Паскалова филозофија

1. Француски верски мислилац,
писац, математичар и физичар,
један од највећих умова 17. века.

2. • Паскал је био противречна природа:
• научник, рационалистa и ирационални
мистик,
• хладни математичар и страствени
проповедник логике срца,
• сетни сањар и егзактни
експериментатор,
• скептик и католички догматик,
апологет хришћанства и беспоштедни
критичар језуитског морала,
• религиозни фанатик и доследни
логичар,

3. Биографија и библиофрафија
• Рођен је 1623. год. као треће дете
• Са три године остаје без мајке.
• Отац (Етјен изузетно образована и слободарски настројена
личност), не жели да његовог сина образују канонски ограничене
школе, те сам преузима улогу учитеља.
• 1639. године Блез је написао свој први рад назван Есеј о конусним
пресецима,
• 1640. године Паскал је изумео и први механички калкулатор са
намером да помогне своме оцу у прикупљању пореза и такси.
• До 1646. године, Паскал је изучио Торичелијев експеримент
са барометрима.
• 1647. године написао је дело: „Нови експерименти са вакуумом“,
• Паскал је дао огроман допринос филозофији математике у делу: “О
геометријском духу“
• 1656. и 1657. године објављује серију од 18 писама којим је је изазвао
гнев краља Луја XIV и папе Александра VII

4. Паскалов закон гласи:
Спољашњи притисак који делује на затворене
течности и гасове преноси се подједнако у
свим правцима.

5. Паскалова филозофија
• Паскал је одлично познавао математику и остале науке
тог доба.
• Али управо то познавање науке доводи Паскала уједно и
до спознаје њених граница.
• Целокупно људско сазнање није у стању да досегне
правилност,непротивречност и јасност математике.
• Искуствене и метафизичке истине не могу бити тако
чисте, јасне и непобитне као што су рационално
математичке,
• Човек треба да се од ограниченог разума окрене срцу,
које ће дубље, сигурније и свеобухватније моћи да
пронађе одговор на она питања на којима је разум
посрнуо и затајио, не могавши никад да спроведе програм
универзалне математике.
• Паскал је одлично познавао математику и остале науке
тог доба.
• Али управо то познавање науке доводи Паскала уједно и
до спознаје њених граница.
• Целокупно људско сазнање није у стању да досегне
правилност,непротивречност и јасност математике.
• Искуствене и метафизичке истине не могу бити тако
чисте, јасне и непобитне као што су рационално
математичке,
• Човек треба да се од ограниченог разума окрене срцу,
које ће дубље, сигурније и свеобухватније моћи да
пронађе одговор на она питања на којима је разум
посрнуо и затајио, не могавши никад да спроведе програм
универзалне математике.

6. Човекова мисао
• Мисао нас, далке, одликује и ту је
Паскал недвосмислено јасан, она је наш
понос и светло, мисао сачињава право
достојанство на смрт осуђеног,
ломљивог створа - човека.
• Човека, „можемо лако замислити“, „ без
руку, без ногу, без главе“, али га не
може „замислити без мисли: то би био
камен или животиња“ (Мисли, 339).
• Мисао нас, далке, одликује и ту је
Паскал недвосмислено јасан, она је наш
понос и светло, мисао сачињава право
достојанство на смрт осуђеног,
ломљивог створа - човека.
• Човека, „можемо лако замислити“, „ без
руку, без ногу, без главе“, али га не
може „замислити без мисли: то би био
камен или животиња“ (Мисли, 339).

7. Човекова мисао
• Човекова differentia specifica је мишљење, по
њему се он битно разликује од целокупне
природе и свега постојећег:
• „ Човек је само трска, најслабашније створење
у природи, али трска која мисли. Није
потребно да се сав свемир наоружа како би га
згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али
кад би свемир и сатро човека, опет би човек
био узвишенији од онога што га је убило, јер
он зна да умире, он познаје надмоћ што је
свемир над њим има. Свемир у томе ништа не
зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у
мишљењу... “ (Мисли, 347),
• Човекова differentia specifica је мишљење, по
њему се он битно разликује од целокупне
природе и свега постојећег:
• „ Човек је само трска, најслабашније створење
у природи, али трска која мисли. Није
потребно да се сав свемир наоружа како би га
згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али
кад би свемир и сатро човека, опет би човек
био узвишенији од онога што га је убило, јер
он зна да умире, он познаје надмоћ што је
свемир над њим има. Свемир у томе ништа не
зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у
мишљењу... “ (Мисли, 347),

