5. Ponedeljak, 10. jul
Elsinor, Danska
(četrdeset osam kilometara južno od Kopenhagena)
Erik Jansen znao je da će umreti. Samo nije znao kako. Ni zašto. Izgovorivši kratku molitvu,
podigao je glavu i pokušao da promeni položaj, ali nije video ni prst pred nosom. Slana voda pekla mu
je oči i zamagljivala vid. Pokušao je zatim da otre lice, ali mu ruke behu vezane pozadi, omotane
debelim naslagama konopa i pričvršćene za trup čamca. Noge su mu takođe bile sputane, još čvršće
nego ruke, što je značilo da nema izgleda za bekstvo. Bio im je izložen na milost i nemilost. Ko god da
su bili.
Ščepali su ga kad je izašao iz stana i silom ugurali u zadnji deo kombija. Vrlo tiho, vrlo
profesionalno. Nije imao vremena da privuče pažnju. U trenu, onesvestili su ga uspavljujućim
sredstvom. Probudio se satima kasnije, ali ne više u gradskoj vrevi nego na otvorenom moru. Dnevnu
svetlost zamenila je mrkla noć. Sloboda mu beše oduzeta, a život gotov.
Jansen beše u iskušenju da zapomaže, ali znao je da bi to samo pogoršalo stvar. Nisu bili od onih
koji prave greške. To mu je bilo potpuno jasno. Da neko može da ga čuje, vezali bi mu usta. Ili odsekli
jezik. Ili i jedno i drugo. Ni slučajno ne bi riskirali da budu uhvaćeni. Toliko je znao. Ovi ljudi bili su
profesionalci, iz nekog bezbožnog razloga unajmljeni da ga ubiju. Sada je to bilo samo pitanje
vremena.
Kad se čamac približio obali, Jansen je osetio stene koje su zastrugale o donji deo trupa. Zvuk je
ispunio vazduh poput iskonskog krika, a ipak, kao da se nijedan od njih nije uzbudio zbog toga. Bilo je
gluvo doba noći, ni žive duše na obali. Niko neće dotrčati. Niko neće doći da ga spasi. Sada je sve bilo
u božjim rukama, kao i uvek.
Iznenada, jedan od ljudi iskočio je i uz pljusak bućnuo u ledenu vodu. Potom je uhvatio čamac
obema rukama i nasukao ga na uzanu plažu, tik ispod puteljka. Ostala trojica sledila su njegov primer
i ubrzo je čamac bio sakriven među drvećem kojim beše obrastao taj deo ostrva.
Prešli su preko hiljadu šest stotina kilometara, ali to je bio tek početak. Ne progovarujući ni reč,
razvezali su užad i izvadili Jansena iz čamca.
Potom su ga podigli na široka ramena i uputili se ka unutrašnjosti ostrva. Predosetivši da mu je to
poslednja prilika za beg, Jansen stade da se koprca poput ljutite ribe, pokušavajući da im se otrgne iz
ruku, ali uspeo je samo da ih naljuti. U znak odgovora, udarili su mu lice o oštro stenje, polomivši mu
nos, razbivši mu zube i onesvestivši ga. Zatim su ga ponovo podigli i odneli do mesta gde će umreti.
Jedan od ljudi isekao je Jansenovu odeću, dok su ostali napravili krst. Bio je širok malo više od
dva i visok tri metra, napravljen od afričkog hrasta. Drvo beše unapred isečeno, tako da su grede uz
vrlo malo truda legle na svoje mesto. Kad su završili, izgledao je kao džinovsko T, pruženo preko
nedavno pokošene trave. Znali su da će oblik zbuniti većinu ljudi, ali ne i stručnjake. Oni će znati da
je autentičan. Baš kao što je i trebalo da bude. Baš kao što je i bio.
Ćutke, dovukli su Jansena do krsta i namestili mu ruke na patibulum – horizontalnu gredu – a noge
stavili na stipes
1
. Kad su najzad bili zadovoljni, najkrupniji među muškarcima uzeo je drveni malj i
6. ukucao klin od kovanog gvožda kroz Jansenov desni ručni zglob. Krv je šiknula poput crvenog gejzira,
poprskavši trudbenika po licu, ali on ne prestade da udara sve dok klin nije udario u zemlju. Ponovio
je radnju na Jansenovom levom zglobu, a potom prešao na njegove noge.
Pošto je Jansen bio bez svesti, mogli su da mu nameste noge u odgovarajući položaj: levo stopalo
preko desnog, prstima naniže, što će beskrajno obradovati njihove šefove. Po jedan klin kroz ris
svakog stopala, pravo kroz metatarzalne kosti.
Savršeno. Jednostavno savršeno. Baš kao što je moralo da bude.
Kad je Jansen najzad bio namešten kako valja, izvadili su koplje. Dugačko drveno koplje s
gvozdenim vrhom. Onaj najkrupniji dograbio ga je i, ne trepnuvši okom, sterao Jansenu među rebra.
Bez saosećanja. Bez kajanja. U stvari, smejao se dok je lomio Jansenova rebra i probijao mu pluća.
Ostali su sledili njegov primer i smejali se umirućem dok je ovome krv liptala iz slabine. Smejali su se,
isto kao nekada davno Rimljani.
Potom je voda bacio pogled na ručni sat i osmehnuo se. Dosad su se pridržavali rasporeda. Za
nekoliko minuta, biće opet u čamcu. Za nekoliko časova, biće u drugoj državi.
Preostajao je još samo natpis. Rukom ispisan natpis. Prikucaće ga za vrh krsta, visoko iznad glave
žrtve. Beše to njihov način da preuzmu odgovornost, njihov način da obznane svoju nameru. Natpis je
činila jednostavna rečenica. Tri reči poznate u celom svetu. Tri reči koje će osuditi hrišćanstvo na
propast i iznova ispisati reč Božju.
U IME OCA.
El Presidio de Pamplona (Zatvor u Pamploni)
Pamplona, Španija
Ledena voda prikivala je zatvorenika za zid i držala ga poput čičaktrake. To jest, sve dok stražar
nije zavrnuo slavinu na vatrogasnom crevu. Gledao je kako čovek pada na pod. „Hola, Senor Payne!
Buenos dias!“
„Buenos dias, jes' đavola.“ U ćeliji je sedeo još od petka i već treće jutro zaredom budili su ga
mlazom vode iz vatrogasnog creva.
„Šta je bilo?“ upitao je stražar, s upadljivim akcentom. „Nije ti drago što me vidiš, eh?“
Džonatan Pejn podigao se s poda, protegnuvši svih svojih sto devedeset pet centimetara. Bio je u
dobroj formi za muškarca koji je prevalio tridesetu, ali ipak, sav trening ovog sveta nije mogao da
zaustavi godine. Kad se tome doda nekoliko starih rana od metka i poneka fudbalska povreda, jutarnje
ustajanje nije bilo njegov omiljeni deo dana. „Taman posla. Obožavam da svakog jutra ugledam ta
tvoja dva zuba. Ono bez čega bih i mogao jeste ovo buđenje. Zaspim u Španiji, a probudim se na
Nijagarinim vodopadima.“
Stražar je odmahnuo glavom. Bio je sitne građe i najmanje za glavu niži od Pejna, ali debele
gvozdene rešetke ulivale su mu hrabrost. „Pravi razmaženi Amerikanac. Ja se polomih da te istuširam
dok si još u krevetu, a ti samo prigovaraš. Sutra ću možda da preskočim crevo i probudim te
korbačem.“
„Jebi ga, Rikardo. Ti si baš neki perverzan pandur.“
„Kako to misliš perverzan?“
7. Pejn priđe rešetkama, ne obraćajući pažnju na pitanje. „Žao mi je što moram da te razočaram, ali
tvoj gazda mi je obećao da ću danas moći da telefoniram. To znači da će oni iz ambasade biti ovde pre
nego što stigneš da mi pokažeš korbač i crne kožne tange u kompletu s njim.“
„Aha, siguran sam da će da batale posao da bi spasli tebe i tvog prijatelja.“ Stražarev smeh
odjekivao je hodnikom. Pokazavši prema drugom zatvoreniku, reče: „Hej, hombre! Ti si americano,
ne?“
„Ja?“ otegao je ovaj nazalnim glasom. „Jakako. Iz Balkoka, u Teksasu.“
„I zašto si u zatvoru?“
Muškarac se blago zajapurio. „Ćorkirali me jerbo sam pušto vodu u jednoj od vaših ulica.“
„Tačno. Pišator iz Pamplone! Kako sam mogo da zaboravim?“ Smejući se još glasnije, stražar je
pokazao prema muškarčevim preponama.
„I kol'ko dugo ste ti i tvoj mali senor ovde kod nas?“
„Oko dve nedelje.“
„Zbog pišanja na javnom mestu?“ promumlao je Pejn. „A ambasada ti još uvek nije pomogla?“
„Još i' nema da se pojave. Oni su dole u Madridu, a mi čak 'vamo gore u Pamploni. Reko bi' da ne
zalaze često u ove krajeve.“
„Džukele“, progunđao je Pejn. Pretpostavljao je da će on i njegov najbolji prijatelj, Dejvid Džons,
biti pušteni čim prođe vikend. Ili da će im barem neko objasniti zašto su uopšte uhapšeni. Međutim,
njegovo samopouzdanje lagano je čilelo. Ako je Teksašanin govorio istinu, Pejn će morati da učini
nešto drastično da bi izašao, jer ni slučajno nije nameravao da još dugo trune u ovoj ćeliji. Pogotovo
zato što nije ništa skrivio.
Tri dana u zatvoru bez optužnice. Tri prokleta dana.
Počelo je prošle nedelje. Došli su u Pamplonu zbog praznika zvanog Fiesta de San Fermin,
poznatijeg kao „trka s bikovima“. U gradu su dva dana pili i razgledali znamenitosti, kad su im
postavili zasedu u hotelu. Iznenadni napad nije im pružio šansu da se odbrane.
Pejn se taman spremao za večeru kad je neko razvalio vrata. Lokalni panduri. Mnogo njih. Došli
su u tako velikom broju samo zato da bi mu strpali dupe u mardelj. Trućali su na nekom polovnom
engleskom o nečemu što je uradio nekada davno. Mnogo pre ovog poslednjeg dolaska. Ništa od toga
nije mu zvučalo logično sve dok nije pogledao niz hodnik i ugledao Džonsa, takođe s lisicama na
rukama. Tada je shvatio da sve to mora da ima veze s njihovim nekadašnjim zanimanjem. Onim u
vojsci. A u tom slučaju, najebali su. Ovo će se pretvoriti u međunarodni incident.
Njih dvojica nekada su predvodili MANIJAKE, elitni tim sastavljen od najboljih vojnika koji su
mogli da se nađu među marincima, pešadincima, vazduhoplovcima i pripadnicima obalske straže. Bez
obzira na to šta je bilo posredi, spasavanje personala, nekonvencionalno ratovanje, kontragerilska
sabotaža, videli su više sranja od proktologa. A dosta su ga i napravili, takođe. Tajne operacije po
celom globusu. Misije koje niko drugi ne bi mogao da obavi. Niti bi bilo kom drugom smele da budu
poverene. Kad bi dobili zadatak, dolazio je direktno od budžovana. Pravo iz Pentagona. Razlog za to
bio je jednostavan: što je manje ljudi znalo za MANIJAKE, to bolje. Oni su bili tajno oružje. Sablasti
koje SAD nisu priznavale. Nisu smele da ih priznaju.
