logiju u zamenu za tajne koje treba
da dobijemo ..
- Je li naš pohod u »Laboratorije
Veler* deo tog plana? - prekide je
Maldun.
- Da, Japanci znaju za istraživa­
nja hormonskih preparata uzetih
iz ljudske hipofize. Jedna njihova
tajna grupa želi tu tajnu i ostaće u
savezu s nama. No, i mi ćemo iskori ­
stiti tajnu leka za rak — odgovori
Karen Ils.
- Lutke u zamenu za lek... Je Ii
to dobra trgovina? - pitae se
glasno Maldun.
- Pi-vo su nortrop i norplast, pa
lek za rak i na kraju lutke koje su
kao žive. S njima će nam stići go­
mile novca i more moći — smejala
se ona.
- Nortrop?! Šta je to, do sto đa­
vola? - zgranuto upita Maldun. -
Je li to onaj materijal zbog koga
sam ustupio ceo plen svoje dru­
žine?
- To je plastika lakša od alumini-
juma, a čvršća od čelika. Pogodan
materijal za krila aviona, oružje,
delove mašina... Norplast je nešto
slično, samo pronađeno u Rusiji.
Oni ga zovu »otkriće 210*. Mi pri­
premamo kupovinu obe tajne: nor-
tropa i norplasta. Upravo prvu oti­
mamo, a drugu kupujemo od špiju­
naže — pričala je Karen.
- Govoriš kao neka naučnica, a
znam da si... - zastade Maldun.
- Kaži do kraja! - uzviknu ona
bez ljutnje, ali oštro. - Ja sam bivša
prostitutka, ali i špijun. Bila sam lju­
bavnica važnog ambasadora u To-
kiju i žena najvećeg gangstera Sje­
dinjenih Država. Valjda sam i ja
mogla nešto da naučim!
- Oprosti, pogrešio sam - reće
Maldun. - Ja sam naučio jedno­
stavniji zanat.
- Zato sada motri i uči. Ujedinio
si svoje snage sa mnom i Krticom.
Već imamo znatno bogatstvo — oh­
rabri ga ona.
- I dva čoveka manje — uz­
dahnu Maldun.
- Tri - ispravi ga Karen Ils. '
- Ne razumem —okrenu se Mal­
dun k njoj i strogo je pogleda u oči.
- Od svih članova obe bande o
meni znate Krtica Džo i ti. Tako
treba i da ostane. j ~
- To razumem... / C
- Onda mučni tom svojom le-
pom, razbojničkom glavom! Sad
zna i Lenon. A on nije tog kvaliteta.
Dosađivaće mi, a to ne podnosim.
- Ni ja... Znači li sve ovo da Le­
nona treba?...
- Baš to znači! — složi se Karen.
- 1uzmi to na sebe.
- Dogovoreno - prihvati Mal­
dun. - A sada bih želeo da vidim
izbliza onu lutku.
- Imam ih tri. Ona je na tvoje oči
vodila ljubav s drugim i nju odba­
cimo. Uvešćemo u igru jednu
drugu, koja je čedna - nasmeja se
Karen Ils.
Ona povede Malduna u mali sa­
lon i ostavi ga samog nekoliko mi­
nuta. Za to vreme ona »zameni«
lutku i nađe se pored Lenona.
- Sada se moramo odmah ra­
stati, ali sutra... Dođi malo ranije,
dragi - šapnu mu prava Karen.
- Razmišljam o tome kako da
uvek budemo zajedno - reće Le­
non.
- Razmišljaj do sutra, pa mi
onda pričaj - zaključi Karen i ot­
prati ga do stepeništa.
Dole Lenona dočeka služavka i
otvori mu vrata.
VI
Pošto se bio odlučio da u podne
pod nekim izgovorom poseti Karen
Ils, Donald Sikert je parkirao svoja
kola nešto dalje od ulaza u njenu
kuću i odatle je osmatrao. Sa njim
je bio Ro Hač, koji ga je zabavljao
pričajući o danima kada jo upoz­
nao mornara Samjueln Makfer-
sona i kada ga je ovaj, u "lastu;>u
sažaljenja, usvojio.
