Prvo poglavlje iz magistarskog rada - ANALIZA PRISUSTVA OSIGURAVAJUĆIH DRUŠTAVA SRBIJE U ŠTAMPANIM MEDIJIMA, autor Žana Ranković

1. iii
SADRŽAJ
UVOD ............................................................................................................. v
1. 1. KARAKTERISTIKE OSIGURANJA KOJE SU ZNAČAJNE ZA OBLAST
2. ODNOSA S JAVNOŠĆU ...............................................................................3. 1
1.1. Finansijsko tržište i finansijske institucije ...........................................................
1.2. Definicija, suština i cilj osiguranja .......................................................................
1.2.1. Definicija osiguranja ..................................................................................
1.2.2. Suština i cilj osiguranja ..............................................................................
1.3. Osnovni elementi i funkcije osiguranja ................................................................
1.2.1. Osnovni elementi osiguranja ......................................................................
1.2.2. Funkcije osiguranja ....................................................................................
1.4 Vrste osiguranja prema predmetu osiguranja .......................................................
1.5. Ostale bitne karakteristike osiguranja ..................................................................
1.5.1. Osnovni principi poslovanja društava za osiguranje ..................................
1.5.2. Informisanost lica u osiguranju ..................................................................
1.5.3. Najbitnije odrednice društava za osiguranje prema Zakonu o osiguranju..
1.5.4. Organizaciona struktura društava za osiguranje ........................................
1.5.5. Troškovi društava za osiguranje ................................................................
1.5.6. Savremene tendencije i reforme osiguranja ...............................................
1
4
5
6
7
7
12
13
17
17
19
21
22
24
25

2. 1
1. KARAKTERISTIKE OSIGURANJA KOJE SU ZNAČAJNE ZA
OBLAST ODNOSA S JAVNOŠĆU
1.1. Finansijsko tržište i finansijske institucije
Tržište kao pojam najčešće podrazumeva mesto gde se sučeljavaju ponuda i
tražnja za robama, uslugama i novčanim sredstvima. Međutim, za finasijsko tržište
definicija je dosta određenija. “Finansijsko tržište predstavlja skup svih finansijskih
transakcija u oblasti nacionalne ekonomije na kojima dolazi do uspostavljanja i
realizacije društveno-proizvodnih odnosa iz kupoprodajnih finansijskih dokumenata.”1
Postoji dosta funkcija koje su direktno ili indirektno vezane za finansijsko
tržište, ali od svih njih su najvažnije:
1. alokacija sredstava kapitala,
2. transferna funkcija,
3. obezbeđivanje likvidnosti (u slučaju potrebe za likvidnim sredstvima
finansijske instrumente poverioci mogu pretvoriti u gotov novac),
4. utvrđivanje cena finansijskih instrumenata,
5. smanjivanje transakcionih troškova,
6. informativna funkcija u vidu raznih publikacija, kurseva.
Na narednoj šemi prikazano je kom delu finansijskog tržišta pripadaju društva
za osiguranje, kao institucionalni investitori.
Slika 1.1. Finansijsko tržište sa svojim osnovnim sastavnim delovima
1
Živković A., Komazec S., Ristić Ž., Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna škola, Beograd,
2002., str. 79
Finansijsko
tržište
Finansijske
institucije
Institucionalni
investitori
Društva za
osiguranje

3. 2
Finansijsko tržište predstavlja i poseban institucionalni mehanizam. U osnovi
tog mehanizma nalaze se finansijske institucije koje, u različitom stepenu interakcije,
obezbeđuju izvršavanje funkcija tržišta i njegovu efikasnost.
Finansijske institucije predstavljaju institucije koje se nalaze na finansijskom
tržištu i posreduju između onih koji imaju finansijske viškove i onih aktera privrednog
života kojima je potreban kapital za investiranje. Po iskustvima razvijenih tržišnih
privreda najveće viškove ima sektor stanovništva, a zatim država i neprivredne
delatnosti. Sektor privrednih subjekata (privreda), sa druge strane, ima stalnu potrebu
za kapitalom jer su im vlastiti izvori nedovoljni. Finansijske institucije prikupljaju
finansijske viškove u oblastima gde se oni javljaju i usmeravaju ih tamo gde postoji
tražnja za kapitalom. Finansijske institucije investirajući tuđi kapital ostvaruju
sopstveni profit, a svojim klijentima omogućavaju da sopstvenu štednju plasiraju uz
veću dobit i manji rizik nego što bi to sami mogli da ostvare na finansijskom tržištu.
U poslednjih 60-ak godina (a posebno posle drugog svetskog rata) finansijske
institucije doživljavaju procvat, jer obavljaju riskantan posao investiranja finansijskih
viškova umesto miliona štediša. Najveći broj tih štediša su sitni sopstvenici kapitala,
koji po pravilu nemaju potrebna znanja i stručnost da bi donosili validne investicione
odluke. Sada to umesto njih rade finansijske institucije koje pored toga što raspolažu
stručnim kadrovima raspolažu i velikim kapitalom, tako da pored neuporedivo veće
stručnosti imaju i manje rizike od pojedinih štediša.
U uslovima nerazvijenog finansijskog tržišta formiraće se manji kvantum
finansijske štednje od optimalnog, a deo tako formirane štednje ostaće trajno
neaktivan. Kao posledica takvog stanja javiće se latentni nedostatak kapitala, sa jedne
strane, dok će sa druge strane štednja biti niža od optimalne, jer štediše neće biti u
mogućnosti da svoj kapital investiraju profitabilno i uz nizak rizik.
Pošto postoji veliki broj različitih učesnika – finansijskih institucija na
finansijskom tržištu, njihova kategorizacija se obično vrši na četiri grupe
institucija.
Slika 1.2. Učesnici na finansijskom tržištu
FINANSIJSKE INSTITUCIJE
KLASIČNE ILI
TRADICIONALNE
INSTITUCIONALNI
INVESTITORI
KOLEKTIVNI
INVESTITORI
BROKERSKO-
DILERSKE
INSTITUCIJE

4. 3
U ove četiri velike grupe finansijskih institucija ubrajaju se:
1. U klasične ili tradicionalne: banke, štedionice, kreditne zadruge i druge
depozitne institucije (štedno kreditne institucije);
2. U institucionalne investitore: osiguravajuća društva, penzijski fondovi,
finansijske kompanije i zadužbine;
3. U kolektivne investitore: investicione kompanije i uzajamni fondovi;
4. U brokersko - dilerske institucije spadaju berzanski posrednici.
Pošto društva za osiguranje pripadaju institucionalnim investitorima neophodno
je nešto reći o samim institucionalnim investitorima.
Institucionalni investitori su finansijske institucije koje u poslovanju integrišu
obeležja svih ostalih finansijskih posrednika, koje obimom poslovanja odlučujuće utiču
na obrasce kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima. Osnovna funkcija
institucionalnih investitora je minimiziranje mogućih oblika finansijskih rizika svojih
klijenata. Kod društava za osiguranje, kao institucionalnih investitora, cena tih rizika je
premija osiguranja, a ako nastupi neki od ugovorenih rizika klijentu se isplaćuje
odgovarajuća naknada. Prikupljena sredstva (premije osiguranja) osiguravajuća društva
investiraju na tržištu kapitala čime ostvaruju dopunski prihod. Penzijski fondovi sa
kapitalnim pokrićem u dužem vremenskom intervalu prikupljaju sredstva od velikog
broja individualnih osiguranika namenjena za buduće penzije. Ova sredstva se plasiraju
(uglavnom u akcije, obveznice i druge dugoročne hartije od vrednosti) kako bi se
sredstva individualnih osiguranika tokom vremena kapitalisala, odnosno uvećavala.
Specifična razlika institucionalnih investitora u odnosu na druge finansijske
posrednike je, prema profesoru Vasiljeviću, u sledećem:
 institucionalni investitori nisu predmet monetarnog regulisanja, niti obezbeđuju
funkciju plaćanja,
 ove institucije imaju pretežno tzv. funkciju poverenja,
 institucionalni investitori preuzimaju rizike koji ne proističu iz normalne
ekonomske aktivnosti, već iz okolnosti koje su vezane za uslove života i
prirodne uslove. 2
Pojavom institucionalnih investitora došlo je do inovacija na finansijskom
tržištu:
2
Vasiljević B., Osnovi finansijskog tržišta, Zavet, Beograd, 2002., str. 95