Upravo to je zabrinulo Pejna. Ako su ih uhapsili zbog nečega što su uradili s MANIJACIMA, da li
će im Pentagon pomoći? Smeju li da priušte sebi takav publicitet?
Već tri dana su ovde.
8. Tri dana i ko zna koliko još...
Orvijeto, Italija
(sto kilometara severozapadno od Rima)
Doktor Čarls Bojd spustio je čekić i stao da se osvrće za svojom čuturicom. Bio je u dobroj
kondiciji za pedesetosmogodišnjaka, ali vrelina reflektora beše surova. Znoj mu je liptao iz kože glave.
„Blagi bože!“ uzdahnuo je.
Marija Pelati se osmehnula i nastavila da radi. Bila je upola mlađa od svog profesora i imala je
dvaput više energije. Uz to, dok se on patio u tradicionalnoj uniformi arheologa – kaki pantalonama,
pamučnoj košulji i dubokim cipelama – ona je na sebi imala majicu i šorts.
Poslednjih nekoliko dana proveli su zajedno, kopajući u 275 metara visokom brežuljku koji je
dizao Orvijeto visoko iznad vinograda u dolini Palja. Mesto je bilo teško dostupno. Pape su ga u
srednjem veku koristile kao utočište. Papski spisi dokazuju da su pretvorili Orvijeto u vatikansko
odmaralište, svoju drugu kuću tokom burnih perioda u istoriji Rimokatoličke crkve. Nažalost, papskim
pisarima beše zabranjeno da zabeleže konkretne pojedinosti, iz straha da bi ih neprijatelji mogli
iskoristiti za planiranje napada. Ipak, to nije sprečilo širenje glasina.
Prema legendi, navodno je ispod grada postojao još jedan grad – katakombe Orvijeta
2
– koji je
Crkva koristila kao sklonište za najvažnije spise i najdragocenije artefakte. Većina stručnjaka
odbacila je pretpostavke o katakombama kao bajku, plod mašte pijanog redovnika iz četrnaestog veka.
Ali, ne i doktor Bojd. Ne samo da je verovao, već je i sve svoje slobodno vreme posvećivao traganju.
„Profesore? Kad sam bila mala, otac mi je pričao o katakombama. Smatrao ih je vatikanskom
Atlantidom.“ Pelatijeva je duboko uzdahnula i sklonila kosu s očiju, što je uvek radila kad je bila
nervozna. „Eto, pitala sam se, zašto ste sigurni da katakombe postoje?“
Nekoliko sekundi gledao ju je pravo u oči, a potom poluosmehom ublažio napetost. „Veruj mi,
draga moja, nisi prva koja me to pita. Mislim, ko bi pri zdravoj pameti traćio vreme tragajući za
katakombama? Isto tako mogao bih da pokušavam da upecam čudovište iz Loh Nesa.“
Nasmejala se. „Samo da znate, na obali Loh Nesa verovatno nije ovako vruće.“
„Samo da znaš, uopšte nisam lud.“
„Nisam to ni rekla.“
„Ali, palo ti je na pamet. Ne bi bilo normalno da to ne pomisliš.“ Ponovo je sklonila kosu s očiju.
„Postoji ona tanka linija između genijalnosti i ludila, a nisam videla da ste je prešli... Naravno, vi
jeste prilično tajanstveni. Još uvek mi niste rekli ništa o katakombama.“
„A, da, katakombe. Reci mi, draga moja, koliko znaš o Rimskom carstvu?“
„O Rimskom carstvu?“ upitala je zbunjeno. „Prilično mnogo, pretpostavljam.“
Ne rekavši više ni reč, dodao joj je gomilu dokumenata koje je izvadio iz torbice za pojasom, a
potom seo u senku zida, čekajući reakciju za koju je znao da će doći. „Santa Maria!“ ciknula je. „Ovo
je rimsko!“
„Otud i moje pitanje o Rimskom carstvu. Mislim da si shvatila?“ Pelatijeva je odmahnula glavom,
a potom se ponovo zadubila u spise. Na prvi pogled, činilo se da ilustruju komplikovan sistem tunela
skrivenih pod ulicama Orvijeta, a ipak, nisu mape ni ilustracije bile ono što ju je zbunjivalo, već jezik.
9. Dokument je bio napisan rukom, i to na varijanti latinskog koji nije bila kadra da prevede.
„Je li ovo autentično?“ upitala je.
„Zavisi od toga kako posmatraš stvar. U rukama imaš fotokopiju svitka koji sam našao u
Engleskoj. Fotokopija nije original, normalno. Original je, međutim, vrlo stvaran.“
„U Engleskoj. Našli ste svitak u Engleskoj?“
„Zašto te to čudi? Julije Cezar bio je tamo. Isto tako i imperator Klaudije.“
„Ali, kakve to veze ima s katakombama? Hoću da kažem, pape su u Orvijeto došle hiljadu godina
posle pada Rima. Kako bi to onda moglo da bude povezano?“
Pelatijeva je znala da je papa Grgur XI umro prirodnom smrću, 1378, ostavivši upražnjeno mesto
koje je popunio papa Urban VI. Mnogi kardinali tvrdili su da je neregularno izabran i zahtevali su
nove izbore. Posle tih izbora, Katolička crkva se rascepila na dve frakcije, od kojih je svaka
podržavala „svog“ papu. Italija, Nemačka i veći deo severne Evrope priznavali su Urbana VI, dok su
Francuska i Španija podržavale Klimenta VII.
To rivalstvo, poznato kao Papska šizma, delilo je katoličanstvo gotovo četrdeset godina i dovelo
papske dvorove u opasnost – ne samo spolja, već i iznutra. Zato su, italijanske pape provodile mnogo
vremena u Orvijetu, koji je zbog svog položaja, na visoravni na vrhu brda, predstavljao praktično
neosvojivo utvrđenje. Upravo tamo, u dubinama sedrenih stena, navodno su sagrađene legendarne
katakombe.
Bojd se osmehnuo pri pogledu na izraz lica svoje studentkinje. Rešen da joj nimalo ne olakšava,
rekao je: „Reci mi, draga moja, jesi li ikad videla rimske ruševine u Batu?“
„Nisam, gospodine. Zašto pitate?“ odvratila je, pomalo ljutito.
„Ah“, uzdahnuo je Bojd, prisetivši se starog grada na reci Ejvon. „Stojiš usred pitomog engleskog
krajolika, a opet, okružen si ostacima starog Rima. Nestvarno. Znaš li šta je najčudesnije? Kupatila
još uvek mogu da se koriste. Topli izvori još uvek u žuboru izbijaju iz zemlje, a arhitektura ponosno
stoji. Drevni stubovi dižu se u nebo iz čarobnih voda koje teku ispod njih. Zadivljujuće!“
Zbunjena pričom, Pelatijeva se namrštila. „Ne bih da budem neučtiva, ali na šta ciljate?“
„Razmisli, draga moja. Papama iz 14. veka pružile su zaštitu katakombe.
Međutim, to ne znači da su ih oni i sagradili. Stari Rimljani bili su ispred svog vremena. Je li tako?
Nešto mislim, ako su bili u stanju da sagrade kupatila koja dve hiljade godina kasnije još uvek mogu
da se koriste, tada su svakako bili sposobni da sagrade tunele koji su pre sedam stotina godina još
uvek bili upotrebljivi?“
„Čekajte! Zato, znači, nema podataka o njihovoj gradnji. Katakombe su već bile tu kad su pape
došle u grad?“
Potvrdno je klimnuo glavom, pokazujući dokumente u njenim rukama.
„Kad sam našao originalni svitak, pretpostavio sam da je falsifikat. Mislim, kako je mogao biti
pravi? A onda sam ga dao na analizu i rezultati su bili ubedljivi. Svitak je prethodio Šizmi za više od
hiljadu godina, dokazujući jednom za svagda da katakombe zaista postoje. Štaviše, da nisu građene za
pape iz srednjeg veka. Sagradili su ih Rimljani.“
„Datum“, rekla je odlučno. „Da li je svitak precizno datiran?“
„Kao što znaš, datiranje radioaktivnim ugljenikom nije baš toliko precizno. Najbolje što sam uspeo
da dobijem jeste period.“ Bojd je otpio gutljaj vode, nastojeći da produži napetost. „Prema mojim
analizama, katakombe Orvijeta sagrađene su u za Hristovog života.“
10. * * *
U dvorac Kronborg svake godine se slije 300000 turista, ali još niko od njih nije video ovako
nešto. A oni koji jesu, poželeli su da nisu.
Kad su pronašli Erika Jansena, torzo mu je bio sivkastobeo, a noge svetloljubičaste, pomodrele
post mortem. Ptice su se gostile njegovim mesom kao na pikniku.
Grupa đaka ugledala je Jansena na drugoj strani unutrašnjeg dvorišta i pretpostavila da je reč o
eksponatu. Stoga su prišli bliže, diveći se fantastičnim detaljima zbog kojih je izgledao tako živo: boji
kože, grimasi užasa na njegovom licu, teksturi sivkastosmeđe kose koja je lepršala na vetru.
Gurali su se da zauzmu što bolje mesto za slikanje s eksponatom. Sve dok jedan nije osetio kako je
nešto kanulo. Jedna kap. To je bilo sasvim dovoljno. Kap krvi i nastao je haos. Deca su plakala.
Roditelji vikali. Nastavnici su potrčali da potraže pomoć.
Na lice mesta pozvana je lokalna policija, ali to je bilo previše za njih. Navikli su na saobraćajke i
sitne prestupe, ali ne na ubistva. Svakako ne na zločin ovih razmera. Razume se, to se moglo i
očekivati u mirnom mestašcetu, Elsinoru, na severozapadnoj obali ostrva Sjeland, koju samo uzani
moreuz deli od Helsinborga u Švedskoj, daleko od gradske vreve Kopenhagena. Poslednje brutalno
ubistvo dogodilo se davne 1944, a i njega su počinili nacisti.
Ipak, napravili su neoprostivne greške.
Prvi odred stigao je čamcem, pristavši na istu plažu kao i ubice. Budući da je plaža dvorca
privatna, trebalo je da policija zatvori prilaz žutom trakom i tako zaštiti tragove koji su se tu nalazili.
Tragove ubistva. Broj počinilaca. Njihovu približnu visinu i težinu. Vreme odlaska. Sve to je pisalo u
pesku i samo je čekalo da bude pročitano. Ali, ne zadugo, jer zapovednik policije nije razmišljao.
Odlučio se za juriš preko plaže zajedno s kompletnim ljudstvom, kao da se iskrcava u Normandiji.
Za tren oka, dokazi su bili zakopani.
Razume se, sledeća greška bila je mnogo gora. Jedan od onih zajeba koji se dešavaju kad ljudi
zapomažu, sirene zavijaju i nema vremena za razmišljanje. Kad su policajci stigli do tela, čuli su da
telo krvari i pretpostavili da je Jansen još uvek živ. Temperatura tela trebalo je da im kaže suprotno.
Isto kao i boja kože. Međutim, iščupali su krst iz zemlje, u nadi da će uspeti da reanimiraju žrtvu;
dabome, uspeli su samo da unište dokaze. Ključne dokaze. Dokaze koji su mogli da zaustave ubice pre
no što ponovo napadnu.
Ironijom sudbine, njihov trud da spasu jedan život omogućio je naredna ubistva.
Nik Dajl bio je Amerikanac, što ga je činilo vrlo nepopularnim u određenim delovima sveta. Isto
kao i njegova profesija. Predvodio je novoformirano Odeljenje za ubistva u Interpolu (Međunarodnoj
kriminalističkoj policiji), najvećoj međunarodnoj svetskoj organizaciji za borbu protiv kriminala, što
je značilo da se bavio rešavanjem ubistava širom planete.