8. Рационално сазнање
• Рационално сазнање - упркос својој
надмоћи над силама спољњег света и
природе - ипак није у стању да са
сигурношћу продре у битне проблеме
тог наоко ситног, крхког људског бића.
• Рационално сазнање не може да реши
његове људске дилеме, оно постаје
немоћно пред горућим животним
питањима његове интиме, његовог
смисла и опстанка као човека
• Рационално сазнање - упркос својој
надмоћи над силама спољњег света и
природе - ипак није у стању да са
сигурношћу продре у битне проблеме
тог наоко ситног, крхког људског бића.
• Рационално сазнање не може да реши
његове људске дилеме, оно постаје
немоћно пред горућим животним
питањима његове интиме, његовог
смисла и опстанка као човека

9. Рационално сазнање
• Паскал схвата да математички,
»геометријски« метод «заказује» и човек,
као homo rationalis, посрће пред
суштинским питањима човековог
постојања што га раздиру у најдубљим
сферама његове људскости.
• Јер мисао је, додуше, »велика по својој
природи«, али уједно и »ниска по својим
недостацима« (Мисли, 365)
• Паскал схвата да математички,
»геометријски« метод «заказује» и човек,
као homo rationalis, посрће пред
суштинским питањима човековог
постојања што га раздиру у најдубљим
сферама његове људскости.
• Јер мисао је, додуше, »велика по својој
природи«, али уједно и »ниска по својим
недостацима« (Мисли, 365)

10. Логика срца
logique de coeur
• Сигурном нас знању - кад смо дотле доспели
- може даље водити, према Паскалу, само
својеврсна интуиција, заснована на осећајима.
Тек тако нестаје оно вечно колебање између
сигурности и сумње које мучи човека што
жели на том »подручју« рационално
спознати, па човек доспева до мудрог
незнања које само себе зна.
• Срце је тако надређено уму, јер осећа њгове
границе и има своју логику (logique de coeur)
и своје разлоге које не зна разум: »Le coeur a
ses raisons que la raison ne connait pas«.
• Сигурном нас знању - кад смо дотле доспели
- може даље водити, према Паскалу, само
својеврсна интуиција, заснована на осећајима.
Тек тако нестаје оно вечно колебање између
сигурности и сумње које мучи човека што
жели на том »подручју« рационално
спознати, па човек доспева до мудрог
незнања које само себе зна.
• Срце је тако надређено уму, јер осећа њгове
границе и има своју логику (logique de coeur)
и своје разлоге које не зна разум: »Le coeur a
ses raisons que la raison ne connait pas«.

11. Логика срца
logique de coeur
• Паскал је поделио свет осећања и свет
разума, премда се у први мах чини да његва
подела није свуда уједно и консеквентно
спроведено вредносно одређење.
• Јер ако разум схвата неограничено
апстрактно, тј. истину без радости, срце
схвата неограничено конкретно, тј. радост без
истине.
• Али срце је људско неодредиво,
неизмерљиво, оно је и никаква догма му не
прописује границу, као што га ни наука не
може научно спознати.
• Паскал је поделио свет осећања и свет
разума, премда се у први мах чини да његва
подела није свуда уједно и консеквентно
спроведено вредносно одређење.
• Јер ако разум схвата неограничено
апстрактно, тј. истину без радости, срце
схвата неограничено конкретно, тј. радост без
истине.
• Али срце је људско неодредиво,
неизмерљиво, оно је и никаква догма му не
прописује границу, као што га ни наука не
може научно спознати.

12. “Судбина” човекова
• Његова моћ произлази управо из те његове
немоћи, духовна величина што га чини
сићушним пред природом, стално га
мотивише на нова тражења, премда ће се
посвуда сукобљавати с незнањем и заблудом.
• Напокон, човекова величина је » у томе што
зна да је бедан. Стабло не познаје своје беде.
Стога је бедан онај који зна да је бедан«
(Мисли, 397). Беда људска нагони човека на
тражење, а тражење нас поново доводи у
беду. Постоји нешто што човеку не допушта
„да се одмара ни у себи ни у другоме“, да
било где нађе „одмора и лежишта“ (Мисли).
• Његова моћ произлази управо из те његове
немоћи, духовна величина што га чини
сићушним пред природом, стално га
мотивише на нова тражења, премда ће се
посвуда сукобљавати с незнањем и заблудом.
• Напокон, човекова величина је » у томе што
зна да је бедан. Стабло не познаје своје беде.
Стога је бедан онај који зна да је бедан«
(Мисли, 397). Беда људска нагони човека на
тражење, а тражење нас поново доводи у
беду. Постоји нешто што човеку не допушта
„да се одмара ни у себи ни у другоме“, да
било где нађе „одмора и лежишта“ (Мисли).