5. 4
- prvo, institucionalni investitori su u velikoj meri podstakli štednju ogromnog
broja malih štediša (investitora). To se posebno odnosi na osiguravajuća
društva i penzijske fondove. Zahvaljujući ovome razvijena finansijska tržišta
postala su mnogo bogatija kapitalom, pojednostavljen je proces donošenja
investicionih odluka i redukovan je visok nivo rizičnosti investicionih odluka;
- drugo, oblast kratkoročnog kreditiranja je danas pod sve većim uticajem
institucionalnih investitora, što je decenijama bilo isključivo bankarska
delatnost;
- treće, razvojem institucionalnih investitora došlo je do modifikacije
tradicionalnih načina trgovine hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu.
Po nekim mišljenjima kod nas finansijski sistem zemlje loše funkcioniše,
štednja je na izuzetno niskom nivou, zemlja je suočena sa konstantnim nedostatkom
kapitala. Neophodno je da se finansijski sistem menja da bi bio kompatibilan sa
tržišnom privredom i da bi se pokrenuo razvojni ciklus. Takođe, iz napred iznetih
konstatacija proizilazi nužnost započete reforme, kako finansijskog, tako i tržišta
osiguranja, sa ciljem podsticanja štednje i formiranja različitih fondova, kako bi se
obezbedio značajan izvor sredstava za finansiranje novih investicija.
1.2. Definicija, suština i cilj osiguranja
Od postanka sveta pa do današnjih dana čovekov život i imovina bili su
ugrožavani raznim rizicima prouzrokovanim stihijskim događajima ili nesrećnim
slučajevima. Čovek se sa ovim nedaćama borio na različite načine i kako se razvijalo
ljudsko društvo razvijao se i put i sistem odbrane od nevolja koje su ga snalazile.
Prvi oblici osiguranja se sreću još kod Vavilonaca pre četiri milenijuma. Oblici
osiguranja su se menjali zavisno od vremenske epohe, ali smatra se da je pojava
privatne svojine uslovila organizovanu zaštitu koja je bila preteča delatnosti osiguranja.
Kroz istoriju razvoja osiguranja se vidi da je u interesu ljudi da se organizovano štite
od negativnih posledica štetnih događaja, odnosno da ih svedu na najmanju meru.
Naime, posledice štetnih događaja najčešće ne može nadoknaditi pojedinac, odnosno
preduzeće pogođeno štetnim događajem. Poučeni iskustvom ljudi su shvatili da se od
štetnih događaja mogu efikasno braniti ako se organizuju, budući da će posledice
štetnih događaja lakše podneti kolektivno, tj. ako se šteta rasporedi na veći broj
pojedinaca.

6. 5
Činjenica da ljudi i njihova materijalna dobra i druge vrednosti mogu biti
pogođeni različitim štetnim događajima navela je ljude na razmišljanje o tome šta bi se
moglo preduzeti da se spreči nastanak nekog štetnog događaja. Najčešće se ide u
sledećim pravcima:
- preventivnim radnjama i postupcima obezbediti da se mogućnost nastanka
štetnog događaja svede na najmanju moguću meru,
- da se obim štete, ako uprkos svega preduzetog ona ipak nastane, što je moguće
više smanji,
- pripremiti unapred novčana sredstva potrebna za otklanjanje štetnih posledica
koje nastaju u stihijskim događajima.
Iskustvo je pokazalo da, uprkos svih mera koje se preduzimaju u cilju
sprečavanja nastanka i smanjenja mogućnosti nastajanja, štete ipak nastaju, i da
nužnost obezbeđenja novčanih sredstava za otklanjanje štetnih posledica ostaje. Prema
tome, osiguranje obezbeđuje novčana sredstva za otklanjanje štetnih posledica.
1.2.1. Definicija osiguranja
Društvo je kroz istoriju razvijalo odbrambeni mehanizam od posledica štetnih
događaja. Tako su se pojavile specijalizovane institucije sa zadatkom da prikupljaju
određena sredstva koja su se kretala u visini očekivanih šteta, iz kojih su se isplaćivale
određene naknade pravnim i fizičkim licima kod kojih je nastupio štetni događaj. One
su vremenom proširivale svoje polje rada zbog prepoznavanja različitih rizika kojima
su lica i imovina izloženi i na taj način osiguranje je ušlo, gotovo, u sve oblasti života i
rada.
“Reč osiguranje na raznim jezicima pored svog ekonomskog, pravnog i
tehničkog značenja, ima i šire, opšte značenje koje već i po svom etiološkom smislu
označava pojam sigurnosti, poverenja u nešto, zaštitu, obezbeđenje, zajamčenost. Ovo
opšte značenje reči označava svrhu osiguranja koja se zapravo i sastoji u pružanju neke
sigurnosti.”3
Bez navođenja velikog broja različitih definicija osiguranja, za potrebe ovog
rada dovoljno je prezentovati jednu sintetičku definiciju osiguranja, gde se moraju
uzeti u obzir svi ekonomski, pravni i tehnički aspekti osiguranja. Tako posmatrano
3
Šulejić P., Pravo osiguranja, Pravni fakultet, Beograd, 1997., str. 13

7. 6
osiguranje bi se moglo definisati kao ekonomska institucija koja ima zadatak da na
osnovama uzajamnosti i solidarnosti organizuje sredstva za otklanjanje i ublažavanje
materijalnih posledica prouzrokovanih štetnim događajima koji nastaju usled dejstva
različitih sila stihije i nesrećnih slučajeva kojima su izloženi ljudi i materijalne
vrednosti. Sa pravnog aspekta osiguranje predstavlja uređivanje veoma brojnih pravnih
odnosa koji nužno nastaju u osiguranju povodom udruživanja sredstava koja na bazi
premija ulaze u fond za osiguranje i služe za obeštećenje svih osiguranika koje zadesi
šteta. “Sa tehničkog aspekta osiguranje je matematičko-statistička kategorija koja se
ispoljava kroz atomiziranje rizika, odnosno njegovo raspoređivanje na mnoštvo
osiguranika i nivelisanje na znatno nižem nivou.”4
1.2.2. Suština i cilj osiguranja
Ljudima su oduvek pretile razne opasnosti koje su ponekad uništavale ili
povređivale njihove živote, zdravlje ili imovinu. Požari nastaju iako se preduzimaju
mere za njihovo sprečavanje. Isto je tako, i sa eksplozijama, udarima groma,
poplavama, provalnim krađama, razbojništvima itd. Saobraćajne nesreće nastaju i
pored svih propisa za regulisanje saobraćaja i kazni predviđenih za one koji te propise
krše. Nesrećni slučajevi u kojima ljudi gube živote i trpe telesne povrede takođe
nastaju uprkos svih mera opreznosti.
Obezbeđenje novčanih sredstava za ove svrhe neko pokušava postići štednjom
ili posebnim ulaganjem da bi ih mogao upotrebiti u slučaju štete. Ovakav način
prikupljanja sredstava ne može ni u kom slučaju biti efikasan, jer pribavljanje punog,
odnosno dovoljnog iznosa zavisan je od suviše velikog broja neizvesnih momenata
zbog kojih pojedinac, a naročito zbog pune neizvesnosti kada će štetni događaj
nastupiti i koliku će štetu prouzrokovati, nije u stanju da sam osigura dovoljno
obzbeđenje. Takav način obezbeđenja nema važnih elemenata sigurnosti, kao što su
veliki broj učesnika, koji bi ta sredstva zajednički prikupljali, i izravnjanje tih
opasnosti u vremenu, kako prema njihovom nastajanju, tako i u samom prostoru u
kojima se oni dešavaju. Iz ovih nekoliko konstatacija proizilazi da se suština i cilj
osiguranja sastoje u sledećem:
4
Kočović J., Aktuarske osnove formiranja tarifa u osiguranju lica, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000,
str. 3