Jednostavno rečeno, koordinirao je protok informacija između policijskih službi kada bi istraga
ubistva prelazila državne granice. Sve u svemu, bio je zadužen za 179 različitih zemalja – milijarde
ljudi i desetine jezika – a ipak, imao je budžet manji od izdvajanja za prosvetu u prosečnoj američkoj
opštini.
Jedna od najvećih zabluda u vezi s Interpolom jeste njegova uloga u sprečavanju kriminala.
Organizacija retko šalje agente da istražuju slučaj. Umesto toga, ima lokalne filijale, Nacionalne
centralne biroe, u svim zemljama članicama, a NCB prate događaje na svojoj teritoriji i šalju potrebne
informacije u štab Interpola u Lionu, u Francuskoj. Tamo se podaci unose u centralnu bazu podataka,
12. nam dosta Engleza, zbog Šekspira.“
„Zbog Šekspira? Kakve on veze ima s vama?“ „Nije moguće da ne znate?“ Dajl je odmahnuo
glavom, iako je bio vrlo svestan Šekspirove povezanosti s ovim mestom. Dabome, nije nameravao da
kaže to vodiču. Bolje da se pravi lud i čuje priču od njega.
„Šekspirov Hamlet odigrava se u dvorcu Elsinor.“
„Elsinor? Je 1' to negde ovde u okolini?“
„Nalazite se u Elsinoru! Elsinor je isto što i Helsingor. Radnja Hamleta dešava se ovde! Ponekad
se čak igraju predstave u dvorištu. Trebalo bi da pogledate Hamleta.“
Dajl je napravio grimasu. „Neka, hvala. Nisam nešto lud za pozorištem. Više sam sportski tip... Ali,
za ljubav moje istrage, dozvolite da vas nešto pitam. Umire li iko u Hamletu?
„Blagi bože, da! Radnja celog komada zasniva se na ubistvu i osveti.“
„To je prilično zanimljivo, s obzirom na nedavne događaje. Pitam se, postoji li nekakva veza?“
Osvrnuvši se, muškarac je spustio glas do šapata. „Razume se da postoji veza. Mora da postoji.
Zašto bi iko ostavio telo baš ovde?“
Dajl je ustao sa stolice, konačno spreman da ispita mesto zločina. „To i mene zanima.“
* * *
Marija je prvo pomislila da je reč o optičkoj varci prouzrokovanoj lošim osvetljenjem. Spustivši
dlan na kamen, smesta je promenila mišljenje. Osetila je teksturu previše savršenu da bi bila prirodna.
„Profesore? Imate li minut?“
Bojd je prišao s drugog kraja male pećine, zaobilazeći zamršene gajtane i prašnjave alatke
razbacane po podu. Marija je zurila u zid, tako da se okrenuo u tom pravcu. Istog časa shvatio je šta
ima pred sobom i ta spoznaja izazvala mu je slabost u kolenima.
U dužini od jednog metra, pećina je tekla od neravnog preko glatkog i ponovo do neravnog, kao da
je neko uzeo džinovsko parče šmirgle i istrljao zid. Pružio je ruku, napola uplašen, zabrinut da se to
možda reflektori poigravaju s njegovim umornim očima. Glatka površina dokazala mu je da to nije
slučaj.
„Brzo! Dodaj mi pištolj.“
Pištolj beše nadimak koji je Bojd nadenuo, maloj arheološkoj spravi koju je koristio prilikom
iskopavanja. Velik otprilike kao mobilni telefon, pištolj je sadržavao malu patronu kiseonika koji je
izduvavao zemlju iz malih pukotina i pravio manje štete od oštre alatke. Bojd je očistio površinu zida
držeći četkicu u jednoj i pištolj u drugoj ruci. Kamenčići su mu padali pred noge kao gusta kiša, dižući
uvis pramičke prašine. Nekoliko minuta kasnije, na sredini pećine počeo je da se nazire kvadrat dužine
oko metar.
„Da, zaista mislim da smo nešto našli.“
Marija je ciknula od ushićenja. „Znala sam! Znala sam da ta stena izgleda drugačije!“
Nakon što je raščistio tri strane spoja – gornju, levu i desnu – Bojd je mogao da izmeri kameni
blok: stranice kvadrata bile su devedeset pet centimetara, a blok je išao nekih petnaest centimetara u
dubinu zida. Marija je privukla jedno od svetala i pokušavala da zaviri kroz ćoškove, ali nije videla
ništa, zbog kosine zida pećine.
„Profesore, šta mislite, šta je ovo? Premalo je za vrata, zar ne?“
13. Bojd beše upravo završio sa unošenjem beležaka. „Kanalizacija, može biti? Ili možda akvadukt?
Siguran sam da ćemo imati jasniju predstavu čim budemo videli šta se nalazi s druge strane.“
Potom joj je dodao ćuskiju. „Pošto si ti pronašla kamen, mislim da bi trebalo da imaš tu čast da ga
ukloniš.“
„Hvala vam“, prošaputala je, zabadajući vrh ćuskije u spoj. „Ovo mi mnogo znači, gospodine.
Sada zaista osećam da smo tim.“
„Doduše, nemoj se iznenaditi ako zaključiš da ti je potrebna moja pomoć.
Ovakvi blokovi umeju da budu tvrdoglavi. Sećam se kako smo jednom prilikom u Škotskoj...“
Glasan, tup udar odjeknuo je odajom kad se masivan blok sručio na pod.
Dvoje arheologa s nevericom su se zgledali, a potom spustili pogled ka džinovskom kamenu koji je
ležao pred njima. „Blagi bože!“ izusti Bojd. „Je 1' vi to uzimate steroide?“
Zbunjen, spustio se na kolena i počeo da ispituje kamen koji je praktično iskočio iz zida. Pokušao
je da ga preturi, ali nije uspeo ni da ga mrdne s mesta.
„Pa kako vam je onda, za ime boga, uspelo da izvedete ovo? Ovo čudo teško je bar tonu. I to nije
hiperbola, draga moja. Stvarno je teško bar tonu!“
„Ne znam. Jedva da sam uopšte pritisla. Samo sam ugurala vrh ćuskije u spoj i... izleteo je!“
Bojd je dobro znao da su graditelji u starom Rimu bili ispred svog vremena. Međutim, nije mu bilo
jasno zašto bi podizali zid čiji se jedan blok može izvaliti uz ovako minimalan napor. Možda je ovo bio
tunel za bekstvo.
„Oprostite, Profesore?“
Trepnuo je, a zatim se okrenuo asistentkinji. „Izvini, draga moja. Zaneo sam se u misli. Htela si
nešto da pitaš?“
Marija je klimnula glavom. „Htela sam da pitam možemo li sad unutra.“ Bojdovo lice poprimi
jarkocrvenu nijansu.
„Bože! Kako sam glup. Pogledaj me samo, razbijam glavu značajem ove proklete kamenčine, a
nalazimo se na rubu...“ Duboko je uzdahnuo. „Da, naravno, ulazimo unutra, pa šta bude.“
Prolaz beše uzan, dajući im taman dovoljno prostora da se provuku. Bojd je ušao prvi i potom
sačekao da mu Marija doda opremu. Kad se njena ruka najzad pojavila, zgrabio je baterijsku lampu i
u uzbuđenju jedva napipao prekidač. Snažan mlaz svetlosti razbio je pomrčinu, narušavajući mir
svetinje po prvi put posle mnogo godina, izlažući pogledu visoko zasvođenu tavanicu i živopisne
murale koji su krasili glatke zidove.
„Gospode“, zadivljeno je uzdahnuo. „Premili gospode!“
Nekoliko sekundi kasnije, Marija se provukla kroz otvor noseći video kameru. Nije imala pojma u
šta se to Bojd tako zagledao, ali beše rešena da to snimi. Barem je tako planirala. Međutim, onog časa
kad je koraknula u odaju, divljenje ju je u toj meri ophrvalo da je spustila kameru.
„Santa Maria!“
Ošamućena, okretala se u krug, pokušavajući da upije sve odjednom. Zasvođena tavanica beše
tipična za rimsko doba, jer se tako postizalo da četiri zida prostorije nose većinu tereta tavanice.
Uprkos klasičnom pristupu, u odaji su mesto našla i četiri toskanska stuba, po jedan u svakom uglu,
kao arhitektonska dekoracija.
Između stubova, počinjući tik ispod lučnog svoda, nalazio se niz od četiri freske s religioznom
tematikom, a svaka je prikazivala drugi prizor iz Biblije. Glavni deo prikazivao je život nepoznatog
14. sveca, jer beše dvaput veći od ostalih, tačno na sredini desnog zida i direktno iza kamenog oltara.
„Kakvo je ovo mesto?“ prošaputala je.
Bojd se još uvek nemo osvrtao po prostoriji, zaprepašćen činjenicom da je ipak pronašao mitske
podzemne odaje. „Osnovni plan izgleda sličan mnogim građevinama podignutim dok je Rimsko
carstvo bilo na svom vrhuncu, ali slike su novijeg datuma – možda petnaesti ili šesnaesti vek.“
Zastao je, zureći u freske. „Marija, deluju li ti poznato?“
Lagano mu je prišla, proučavajući živopisne scene. Nije imala pojma o čemu govori, ali to je nije
zaustavilo. Pažljivo je zagledala, pokušavajući da nađe zajedničku nit koja bi ih povezala. „O bože
moj! Zaista sam ih već videla! Ovi murali nalaze se u Sikstinskoj kapeli.“
„Tačno tako!“ zapljeskao je Bojd. „Adam i Eva, potop, Nojeva barka. Tri glavne teme
Mikelanđelove tavanice. Štaviše, ove freske su neverovatno slične njegovima.“
Marija je prelazila pogledom s jedne na drugu sliku. „Stvarno poseduju onu njegovu žestinu, zar
ne?“
„Skoro da mi je mrsko da kažem ovo bez ijednog opipljivog dokaza, ali ipak... pitam se nije li ih
možda naslikao baš Mikelanđelo?“
Razrogačila je oči. „Šalite se, zar ne? Nije valjda da stvarno mislite da je on naslikao i ove?“
Bojd je potvrdno klimnuo glavom. „Razmisli, Marija. Ovo mesto je decenijama služilo kao drugi
Vatikan. Nakon Papske šizme, italijanske pape u Orvijetu su našle utočište. U to vreme, Crkva je bila u
takvom haosu da je papski koncil zaista nameravao da trajno preseli Vatikan ovamo. Smatrali su da je
ovo jedino mesto koje može da im pruži odgovarajuću zaštitu.“
Marija se široko osmehnula. „A za slučaj da se Vatikan preseli, pape su izvesno želele i
odgovarajuću dekoraciju za novi dom Katoličke crkve.“
„Tačno tako! Ako je papa želeo da Mikelanđelo obavi dekoraterske radove, Mikelanđelo je morao
da se prihvati posla.“ Bojd se zakikotao prisećajući se priče o čuvenom slikaru. „Jesi li znala da
Mikelanđelo nije želeo da oslika Sikstinsku kapelu? Priča se da ga je Julije II, koji je u to vreme bio
papa, silom naterao da se lati četkice. Jednom tako što ga je prebio štapom, a drugi put zapretivši da
će ga baciti sa skele... To baš i nije ponašanje koje bi očekivala od jednog pape, zar ne?“
Odmahnula je glavom. „Mislite da je primorao Mikelanđela da naslika i ovo?“
Bojd je razmislio o njenom pitanju. „Ako me pamćenje dobro služi, poslednji papa koji je boravio
ovde bio je Kliment VII, za vreme španskog napada na Rim 1527. Verujem da je Mikelanđelo oslikao
Sikstinsku kapelu nekih dvadesetak godina pre toga, što znači da je pre smrti imao više nego dovoljno
vremena da oslika i ove zidove.“
„Ili“, izjavila je Marija, mrtva ozbiljna, „neko je prvo oslikao ove zidove, a onda ih je
Mikelanđelo kopirao u Vatikanu.“
Bojdovim licem razlilo se rumenilo uzbuđenja. „Ta ti je više nego dobra, draga moja! Ako su ove
freske naslikane pre ostalih, tada Sikstinska kapela nije ništa više od puke kopije. Zaboga! Možeš li da
zamisliš kakva bi se prašina podigla ako bismo dokazali da je Mikelanđelo bio falsifikator?“
Marija se nasmejala. Njen otac bi se šlogirao na takvu provokaciju.