- Sam počinje da stari - > tu­
gom reče Lun.
t 29

32. - On nikada neće biti star -
odgovori Ro Hać. - Takvi ljudi su
slični golemom hrastu u šumi. Ni­
kada nisu stari i žive sve do tre­
nutka kada se uz gromoglasnu tut­
njavu ne svale na tle. Ja zamišljam
.da će njegova smrt biti slična ruše­
nju ogromnog hrast"’ .
- Ti imaš i pesničku maštu -
nasmeja se Lun. - Ali pogledaj
onog momka što dolazi. Vidim ga u
retrovizoru.
Ro Hač iskrenu malo drugi retro­
vizor na svojoj strani, ali nije mo­
gao da uhvati lik prolaznika, jer bili
su parkirani na desnoj strani Pil
Strita. Zato se okrenu i otvori vrata,
pa zagleda prednji točak automo­
bila. Tako sebi dade priliku da pro­
laznika dobro osmotri a da ne pri­
vuče njegovu pažnju.
Kad čovek prođe. Ro Hač sede i
reče da nije video ništa naročito na
tom momku.
- A ja bih se zakleo da sam ga
na trenutak video u »Laboratori-
jama Veler«, u Fajfildu - reče Lun.
Baš u tom trenutku prolaznik poz­
voni na vrata kuće Karen Ils.
- On ulazi tamo! - uzviknu Lun.
— To je nešto o čemu treba da raz­
mislimo.
- Zašto? - upita Ro Hač. - Sače-
kaćemo da on ode.
- Zar ne počinješ da shvataš? -
upita Lun.
- Na šta ciljaš? - opet s nerazu-
mevanjem upita Hać
- Taj momak je upao u osvet-
Ijeni krug u trenutku kada je sa svo­
jom bandom bežao od naših puc­
njeva i tako izmakao gasnim bom­
bama. Je li ti sada iasno? - upita
Lun
- To shvatam - odgovori Ro
Hać - Neobična slučajnost učinila
je da ga opet sretnemo. Zgrabićemo
ga kad iziđe..
- Suviše je mnogo slučajnosti -
prekide ga Lun — Mi ga ne bismo
možda'nikada sreli da nismo došli
da vidimo kako da se približimo toj
ženi. Slučajnost je to što sam ja vi­
deo Karei Ils blizu mesta na­
pada bande na kamion s novcem.
Neka sam i ja slučajno hteo da ost­
avim jak utisak na lepu ženu, jer
bio sam trenutno dokon i čudno
raspoložen... Ali od tog trenutka ne
priznajem slučajnosti. Ona me je
pratila zato što je znala da sam
Donald Sikert. Dakle, imala je neki
razlog...
- Koliko londonskih dama bi
poskočilo u trenutku kad te vide
kad bi znalo ko si! - nasmeja se Ro
Hač.
- Ali ne bi se odlučile da me
uhode. To odgovara samo ženi po­
sebne vrste - nastavi Lun. — Ona
je znala zašto me uhodi. Posle nije
bilo slučajno što sam ja uhodio nju,
jer imao sam razloga. Zatim smo je
primetili u Fajfildu. Ni to nije bila
slučajnost, jer ona ima veze sa ovim
momkom, što znači i s bandom koja
se sukobila s nama tamo u laborato-
rijama...
Počinjem da shvatam! — nas­
meja se Hač. — Zato mi nismo ovde
slučajno, a nećemo slučano ni zgra­
biti tog momka kad izađe.
- Ro, momče, pa ti počinješ lo­
gično da misliš! - šalio se Lun.
Tako su oni skraćivali vreme
koje su morali da provedu ovde če­
kajući. Izgledalo je da nema šta
mnogo da se kaže na tu temu, ali u
jednom trenutku Ro Hać uzviknu:
- Čitali smo da je u fajfildskoj
bolnici ubijen ranjeni gangster! A
ta žena je bila tamo. Žene su najpo­
godnije da se uvuku u bolnicu i one­
moguće da zločinac govori...
- Baš o tome razmišljam - nas-
mejao se Lun. — Raspitaćemo se o
svemu. Jedan član bande koja je
otela novac na putu A 40 imao je
trag koji otkriva deformaciju noge.
Takav trag je nađen i u »Laboratori-
jama Veler«...
- To nisam mgde pročitao -
reče Ro Hać.
- Nisam ni ja pročitao, ali sarr
čuo - odgovori Lun.