8. 7
- organizovanju institucije na planskim, ekonomskim, pravnim i tehničkim
osnovama sa ciljem da se putem nje obezbedi pokriće neke buduće potrebe za
novčanim sredstvima. Ova potreba mora biti prouzrokovana štetnim događajem
koji nastupa protiv volje osiguranog člana, koji je neizvestan ili unapred
određen, odnosno čiji je nastup izvestan ali vreme nastupa neizvesno (npr.
prirodna smrt). Učestalost događaja iz kojih rezultiraju štetne posledice i njihov
obim moraju biti procenjivi, a broj pogođenih treba da bude manji od broja
ugroženih;
- uzajamnom pokrivanju slučajnih i procenjivih veoma brojnih potreba i na isti
način ekonomski ugroženih pojedinaca;
- stvaranju zajednice ugroženih radi izravnjavanja neočekivanih procenjivih
potreba uz najmanji izdatak sredstava određen od te zajednice a koji je
srazmeran opasnostima koje ona na sebe preuzima;
- obezbeđenju imovine pojedinaca uz pomoć jedne zajednički organizovane
institucije.
1.3. Osnovni elementi i funkcije osiguranja
1.3.1. Osnovni elementi osiguranja
Osiguranje ima svoje specifičnosti po kojima se razlikuje od ostalih privrednih
grana. Za savremeno osiguranje karakteristična su 4 osnovna elementa: rizik, premija
osiguranja, osigurani slučaj i suma osiguranja.
Slika 1.3. Osnovni elementi osiguranja
Pored navedenih elemenata osiguranja Tasić Antonije5
u osnovne elemente
svrstava još jednu kategoriju, a to je naknada iz osiguranja, pod kojom se podrazumeva
isplata kada se ostvari predviđeni slučaj koji ima štetne posledice.
5
Prema Acin Đ. i Cvejić Đ., Priručnik za praksu u osiguranju i reosiguranju, Financing centar, Novi
Sad, 1996., str. 37

9. 8
Rizik je poznat ekonomskoj nauci oduvek, ali nastankom moderne teorije, u
uslovima poslovanja i odlučivanja u kojima je rizik neizbežna pojava, riziku počinje da
se posvećuje velika pažnja, pogotovu u oblasti osiguranja. “Danas gotovo da nije
moguće izvršiti ni najgrublju ekonomsku analizu a da se bar ne evidentiraju faktori
rizika (tržišni, finansijski, politički, tehnološki, ekološki i drugi)”6
Pod rizikom se podrazumeva nastupanje nekog štetnog događaja (što je u
osiguranju predmet osiguranja), za čije postojanje u osiguranju moraju postojati sledeći
elementi: mogućnost, neizvesnost, nezavisnost, ekonomska štetnost, zakonska
dopuštenost, ponovljivost, homogenost i disperzija u prostoru i vremenu.
Postoji više različitih klasifikacija rizika. Jedna od klasifikacija prikazana je na
sledećoj šemi:
Slika 1.4. Klasifikacija rizika; Izvor: Prema Andrijašević S. i Petranović V., Ekonomika
osiguranja, Alfa, Zagreb, 1999., str. 3
Pored navedene klasifikacije u literaturi postoji niz različitih podela rizika
prema određenim kriterijumima, kao na primer na:
- zajedničke i pojedinačne rizike,
- subjektivne i objektivne rizike,
- konstantne i varijabilne,
- finansijske i nefinansijske, itd.
Postojanje rizika ne može se neutralisati i zanemariti. Rizici se moraju rešavati,
odnosno mora se upravljati rizicima kako bi se njihove loše strane unapred sagledale,
procenile i po mogućstvu što više umanjile. “Upravljanje rizikom se izvodi u šest
6
Cvjetićanin D., “Tranzicija i privatizacija osiguravajućih kompanija”, Zbornik radova, Osiguranje na
prekretnici, Ekonomski fakultet u Beogradu i Udruženje aktuara Srbije, Vrnjačka banja, 2004., str. 68
RIZIK
ČISTI ŠPEKULATIVNI
OSIGURLJIV NEOSIGURLJIV
OSOBNI RIZIK
IMOVINSKI RIZIK
RIZIK OD ODGOVORNOSTI

10. 9
koraka: 1. utvrđivanje ciljeva, 2. identifikacija rizika, 3. procena rizika, 4. ocena
alternativa i izbor sredstava za regulisanje rizika, 5. primena odluke i 6. ocena
korekcije.”7
Kada je osiguranje u pitanju dvojica autora Mer i Hedzis8
su izdvojili sledeća
tri pravila kod upravljanja rizikom:
* ne rizikuj više nego što možeš da dozvoliš da izgubiš,
* imaj na umu mogućnost slučajnosti,
* ne rizikuj mnogo, radi malo koristi.
U jednoj zajednici lica ili objekata šanse u pogledu nastupanja štetnog događaja
su različite. Samo će neki objekti, odnosno lica, biti pogođeni određenim nepovoljnim
događajem. Jedino ako postoji zajednica rizika moguće je eliminisanje slučaja. Stoga je
za osiguranje nužno da postoji grupisanje rizika, jer se na taj način obezbeđuje da teret
koji stvara ostvareni rizik pređe sa pojedinca na zajednicu. Ta zajednica se često naziva
uzajamnošću rizika. Samim tim, ukoliko su grupisani mnogobrojni rizici i ukoliko
zajednica sadrži više rizika - utoliko osiguranje sa više uspeha reguliše dejstva slučaja.
Kod zajednice rizika neophodna je primena zakona matematike i statistike, kod kojih
se uvek polazi od sledećih pretpostavki karakterističnih za rizik:
- disperzije,
- homogenosti i
- učestalosti.
Povezivanje zajednica rizika radi izravnanja rizika se odnosi na unutrašnje i
spoljašnje ravnanje odnosno nivelaciju rizika. Za unutrašnje izravnjanje karakteristično
je to što se vrši između članova jedne zajednice rizika. Spoljašnje izravnjanje odnosi se
na saosiguranje i reosiguranje, gde dolazi do prelivanja rizika iz jedne u jednu ili više
zajednica rizika.
Bitan element za postojanje osiguravajućeg odnosa je premija. Ona predstavlja
cenu rizika koja u sebi sadrži cenu koštanja usluga osiguranja uvećanu za određeni
7
Marović B. i Avdalović V., Osiguranje i upravljanje rizikom, III dopunjeno i izmenjeno izdanje,
DDOR Novi Sad, Novi Sad, 2005., str. 78
8
Marović B. i Avdalović V., Osiguranje i upravljanje rizikom, op. cit., str. 83

11. 10
iznos rezerve sigurnosti. To je iznos koji osiguranik plaća osiguravaču za nošenje
rizika. Zato se kaže da je premija cena rizika, jer između rizika i premije postoji
funkcionalna povezanost. Naravno da na veličinu premije, onako kako se ona
pojavljuje u tarifi, utiču i drugi faktori, kao što su troškovi pribave posla, troškovi
naplate premija, troškovi administracije, upravljanja, propagande u vezi sa osiguranjem
i sl.
Statistika je sredstvo pomoću koga društvo za osiguranje procenjuje veličinu
svoje obaveze prema osiguraniku. Međutim, premija se utvrđuje s obzirom na još jedan
momenat. Ukoliko je društvo i kompletno poslovanje racionalnije utoliko će premija
biti manja, i obrnuto, jer spovođenje osiguranja košta.
Sa stanovišta osiguravača premija se posmatra kao:
1. neto premija, koja se naziva i tehničkom, ili još i funkcionalnom ili čistom
ili teoretskom premijom, ili
2. bruto premija, koja se naziva i komercijalnom, ukupnom, ili još i tarifnom
premijom.
Neto premija je u osnovi zavisna od rizika i po pravilu je daju statistički podaci.
U svakom pojedinom konkretnom slučaju obim rizika pokazuju, osim same
verovatnoće (stepen verovatnoće nastajanja štetnog događaja i prosečna jačina štete),
još i suma osiguranja i trajanje osiguranja. Veličinu premije određuju sva ova tri
elementa zajedno. Svi ovi elementi su tehničke, odnosno tehničko-računske prirode.
Postoji i četvrti element koji određuje veličinu premije, a to je element finansijske
prirode – kamatna stopa. Sredstva stvorena uplatama u osiguravajući fond ne ostaju
mrtva u tom fondu, ona se, čim se obrazuju, unose u privredu, u proizvodni proces, i po
tom osnovu donose kamatu. Ukoliko je kamata koju donose ta sredstva veća utoliko će
premija biti manja, i obrnuto. To znači da kamata, kao četvrti element, utiče na
veličinu premije u obrnutom smislu.
Bruto premiju čine osim neto premije i još neka opterećenja po osnovu
troškova društva za osiguranje. Da bi se bolje sagledalo šta sve sadrži bruto premija u
osiguranju, u nastavku rada biće prikazana šema bruto premije kod osiguranja života,
koje predstavlja jednu od najvažnijih oblasti rada u osiguranju.