Iako zamisao jeste bila provokativna, bledela je u poređenju s otkrićima koja su im predstojala
dublje u katakombama.
Nakon što je Marija snimila freske, doktor Bojd je polako sišao niz tri kamena stepenika na levoj
strani odaje. U podnožju, skrenuo je desno i zagledao se u pomrčinu.
15. Na svoje zaprepašćenje, ugledao je niz otvorenih grobova kojih je bilo toliko mnogo da su se gubili
u dubinama hodnika izvan dometa njegove baterijske lampe. Tavanica iznad njega dizala se na visini
od preko petnaest metara, s obeju strana oivičena složenim sistemom niša, sagrađenih za odlaganje
zemnih ostataka mrtvih. Ovi loculi
3
behu usečeni u sedrene zidove u pravim redovima; svaki
pravougaonik imao je dužinu od nepuna dva metra – taman dovoljno za telo.
„Neverovatno“, izustio je. „Prosto neverovatno!“
Marija je požurila za njim i fokusirala objektiv kamere na jedan od neobeleženih grobova. Nadala
se da će imati bolji pogled na dugački hodnik, ali bio je previše uzan da bi mogla da se provuče pored
Bojda – jedva devedesetak centimetara od zida do zida.
„Reci, Marija, šta vidiš?“
Osmehnula se. „Vidim mrtve ljude.“
Bojd je, međutim, prenebregnuo njenu aluziju na Šesto čulo.
„Ja takođe. Zar ti se to ne čini čudno?“
„Kako to mislite?“
„Običaj je bio da se loculi, posle smeštanja mrtvaca, zatvore opekama i malterom. Ponekad su ih
pokrivali mermernom pločom. Ali, ovo još nikad nisam video. Zašto su ostavili tela na otvorenom?“
Namrštila se, razmišljajući o Katakombama Svetog Kaliksta u Rimu. Sagradili su ih hrišćani,
sredinom drugog veka, i prostirale su se na površini od devedeset jutara, sa četiri nivoa i dvadesetak
kilometara hodnika.
Kad joj je bilo deset godina, posetila je sa školom te ruševine. Bio je to doživljaj koji ju je u toj
meri oduševio da je saopštila roditeljima da želi da postane arheolog. Majka se osmehnula i rekla da
može da postane šta god hoće, pod uslovom da vredno uči. Međutim, taj odgovor nije se dopao ocu.
Kad je najzad prestao da se smeje, pogledao je Mariju pravo u oči i rekao joj, sasvim ozbiljno, da
dobre devojke ne sanjare nego da se trude da nađu muža.
Bio je to trenutak koji nije nikad zaboravila. Ni oprostila.
„Ispravite me ako grešim“, rekla je, „nisu li grobovi hrišćana u Svetom Kalikstu isto ovako
otvoreni? Sećam se da sam videla mnogo rupa u zidovima.“
„Videla si rupe, ali ne i tela. Običaj prvih hrišćana bio je da tela mrtvih umotaju u pokrov i potom
ih polože u loculi i zatvore. Rupe o kojima govoriš napravili su pljačkaši i naučnici. Ali, to ovde nije
slučaj. Ako pogledaš...“
Bojd je zaćutao u pola reči. Pažnja mu se usredsredila na hodnik ispred njega. Nešto nije bilo u
redu. Hodnik se pružao kroz pomrčinu, vijugajući kroz kamen poput crne zmije. Pokušavao je da mu
sagleda kraj, ali nije mogao. Senke su igrale oko njega, a bacale su ih ljudske ruke koje su landarale
iz grobova kao da posežu za njegovom baterijskom lampom. Kao da ih je njegovo prisustvo na neki
način trglo iz vekovnog sna. U trenutku panike, uzmakao je i naleteo pravo na jednu ispruženu ruku i
osetio kao led hladne prste na listu noge. Iz usta mu se oteo krik užasa, uskoro propraćen tihim
Marijinim vriskom.
„Šta se dogodilo?“ uznemireno je upitala. „Šta nije u redu? Jeste li videli nešto?“
Bojd je duboko uzdahnuo i prasnuo u smeh, sasvim u neprilici. „Izvini, molim te... Isprepadao sam
se.“ Lice mu se zajapurilo. „Nisam hteo da te uplašim. Zaista nisam. Samo sam nervozan. To je sve...
Prosto sam naleteo na ruku i trgao sam se.“
„Na ruku? Naleteli ste na ruku? Pobogu, profesore! Kad me infarkt nije strefio.“
16. „Veruj mi, znam kako si se osećala. Ni meni nije mnogo nedostajalo.“
Marija je stavila ruku na grudi i zatvorila oči. Srce joj je u grudima udaralo kao malj. Duboko je
uzdahnula, pokušavajući da se izbori s naletom adrenalina.
„Sigurni ste da je sve u redu?“
Stidljivo se osmehnuo. „Da, draga moja, kad ti kažem.“
„Dajte onda da krenemo. Moram da potrošim ovu silnu energiju.“ Nekoliko sekundi hodali su
zajedno pored niza neobeleženih grobova, ni trenutka ne zastajući da bi pogledali tela. Još uvek su bili
previše nervozni za to.
Trideset koraka dalje, hodnik se račvao. Levi pravac vodio je ka stepenicama koje su lagano
zavijale u pomrčinu u dubini. Desni hodnik nastavljao je pravo, prema stotinama novih tela.
Bojd se okrenuo Mariji. „Dame biraju.“
„Hajd'mo niz stepenice. Čula sam da u podrumu imaju divan dućan sa suvenirima.“
Klimnuo je glavom, a zatim se uputio stepenicama. Nogostupi nisu bili širi od petnaest centimetara
– savršeno za stopala ljudi iz starine, ali malo za stopala modernih putnika – što je primoralo Bojda
da silazi postrance. Da bi održao ravnotežu, pridržavao se za kamenje koje je štrčalo iz zidova.
Na pola puta, zastao je i okrenuo se prema kameri. „Verujem da se sada nalazimo ispod gornjeg
hodnika, više od šest metara duboko. Kakvo neverovatno dostignuće, ovako izdubiti stenu i sačuvati je
skrivenu od spoljnog sveta. Prosto čudesno!“
„Mislite li da su ove stepenice delo Carstva, ili da su nastale u srednjem veku?“ upitala je Marija.
Zastao je, upijajući sve – zasvođene tavanice, visoke lukove, boje, mirise, zvuke – pre no što je
odgovorio. „Moja pretpostavka je da ovo potiče iz doba Rimskog carstva. Plitki nogostupi na
stepenicama prvi su nagoveštaj, a tu je i plan osnove, tipičan za doba antike.“
Osmehujući se, Bojd je metodičnim tempom nastavio napred. U normalnim okolnostima, sjurio bi
se niz stepenice najvećom mogućom brzinom, ali vrućina u spoljnoj odaji iscrpela mu je snagu. Kad se
tome dodaju neredovna ishrana i san, bilo je dobro što uopšte stoji na nogama.
„Profesore? Šta mislite, šta se nalazi tamo dole?“
Taman je zaustio da joj odgovori, kad se na vidiku ukazao hodnik, koji se prostirao pred njim poput
korita potoka. Bez kripti, grobova, vrata. Samo prazan hodnik dokle god mu je pogled dopirao.
„Čudno“, promrmljao je. „Čini mi se kao da smo dospeli u neki drugi svet.“
Marija je klimnula glavom. „Izgleda kao da su ga dekorisali Amiši.“ Bojd je ignorisao njen
komentar i lagano krenuo hodnikom tražeći putokaze. Petnaestak metara kasnije, na levom zidu opazio
je kamenu ploču. Bila je iste nijanse braon boje kao ostatak hodnika, pa ipak, njena površina beše
upadljivo drugačija. Ne govoreći ni reči, Bojd je otrčao do nje i smesta položio dlanove na njenu
hladnu površinu. Zatim je stao da prevlači prstima preko nje, kao slep čovek kada čita, opipavajući
plitke žlebove laganim, nežnim potezima.
Marija je stajala malo podalje, zbunjena njegovim čudnim ponašanjem. Htela je da ga upita šta se
kog đavola dešava i zašto se ponaša još čudnije nego inače, ali beše joj dovoljan jedan pogled pa da
shvati odgovor. Jedan pogled na njegovo lice i odjednom je sve postalo logično.
Njen mentor, jedini čovek kome je istinski verovala i u koga se uzdala, nešto je krio.
* * *
17. Otišavši do dela obale koji se nalazio iza terena dvorca, Nik Dajl je shvatio da danska policija
nikad neće rešiti slučaj. Osim, dabome, ako ne postoji svedok koga još nisu pomenuli ili ako
bezbednosna kamera nije nekim slučajem snimila zločin. U suprotnom, policijske metode bile su suviše
aljkave da bi uhvatili bilo koga. Ne samo da su dirali telo, nego su učinili vrlo malo da zaštite mesto
zločina.
U savršenom svetu, zapečatili bi celu oblast, postavili privremene barijere koje bi sprečavale
ulazak radoznalaca i ublažili nalete vetra koji je duvao iz pravca kanala. Umesto toga, policajci su
šetali plažom kao da su na odmoru, šutirali pesak i bezočno ignorisali propise o očuvanju dokaza.
„Oprostite, vi ste gospodin Dajl?“
Dajl se okrenuo nadesno i ugledao lepo obučenu ženu koja je išla prema njemu. Izvukla je značku i
podigla je da može da je vidi.
„Da, ja sam Dajl“, rekao je naposletku.
„Ja sam Aneta Nilson iz NCB u Kopenhagenu. Jutros sam telefonom podnela izveštaj.“
Dajl se rukovao s njom, osmehnuvši se, napola iznenađen činjenicom da je lokalna filijala poslala
ženu da rešava ovako komplikovan slučaj. Nije imao ništa protiv žena istražitelja, ali većina
rukovodilaca u Interpolu mnogo je sklonija predrasudama od njega.