33. Nikako ne mogu da se naviknem
na sva ona iznenađenja koja umeš
da priprediš - reče Ro Hać. - Sa
taticom Samjuelom nije tako. Uvek
znam šta on zna i uvek bih učinio
ono što i on čini. Naprosto, on me
nikad ne iznenađuje, izuzev svojim
psovkama. Ali ti... Možda si ti zato
Lim što si nepredvidljiv.
- Ostavimo to i pričajmo još
malo o minulim događajima -
reče Lun. - Ponešto i mene iznena­
đuje.
- Voleo bih da znam šta - reče
Ro Hać.
- Neobično je to što je banda jed­
nog dana napala transport novca, a
već sledećeg dana na veće našla se
u poduhvatu sasvim druge vrste.
Ovamo se pljačka novac, a tamo se
krade tajna leka protiv taka. . -
govorio je Lun.
- Pa tako bih i ja učinio -
glasno je razmišljao Ro Hać. -
Prvo bih se domogao novca radi
drugog poduhvata gde novca nema,
ali može da ga donese.
- Priznajem da ipak umeš da
misliš. Ćini to što češće i što duže -
nasmeja se Lun.
Zaređaše i dpuge šale. Vreme je
prolazilo i oni u jednom trenutku
ugledaše čoveka koji izađe iz kuće
Karen Us i nastavi đa ide ulicom.
Lun pokrenu kola i poče da ga
prati. Minuse ga kod pešaćkog prfe-
laza ka Edž Stritu.
- Krenuo je ka slepoj ulici —
reče Ro Hač. — Da li da idem za
njim, pa da ga dovedem na drugu
stranu prolaza, gde ćeš nas ti lepo i
mirno pokupiti?
- Verujem da ćeš to obaviti na
pravi način. Ne treba da ti spomi­
njem da se radi o zločincu najgore
vrste - reče Lun.
Ro Hač sačeka da kola stanu, pa
izađe i vrati se ka prolazu. Išao je
zviždućući tiho, i motrio, Sustiže
nepoznatog čoveka i iznenada ga
uhvati pod ruku.
- Opkoljen si i načiniš li jedan
sumnjiv korak, bićeš nadeven olo­
vom! — opomenu ga tiho.
- Šta?... Oh! - trže se Kristofer
Lenon. — Šta me je ubolo?... Muti
mi se u glavi.
- Sve će biti u redu, momče...
Hajde, treba da spavaš... Popio si
toliko da je čudo kako se uopšte
držiš na nogama - govorio jc Ro
Hač vodeći Lenona.
Bio mu je ubrizgao sadržaj jedno
male ampule u bedro, sred Ivo koje
ga je paralisalo kako to čine nm vni
otrovi. Sada je gangster osoćao
mučninu i vrtoglavicu. Ljudi u nro
lazu su se udaljavali od pijanog čo
veka i onoga što ga je vodio. Tako
njih dvojica stigoše do Eji!/, Str ita
baš u trenutku kada tamo stiže i
Lun u kolima. Ro Hač uvede zarob­
ljenika u automobil, pa sede pored
njega,
- Zlo mi je ljudi... Pustite me...
Ne mogu ovako - žalio se Kristo­
fer Lenon.
*
U Lunovom skloništu započelo je
ispitivanje zarobljenika, kome vise
nije bilo zlo, ali kome je druga injek­
cija oslabila snagu otpora. Samo se
njegov strah pojačao. Pričao je bez
otpora. Tako je Lun prvi put čuo o
zagonetnoj smrti mladog razboj­
nika Gontla. Kad je Kristofer Lenon
ispričao sve što je znao, Lun zak
ljući:
- Moram videti leš tog momka
Ako je i on ubijen jedva vidljivom
kuglicom...
- Zašto ne prepustiš to policiji?
— upita Džejn Vitington. —. I sam
kažeš da je inspektor Braun jedan
od retkih policijaca čijoj reci rovok
sme da veruje.
- On je dobar čovek, ali ¡i!>o ga
uvedem tamo, onda sam pusMo poli
ciju u važan prostor istrage odgo
vori Lun. - Prvo ću ja da <<;i!:'đam
po skladištu u Klarens Rodu
Džejn je znala i to da Jo T.-un >
prvu i da ga je teško ’ .on tti s
puta kojim želi da ide, »*■ .]•? if 'k

34. pokušala da mu se pridruži. No,
Lun nađe dobar izgovor da je
spreći u tome.