12. 11
BRUTO PREMIJA
REŽIJSKI
DODATAK
NETO
PREMIJA
Slika 1.5. Bruto premija kod osiguranja života;
Izvor: Kočović J., Aktuarske osnove formiranja tarifa u osiguranju lica, Ekonomsku fakultet,
Beograd, 2000., str. 38
Osigurani slučaj, kao treći element osiguranja, je “događaj čije nastupanje
predstavlja ostvarivanje rizika koji je obuhvaćen osiguranjem”9
. U slučaju da nastane
događaj predviđen ugovorom o osiguranju odnosno uslovima osiguranja osiguravač je
u obavezi da isplati naknadu iz osiguranja. “Nije moguće izvesti jedinstven pojam
osiguranog slučaja za sve vrste osiguranja, budući da ga određuju rizici koji su
izuzetno različiti. On proizvodi određene posledice i po osiguranika. Sem toga, od
izuzetne je važnosti za dalju sudbinu ukupnih osiguravajućih odnosa.”10
Suma osiguranja predstavlja najveći mogući iznos naknade kod određenog
imovinskog osiguranja i obično je jednaka vrednosti osigurane stvari. Kod osiguranja
lica kategorija suma osiguranja je veoma bitna, jer se naknada osiguranja izjednačava
sa naknadom koju osiguravač isplaćuje kada nastane osigurani slučaj. Kod imovinskih
osiguranja suma osiguranja se formira dogovorom između osiguravača i osiguranika, i
ona bi trebalo da odgovara stvarnoj vrednosti osigurane stvari. Mada se često dešava
9
Marović B., Osiguranje i špedicija, II izdanje, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 1999.,
str. 59
10
Žarković N. i Marović B., Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad, Novi Sad, 2002., str. 212
ŠTEDNA
PREMIJA
RIZIKO
PREMIJA
PREMIJA
SIGURNOSTI
MATEMATIČKA
REZERVA
TROŠKOVI
POSLOVANJA
DOBIT IZ
POSLOVANJA
TEHNIČKA
PREMIJA
DODATAK ZA
PREVENTIVU

13. 12
da suma osiguranja bude veća ili manja u odnosu na stvarnu vrednost, zna se da suma
osiguranja predstavlja gornju granicu kod nadoknade štete.
Za razliku od osiguranja lica i imovinskih osiguranja osiguranje od
odgovornosti vlasnika motornih vozila je zakonom regulisano.
1.3.2. Funkcije osiguranja
Uloga osiguranja pogotovu u razvijenim zemljama je višestruka. Ona se ogleda
u tri osnovne funkcije, a to su:
 zaštitna funkcija,
 finansijska funkcija,
 socijalna funkcija.
Zaštitna funkcija je osnovna funkcija osiguranja. Njen osnovni zadatak je
čuvanje imovine. Ona se realizuje tako što se preventivno, unapred sprečavaju moguće
štete ili se teži otklanjanju uzroka koji prouzrokuju štete i nesrećne slučajeve. A u
slučaju kada se nesrećni slučaj dogodi preventivna funkcija se realizuje isplaćivanjem,
odnosno nadoknađivanjem štete.
Finansijska funkcija je omogućena mobilizacijom novčanih sredstava koja su
prikupljena naplatom premije. Sve do trenutka dok ne nastane neka šteta novac od
premije se nalazi u bankarskom mehanizmu gde se koristi za različite reprodukcione
procese. Ova funkcija dolazi posebno do izražaja kod osiguranja života koje
predstavlja najsavremeniji vid štednje.
Socijalna funkcija doprinosi poboljšanju životnih uslova, životnog standarda i
razvoju zemlje.
Statističke metode, analize i različiti izveštaji omogućavaju da se kvantitativno
sagledava pojedinačna uloga osiguravajućih društava u ovim funkcijama.
Pored toga značaj društava za osiguranje se ogleda i u sledećem:
- na komercijalnoj osnovi, preko institucije dobrovoljnih penzijskih osiguranja,
obezbeđuje sigurnost budućim penzionerima,
- kao krupan mobilizator podstiče ekonomski rast,
- efikasno upravlja rizikom kroz vrednovanje i transformisanje rizika,
- podstiče razvoj međunarodne trgovine, itd.
Sve ovo govori koliko je osiguranje bitno za stabilnost zemlje i koliko može da
utiče na različita privredna kretanja.

14. 13
OSIGURANJE
PREMA
PRIRODI
RIZIKA
PREMA
NAČINU
NASTANKA
PREMA
NAČINU
ORGANIZOVANJA
PREMA BROJU
OSIGURANIKA
PREMA NAČINU
IZRAVNJANJA
RIZIKA
KOPNENO
OSIGURANJELICA
POMORSKO
VAZDUŠNO
DOBROVOLJNO
OSIGURANJEIMOVINE
OBAVEZNO
PREMIJSKO
UNUTRAŠNJE
UZAJAMNO
SPOLJAŠNJE
INDIVIDUALNO
KOLEKTIVNO
PREMA
PREDMETU
OSIGURANJA
OSIGURANJESTVARI
OSIGURANJE
ODGOVORNOSTI
OSIGURANJEŽIVOTA
OSIGURANJEODPOSLEDICA
NESREĆNOGSLUČAJA
SAOSIGURANJE
REOSIGURANJE
1.4. Vrste osiguranja prema predmetu osiguranja
Podelu osiguranja moguće je vršiti prema raznim kriterijumima, tako da tih
podela ima više. To proističe iz same prirode osiguranja koje ima veoma širok domen.
Pri tome se može govoriti o opštoj i generalnoj podeli i o posebnoj konkretnoj podeli
na grane, vrste, vidove i oblike koji mogu biti veoma različiti.
Da bi se sagledala kompleksnost osiguranja kao delatnosti najbolje je šematski
pokazati različite podele osiguranja.
Slika 1.6. Podela osiguranja; Izvor: Kočović J. i Šulejić P., Osiguranje, Ekonomsku fakultet,
Beograd, 2002., str. 129
Sistematizacija osiguranja prema predmetu osiguranja najbolje zadovoljava
potrebu preglednosti osiguranja. Prema ovom kriterijumu osiguranje se deli na
osiguranje imovine i osiguranje lica. To su najširi i najsveobuhvatniji vidovi
osiguranja.
Kod imovinskih osiguranja objekti osiguranja su stvari – predmeti, objekti koji
usled ostvarenja nekog štetnog događaja mogu biti uništeni ili oštećeni i time za

15. 14
njihovog vlasnika ili korisnika prouzrokovani materijalni gubici – štete. Međutim,
štetnim događajima mogu biti ugroženi i drugi imovinski interesi, kod kojih se štetne
posledice ne odnose direktno na uništenje, odnosno oštećenje stvari, nego iz njega
izviru posredno. U pitanju su osiguranja od odgovornosti kojima se pokriva
odgovornost osiguranika za imovinsku štetu koju je prouzrokovao nekom trećem licu.
Štetni događaji kod ličnih osiguranja vezani su za fizička lica, a manifestuju se
kao smrt (prirodna ili prouzrokovana nesrećnim slučajem), odnosno nesrećnim
slučajem prouzrokovane povrede koje ostavljaju trajne ili privremene posledice u vidu
trajne ili privremene fizičke nesposobnosti.
Pošto je ovo podela najzastupljenija u našim društvima za osiguranje,
neophodno je navesti koje sve vrste, podvrste i vidove osiguranja obuhvata, koje su
istovremeno i najčešće u upotrebi na našim prostorima. To su:
I) Osiguranje imovine:
 osiguranje industrije
Osiguranje industrije obuhvata sledeća osiguranja:
- gradjevinskih objekata i opreme na ugovorenu vrednost,
- zaliha na flotantnoj osnovi od opasnosti požara i nekih drugih
opasnosti,
- uskladištenja robe u hladnjačama,
- mašina od loma i nekih drugih opasnosti,
- objekata u izgradnji,
- objekata u montaži,
- elektronskih računara, procesora i sličnih uredjaja,
- stvari u rudnicima sa posebnom eksploatacijom,
- imovine elektroprivrednih preduzeća,
- od opasnosti prekida rada usled požara i drugih opasnosti - šomažno
osiguranje,
- od odgovornosti iz delatnosti,
- filmskih preduzeća,
- garancijsko osiguranje
- imovine železničko - transportnih preduzeća i sl.
 osiguranje civila
Osiguranje civila obuhvata sledeća osiguranja:
- od požara i nekih drugih opasnosti,