„Milo mi je, Aneta. Molim vas, zovite me Nik.“
Klimnula je glavom i izvukla beležnicu. „Tako mi je drago što ste ovde. Pokušavam da nateram
šefa policije da razgovara sa mnom. Međutim, izbegava me.“
Tipično, pomislio je Dajl. „Šta možete da mi kažete o žrtvi?“
„Belac, star između trideset i četrdeset godina, nema tetovaža ni pirsinga. Smrt je nastupila negde
jutros, po svoj prilici u praskozorje. Ubodne rane na dlanovima, stopalima i grudnom košu. Ozbiljne
povrede lica i usta. Ovo potonje navodi nas da poverujemo da je pretučen.“
„Znamo li ime?“
Slegla je ramenima. „Lokalci su mu uzeli otiske, ali ne znam da li su dosad dobili rezultate.“
„Mesto pristupa?“
„Plaža je najlogičnija pretpostavka. Prednji deo dvorca dobro je osvetljen i čuvan. Isto tako i
unutrašnjost. Na nesreću, dok sam stigla ovamo, policija je eventualne otiske stopala već prekrila
svojim.“
„Broj počinilaca?“
„Moralo ih je biti više. Krst je pretežak za jednog čoveka.“
„Još nešto?“
„Ostavili su poruku.“
„Šta su ostavili? Pokažite mi.“
Povela ga je do krsta, koji je ležao na travi blizu peska. Tela nije bilo.
„Poruka je ispisana četkicom na orahovoj tablici i pričvršćena za vrh krsta dugačkim, vertikalno
zabodenim klinom.“
Dajl je naglas pročitao poruku.
„U IME OCA.“
Klekao je pored tablice da bi je pobliže pogledao. Slova behu visoka oko dvanaest centimetara,
ispisana rukom, crvena. Sve vrlo uredno odrađeno. Kao da je ubica u slobodno vreme pohađao kurs
18. krasnopisa. Neposredno pre naprednog tečaja drvodeljstva. „Pretpostavljam da ovo nije krv.“
„Crvena boja“, potvrdila je. „Pokušavamo da uđemo u trag nijansi i proizvođaču. Ko zna? Možda
nađemo kofu s ostatkom boje u obližnjem kontejneru.“
„Čisto sumnjam. Ovaj natpis nije ispisan ovde. Ubice su ga donele.“
„Kako znate?“
Dajl je približio nos drvenoj tablici i onjušio. „Tri razloga. Jedan, natpis je suv, što ne bi bilo
slučaj da je ispisan jutros. Pored obale je previše vlažno da bi se išta tako brzo osušilo. Dva, da su ga
ispisali ovde, bio bi neuredan. Vetar koji duva plažom nosi pesak, koji bi se lepio za boju kao magnet.
Nema šanse da su ga ispisali ovde. Previše je uredan.“
„A tri?“
Uspravio se iz čučnja i napravio grimasu, znajući da je ovo tek prva u nizu žrtava. „Natpis je bio
samo šlag na torti. Da nam se narugaju. Stvarno umetničko delo je žrtva, način na koji su ubili
jadnika. To je ono na šta moramo da se usredsredimo.“
Iza njih začuo se aplauz, propraćen podrugljivim „Bravo!“
Dajl je duboko uzdahnuo i okrenuo se. Nijednog trenutka nije posumnjao u to da pred sobom ima
lokalnog šefa policije, jer je već mnogo puta imao posla s istom vrstom idiota, i svaki put je bilo isto.
Rugali su se Dajlu zato što je bio budža iz Interpola koji je zagazio na njihov teren. Potom, Dajl bi
telefonirao njihovom neposrednom rukovodiocu i bivali su primorani da mu se uvlače u dupe i
ispunjavaju mu svaki ćef tokom preostalih nekoliko dana.
Ali, Dajl danas nije imao živaca. Svakako ne za bizgova koji ne ume da rukovodi mestom zločina.
Stoga se, umesto da ga pusti da progovori, okrenuo na peti i zaleteo se prema njemu poput razjarenog
nosoroga. „Jebo te, gde si ti dosad? Ima već pola sata da te tražim, al' izgleda da si se previše usrao
da bi se pojavio.“
„Kako, molim?“
Dajl naglim pokretom isuče svoju značku i podigne je tik do okruglog, zadriglog čovekovog lica.
„Ako si ti ovde glavni, znači i da si ti onaj koji me izbegava.“
„Niko mi nije rekao...“
„Šta? Da je Interpol zainteresovan za slučaj? Nešto mi je teško da poverujem u to, zato što je
agent Nilson od rane zore ovde. Prema njenim rečima, tvoji ljudi nisu bili ni najmanje predusretljivi.“
Šef policije pogledao je u Nilsonovu, a zatim ponovo u Dajla, pokušavajući da smisli nešto
pametno. Dajl je, međutim, odbijao da mu pruži priliku. Odavno je već čuo sve moguće izgovore i nije
imao nameru da ih ponovo sluša. U slučaju kao što je ovaj, vreme je bilo i previše dragoceno.
„I da nisi ni pokušao da mi trućaš neka sranja o nadležnosti. Žrtva je donesena ovamo s mora, iz
kanala čija jedna polovina pripada Švedskoj, što znači da je ovo međunarodni slučaj. Međunarodni
slučaj podrazumeva Interpol, a Interpol podrazumeva mene. Kapiraš? Mene! To znači da je potrebno
da konačno mrdneš dupe i kažeš mi sve što treba da znam. U suprotnom, tako mi boga, pozvaću sve
novinare u Evropi i saopštiti im da si ti razlog što slučaj još uvek nije rešen.“
Muškarac je trepnuo nekoliko puta, ošamućen. Kao da mu je ovo bilo prvo ribanje u životu.
„E, da“, dodao je Dajl, „još nešto. Kad se ukrcam u avion i odem iz ove nedođije, očekujem da se
ti i tvoji ljudi odnosite prema agentu Nilson s najvećim mogućim poštovanjem. Ona radi za Interpol,
što znači da je moja produžena ruka. Je 1' jasno?“
Šef policije klimnuo je Nilsonovoj, a potom ponovo pogledao Dajla.
20. se sastojao iz dva osnovna dela: izdržati mučenje i mučiti. Pejn je i jedno i drugo položio s najvišim
ocenama.
Stoga se usresredio na neke druge stvari, umesto da se zamara razmišljanjem o onome što ga čeka.
Uglavnom na događaje iz proteklih nekoliko godina. Na sve ono što ga je dovelo u ovaj škripac u
kojem se našao.
Nažalost, porodične obaveze primorale su ga da napusti vojnu službu mnogo pre nego što je to
zaista želeo. Njegov deda, čovek koji ga je podigao, preminuo je i ostavio mu porodični biznis. Milione
dolara vrednu korporaciju pod nazivom „Pejnovi pogoni“. Istini za volju, Pejn nije želeo da bude deo
tog sveta. Izabrao je vojsku, da bi izbegao te obaveze. Želeo je da iskuje sopstveni identitet i stekne
sopstveni ugled. Želeo je da bude svoj čovek. Međutim, kad je deda umro, sve se promenilo.
Odgovornost ga je naterala da preuzme kormilo. Kao da je to njegova sudbina. Njegov teret.
„Pejnovi pogoni“ behu otelovljenje američke priče o uspehu. Bila mu je dužnost da zaštiti tu
baštinu.
Pejnov deda je u mladosti uložio svu ušteđevinu u osnivanje male proizvodne kompanije blizu reke
Ohajo. Industrija čelika nalazila se tada u punom zamahu, a Pitsburg je bio prestonica. Vazduh je bio
čađav, a reke su imale boju rđe, ali njegov biznis je cvetao. Bedni doseljenik koji je radio u fabrici u
Biver Kauntiju, postao je tajkun. Najuspešniji Amerikanac poljskog porekla u istoriji SAD.
A sada je sve – kompanija, zemlja, bogatstvo – pripadalo unuku. Nekom bez iskustva.
Pejn je znao da tu nije u svom elementu. Stoga je prebacio dužnosti na upravni odbor i usmerio
vreme i energiju na dobrotvorni rad. Njegovo prvo dobro delo? Zapravo, to i nije bilo pravo dobro
delo. Više investicija. Dao je Dejvidu Džonsu, koji je u isto vreme napustio vojnu službu, dovoljan
početni kapital da otvori sopstveni biznis. Džons je oduvek sanjao da vodi detektivsku agenciju, a Pejn
je imao sredstava da mu u tome pomogne. Stoga je pomislio, što da ne? Posle dedine smrti, od bliskih
ljudi ostao mu je samo Džons, koji mu je bio kao brat.
Dabome, pošto je Pejn bio belac, a Džons crnac, nisu ni najmanje ličili. U svakom slučaju, Pejn je
prve godine bio srećan. Skupljao je novac za Fond za borbu protiv raka Marija Lemjua
4
i ostale
pitsburške dobrotvorne ustanove, dok je Džons krstario gradom u potrazi za klijentima. Povremeno je
Pejn pomagao Džonsu u sočnijim slučajevima, ali uglavnom su se bavili svaki svojim poslom.
Druge godine, Pejna su već počeli da hvataju pundravci. Voleo je dobrotvorni rad, ali od života je
priželjkivao više od uloge domaćina golf turnira i prijema s obaveznim smokingom. Nedostajalo mu je
uzbuđenje MANIJAKA. Navala adrenalina u krvi svaki put kad bi riskirao život. U svetu biznisa to nije
mogao da dobije. Najgore što je moglo da ga snađe bilo je da se poseče na papir. Stoga je Pejn sve
više radio s Džonsom. Ponovo su postali dvojac. Doduše, bavili su se manje značajnim stvarima.
Nekada su spasavali taoce, rušili vlade. Sada su pratili muževe preljubnike i pronalazili izgubljene
kućne ljubimce. I obojicu je mučio osećaj da su pali s konja na magarca.
Zato su tragali za uzbuđenjem gde god je postojala mogućnost da ga nađu. Sve da bi vratili onaj
nekadašnji prijatan osećaj. Da bi sačuvali elan. Da bi osećali da su živi. Plivanje sa ajkulama u
Australiji. Automobilske trke u Brazilu. Akrobatsko padobranstvo u Južnoj Africi. Podvodne
ekspedicije u vodama Floride.
I, naposletku, trka s bikovima u Španiji. To ih je i dovelo u Pamplonu. Nažalost, to ih je dovelo i u
ovaj škripac. Zaboravljeni u zatvoru. Sami. U Španiju su došli po adrenalin. Dobili su zatvor.
* * *
22. Zaintrigirana, Marija je proučavala likove i zaključila da Bojd cilja na nešto. „Možda je ovo
umetničko delo dodato nakon što su Rimljani prešli u hrišćanstvo? Možda su napravili ovo kao
spomen na raspinjanje Isusa, negde sredinom 4. veka, još uvek hiljadu godina pre Papske šizme.“
Bojd je zurio u središnji reljef, zadivljen njegovom životnošću. Delovao je toliko živo da je
praktično mogao da ga čuje kako se smeje. „Ako je to slučaj, zašto se lik na završnom kamenu smeje?
Hmmm? Rimljani su ubili Sina Božjeg, ali su naposletku shvatili svoju grešku. A onda, u času
pokajanja, prihvatili su Nazarećaninovu veru i veličali uspomenu na Njegovo stradanje rugajući mu se
nasmejanom statuom... Nekako ne mislim da bi to bilo umesno.“
„Verovatno ne“, priznala je.
Rešena, Marija se zagledala u luk, pokušavajući da otkrije vezu između biste i likova Hrista koji su
je okruživali. Stvar se dodatno zakomplikovala time što joj se, što je duže gledala lice nasmejanog
čoveka, sve više činilo da ga je već negde videla. „Profesore, da li se meni samo pričinjava, ili možda i
vi prepoznajete ovo lice?“
„Taman sam hteo ja tebe to da pitam. Izgleda poznato, zar ne?“
Marija je razbijala glavu, nabrajajući u mislima stotine istorijskih likova.
