2. • Генетичке информације се чувају у
молекулу ДНК као поруке исписане
нуклеотидима уместо словима.
• Кроз генерације ћелија оне се преносе у
неизмењеном облику процесом репликације
ДНК који предходи ћелијској деоби
3. Репликација ДНК
• Репликација или удвајање ДНК се одвија у
једру, у синтетичком периоду ( S )
интерфазе ћелијског циклуса.
4. Ток репликације
• Током репликације долази до раскидања
водоничних веза између наспрамних ланаца
ДНК и око сваког старог ланца ствара се
нови полинуклеотидни ланац.
5. Ток репликације
• Сваки од тих ланаца служи као матрица за синтезу
новог ланца. Ређање нуклеотида у новом ланцу
наспрам старог ланца врши се по принципу
комплементарности.
• Наспрам аденина поставља се тимин и обрнуто,
односно наспрам цитозина гуанин и обрнуто.
6. Крај репликације
• На крају репликације добијамо два молекула
ДНК који су идентични са молекулом од кога
су настали.
• семиконзервативан начин -Сваки молекул
се састоји од једног старог и једног новог
ланца нуклеотида. Тј после деобе свака
ћерка ћелија добија ДНК у којој је један
ланац родитељски, а други је
новосинтетисани.
7. Ензими укључени у овај
процес су:
• нуклеазе – секу фосфодиестарске везе
означавају место са кога ће почети
репликација
• Хеликазе – раскидају водоничне везе
односно расплићу ланце ДНК
• ДНК полимераза I, II, III – врше
полимеризацију, наспрам нуклеотида у
старом ланцу постављају комплементарне
нуклеотиде у новом ланцу.
8. Грешке током репликације
• Ипак се дешава да дође до грешака при
репликацији оне се називају спонтане
мутације и оне су извор генетичке
разноврсности на којима се заснива и
фенотипска разноврсност. Учесталост
спонтаних мутација је од 10-4 д о10-6.
Што значи да се сваки 10000 нуклеотид
погрешно угради током репликације.
