3. Родио се у Тршићу код Лознице
1787.од оца Стефана и мајке Јегде, у
породици у којој су деца умирала.
Дали су му име Вук како би га
заштитили од вештица.
4. У најранијем детињству
показивао је жељу за
стицањем знања и
описмењавањем, срицао је
самоуко, слова из старог
руског буквара, док је чувао
овце.
5. Школовање започиње у Лозници, а
наставља у манастиру Троноша. Тамо
углавном чува стоку .
Наставља школовање у Сремским
Карловцима и на Београдској
Великој школи на којој среће великог
српског просветитеља Доситеја
Обрадовића.
6. Захваљујући својој писмености
одлази да ради као писар код
хајдука Ђорђа Чурчије, а касније
у штаб Војводе Јакова
Ненадовића, напредовао је све до
Правитељствујушћег совјета.
Службовао је и на царини, а
показао је и дипломатску
вештину у преговорима са
Турцима.
7. 1813. године одлази за Беч где
годину дана касније - 1814. издаје
своју прву граматику
„Писменицу сербскога језика“
написану „по говору простога
народа“ и у којој важи правило
ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ-
ЧИТАЈ КАКО ЈЕ НАПИСАНО.
8. Четири године касније, 1818.
Објављује „Писменицу“ и „Српски
рјечник“ где је поставио темеље
српском народном језику.
У овај рјечник је унео и шест слова
Ђ, Ћ, Ј, Љ, Њ, Џ
која су недостајала српским
гласовима.
9. Рјечник обухвата 26 000 речи из
Вуковог краја , штампан је Вуковом
ћирилицом која се и данас
употребљава.
11. Упознао је Европу са нашом
народном књижевношћу .
Сарађивао са многим европским
писцима, највише са Гетеом који
му је одушевљено рецитовао
наше народне епске песме и
браћом Грим.
12. Саставио је и први српски
Буквар и увео живи-говорни
језик, прилагодивши му азбуку,
упрошћену до савршенства у
којој важи правило
један глас – једно слово.
13. Неуморно трага и проналази у
народном епском
стваралаштву праве ризнице,
од којих су касније настала
велика и значајна дела овог
великана српске културе.
14. Прву штампану збирку
народних песама објављује
1814. Под називом „Мала
простонародна славено-
сербска песмарица“. Она је
садржала стотинак лирских,
нешто епских песама и
изворне народне умотворине.
15. Исправност његовог рада
добила је потврду када је
Бранко Радичевић издао
„Песме“, Петар Петровић
Његош „Горски Вијенац“, а
филолог Ђура Даничић „Рат за
српски језик и правопис“ на
„Вуковом“ језику.
16. Трагајући за народним благом
обишао је скоро све крајеве
словенског југа Срем, Црну
Гору, Далмацију, Хрватску,
Македонију и Бугарску па све
до Русије где је добио значајне
почасти.
17. Постао је први српски историограф и
етнограф /записивао је и обичаје код
словенских народа/.
Изузетан допринос дао је проучавању
старословенског језика, опису наших
манастира, образовној настави,
дописништву и репортажи. Његово
дело, иако лексикографско представља
неисцрпан извор података из области
медицине, зоологије, ботанике, права...
18. 1828. на позив Кнеза
Милоша враћа се у Србију,
али је брзо напушта због
тадашњих политичких
прилика. Оштро критикује
кнеза.
19. Јачањем националног покрета
код Срба отварају се школе на
нашем језику, читалишта,
позоришта, учена друштва.
Вука прихватају и млади међу
којима Ђуро Даничић и
Бранко Радичевић.
20. Највећа његова заслуга је у
реформистичком раду. Уместо
„славено-сербског“, увео је живи-
говорни језик прилагодивши му
азбуку, упрошћену до
савршенства, укинуо је
двојезични застарели језик.
Коначну победу својих идеја није
доживео.
21. Умро је у Бечу 7.фебруара 1864,
доктор филозофије, витез руског
ордена Св.Ане 2.реда са царском
круном.
Његови посмртни остаци
пренесени су у порту Саборне
цркве у Београду.
22. ПОРОДИЦА: Имао је супругу
Ану Краус, сина Димитрија
/официр/ и ћерку Мину која је
наставила очевим стопама
/писала је, преводила нашу
књижевност, сликала/.
23. У знак сећања на живот и рад
Вука Стефановића Караџића, од
1933.године се у Тршићу одржава
културна манифестација Вуков
сабор /у септембру, недељу пред
Малу Госпојину/