„Da nije možda neko čuven, kao Oktavijan ili Trajan? Možda čak Konstantin I, prvi hrišćanski
imperator?“
„Ne mogu ništa sa sigurnošću da kažem bez priručnika. Ovo bi mogao da bude bilo ko.“
Napravila je grimasu, shvatajući da je Bojd u pravu. „Ma neka, setiću se već. Možda mi
starolatinski nije jača strana, ali zato nikad ne zaboravljam lica.“
„Ako se setiš, obavezno mi reci. Stvarno bih voleo da shvatim ovu skulpturu i reljef. Podtekst me
zaista zbunjuje. Šta li je, zaboga, ovaj umetnik pokušavao da kaže o Hristu?“
Dok su se kretali napred, Bojdovo svetlo prodre u ogromnu odaju, otkrivajući prostranstvo gotovo
tri puta veće od prethodne prostorije. Mereći preko osamnaest sa devet metara, ogroman prostor beše
ispunjen desetinama rukom klesanih kamenih kovčega različitih oblika i veličina, a svaki je sadržavao
neki rimski istorijski prizor. I to nisu bila jedina umetnička dela. Zidovi odaje behu ukrašeni nizom
fresaka iz prvog veka, po tematici i koloritu upadljivo sličnim onima koje su videli u prvoj prostoriji.
„Blagi bože!“ jeknuo je Bojd. „Pogledajte ovo, molim vas. Graditelji starog Rima stvarno su išli
ispred svog vremena. Kao što sam već rekao, veliki broj njihovih građevina i danas postoji. Ipak, baš
imamo sreće da ovo mesto nije nikad uznemiravano. Jedan mali zemljotres zauvek bi zatrpao ovaj
lokalitet.“
Marija se namrštila na sam pomen te mogućnosti. „Šta kažete, da ja pažljivo snimim sve ovo pre
no što se tako nešto desi?“
„Zvuči odlično, draga moja. To će mi pružiti priliku da ispitam ove kovčege.“
Pritisnuvši prekidač, počela je da snima, dokumentujući odaju sleva nadesno, sve vreme se lagano
povlačeći ka uglu iza sebe. Počela je od fresaka, koncentrišući se na jedan živopisan prizor za drugim,
pre no što je prebacila fokus na zasvođenu tavanicu i desetine kovčega koji su ispunjavali prostoriju.
Nije imala pojma da jedan od njih sadrži najvažnije otkriće svih vremena. Tajnu koja će zauvek
promeniti njen život – i istoriju sveta.
* * *
Velečasni Erik Jansen. Iz Vatikana. Raspet. U Hamletovom dvorcu.
23. Nik Dajl je znao da će ova priča biti prava poslastica za medije, ukoliko mu ne uspe da odmah
eliminiše šekspirijanski pristup. S religijskim aspektom nije mogao da uradi ništa – teško je bilo
objasniti raspinjanje sveštenika – ali eliminisanje Hamleta bilo je ostvarivije.
Na nesreću, Dajl nije znao mnogo o književnosti, tako da je odlučio da pozove Anrija Tulona,
pomoćnika direktora u Odeljenju za ubistva. Tulon je bio Francuz, ljubitelj vina koji je umeo
nadugačko i naširoko da priča o svim mogućim temama na kugli zemaljskoj. Bez obzira na to da li je
posredi kvantna fizika, fudbalska statistika ili recept za fondi, Tulon je bio čovek koji je znao sve
odgovore.
„Zdravo, Anri, ovde Nik“, rekao je Dajl. „Imaš li minut?“ Tulon je odgovorio promuklo:
„Naravno.“
„Čoveče, jesi li dobro? Zvučiš mi nekako bolešljivo.“
„Oui, dobro sam. Samo sam noćas zaginuo do kasno. Opet.“
Dajl se osmehnuo, ni najmanje iznenađen Tulonovim mamurlukom. Bančenje je bilo jedan od
glavnih razloga što su Dajla unapredili pre Tulona. To, plus želja Interpola da ima Amerikanca na čelu
odeljenja, što beše retkost u organizaciji kojom su dominirali Evropljani. „Nego, reci mi, kol'ko znaš o
Šekspiru?“
„Više od njegove rođene majke.“
„A o Bibliji?“
„Više od Dena Brauna. Što pitaš?“
Dajl mu je na to ispričao pojedinosti u vezi sa slučajem i rekao mu šta traži. Zašto je Jansen
kidnapovan u Rimu, a ubijen u Danskoj?
„Religija igra važnu ulogu u Šekspirovom svetu“, odgovorio je Tulon.
„Ipak, ne mogu da se setim nekog njegovog lika koji je raspet. To bi u to vreme bila jeres.“
„Dobro, onda zanemari raspinjanje i usredsredi se na ubistvo. Pored lokacije, pada li ti na pamet
bilo kakva druga veza sa Hamletom?“
„Ono što mi privlači pažnju jeste natpis na vrhu krsta. Ko god je to napisao, ima briljantan um. Da
li je 'OTAC' aluzija na Boga, lik iz Šekspirove drame ili na ubičinog oca? Na prvi pogled,
pretpostavljam da je aluzija na Hamleta. Zaplet prati princa Hamleta dok se sveti za smrt kralja – sin
se sveti za smrt oca. Meni zvuči savršeno. Sve dok ne ispitaš metod egzekucije. Po meni, raspinjanje
na sav glas viče 'Hrist', a ne 'Šekspir'. Da je ubici stalo do Hamleta, odabrao bi mač.“
„Znači, ovo ima veze s religijom?“
„Ne mora da znači. Mogla bi da bude reč o ocu žrtve ili ubičinom ocu. Ali, baš zato je taj natpis
briljantan. Moraš da ispitaš sve te mogućnosti, dopadalo ti se to ili ne. Po svemu što znamo, može biti
da ubica prosto nastoji da te zbuni.“
„Može biti. Ili je možda posredi nešto drugo, nešto što ti je promaklo.“
„Na primer?“
Dajl se osmehnuo, zadovoljan što Tulon ipak ne zna sve. „Žrtva je bila sveštenik. Po svemu što
znamo, natpis se može odnositi i na njega. Otac Erik Jansen.“
„Što samo naglašava ono što sam rekao, da je natpis briljantno smišljen. Upečatljiv a dvosmislen.
Savršen način da privučeš pažnju, a da pri tom ne odaš ništa.“
„Zato sam i odlučio da te pozovem. Da udarim inteligencijom na inteligenciju.“
25. „Ako ne spadaš u vernike?“
„Pa sad, pretpostavljam da to zavisi od čoveka do čoveka. Neki ljudi drže sumnje za sebe, da bi se
uklopili u naš hrišćanski svet. Drugi se priključe sinagogi ili hramu ili svetilištu i priklone se nekoj od
nehrišćanskih vera. Zatim, naravno, imaš i treću grupu. Nepredvidljive. To su ti oni kojih boli uvo šta
društvo misli o njima, ljudi koji uživaju da talasaju. Da sam od onih koji vole da se klade, šta misliš, u
koju bih kategoriju smestio ubicu?“
Dajl se osmehnuo, priželjkujući da su sva njegova pitanja bila ovako laka.
„Hvala ti, Anri, cenim tvoju otvorenost. Javi mi ako ti još nešto padne na pamet.“
„Sigurno, Nik.“
Spremivši mobilni telefon, Dajl se okrenuo agentu Aneti Nilson, koja je stajala sa strane i
osmehivala se.
„Delujete zadovoljno“, rekao je. „Dobra vest?“
„Maločas sam razgovarala s Rimom. Velečasni Jansen imao je mali stan blizu Vatikana. Kad se
nije pojavio na sastanku u devet uveče, pokušali su da ga pozovu, ali nisu mogli da dobiju vezu.
Međutim, nisu pomišljali da je posredi nešto ozbiljno, sve do jutra, kad nije došao na posao. Tada su
odlučili da pozovu policiju.“
„A šta je s Vatikanom? Znamo li šta je Jansen radio za njih?“
„Još radim na tome. Svakog trenutka očekujem poziv od njegovog pretpostavljenog. Uz malo sreće,
pojasniće nam neke stvari.“
„Ne bih računao na to. Već sam imao posla s Vatikanom. Skloni su da ćute kao ribe kada su njihovi
poslovi posredi. Naravno, ko bi im zamerio? I ja bih bio tajanstven da u podrumu držim zaključanu
zbirku umetničkih dela vrednu milijardu dolara... Šta rade naši u Rimu?“
„Forenzički tim pretražuje Jansenov stan. Rekoše da će me pozvati ako nađu bilo šta vredno
pomena. Kompletan izveštaj dobićemo sutra.“
„Fino ste ovo odradili, Aneta. Impresioniran sam. Učinite mi uslugu i pratite razvoj događaja u
Vatikanu. To što su obećali da će se javiti, ništa ne znači.“
Štaviše, nasmejao se Dajl u sebi, javiće se samo nekim čudom. Marija je koračala odajom, pažljivo
snimajući desetine kovčega. Sivi sanduci, poređani u nekoliko pravih redova, behu različitog oblika i
veličine – neki su imali dimenzije video rikordera, dok su ostali bili bliži veličini mrtvačkog sanduka –
ali jedno im je bilo zajedničko: savršenost umetničke izrade.
* * *
Prizori kolosalnih scena bitaka, koji su obeležavali značajne rimske pobede u ranom razdoblju
Carstva, behu uklesani u tvrd kamen na više kovčega. Ponosne vojskovođe stoje u dvokolicama koje
vuku konji, dok se legionari hrabro bore na dalekom bojnom polju. Umorni ratnici, lica poprskanog
krvlju žrtava, marširali su, šireći granice otadžbine satirući buzdovanima sve pred sobom. I rimski
junaci, s profilima uklesanim u kamen s takvom preciznošću da...“
„O bože“, promrmljala je Marija. Žurno je pritisla prekidač za pauzu na video kameri. „Sećate li
se lica koje je izgledalo kao da se smeje Hristovoj smrti?“
Prišao joj je. „Razume se da se sećam. Onaj bogohulni lik zauvek mi se urezao u pamćenje.“
Marija je pokazala prema malo više od pola metra visokoj kamenoj kocki pored svojih nogu.
„Vratio se.“
26. Bojdu je bilo dovoljno da pogleda kutiju, pa da shvati da je Marija u pravu. To je bio on, zaista, s
detaljno isklesanim đavolskim osmehom. „E sad sam zbunjen. Šta će on ovde?“
Marija pređe prstom u rukavici preko isklesanog lica. „Ne znam. Ali, izgleda vrlo srećan.“
„Marija, dok ste snimali reljefe, da li ste uočili ovog čoveka još negde?“
Odmahnula je glavom. „Rekla bih vam da jesam.“
„Šta je s njegovim licem? Sećate li se odakle ga znate?“
Marija je zurila u lik. „Ne, ali moram da priznam da me to dovodi do ludila. Znam da sam ga već
videla. Jednostavno znam!“
Bojd je ustao i žurno pregledao ostale kovčege u prostoriji. Iako su bili različite veličine, shvatio
je da svi imaju sličnu temu: behu ukrašeni prizorima rata. Svi, osim jednog – onog s nasmejanim
čovekom.
„Ovaj je morao biti neki imperator. Ili, u najmanju ruku, veoma moćan i bogat čovek. On je ovde
jedini koji je dobio zasebnu kocku.“
„Plus, nalazi se i tamo na luku. Očigledno su ga izuzetno poštovali.“
„Ali, zašto?“ Bojd je razmišljao o tom pitanju hvatajući sanduk raširenim prstima. Posle kraće
pauze, pažljivo je kliznuo dlanovima preko ruba poklopca, isprobavajući da li je dovoljno čvrst da se
može pomeriti a da se ne ošteti.