13. “Судбина” човекова
Човеков пад, његова беда, његова узалудна
страдања показују потпуну немоћ да се
пробије непробојан круг:
»Све у нама и око нас одаје нашу немоћ, наше
трошно тело, ограниченост нашег разума и
наших чула, наше несавршено друштвено
уређење. Бескрајне по својој тежњи наше
способности су ограничене по свом досегу.«
Човек је за Паскала у једној прилици узвишен
изнад свих бића и величанствен, а у другој
крхки, незнатни створ природе, немоћан у
својим људским хтењима.
Човеков пад, његова беда, његова узалудна
страдања показују потпуну немоћ да се
пробије непробојан круг:
»Све у нама и око нас одаје нашу немоћ, наше
трошно тело, ограниченост нашег разума и
наших чула, наше несавршено друштвено
уређење. Бескрајне по својој тежњи наше
способности су ограничене по свом досегу.«
Човек је за Паскала у једној прилици узвишен
изнад свих бића и величанствен, а у другој
крхки, незнатни створ природе, немоћан у
својим људским хтењима.

14. Човекова потрага за Богом
• Исконско људско хтење, то стално
тражење, мора на крају да се смири у
спознаји своје слабости и да потражи
ослонац у Божијој милости.
• И сам Бог је глас срца које тражи, а не
производ рационалног доказа о његовој
егзистенцији, то је спас човеку, коме све
измиче под ногама.
• Исконско људско хтење, то стално
тражење, мора на крају да се смири у
спознаји своје слабости и да потражи
ослонац у Божијој милости.
• И сам Бог је глас срца које тражи, а не
производ рационалног доказа о његовој
егзистенцији, то је спас човеку, коме све
измиче под ногама.

15. Човекова потрага за Богом
• „Ако има Бога, он је бескрајно непојаман,
пошто, немајући ни делова ни граница, он
нема никакав однос с нама. Ми, дакле нисмо
кадри да сазнамо нити шта је он, нити да ли
постоји.”
• „Две претераности: искључити разум, и
признати само разум”
• „Ми сазнајемо истину не само разумом него
и срцем.”
• Пошто не можемо да појмимо Бога, остаје
нам да срцем потражимо Бога.
• „Ако има Бога, он је бескрајно непојаман,
пошто, немајући ни делова ни граница, он
нема никакав однос с нама. Ми, дакле нисмо
кадри да сазнамо нити шта је он, нити да ли
постоји.”
• „Две претераности: искључити разум, и
признати само разум”
• „Ми сазнајемо истину не само разумом него
и срцем.”
• Пошто не можемо да појмимо Бога, остаје
нам да срцем потражимо Бога.

16. Паскалова опклада
• Опклада говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је
боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади
Паскал пружа један аналитички процес по коме особа може да
процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције:
веровати или не веровати.
• Из овога следе могућности:
• Верујеш у Бога.
– Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну
добит.
– Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим
занемарљив.
• Не верујеш у Бога.
– Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
– Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.
• Овим опцијама и статистикама, Паскал се надао да је доказао да је
једино разборито решење за човека – веровати у Бога.
• Паскал се такође надао да ће бар, ако не успе да невернике
претвори у хришћане, успети да им покаже сврху, вредност и
прагматичност веровања у постојање Бога.
• Опклада говори о томе да је боље веровати да Бог постоји; јер је
боље веровати у нешто него не веровати уопште. У својој опклади
Паскал пружа један аналитички процес по коме особа може да
процени вредност веровања у Бога. Паскал, дакле, даје две опције:
веровати или не веровати.
• Из овога следе могућности:
• Верујеш у Бога.
– Ако Бог постоји, идеш у рај после смрти; што значи да имаш бескрајну
добит.
– Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим
занемарљив.
• Не верујеш у Бога.
– Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.
– Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.
• Овим опцијама и статистикама, Паскал се надао да је доказао да је
једино разборито решење за човека – веровати у Бога.
• Паскал се такође надао да ће бар, ако не успе да невернике
претвори у хришћане, успети да им покаже сврху, вредност и
прагматичност веровања у постојање Бога.