Vuk Stefanović Karadžić ogledni cas Zorice Sokolovic

1. С
В
У
К
AУТОР/
Зорица
Соколовић
Т
Е
Ф
А
Н
О
В
И
Ћ

2. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
О свему што је учинио да свет упозна са
нама и нас са светом ВУК је записао:
 “ЈА САМ СЕ У ПИСАЊУ КЊИГА НАЈВИШЕ О
ТОМЕ СТАРАО ДА БИ НАРОД СРПСКИ УЗ ЊИХ
СЕБЕ ПОЗНАО,И ДА БИ КОД ДРУГИХ НАРОДА
ПОЗНАТ ПОСТАО “.

3. ВУК
СТЕФАНОВИЋ
КАРАЏИЋ
Рођен 6. новембра 1787, у Тршићу
(Османско царство)
Умро 7. фебруара 1864, у Бечу
(Хабзбуршка монархија)

4. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Вук Стефановић Караџић био
је српски филолог, реформатор
српског језика, сакупљач народних
умотворина и писац првог српског
речника.
Саставио је модерну српску азбуку.

5. В У К С Т Е Ф А Н О ВИ Ћ
КАРАЏИЋ
Пиши као што говориш,
читај као што је
написано.

6. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

7. ВУК СТЕФАНОВИЋ
КАРАЏИЋ
У његовој породици су деца
умирала па је по народном
обичају, добио име Вук, како му
вештице и духови не би
наудили.

8. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Писање и читање научио је од
рођака Јевте Савића Чотрића,
који је био једини писмен човек у
крају.

9. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Образовање је наставио у школи
у Лозници, али није завршио
због болести. Школовање је
наставио у манастиру Троноши,
али како како га тамо нису
учили, већ терали да чува стоку,
отац га је вратио кући.

10. ВУК СТЕФАНОВИЋ
КАРАЏИЋ
Покушао је да упише гимназију али је био
престар имајући 19 година.
 Радио је као писар на разним местима и учио
немачки језик, све док Доситеј Обрадовић није
отворио велику школу у Београду, када је
постао њен ђак.
.

11. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

12. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Убрзо се разболео и отишао на лечење у Нови Сад и
Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која
је остала згрчена.
Даље се враћа у Србију где ради као учитељ у
основној школи, а током Првог српског устанка је
био писар и чиновник у Неготинској крајни

13. ВУК СТЕФАНОВИЋ
КАРАЏИЋ
После Првог српског устанка одлази у Беч, где
оснива породицу и упознаје Јернеја Копитара, уз
чију помоћ и савете почиње да скупља народне
умотворине и рад на граматици народног
говора.

14. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
1814. у Бечу издаје збирку народних песама
“Мала простонародна славеносербска пјеснарица”.
 Исте
године
објавио
је
“Писменицу
сербскога језика по говору
простога народа написану”, прву
граматику српског језика на народном говору.

15. ВУК
СТЕФАНОВИЋ
КАРАЏИЋ
Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем
било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а
једно време и у аустријској држави.

16. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
 Као године Вукове победе узима се
1847. јер су те године објављена на српском језику
дела Ђуре Даничића “Рат за српски језик и
правопис”, и “Песме” Бранка Радичевића, Његошев
“Горски вјенац” и Вуков превод “Новог завјета”.

17. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

18. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
 Вуков језик је признат као званични књижевни
језик тек 1868. четири године након његове смрти.

19. Вук Стефановић
Караџић
Свестан несавршености своје Писменице, 1818. је уз
прво издање “Српског рјечника” објавио и друго
проширено издање своје граматике. У речнику је
било 26 270 речи које су се користиле у говору
народа у Србији, Срему и Војводини.

20. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Основна
вреднос
Писменице
је
била
упрошћавање азбуке и правописа (пиши као
што говориш, читај као што је написано).
Вук је сматрао да сваки глас треба да има само
једно слово, па је из дотадашње азбуке
(старословенске) избацио непотребне знакове,
која су се писала а нису имала својих гласова.
Тако је створен славеносрпски језик.

21. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
 Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24
слова: А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, З, И, К, Л, М, Н, О, П, Р, С,
Т, У, Ф, Џ, Ц, Ч, Ш.
 Њима је додао једно слово латиничне абецеде – Ј, и
пет нових Љ, Њ, Ћ, Ђ, Џ.

22.  Избацио је: Ѥ (је), Ѣ (јат), Ы (јери), Ѵ (и), Ѹ (у), Ѡ (о),
Ѧ (н), Я (ја), Ю (ју), Ѿ (от), Ѭ (јус), Ѳ (т), Ѕ (дз), Щ
(шч), Ѯ (кс), Ѱ (пс), Ъ, Ь.
 1852. је објавио друго издање “Српског рјечника”, за
који је прикупљао речи из говора становништва
Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске, и у
њему се нашло 47 427 речи.

23. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

24. PROZNA NARODNA KNJIŽEVNOST

Narodna epska poezija u prozi podeljena je na priče i kraće
umotvorine.
p r i č e:
— mitološke,
— bajke,
— legende,
— basne,
— novele (muške priče),
— šaljive priče, i
— anegdote.
k r a ć e u m o t v o r i n e:
— pitalice,
— poslovice, i
— zagonetke.

25.  Narodna književnost u prozi odražava društvene i
ekonomske uslove u kojima je živeo naš narod, a
naročito njegov pogled na svet. Narodne umotvorine u
prozi su nam ostale u nasleđe uglavnom zahvaljujući
Vuku Stefanoviću Karadžiću.