„Znam da se ovo kosi s mnogim stvarima kojima sam te učio, ali...“
Marija je klimnula glavom, shvatajući. „Želite da vidite šta se nalazi unutra.“
„Moram. Ne mogu da odolim. To ti je drčni mladić u meni.“
„U redu je. Već sam pomišljala da odem po ćuskiju i sama skinem poklopac.“
Trebalo im je skoro pet minuta da izvuku kameni poklopac iz njegovog tesno prianjajućeg žleba, ali
kad su to uspeli, posle više nije bilo teško. Bio je mnogo lakši nego što su očekivali.
„Pažljivo!“ preklinjao ju je Bojd. „Ovaj kamen na sebi ima značajnih putokaza o identitetu ovog
čoveka. Bilo bi mi stvarno mrsko da mu se išta desi.“
Spustili su reljefima ukrašen poklopac na pod, vodeći računa da ga ni ne ogrebu. Potom, kad su
najzad bili zadovoljni položajem u kojem su ga ostavili, nagnuli su se nad sanduk da vide šta su
pronašli.
„Prinesi lampu. Brže!“
Marija je dograbila baterijsku lampu i uperila je u sanduk. Bleštav mlaz svetlosti nadjačao je
tamu, otkrivajući jedini predmet koji se nalazio unutra: tanak bronzani cilindar.
„Šta je to?“ upitala je.
Podigavši dvadeset centimetara dug bronzani cilindar, Bojd se osmehnuo.
„To je blizanac, draga moja. Identični blizanac.“
„Blizanac?“
„Oni spisi koje sam pronašao u Engleskoj – oni koji su nas i doveli do katakombi – bili su
pohranjeni u identičnom bronzanom cilindru... Znaš li šta to znači?“
„Ne! Šta?“
Bojd se nasmejao. „Nemam pojma, ali kladim se da je važno!“
Marija se osmehnula, ali u dubini duše znala je da se dešava nešto što joj Bojd ne pominje.
Osećala je to po načinu na koji je držao cilindar u naručju s očinskom nežnošću.
29. Autobusi puni stranaca tutnjali su pored njega na svom putu ka glavnoj kapiji Svetog grada. Ljudi
s kamerama i nemirna deca prolazili su pored klupe na kojoj je sedeo, potpuno nesvesni ko je on ili
zašto je tu. Jedino o čemu su razmišljali bili su Trg Svetog Petra, Sikstinska kapela i svi oni
veličanstveni artefakti u Vatikanskom muzeju, ne primećujući starog čoveka u skupom odelu ili dvojicu
telohranitelja koji su stajali iza njega.
Naravno, to je i bio razlog što je dolazio ovamo, izopačeno uživanje koje je nalazio posmatrajući
taj silan narod koji je vadio teško zarađene pare da bi kupovao turističke priručnike i plaćao privatne
obilaske. U međuvremenu, on je sedeo na svojoj klupi svestan da ogromna većina vatikanskog blaga
leži sakrivena ispod ulica po kojima hodaju turisti, zaštićena u hermetički zatvorenim podzemnim
prostorijama prema kojima je Fort Noks bio obična kasicaprasica. Osmehnuo se, shvatajući da niko od
njih, bez obzira na to ko je ili koliko novca ima, neće nikad videti blaga koja on gleda svakog dana.
Sadržaj Archivio Segreto Vaticano. Vatikanskog tajnog arhiva. Zvanična titula Benita Pelatija
glasila je ministar za starine, a na tom položaju nalazio se već više od tri decenije. Nezvanično, širom
Italije bio je poznat kao „kum“ arheologije, jer se beše zarekao da će zaštititi svaku relikviju nađenu
na italijanskom tlu, pa makar to nastojanje zahtevalo i kršenje zakona. Neki kritičari su s
neodobravanjem gledali na njegove sumnjive metode, pogotovo prvih godina, kad je tek počinjao da
stiče reputaciju nasilnika. Međutim, ne i Vatikan. Oni su znali da je čovek s njegovim talentima pravo
blago. Ne samo zbog svog akademskog znanja, već i zbog spremnosti da učini sve što je potrebno da bi
ostvario rezultate.
Svakoj organizaciji, čak i crkvi, takvi ljudi mogu da budu od koristi. Ipak, u početku, Benito se
isticao ekspertizama u svetu umetnosti, a ne brutalnošću. Kardinal Pjetro Bandolfo, nekadašnji
predsedavajući vatikanskog Vrhovnog koncila, bio je Benitov prijatelj iz detinjstva i najveći saveznik.
Bandolfo se u politiku razumeo bolje od ostalih kardinala i ubedio je Vatikan da svoje mesto u
savremenom svetu može da sačuva samo ako udruži snage s Benitom, čovekom školovanim izvan
okrilja Crkve. Čovekom koji može da unapredi njihov zastareli sistem. Čovekom koga ne sputava
papski zakon. Vatikan se naposletku složio i Benito je angažovan.
Njegov prvi projekat bilo je uređenje najdragocenijeg imanja: Tajnog arhiva.
Prošavši prstima kroz unazad začešljanu sedu kosu, Benito se prisetio dana kad su ga odveli u
podrume. Kakva je to čast bila! Manje od trideset ljudi beše posvećeno u tajne sadržaja vatikanskih
zbirki: kustosi, starešine Svete kongregacije kardinala i Kurija. Sve sami pobožni katolici koji su život
posvetili Bogu i činili etablirani deo Crkve. Ali, ne i Benito. Bio je prvi autsajder kome je dozvoljen
neograničen pristup podrumima. Ikad. A taj doživljaj naterao ga je da zadrhti. Nikada ranije nije
video toliko lepih stvari na jednom mestu. Slike, statue i blaga ispunjavali su jednu prostoriju za
drugom. Plus više od šezdeset pet kilometara polica na kojima su se nalazili isključivo rukopisi: svici,
pergamenti i kamene ploče dokle god je pogled dopirao.
Nažalost, kad je prva ošamućenost lepotom prošla i Benito počeo da razmišlja o svom poslu,
shvatio je da u Arhivu vlada neverovatna zbrka. Kompjuteri su se tada tek pomaljali na horizontu, tako
da je sve bilo zavedeno u kartičnim katalozima, sličnim onima u javnoj biblioteci. Kartice su, dabome,
mogle da se premeste, zagube ili ukradu. Benitovu zbunjenost dodatno su povećali sami kustosi. Kroz
vekove, ljudi zaduženi za vođenje Arhiva preferirali su različite načine beleženja podataka. Neki su
artefakte zavodili po godinama, drugi po zemljama, a ostali po temama. Jedan kustos upotrebljavao je
sistem koji Benito nije nikad uspeo da protumači. Za njega, sve to je bilo zadivljujuće. Imao je pred
sobom najdragoceniju zbirku na svetu, a ipak, nalazila se u totalnom haosu.
Međutim, taj haos ga je oduševljavao. Ne samo zato što mu je bila čast da svaku stvar smesti tamo
30. gde je smatrao da pripada, nego i zato što je shvatio da ako ni kustosi ne znaju gde se šta nalazi u
podrumima, onda to svakako ne zna ni Vatikan. A ukoliko je to slučaj, ko zna na šta sve može da naiđe
kad začeprka dublje po utrobi Crkve.
Bio je tek prvi dan na poslu, a već je dobio pozivnicu za najveći lov na blago svih vremena.
Bila je to šansa koja mu je zauvek promenila život.
Dante je bio jedan od najboljih pomoćnika Benita Pelatija, efikasan sledbenik koji se maksimalno
trudio da stariji čovek bude zadovoljan. Stigao je na vreme i pozdravio Benita poljupcem u oba
obraza. Nisu ništa govorili, nisu razmenjivali ljubaznosti. Ovo je bio poslovni sastanak, a ne
prijateljsko druženje. Ćaskaće drugi put. Možda nikad.
Dante je bio mnogo krupniji od Benita i upola mlađi. Ipak, imali su izvesne sličnosti u crtama lica,
pogotovo u načinu na koji su im se nosevi spuštali od duboko usađenih očiju. Rimljani su to nazivali
carskim likom, mada Dante nije mario za svoje lice, odeću ili kola. Nije davao ni pišljivog boba za te
stvari, jer mu je važan bio samo posao. Bila je to zavisnost koja je upravljala njegovim životom.
Minuti su prolazili. Dante je sedeo i ćutao, strpljivo čekajući da Benito progovori, jer se tako
radilo u Starom kraju. Starac je sazvao sastanak i određivao dnevni red, baš kao i uvek kad bi se njih
dvojica sastali. Jednog dana Benito će umreti, a Dante će dobiti viši položaj u organizaciji. Međutim,
do tada, Dante će sedeti poput odanog psa, proučavajući ljude koji prolaze prepunom ulicom. Čekajući
da mu stari kaže šta ima.
Naposletku, starac je rekao: „Ovo je loš dan za Crkvu.“
Dante nije progovarao, shvatajući da će pojedinosti nailaziti u kratkim naletima, svaka rečenica
odmerena pre no što siđe sa starčevih usana. Kao da Benito nije znao kako da razgovara s njim.
„Sveštenik je nađen raspet... Izdato je upozorenje... Koncilu je potrebna naša pomoć.“
U strukturi vlasti Vatikana, Vrhovni koncil bio je na drugom mestu, odmah iza svetog oca. Barem
na papiru. U stvarnosti, sedam kardinala koji su činili Koncil – predvođeni kardinalom Verčelijem,
čovekom koji je zamenio kardinala Bandolfa kada je ovaj pre manje od godinu dana umro – behu
najmoćniji ljudi Katoličke crkve. Oni su odlučivali šta papa treba da zna, a šta ne. Štitili su papski
tron od svakodnevnih birokratskih zavrzlama. Prostije rečeno, njihov zadatak bio je da se pobrinu da
papa ostane čist kao suza, dok oni donose teške odluke iza zatvorenih vrata. Onu vrstu odluka koje bi
mogle da ukaljaju papstvo i Crkvu.
A kad god bi iskrsli takvi problemi, Benito Pelati obično je bio deo rešenja. Naposletku, posle još
nekoliko sekundi ćutanja, Benito se okrenuo prema Danteu. „Hoću da odeš u Beč... Tamo je u toku
iskopavanje koje želim da nadgledaš... Nešto veoma važno.
„U Austriju?“ upitao je Dante. „Imamo li dozvolu da kopamo tamo?“ Benito ga je netremice
gledao sve dok Dante nije postiđeno oborio glavu.
Trebalo je da zna da se Benitova naređenja ne preispituju. „Sve je spremno... Tvoje je samo da
nadgledaš... Čim bude gotovo, donećeš mi ono što pronađu.“
* * *
Radoznalost je znala potpuno da obuzme doktora Bojda. Iako je trebalo da bude usredsređen na
bronzani cilindar, još ga je više interesovao zvuk. Zaglušujuća grmljavina spoljnog sveta beše suviše
intrigantna da bi mogao da je ignoriše. „Halo!“ dozivao je svojim engleskim akcentom. „Ima li koga
tamo napolju?“
31. Elisa helikoptera nastavljala je da tutnji poput grmljavine neposredno ispred ulaza u katakombe.
„Za ime sveta! Šta to može da bude tako bučno?“ Bojd je razmišljao o tom pitanju koračajući ka
otvoru pećine. „Ljudi bi trebalo da budu malo obzirniji kad...“
Prizor moćne letelice, udružen sa zaglušnom grmljavinom turbina i uraganskim vetrom koji se
dizao oko njega, beše sasvim dovoljan da Bojdu oduzme dah. Pretpostavljao je da buka potiče od neke
mašine uključene gore na visoravni, ali ni u snu nije očekivao da ugleda helikopter koji mu lebdi nad
glavom.