16. 15
- od provalne kradje i razbojništva,
- stakla od loma,
- domaćinstva,
- sportskih, umetničkih i sličnih priredbi od atmosferskih padavina,
- stvari izlagača na sajmovima i dr.
 osiguranje poljoprivrede obuhvata sledeća osiguranja:
- useva i plodova i
- životinja.
 osiguranje motornih vozila obuhvata
- osiguranje korisnika, odnosno vlasnika motornih vozila od
odgovornosti za štete pričinjene trećim licima i
- kasko osiguranje.
Zbog značaja i njihove kompleksnosti dve podvrste osiguranja su se izdvojile u
posebne grupe, ili preciznije, u okviru osiguravajućih društava postoje posebni sektori
koji se bave sledećim vrstama osiguranja.
 osiguranje transporta predstavlja oblast osiguranja koju čine:
- osiguranje robe u prevozu,
- osiguranje od odgovornosti vozara,
- osiguranje drugih interesa koji se pojavljuju u transportu i
- kasko osiguranje transporta.
Ovo osiguranje obuhvata više vrsta osiguranja, odnosno deli se prema putevima
transporta na:
- kopneno (drumsko i železničko osiguranje),
- pomorsko osiguranje,
- vazdušno osiguranje (osiguranje od opasnosti kojima su izložena
lica, osiguranje robe – kargo, vazduhoplovno kasko osiguranje
letelice, osiguranje nezgode, osiguranje štete na imovini, odnosno
osiguranje od odgovornosti koje može da se odnosi na odgovornost
pričinjenu trećim licima, odgovornost za pričinjene štete putnicima,
odgovornost za robu koja se prevozi vazduhoplovom, osiguranje od
odgovornosti aerodroma, itd),
- rečno osiguranje i
- osiguranje poštanskih pošiljaka.
 osiguranje kredita. Ovde je karakteristična podela prema formi i sadržini na:
- delkreder osiguranja,

17. 16
- kaucijska osiguranja i
- osiguranja poverenja.
Takođe, česta je podela prema mestu subjekta na domaća (potrošačkih kredita,
kredita datih individualnim poljoprivrednim proizvođačima, kredita datih za
stambenu izgradnju…) i inostrana kreditna osiguranja.
II) Osiguranje lica:
 Osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja, deli se na:
 dobrovoljno osiguranje koje obuhvata sledeće:
- osiguranje lica pri vršenju i izvan vršenja redovnog zanimanja,
- osiguranje lica u motornim vozilima pri upražnjavanju posebnih
delatnosti,
- osiguranje dece i školske omladine,
- posebna osiguranja omladine,
- osiguranja gostiju, posetilaca i turista sa osiguranjem od
odgovornosti,
- osiguranje potrošača, pretplatnika, štediša i sl.
Najčešće se ovi vidovi osiguranja zaključuju kao individualno ili
kolektivno osiguranje.
 obavezno osiguranje (po zakonu je obavezno osiguranje putnika u
javnom saobraćaju);
 Osiguranje života. Ova vrsta osiguranja može da se zaključuje kao
individualno ili kolektivno osiguranje i pokriva neki od sledećih vidova
osiguranja:
 osiguranje za slučaj doživljenja,
 osiguranje za slučaj smrti (riziko osiguranje),
 osiguranje za slučaj smrti i doživljenja (mešovito osiguranje) i
 rentno osiguranje.
Sve ili pojedine vrste osiguranja (za koju organizacije za osiguranje imaju
dozvolu za rad), napred nabrojane, zastupljene su u većem ili manjem obimu u okviru
aktivnosti naših društava za osiguranje.
Ovako širika paleta usluga osiguranja pokazuje koliko je osiguranje ušlo u sve
oblasti života i rada, a sa druge strane predstavlja široku bazu i polaznu osnovu za
različite oblike promocije i raznovrsne akcije odeljenja za Odnose s javnošću.

18. 17
1.5. Ostale bitne karakteristike osiguranja
U oblasti osiguranja, jedan od bitnih elemenata tehnike osiguranja je
reosiguranje koje predstavlja poseban oblik osiguranja kojim osiguravač prenosi na
drugog osiguravača, koji se naziva reosiguravačem, deo ili ceo rizik koji je preuzeo da
osigura. Između osiguravača i reosiguravača pri njihovoj saradnji i komunikaciji
postoji niz dokumenata koji se koriste, ali nisu predmet razmatranja ovog rada. Pored
reosiguranja u praksi se nailazi i na saosiguranje, koje omogućava podelu velikih rizika
na dva ili više osiguravajućih društava. Bilo da se radi o osiguranju, saosiguranju ili
reosiguranju, svako osiguravajuće, odnosno reosiguravajuće društvo treba da svoju
poslovnu politiku i uspešnost poslovanja bazira na načelima kao što su: sigurnost,
likvidnost, ekonomičnost, rentabilnost i produktivnost.
1.5.1. Osnovni principi poslovanja društava za osiguranje
U ekonomskoj teoriji mnogo je pisano o produktivnosti, ekonomičnosti,
rentabilnosti i likvidnosti. O sigurnosti je mnogo manje pisano. Njen značaj kao
principa u poslovanju privrednih subjekata nije ni približno onoliko veliki koliki je u
poslovanju društava za osiguranje. Pošto se sigurnost, likvidnost i rentabilnost smatraju
osnovnim principima u poslovanju društava za osiguranje o njima će u nastavku biti
više reči.
Sigurnost se prema ekonomskoj teoriji smatra jednim od načina vođenja
politike likvidnosti, a kao što je prethodno napomenuto, u poslovanju društava za
osiguranje sigurnost predstavlja jedan od osnovnih principa poslovanja. Uslovi
osiguranja i tarife premija mogu u potpunosti biti izgrađeni na ekonomskim načelima,
ali nepovoljno kretanje šteta u vremenu (katastrofalne i masovne štete) moglo bi
dovesti do nemogućnosti ispunjavanja preuzetih obaveza prema osiguranicima. Zato
osiguravači u praksi kod velikih rizika koje ne mogu sami u potpunosti pokriti svojim
kapacitetima vrše atomizaciju tih rizika i plasman viškova rizika u saosiguranje i
reosiguranje. Ispravnim utvrđivanjem vlastitih kapaciteta nošenja rizika i plasmana
viška rizika iznad kapaciteta u saosiguranje i reosiguranje osiguravač maksimalno
obezbeđuje svoju sigurnost. Sigurnost osiguravača se ogleda u tome što mu
omogućava da pojedinačno velike štete i masovne štete koje bi se eventualno javile a
koje odstupaju od očekivanih šteta, može bez ikakvih problema nadoknaditi

19. 18
osiguranicima. Istovremeno sigurnost znači da i kod eventualno nepovoljnog kretanja
šteta u određenoj poslovnoj godini, zbog nastupa velikih i masovnih šteta, osiguravač i
za dotičnu godinu može da ostvari dobit.
Likvidnost u osiguranju ima određenih specifičnosti u odnosu na preduzeća
kod kojih se pod likvidnošću podrazumeva sposobnost preduzeća da u svako vreme sa
raspoloživim sredstvima može podmiriti sve svoje dospele obaveze. Novčana sredstva,
odnosno priliv novčanih sredstava, osiguravač ostvaruje naplatom premije osiguranja,
naplatom od saosiguravača i reosiguravača na osnovu učestvovanja u likvidiranim i
akontiranim štetama, naplatom kamata na sredstva osiguranja, itd. Premija osiguranja
se po pravilu naplaćuje unapred za određeni period osiguranja, dok se nastanak šteta u
osiguranju i rok njihovog dospeća veoma teško može predvideti i sa sigurnošću
isplanirati. Osnovna obaveza osiguravača je da osiguraniku nadoknadi pretrpljenu štetu
u skladu sa zaključenim ugovorom o osiguranju, odnosno polisom. Sam nastanak
osiguranog slučaja nije istovremeno i dospela obaveza za isplatu, jer vreme od
nastanka štete pa do njene isplate zavisi od uzroka štete, obima oštećenja, potrebnog
vremena za dovođenje objekta u prvobitno stanje, potrebne dokumentacije i sl. Svaka
šteta ima određenih specifičnosti koje određuju potrebne poslove, dokumentaciju i
vreme.
Ostvarenjem osiguranog slučaja prvo nastaje rashod pa tek nakon proteka
određenog vremena isplata štete. Osiguravač treba da raspolaže sa tekućim sredstvima
onog trenutka kada je obaveza za isplatu štete dospela. To znači da priliv i odliv
novčanih sredstava moraju biti usklađeni prema rokovima dospeća. U osiguranju uvek
postoji određeni vremenski razmak između naplate premije osiguranja i isplate štete.
To je razlog što su problemi održavanja likvidnosti u osiguranju manje izraženi nego u
privredi.
Međutim, neophodno je naglasiti da u nerazvijenim ili zemljama u razvoju, pa i
kod nas, likvidnost osiguravajućih društava zbog inflacije postaje problem sama po
sebi. Inflacija razorno deluje na osiguranje i direktno utiče na likvidnost poslovanja
svakog društva za osiguranje. U cilju eliminisanja njenog negativnog dejstva
“osiguravjuća društva u nas pribegavaju raznim modelima, kao što su indeksacija ili
ograničenja svoje ukupne obaveze.”11
11
Marović B., Osiguranje i špedicija, II izdanje, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 1999., str. 68