26. BAJKE
 Prilikom skupljanja narodnih umotvorina Vuk
Stefanović Karadžić je rekao da se u bajci priča "ono
što ne može biti". I, uopšte, bajka je prozno delo u
kome su događaji i doživljaji ličnosti izmišljeni,
nemogući, čudnovati tj. fantastični. Pomoću mašte
kazivali su se nemogući postupci i nemoguće pojave.
Tako su ljudi pretvarani u životinje, a životinjama,
biljkama davana moć govora i sposobnost da vrše
ljudske radnje.

27. BAJKE
 U bajkama se pominju džinovi i kepeci, aždaje i anđeli,
čarobnjaci i đavoli, zle maćehe, kraljevići i princeze, nesrećne
devojke, vile i duhovi, razbojnici, čarobne lampe, leteći ćilimi,
čarobni štapići itd.
Što je dalja prošlost od nas i našeg vremena, u njoj je sve manje
bilo škola i nauke. Obični ljudi nisu znali o postanku prirodnih i
društvenih sila (ono što mi danas znamo), pa je prirodno što su
verovali da dobra i zla čine bogovi...
Da zaključimo: u bajkama ima fantastičnih likova i događaja, ali
je njima izraženo i ono što se stvarno želelo, mislilo i osećalo.

28. BAJKE
 Svi narodi imaju svoje bajke, pa i naš narod.
Naše narodne bajke su: Baš-Čelik, Nemušti jezik,
Pepeljuga, Usud, Zmija mladoženja, Divljan, Zlatoruni
ovan i druge.

29. LEGENDE
 Naše narodne legende jesu: U cara Trojana kozje uši,
Sveti Ilija i đavo, Otkud se Miloš zove Obilić, Banja
Koviljača i planina Vidojevica, Kako je Marko postao
junak i druge.

30. BASNA

Naše narodne basne jesu:
Lisica i jazavac, Obad i
junac, Medved i pčela, Vo i
miš, Vuk i jagnje, Konj i
magarac, Neveran drug i
druge.

31. NOVELE (MUŠKE PRIČE)
 Novela nema mnogo. One su po svome obimu kratka
prozna dela. U nas su poznate novele: Svijetu se ne
može ugoditi, Sve, sve, ali zanat, Dram jezika, Devojka i
knez Jovo i druge.

32. ŠALJIVE NARODNE PRIČE
 Šaljive narodne priče jesu: Pop u trnju, Laž za opkladu,
Seljaci kupuju pamet, Kupovao naočare da zna čitati.

33. ANEGDOTE
 Anegdota je prozno delo u kome nema široko razvijene
radnje kao u bajkama, ali u kome se nalazi neki važan
trenutak, nešto karakteristično što je vezano za neki
događaj, neku ličnost ili mesto.

34. ANEGDOTE
 Naše narodne anegdote jesu: Ćosa i ugursuz, Ero i
kadija, Šljive za đubre i druge.
U narodnim anegdotama o Ćosi saznajemo da je to lice
slabog fizičkog izgleda, ali je veoma mudro i lukavo.
Ćosa pobeđuje čak i mnogo jače od sebe, pa i same
džinove.

35. PITALICE
 Evo nekoliko pitalica:
Pitali su raju: Koji vam je do danas bio najbolji paša?
— Oni te nije među nas ni dolazio. Pitali seljani popa:
Znaš li pisati? — Znam, ali pošto se osuši, ne znam
čitati. Pitali lenjivca: Zašto se tako protežeš i zijevaš?
— Umorila me lenjost. Pitali đaci učitelja: Koji je zanat
najmučniji na svetu? — Poštena čoveka i književnika.

36. POSLOVICE
 To su kratke i sažete misaone izreke kojima se kazuje savet,
pouka. Saveti ili pouke nastajali su na osnovu proverenog
životnog iskustva. Zbog ovih vrednosti poslovica nastala je
izreka da su one "buktinje govora".

Mnoge poslovice uče nas kako da se vladamo i ponašamo u
životu.
Naše poslovice su: "Gvožđe se kuje dok je vruće", ,"Ko se hvali,
sam se kvari", "U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud", "U
dobru se ne ponesi, ni u zlu ne poništi", "Ko drugome jamu kopa,
sam u nju pada", "Bolje je ne početi, nego ne dočeti" i druge.

37. ZAGONETKE
 Da navedemo neke od njih:
"Dva se mrtva pobiše, trećeg živog rodiše", "Lonac
pojedoh, iz lonca bacih", "Nit se peče nit' se vari, od
njega se svijet hrani", "Pali — paprika nije, peče —
vatra nije, bode —trn nije", "U naše bake staklene oči",
"Gde je voda najskuplja", "Zašto bele ovce više jedu
nego crne?", "Ko ide da se kupa, a ostavi trbuh kod
kuće?", "Ko pocrveni kad umre?", "Šta je najbrže na
svetu" i "Šta kapu na glavi drži?".

38. Prozna narodna književnost
 NARODNE GOVORNE UMOTVORINE
 Sem pesama i pripovedaka u usmenom stvaralaštvu
naših naroda veliki je broj različitih govornih
umotvorina koje, iako nisu na umetničkoj visini
pesama I pripovedaka, ipak predstavljaju osobeno
bogatstvo kako raznolikošću sadržaja i dubinom misli
tako i lepotom izraza. To su: poslovice, pitalice,
zagonetke, govorni izrazi za različite životne situacije
kao i zdravice, brzalice, bajaličke "basme" itd.