Muškarac na putničkom sedištu iscerio se, a zatim naredio pilotu da zakrene ulevo. Delić sekunde
kasnije, njegova snajperska puška M501 promolila se kroz bočni prozor, nišaneći pravo u Bojda.
„Gospodo“, prošaputao je u mikrofon na svojim slušalicama, „čudni su putevi Gospodnji.“
Dvojica vojnika prekinula su uspon prema visoravni i pogledala uvis, mada ih je ugao iz kojeg su
gledali sprečavao da vide išta značajno. „Šta se dešava, ser? Je li sve u redu?“
Muškarac je žmirkao podešavajući snajperski nišan. „Začas će biti. Jedan hitac i naš najveći
problem postaće prošlost.“
Sa razumevanjem klimnuli su glavom. „Šta mi da radimo?“
Pribio je kundak puške uz rame, pokušavajući da neutrališe uticaj ljuljanja helikoptera.
„Nastavite da se penjete. Trebaćete mi da se pozabavite devojkom i sprečite pristup lokalitetu.“
Bojd je zaklonio oči što je bolje mogao, ali prašina i bljesak sunca nisu mu dozvoljavali da vidi
bogzna šta. „Ehej!“ derao se. „Mogu li vam nekako pomoći?“
Ne čuvši odgovor, promenio je pristup. Umesto da viče, počeo je da maše u pravcu helikoptera,
nadajući se da će mu oni iznutra odmahnuti, a potom odleteti dalje.
„Drž' ga mirno!“ naredio je snajperista. „Mirno!“
Međutim, to je bio nemoguć zadatak. Vetar se poput vodopada valjao s vrha brega i potom kovitlao
spuštajući se do kamenitog terena u podnožju. Rezultat je bio pravi košmar za svakog pilota, džep
turbulencije koji je doslovno gutao potisak naviše koji je letelica pokušala da proizvede. Pilot je
davao sve od sebe da to nadoknadi, povećavajući i smanjujući nagib glavne elise. Međutim, to nije
imalo velikog efekta. Helikopteri prosto nisu predviđeni za let u takvim uslovima.
„Gubim kontrolu“, upozorio je pilot. „Kunem vam se, gubim kontrolu!“
S kamerom u rukama, Marija je ušla u živopisnu prvu odaju, i zatim pravo ka izlazu iz katakombi.
Puzeći kroz uzan otvor, najednom je postala svesna buke i vibracija, onih istih koji su već zaintrigirali
Bojda. „Profesore?“
Nastavila je kamenitom stazom uzbrdo, pokušavajući da zaštiti oči od jakog sunca. S izuzetkom
dlana, jedino što ju je štitilo od zaslepljujuće svetlosti bila je figura koja je stajala na ulazu u pećinu.
Po mršavom obličju, znala je da je to Bojd.
„Profesore? Šta to pravi toliku buku?“
Pre no što je mogao da joj odgovori, začula je nepogrešiv zvuk pucnja iz vatrenog oružja i potom
užasnuto posmatrala kako Bojd zaleže na svojoj osmatračnici i baulja nazad niz stazu. Ne oklevajući
ni trenutka, zario joj je rame u stomak i prikovao je na tlo, štiteći je od žestokog napada. Posle bolnog
klizanja nizbrdo, zgrabio ju je za ruku i povukao u najbliži ugao, starajući se da ostanu izvan dometa
vatre.
„Jesi li dobro?“ zabrinuto ju je upitao. „Da li si povređena?“
Ošamućena, morala je prvo da proveri. „Nisam, dobro sam.“
32. Bojd se osovio na noge i izvirio iza najbližeg izdana. Spolja je još uvek dopirala grmljavina
helikoptera. „Mislim da smo u nevolji. Napolju je helikopter.“
„Helikopter?“
„Da! S vrlo gadnim putnikom unutra. Samo sam mahnuo, a on je zapucao na mene!“ Virio je iza
kamena, ali nije mogao ništa da vidi. „Međutim, to nije ono najgore. Naime, na helikopteru piše
Polizia.“
„Molim? Je l' vi to ozbiljno?“
„Naravno da sam ozbiljan.“ Uhvatio ju je za ruku. „Čuj, u velikoj smo opasnosti. Budeš li me
slušala, preživećemo. Ali, moramo brzo da delamo. Ako slete i iskrcaju se, pobiće nas.“
Bojd se stuštio u ugao i počeo da pretura po kutiji s alatom. „Jesmo li poneli konopac?“
„Konopac? Nismo, ostavili smo ga u kamionetu.“
Na to je Bojd žurno okrenuo kutiju naopako i istresao sadržaj uz glasan zveket. „Pretpostavljam da
će ovo morati da posluži svrsi.“
Buljila je u njega, zbunjena. „Tražili ste konopac, a poslužiće vam i kutija za alat? A da vi meni
ipak kažete šta nameravate?“
„Gledaj i uči, draga moja. Gledaj i uči.“
Bojd je poneo kutiju prema ulazu pećine i pažljivo osmotrio letelicu koja im je ugrožavala život.
Lebdela je manje od petnaest metara daleko od otvora, a putnici su ljutito gledali kroz prozor.
„Marija, dodi ovamo. Uzmi kameru i sve.ostalo što želiš da poneseš. Ne znam hoće li ovo upaliti ili
neće, ali u svakom slučaju mislim da je najbolje da se što pre izgubimo odavde.“
„Odlazimo?“
„Polazi!“ naredio je. „I to brzo!“
Strugnula je ka zadnjem delu plitke pećine, dok je Bojd krenuo napred, odvažno se uputivši u domet
oružja. Nije bio siguran hoće li njegova zamisao uspeti, ali računao je da je sve bolje nego da ostanu
zarobljeni u katakombama.
„Ehej! Evo me!“
Helikopter se istog časa približio, pokušavajući da smanji ugao između snajpera i mete u nadi da
će ovog puta izbeći promašaj. Međutim, taj manevar bio je taktička greška. Dok se letelica lagano
približavala, Bojd je izvukao kutiju za alat koju je dotle krio iza leđa i potom je naglo zavitlao što je
dalje mogao. Metalna kutija letela je kroz vazduh sve dok se nije našla na putu lopatica glavnog
propelera.
Pilot je shvatio šta će se dogoditi tek kad se kutija približila. Naime, toliko je brinuo zbog jakog
vetra i opasne stenovite padine brda, da uopšte nije obraćao pažnju na Bojda i njegovu kutiju za alat.
Bio je to previd koji ga je stajao života.
Klank!
Udar metala o metal proizveo je grozan, prodoran krik, razbivši dve od četiri lopatice i poslavši
gomilu šrapnela na sve strane. Naglim gubitkom potiska, helikopter se nagnuo u stranu, za dlaku
promašivši stene pre nego što je pilot uspeo da povuče letelicu nazad. Nagla promena ugla beše
prevelik napor za zadnju elisu i letelica je, kovitlajući se kroz vazduh poput pokvarene vašarske
vrteške, počela da se stropoštava pravo prema Bojdovom kamionetu, 210 metara niže. Sekund-dva
kasnije, lomljavu metala prigušila je snažna eksplozija koja je sunula uz stene, doslovno zatresavši tlo
pod Bojdovim nogama.
33. „Briljantno!“ klicao je. „Prokleto briljantno!“
Još uvek je praštalo kad je Marija istrčala iz unutrašnjosti pećine da vidi šta se desilo. „Profesore,
jeste li...“ Nije završila pitanje, jer je ugledala blistavu vatrenu loptu. Narandžasti i crveni plamenovi
lizali su visoko u vazduh dok su iz čađave olupine nadirali gusti oblaci crnog dima. „Santa Maria!
Uništili ste im helikopter. I naš kamionet!“
Potvrdno je klimnuo glavom, zadovoljan svojim delom. „Hvala nebesima da smo platili
osiguranje.“
U normalnim okolnostima, umrla bi od smeha na taj komentar, ali Bojd joj nije dao vremena.
Zgrabio ju je za ruku i povukao nazad u pećinu, gde je počeo da skuplja opremu. Nažalost, udaljena
tutnjava primorala ga je da stane.
„Marija? Šta je to? Još jedan helikopter?“
Namrštila se, a potom prešla nekoliko koraka do otvora pećine. Naslonivši se leđima na kamen,
obazrivo je pogledala ka liticama iznad sebe. Niz strmu padinu neumitno su klizili zemlja i kamenje.
„Gospode bože!“
Bojd je smesta shvatio šta se dešava. Snaga eksplozije izazvala je podrhtavanje tla oko njih,
proizvevši poslednje što im je sada bilo potrebno.
„Odron!“
Izleteli su kroz otvor tunela, trčeći što su brže mogli. Premda je odluka bila riskantna, znali su da
će se radije suočiti s gomilom kamenja koje leti niz padinu nego s izgledima da ostanu zatrpani u
pećini. Kamenje su mogli nekako da izbegnu. Tavanicu pećine nisu.
Dograbivši Mariju za ruku, poveo ju je duž uzane kamene staze niz liticu, starajući se da se ne
razdvajaju. Nekoliko sekundi su grabili nizbrdo, dok nisu shvatili da su sporiji od kamenja. Tlo pod
nogama beše suviše nestabilno, a nalet kamenje konstantan. Nisu mogli da mu pobegnu. Morali su da
nadu zaklon i nadaju se najboljem.
Zgrčili su se pod prvim grebenom na koji su naišli, nadajući se da će ih široki kameni ispust
zaštititi od odrona. Na nesreću, na kamenoj ploči već je bilo nekoliko pukotina. Shvatili su da postoji
mogućnost da popusti ukoliko se nađe pod velikim pritiskom.
„Izdrži, kad te molim!“ preklinjala je Marija. „Bože, molim ti se, samo da izdrži!“
Dva vojnika u neverici su posmatrala kako helikopter u vrtoglavom padu proleće pored njih.
Plamenovi su liznuli uvis poput paklenog gejzira, primoravajući dvojicu ljudi da se pribiju uz stenu ne
bi li se zaštitili. Međutim, nije vrelina bila ono zbog čega su morali da brinu.
Odron je počeo polako. Prvo su se zakotrljali kamičci, potom kamenje, a zatim i masivne stene.
Nije prošlo dugo, a prema njima je jurila polovina litice; bilo je samo pitanje vremena kad će se
pridružiti svom zapovedniku na onom svetu. Mlađi je imao više sreće, jer je poginuo na mestu, bez
patnji. Oštra kamena krhotina pogodila ga je pravo u glavu, razbivši mu lobanju i probivši čelo poput
sečiva borbene sekire. Jednog trenutka stajao je pored svog partnera, a već sledećeg ležao je ničice.
Ubrzo je bujica zemlje i kamenja odvukla njegovo beživotno telo niz padinu brda.
Stariji muškarac pokušao je da ignoriše jezivi prizor, mada je to bilo nemoguće. Komadići mozga
behu mu se zalepili za lice kao ostaci sušija, dok mu se krv cedila u uglove očiju, ne dozvoljavajući mu
da vidi. Uprkos toj smetnji, nekako je izdržavao, stresajući sa sebe kamenje koje mu je cepalo kožu,
moleći se da nekako preživi ovaj užas i vrati se u odred u jednom komadu. Međutim, ne beše mu
suđeno.