20. 19
Rentabilnost, mada jedan od najvažnijih principa u poslovanju preduzeća,
retko se koristi u osiguranju. Međutim, ponekad se može naći u pisanim materijalima
osiguravača da je za određeni period poslovao rentabilno ili nerentabilno.
U tim slučajevima pod rentabilnošću se podrazumeva ostvarenje pozitivnog
finansijskog rezultata ili dobitka, dok se pod pojmom nerentabilnog poslovanja
podrazumeva negativni finansijski rezultat, odnosno gubitak. Pokazatelji rentabilnosti
mogu se izračunavati za osiguravača kao celinu ili za njegove pojedine delove, po
vrstama osiguranja ili po nekim drugim kategorijama posla.
Uz pomoć finansijske, odnosno racio analize i njenih pokazatelja, može
verodostojno oceniti finansijski položaj i aktivnosti društava za osiguranje.
Tako, preko opšteg i rigoroznog racia likvidnosti i drugih pokazatelja može se
izmeriti likvidnost, a preko stope prinosa na sopstvena sredstva i na ukupna sredstva i
drugih pokazatelja može se izmeriti rentabilnost.
Ocenu finansijskog položaja i boniteta organizacija za osiguranje uglavnom
vrše institucije koje su visoko stručne za ove poslove, a to su revizorske kuće.
1.5.2. Informisanost lica u osiguranju
I kod nas i u svetu postoje fizička i pravna lica koja direktno ili indirektno
pokazuju interes za pružanje ili korišćenje zaštite iz osiguranja. Nazivaju se subjekti,
odnosno lica u osiguranju. To su: osiguravač, osiguranik, ugovarač osiguranja, korisnik
osiguranja, osigurano lice, treće oštećeno lice kod osiguranja od odgovornosti, agenti
osiguranja (zastupnici i posrednici), itd.
Informisanost učesnika na tržištu osiguranja kod nas je na relativno niskom
nivou. Neinformisanost može dovesti do pogrešnih odluka, jer sa sobom nosi
neizvesnost i nesigurnost. Potencijalni osiguranici se moraju dobro informisati o
različitim detaljima kad treba da donesu odluku gde će se osigurati i koju vrstu
osiguranja će izabrati. U svetu potencijalni osiguranik posebno vodi računa o sledećim
zahtevima kada je u pitanju izbor osiguravajućeg društva sa kojim će zaključiti
osiguranje12
:
 finansijska snaga,
 brzina u obradi informacija i zahteva kupaca,
12
Dorfman M., Introduction Risk Management and Insurance, Prentice Hall, New Jersey, 2002., pg. 121.

21. 20
 sposobnost osiguravača da kada nastupi osigurani slučaj blagovremeno izvrši
svoju obavezu isplate naknade.
Ove i druge informacije osiguranici mogu obezbediti na razne načine preko
različitih sredstava informisanja, a najbrži je da te informacije dobiju od osiguravača.
Takođe, osiguravači moraju biti upoznati sa potrebama i željama potencijalnih
osiguranika, kao i sa aktivnostima konkurenata. Jer, “informisanost podrazumeva
raspolaganje relevantnim podacima o učesnicima tržišne utakmice kako bi svaki
učesnik obezbedio sebi najbolju moguću poziciju i kako bi se na tržištu uspostavila
ravnoteža.”13
Kod obaveznih osiguranja potencijalni osiguranik bira samo društvo za
osiguranje sa kojim će potpisati ugovor o osiguranju, jer su uslovi izabrane vrste
osiguranja već unapred definisani, odnosno određeni zakonom. Međutim, kod
dobrovoljnih osiguranja potencijalnim osiguranicima se pruže mnogo veća sloboda
prilikom donošenja odluka. Mogu biti vođeni različitim motivima i kriterijumima
prilikom izbora određene vrste osiguranja ili određenog osiguravajućeg društva ili
određenog posrednika ili zastupnika nekog osiguravajućeg društva.
Na drugoj strani, osiguravači pošto im je u interesu da privuku što veći broj
potencijalnih osiguranika moraju dolaziti do informacija šta je to što žele potencijalni
osiguranici, šta im je presudno kod zaključenja ugovora o osiguranju, i sl. Posebno
polje interesovanja osiguravača moraju biti nezadovoljni osiguranici i prema njima se
mora postupati prema određenoj strategiji.
Iako osiguravači imaju jaču pregovaračku poziciju na tržištu osiguranja, ne bi
trebalo da dozvole sebi različite zloupotrebe osiguranika, korišćenje terminologije koja
nije primerena običnim ljudima, nedovoljnu informisanost svojih osiguranika i sl.
Zbog toga država mora da ima adekvatan sistem kontrole rada osiguravajućih društava
koji bi omogućio da i na polju informisanosti potencijalnih osiguranika osiguravajuća
društva daju svoj puni doprinos. Sa ovim u vezi, prema Direktivi evropskog
parlamenta i saveta EU “informacije za osiguranike, koje moraju biti prenete
osiguraniku pre nego što zaključi ugovor ili tokom trajanja ugovora, moraju se pružiti
na jasan i tačan način, u pisanom obliku, na službenom jeziku države.”14
13
Labudović J., “Informisanost potencijalnog osiguranika kod nas”, Zbornik radova, Pravo osiguranja
u tranziciji, Udruženje za pravo osiguranja, Palić, 2003., str. 230
14
Direktiva evropskog parlamenta i saveta EU o životnom osiguranju, 2002., str. 27

22. 21
1.5.3. Najbitnije odrednice društava za osiguranje prema Zakonu o
osiguranju
Prema poslednjem Zakonu o osiguranju delatnost osiguranja obavlja
akcionarsko društvo za osiguranje ili društvo za uzajamno osiguranje (obavlja
delatnost osiguranja imovine i lica u interesu svojih članova). Ovako organizovana
društva za osiguranje moraju imati dozvolu nadležnog organa i mogu obavljati samo
delatnost osiguranja.
Delatnost društava za osiguranje obuhvata poslove osiguranje imovine i lica,
saosiguranje, reosiguranje i pružanje drugih usluga u osiguranju.
Pošto je najveći deo društava za osiguranje osnovan kao akcionarsko društvo,
potrebno je istaći najbitnije činjenice. Akcionarsko društvo za osiguranje osnivaju
najmanje dva pravna, odnosno fizička lica. Strana pravna i fizička lica mogu pod
uslovima uzajamnosti osnovati akcionarsko društvo za osiguranje ili ulagati sredstva u
akcionarsko društvo za osiguranje.
Osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje obezbeđuju osnivači u
novčanom obliku, a to su početni fond sigurnosti i druga sredstva.
Novčani deo osnovnog kapitala akcionarskog društva za osiguranje, kao uslov
da društvo za osiguranje može da se bavi određenim poslovima - vrstama osiguranja,
prilikom osnivanja, ne može biti manji od dinarske protivvrednosti obračunate po
srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate, i to za:
A ŽIVOTNA OSIGURANJA Iznos u evrima
1. životna osiguranja, osim dobrovoljnog penzijskog osiguranja 2.000.000
2. dobrovoljno penzijsko osiguranje 3.000.000
3. sve vrste životnih osiguranja 4.000.000
B NEŽIVOTNA OSIGURANJA
1. osiguranje od nezgode i dobrovoljno zdravstveno osiguranje 1.000.000
2.
osiguranje motornih vozila-kasko, šinskih vozila-kasko i
obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju
2.500.000
3.
ostala osiguranja imovine, ostala osiguranja od odgovornosti i
druge vrste neživotnih osiguranja
2.000.000
4. sve vrste neživotnih osiguranja 4.500.000
C REOSIGURANJE 4.500.000
Slika 1.7. Visina novčanog dela osnovnog kapitala u osiguravajućim društvima15
15
Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 55, čl. 28, Beograd, maj 2004