- Moramo zadržati ovog razboj­
nika u skloništu, a neko treba da
održava vezu, jer Sam je izašao da
obavi nešto oko pripremanja broda
za zimovanje. Dovoljno je da Eo ide
sa mnom - reče on odlučno.
Džejn pokuša da zapodene razgo­
vor o principima istraživanja koji
se nisu poštovali u »Laboratori-
jama Veler«.
- I zbog toga ti treba da ostaneš
ovde - reče Lun. - Pogledaj litera­
turu i prelistaj najnovije časopise.
Pokušaj da nađeš nešto važno o tim
istraživanjima.
- Ja bih pre išao da sačekamo
Malduna kad izađe od Karen, pa
bih onda išao u to skladište - reče
Ro Hač.
- Siguran sam da on više i nije
kod te žene - reče Lun. - No, doći
će opet u Pil Strit, jer kad je već
danaspožurio da nađe Karen Ils,
neće pustiti da prođe mnogo vre­
mena dok je opet ne potraži.
- Šteta je što Lenon ne zna gde
bismo mogli da nađemo Destrojera
i plen njegove bande — reče Ro
Hač.
- To ne znači da ga nećemo naći.
Nadam se da ona žena zna kako se
može naći ne samo Maldun, već i
svaki drugi član te bande Očito je
da postoji još jedna grupa. To kaže
Lenon, a na to ukazuje i ono što se
događalo u »Laboratorijama Ve­
ler*. Pazićemo da ih ne uplašimo i
nateramo na opreznost pre nego
što ih zgrabimo - zaključi Lun.
Počinjao je rani jesenji sumrak
kad u skrovište stiže mornar.
- Smestio sam svoju lađicu da je
ne razbijaju vetrovi o stenje cele
zime - reče on veselo — Osećam
se kao medved koji mora da krene
na zimovanje u svoj topli brlog.
Džejn mu ispriča šta se događa, i
Mekferson živnu.
- I ja ću s njima, makar i vam­
pire hvatali milion mu leševa! -
uzviknu on. - I to je bolje nego do­
sada.
Zbog nečega je Nevil Maldun bio
zamišljen dok je Karen bila od­
sutna Kad se vratila, zateče ga ne
baš vedrog. Očekivala je da će poku­
šati da je zagrli, ili će govoriti o lju­
bavi, ali on je ćutao.
- Šta je s tobom odjednom? -
upita ona trudeći se da joj glas
zvuči veselo.
— Spopale su me neke crne misli
- odgovori on iskreno. - Dva
moja čoveka... Sada i Lenon mora
da nestane
- Ti sam odlučuješ da ii mora -
reče Karen Ils. - O riziku kojem se
izlažemo treba sam da razmisliš.
- On je sam kriv — odgovori
Maldun. - Njegova je nesreća što
te je video u Fajfildu i što te je tra­
žio u Londonu...
- Veliki poduhvati traže žrtve
Gontl je pružio otpor , ali nesrećnog
Aikoka i žalim. Nije mi bilo lako da
to učinim - reče Karen
- Pokaži mi to oružje - reče
Maldun.
Ona klimnu glavom i ode do
svoje garderobe. Vrati se noseći
jednu crnu olovku. Pruži mu je bez
reći. On ju je držao pažljivo kao da
olovka može da eksplodira. Karen
mu je uze i pokaza mu kako se pri­
prema za upotrebu Olovka je
imala i dve polužice, koje su se izdi­
zale pretvarajući se u nišan. Nok­
tom domalog prsta se opaljivalo
povlačenjem koje nije kvarilo pra­
vac i smetalo nišanjenju
— Želim da i ja imam ovakvu
spravicu - reče zamišljeno Mai-
dun.
— Onda je zadrži - osmehnu mu
se Karen. - Snabdeću te kugli­
cama i patronom za postizanje pri­
tiska. Samo, moraćeš da se uvežbaš
u gađanju.
— A šta ćeš ti? Navikla si da ra­
diš ovim - primeti Maldun.
— Imam ih još tri komada. Do-
nela sam ih iz Singapura - odgo­
vori ona.
32