23. 22
Druga sredstva društva za osiguranje čine pokretne i nepokretne stvari, hartije
od vrednosti i druga prava.
Društvo za osiguranje posmatrano sa pravnog aspekta je pravno lice koje
obavlja delatnost osiguranja imovine i lica. Kao i drugi pravni subjekti u društvu i ono
ima svoje organe. To su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.
1.5.4. Organizaciona struktura društava za osiguranje
“Organizaciona struktura predstavlja formalno utvrđeni sistem odnosa između
pojedinaca i grupa, u kome su njihove međusobne veze određene rasporedom zadataka,
količinom autoriteta i odgovornosti.”16
Parametri strukture, odnosno elementi organizacije mogu različito izgledati,
kao na primer: uska i široka specijalizacija, funkcionalno i tržišno grupisanje,
centralizovan i decentralizovan autoritet i visoka i niska formalizacija ponašanja.
Kombinacijom ovih parametara dobijaju se različiti modeli organizacionih struktura.
Na kreiranje parametara strukture utiču faktori iz okruženja (kao što su: tržište,
konkurencija, tehnološke inovacije, proces globalizacije, državna ekonomska politika,
zakonodavstvo, itd.) i faktori koji deluju iz samog društva za osiguranje (kao što su:
vrste osiguranja kojima se bavi, širina i dubina portfelja, veličina i starost društva, stil
liderstva i organizaciona kultura, koordinacija poslova, itd.).
U literaturi postoje različiti modeli, odnosno forme organizacionih struktura.
Najčešća podela koja je uočljiva u praksi je podela modela na:
- funkcionalni model,
- divizioni model i
- matrični model.
U praksi naših društava za osiguranje je najčešće primenjivan matrični model
organizacione strukture. Vremenom, zbog specifičnih vrsta poslova kojima se bave,
društva za osiguranje su prema funkcionalnom modelu organizacije izdvojila u sektoru
osiguranja, kao najbitnijem, posebna odeljenja za osiguranje imovine, osiguranje
motornih vozila i osiguranje lica. Ovakva podela zahvaljujući višedecenijskoj praksi je
rezultat učešća pojedinih vrsta osiguranja u ukupnom osiguranju. Pored toga, sa
procesom otvaranja naše zemlje prema svetu i sa povećanjem privrednih aktivnosti,
došlo je do izdvajanja posebnih odeljenja za osiguranje transporta i osiguranje kredita.
16
Petković M., Janićijević N., Bogićević B.; Organizacija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002., str. 58

24. 23
Kada je u pitanju divizioni model, društva za osiguranje obično vrše podelu
svojih organizacionih delova prema filijalama, odnosno ekpoziturama. U ovom slučaju
radi se o tzv. teritorijalnoj organizaciji.
U praksi se najčešće sreće kombinacija ova dva modela, kao što je već rečeno,
što u suštini odgovara veličini naših društava za osiguranje, širini i dubini njihovog
portfelja, malom tržišnom prostoru, itd.
Organizaciona šema, u nastavku, je primer organizacije jednog društva za
osiguranje.
Slika 1.8. Primer organizacione šeme društva za osiguranje (Polis osiguranje)
Kada je reč o organizaciji bilo kog pravnog subjekta, u praksi se često spominje
termin korporativno upravljanje, kao nešto bez čega se ne može zamisliti dobro
postavljena organizaciona struktura i definisana hijerarhija. Prema različitim autorima
postoje različite definicije ovog termina. Prema jednoj od njih “korporativno
upravljanje je sistem kojim se kompanije usmeravaju i kontrolišu.”17
Suština
korporativnog upravljanja je u procedurama i pravilima po kojima kompanije moraju
17
Kapor P., “Dobro korporativno upravljanje i osiguravajuće kompanije” Zbornik radova, Osiguranje
u svetlu novog zakonodavstva, Udruženje za pravo osiguranja SCG, Palić, 2005., 195

25. 24
postupati kada su u pitanju odnosi između menadžmenta kompanije, upravnog i
nadzornog odbora, akcionara i drugih zainteresovanih strana, kao što su različiti organi
pravnog i pravosudnog sistema, finansijskog tržišta i drugog, a sve u cilju realizovanja
uspostavljenih ciljeva kompanije pomoću unapred utvrđenih sredstava za njihovo
ostvarivanje, kao i praćenje dobijenih rezultata.
Jedno od najvećih i najuspešnijih osiguravajućih društava na ovu temu kaže:
“transparentno i efikasno korporativno upravljanje su bitna osnova za poverenje i
preduzetnički uspeh. Od primarne važnosti je odnos između naših akcionara, upravnog
odbora i nadzornog odbora. Mi, takođe, pridajemo veliki značaj pravovremenom
objavljivanju svake informacije relevantne za našu kompaniju.”18
1.5.5. Troškovi društava za osiguranje
Društvo za osiguranje svojim funkcionisanjem stvara određene troškove. To su:
troškovi pribavljanja osiguranja, troškovi naplaćivanja premije, troškovi koji nastaju
utvrđivanjem štete i isplaćivanjem naknade, odnosno osigurane sume. Oni se često
nazivaju troškovima spovođenja osiguranja i predstavljaju posebnu kategoriju pored
neto premije osiguranja, odnosno na neto premiju se moraju dodavati izvesne sume na
ime pokrića tih troškova, a ti dodaci predstavljaju tzv. režijski ili bruto dodatak.
U režijski dodatak, odnosno u troškove društva za osiguranje se ubrajaju tri
velike grupe troškova koje su prikazane u sledećoj šemi:
Slika 1.9. Troškovi društva za osiguranje
Određeni teoretičari osiguranja kao posebnu grupu troškova izdvajaju troškove
preventive, koju sprovodi ili u čijem sprovođenju učestvuje društvo za osiguranje, i
troškove koji se odnose na takse, poreze i razne druge dažbine.
18
www. allianzgroup.com
TROŠKOVI DRUŠTVA ZA OSIGURANJE
Akvizicioni
troškovi
Troškovi
naplate premije
Administrativni
troškovi

26. 25
Akvizicioni troškovi su u stvari troškovi pribavljanja osiguranja. Često se
nazivaju i “prvi troškovi”.
Prodaja osiguranja može ići direktno potencijalnom osiguraniku preko prodajne
službe osiguravača, a mogu se koristiti i različiti agenti osiguranja. Pored toga,
potreban je niz prethodnih aktivnosti koje će unaprediti i olakšati prodaju osiguranja.
To su marketinške aktivnosti koje zauzimaju značajnu stavku u troškovima
osiguravajućih društava. Osim marketinških tu su i aktivnosti službe odnosa s
javnošću, bez kojih je u današnjem svetu nezamisliv opstanak i poslovanje.
U akvizacione troškove osiguranja se ubrajaju sledeće kategorije troškova:
- troškovi marketinga,
- troškovi odnosa s javnošću,
- troškovi prethodne pripreme (regrutovanje, izbor, obuka i troškovi
agenata osiguranja),
- troškovi provizije (koji su i najznačajniji),
- troškovi lekarskog pregleda, ako to zahtevaju uslovi određenog vida
osiguranja
- troškovi izdavanja polise, i dr.
Da bi ovi troškovi bili što je moguće manji, sredstva koja se ulažu u aktivnosti
koje za posledicu imaju ove ne tako male troškove moraju se strogo racionalno i
namenski upotrebljavati. Prvenstveno se misli na troškove marketinga, odnosa s
javnošću i redovne i vanredne troškove akvizitera. Pored toga, svaka aktivnost na
ovom polju troškova mora da donese što više pozitivnih efekata kako bi se broj ponuda
osiguranja što više približio broju sklopljenih ugovora o osiguranju, što je i cilj svakog
društva za osiguranje.
1.5.6. Savremene tendencije i reforme osiguranja
Sredinom i krajem devedesetih mnoge zemlje centralne i istočne Evrope su
krenule u veće reforme sistema osiguranja, i to pogotovu penzione reforme, ali se ritam
odlučivanja i implementiranja primetno razlikovao od zemlje do zemlje. U nekim
zemljama zakoni su usvojeni i sada se implementiraju (npr. Mađarska i Poljska), dok
su u drugim još u toku (npr. Slovačka i Ukrajina). Cilj reformi je da se neke odlike pre-
tranzicionog dizajna sistema osiguranja prilagode novim ekonomskim i političkim
uslovima. U mnogim zemljama reforma je zahtevala prelaz ka većem oslanjanju na

27. 26
privatni sektor i strožiju zakonsku regulativu. Rezultat je rastuća diferencijacija među
zemljama u obuhvatu obezbeđene zaštite.
Opcije koje stoje na raspolaganju zemljama centralne i istočne Evrope zavise
od karakteristika sistema koje su nasledile, od ekonomskih promena, promena politika
u ranim godinama tranzicije i od niza drugih faktora.
Za penzijsko osiguranje, kod koga se očekuju radikalne promene, sve države
sada imaju penzijski budžet, račun ili fond koji je odvojen od državnog budžeta ili je
odvojen unutar njega. Uz to, nekoliko zemalja su u samom početku preduzele akcije
uvođenja dobrovoljnog dodatnog penzijskog osiguranja, što je slučaj i u našoj zemlji.
Ovo je urađeno da bi ohrabrilo samoizdržavanje u starosti, kao i da bi se obezbedio
dugoročni investicioni kapital.
Što se tiče reformi sistema osiguranja kod nas, treba istaći da se krenulo od
reforme penzionog sistema, kao sistema sa najvećim brojem nerešenih problema, jer je
postojeći penzioni sistem u Republici Srbiji sistem tzv. međugeneracijske solidarnosti.
Sadašnja generacija zaposlenih uplaćuje doprinose iz kojih se sadašnjim penzionerima
isplaćuju penzije. Ovakav sistem je neodrživ, jer broj zaposlenih u odnosu na broj
penzionera (kojih u ovom trenutku ima preko 1.500.000) stalno opada. To prouzrokuje
konstantan deficit penzionog fonda koji se mora dopuniti iz budžeta, odnosno poreza
koji plaćaju svi građani.
Iz napred iznetih konstatacija proizilazi nužnost započete reforme tržišta
osiguranja sa ciljem podsticanja štednje i formiranja različitih fondova kako bi se
obezbedio značajan izvor sredstava za finansiranje novih investicija.
Trenutna situacija u našoj zemlji je takva da se uopšte postavlja pitanje šta
osiguranje “traži” u ovakvim uslovima (niska kupovna moć stanovništva, veoma teški
uslovi za privređivanje bilo koje privredne grane, nelikvidnost pravnih subjekata iz
svih oblasti privrede i neprivrede). Međutim, neophodno je insistirati da se baš u
ovakvim nestabilnim vremenima uvode promene na polju osiguranja, jer osiguranje je
proces, ono traži vreme i, naravno, stabilnost privrednih i finansijskih tokova, gde
ujedno svaki subjekt u ovom modelu osiguranja ima svoj motiv. Osnovni oslonac svih
razvijenih privrednih sistema predstavljaju dobrovoljni penzijski fondovi i fondovi
životnog osiguranja koji bi pored vršenja osnovne delatnosti - razvoja portfelja, sa
svojim poslovima morali da postanu investicioni fondovi. Oni bi svojim mehanizmima
i modelima ulaganja i oplođavanja kapitala morali da obezbede tu neophodnu sigurnost
čitavog ovog posla. Glavni akcenat se ovde stavlja na sigurnost uloga (koji se plaća

28. 27
kroz premiju osiguranja) i pouzdanost da po isteku perioda osiguranja (koji se
usklađuje sa trenutkom nastanka osiguranog slučaja) svaki osiguranik redovno dobija
realnu nadoknadu koju je ugovorio.
Na tržištu osiguranja se u svakom slučaju moraju dogoditi veliki zaokreti u
budućim aktivnostima i poljima rada. Ova tema otvara nove pravce razmišljanja kod
onih koji kreiraju poslovnu politiku i razvoj osiguranja. Mi se svi moramo pomiriti sa
činjenicom da će se u našoj zemlji vrlo brzo mnogo toga promeniti i u
makroekonomskoj politici, i u domenu kreditno monetarne politike a još više u
pravcima privrednog razvoja.
Razmišljanja ali i delovanje aktivnosti svih ljudi kao pojedinaca, a da se ne
spominju institucije, država i ostali subjekti, treba da idu u pravcu rešavanja problema,
modeliranja aktivnosti, jednom rečju, svako treba da se postavi u aktivnu poziciju, a ne
poziciju iznuđenih delovanja i rešenja. Zaključak sa jednog simpozijuma o osiguranju
govori baš o ovome: “Ako vi mislite i želite da se približite Evropskoj uniji, ako
nameravate da uđete u Svetsku trgovinsku organizaciju, suočićete se sa čitavim nizom
dokumenata, a sve ide u tom pravcu da do neke mere morate otvoriti vaše tržište.
Morate dozvoliti da strana osiguravajuća društva prikupljaju premije i ulažu. Naravno,
vi imate mogućnosti nekog uticaja na način kako se to radi, ali u principu ako idete tim
putem, idete u pravcu otvaranja tržišta.”19
“Nadzor nad obavljenjem delatnosti osiguranja vrši NBS, prvenstveno u cilju
zaštite interesa osiguranika i drugih korisnika u osiguranju. Pored nadzora NBS izdaje
dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, reosiguranja, posredovanja i zastupanja u
osiguranju i poslova neposredno povezanih s poslovima osiguranja, daje saglasnost na
akte i radnje propisane Zakonom, donosi akte propisane Zakonom, obrađuje statističke
i druge podatke, vodi registre u skladu sa Zakonom i razmatra prigovore osiguranika,
korisnika osiguranja i trećih oštećenih lica.”20
Osim zaštite interesa osiguranika
određeni državni organi morali bi da obrate pažnju na sredstva osiguravajućih društava
koja se plasiraju na različite načine i u različitim pravcima. Ova sredstva prevenstveno
bi trebalo plasirati u granicama zemlje kako bi se pozitivno uticalo na platni bilans.
19
Hoffman E., “Trendovi razvoja osiguranja u Evropskoj uniji”, Zbornik radova, Osiguranje na
prekretnici, Ekonomski fakultet u Beogradu i Udruženje aktuara Srbije, Vrnjačka banja, 2004., str. 10
20
Kapor P., Osnove poslovanja u osiguranju sa Zakonom o osiguranju, sudskom praksom i leksikonom
osiguranja, Poslovni biro, Beograd, 2004., str. 55

29. 28
Pored nadzora NBS kao kontrolnog organa, jedna od novina u osiguranju je da
je svako društvo za osiguranje dužno da ima poseban organizacioni deo u društvu koji
treba da bude samostalan i nezavistan u obavljanju svojih poslova, a to je interna
revizija. Interna revizija kao kontrolni organ treba da po određenim procedurama,
postupcima i radnjama sprečava nepravilnosti i nezakonitosti u poslovanju
osiguravajućeg društva. Kao sektor, služba ili odeljenje interna revizija, prema Zakonu
o osiguranju odgovara Nadzornom odboru društva.
Koji su osnovni zadaci interne revizije? Prema Zakonu o osiguranju “interna
revizija društva za osiguranje sprovodi stalnu i sveobuhvatnu kontrolu svih aktivnosti
iz poslovanja društva, a naročito:
1) kontinuirano praćenje, provere i unapređenje sistema rada u društvu za
osiguranje;
2) identifikovanje rizika kojima je društvo za osiguranje izloženo ili se može
očekivati da bude izloženo;
3) ocenu i vrednovanje uspostavljenog sistema interne revizije;
4) izdavanje odgovarajućih preporuka za otklanjanje uočenih nepravilnosti i
nedostataka i za unapređenje primenjenih postupaka i sistema rada.”21
Eksterna kontrola NBS i odgovarajuća unutrašnja kontrola treba da doprinese
sveobuhvatnoj i stalnoj kontroli osiguravajućih društava kako bi se sve aktivnosti iz
poslovanja društva odvijale u pravcu zaštite interesa, kako osiguranika, tako i šire
društvene zajednice.
21
Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 55, čl. 137, maj 2004