Šešir profesora Koste Vujića

1. Милован Витезовић
ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА
(одломак)
Често се у мени туга скупи
Кад се сетим добрих ђачких дана
Кад смо кришом шкрабали по клупи
Речи против строгих профана
Тад још нисмо знали кол’ко вреди
Звоно, глобус или табла стара
Тече време, ал’ никад не бледи.
(Рефрен из песме Ђачко доба, музичке групе Неопланти)
Оправдања Јована Цвијића
П
рофесор Коста Вујић је уобичајено застао испред разреда. Никакав
жамор није допирао кроз врата. Шта ли је сад? Као да нема никог?
Принео је руку ободу шешира и полако отворио врата. Професор
није могао веровати својим очима.
Матуранти су устали, без речи и без шума, такорећи. Професор их је у
чуду погледао. Погледао је потом и у прозор наспрам врата и, премда је про-
зор био затворен, мирно је отишао до њега и лепо спустио шешир на полицу.
Поново је погледао у матуранте. Били су тако мирни, да им ни бубице нису
биле равне. Колико се сећао, а тога би се сећао, никад нису били тако мирни.
Прегледао је столицу, завирио под катедру. Није веровао да су се ђаци сми-
рили без икаквог разлога, без неке планиране ђаволије. Отворио је дневник,
али није знао шта да почне. Ова неуобичајена тишина избацила га је из седла.
Помислио је како је ово стање да се излуди. Устао је и пошао међу ђаке.
„Петровићу” – застао је поред Михаила Петровића. Петровић је устао,
лепо мирно, и без речи: „Како си са здрављем, Петровићу?”
„Хвала на питању, господине професоре, добро сам” – одговорио је најуч-
тивије од када га зна, а зна га, већ осам година.
Професор Вујић је завртео главом, опипао се по леђима, да му нису шта
закачили. Пред њим је био Павле Поповић: „Поповићу, да ниси слаб?”
„Нисам, господине” – Поповић први пут није инсистирао на живцирајућем
пропису ословљавања професора.
„А ти, Митровићу?”
„Нисам, господине.”
„Имаш ли каквих незгода, Митровићу? Само реци, благо мени” – учинило
му се да је Митровић мање разбарушен, неголи обично.
„Немам” – казао је суво.
„Аха. А ти, Продановићу, да немаш каквих брига, својих или народних?”
131

2. „Немам, господине” – рекао је без бунтарског нагласка.
Приметио је да Јован Цвијић нема књиге у руци, а већ га, годинама, узалуд
опомиње да не чита на часу, да спреми књигу у клупу док траје час. „Цвијићу,
где ти је књига?”
„У клупи, спремљена, господине професоре, није ред да читам на часу.”
„А како сте ви остали са здрављем и уопште, онако, како сте?” – забрину-
тим погледом је обухватио цео разред.
Одговорили су му једногласно: „Добро смо”.
Професор се вратио за катедру, као у безнађе: „Па, шта вам је онда? Шта
сте мирни и озбиљни, до ђавола!”
Разредом се заорио дуго суздржавани смех, који је избрисао забринутост с
професоровог лица. Скамије су зашкрипале.
„Све мангуп до мангупа. Договорили се банда. Умирили се да мене секи-
рају. А ја се забринуо” – професорове забринутости је нестало, сменила га је
љутња. Отворио је дневник и викнуо: „Јован Цвијић!”
Јован Цвијић је скочио, сада већ са књигом у руци.
„Записан си у петак двадесет другог да ниси био у школи! Да ли ти је то
познато?”
„Познато ми је, господине професоре.”
„Ово што пише, то је факат, мислиш ли ти то правдати?” – професор је
прстима куцао по месту где је Цвијић био записан.
„Мислим, господине. Имам оправдање.”
„На сунце с њим.”
„У петак сам био лепо пошао у школу и успут се замислим…”
„O чему, Цвијићу?” – питао је Михаило Петровић.
„O природним наукама.”
„O природним наукама се човек може добро замислити. Петровићу, не
прекидај ђака кад даје оправдање. Шта је било даље, Цвијићу?”
„И иђавши тако замишљен, налетим на улични стуб и … ударим главом у
њега!”
„Где, Цвијићу, нећу да ти клештима вадим оправдање из уста?”
„Пред Народним позориштем, господине.”
„Зар опет?” – професор се налактио и цедио оправдање.
„Није опет, господине професоре.”
„Прошли пут није био стуб…” – Цвијић је желео све да разјасни.
„Него рупа…” – професор је истрајавао по своме.
„Да, рупа, господине професоре…”
„Код позоришта, Цвијићу.”
„Али са друге стране, тамо где се гради велодром, да велосипеди не би га-
зили мирне грађане, пролазнике” – и Цвијић се држао свога.
„И ти си прва жртва београдског велодрома, Цвијићу” – питао је професор
са извесном примесом подругљивости, као да се и сам зановета.
„Могло би се рећи, господине професоре Вујићу, али ја се надам да ћу ос-
тати познатији по нечем другом” – за Цвијића све мора имати меру, па и про-
фесорова подругљивост.
велодром – бицик-
листичка стаза
велосипед – бицикл
132

3. Многи писци надахнуто су писали о ђачким данима. Речи драмског уметника који од-
ломак чита на твом CD-у воде те у њихово време, у разред матураната, увек спремних
на шалу и несташлуке. Једнога дана изненадили су свог професора неуобичајеном
тишином. Примером из текста покажи како професор реагује на изненађење.
Када се уверио да нема планиране ђаволије, професор прозива ученике Михаила
Петровића, Павла Поповића, Милорада Митровића, Јашу Продановића и Јована
Цвијића. Које њихове особине упознајеш у одломку?
Анализирајчас,разговорипонашањеученикаипрофесора.Какотумачишоправдање
Јована Цвијића? Како си доживео/ла лик професора Косте Вујића?
Проналазиш ли у описаној ситуацији сличности са оним што се догађа на часовима у
твом разреду?
Припреми се да шаљиво одговориш на једну од следећих тема: На часу…; Свако време
има своје враголије; Између два школска звона.
Шешир професора Косте Вујића је чувени хумористички роман српског књижевника
Милована Витезовића. Прочитај неколико наредних реченица и откриј ко је, уистину, био
главни лик романа, професор Коста Вујић.
Коста Вујић, чудновати професор немачког језика у Првој београдској гимназији, био
је прецизан, пажљив, језгровит у изражавању и писању, оригиналан у понашању, исхра-
ни и одевању, али увек исправан. Помало на своју руку, није увек поштовао правила
школских власти те је често кажњаван и премештан. У младости је био присан пријатељ
с песником Бранком Радичевићем. Остао је упамћен и по шеширу којим су се несташни
ђаци забављали бацајући га кроз прозор.
Његови савременици су говорили да је био човек какав се ретко среће.
Шта су касније у животу постали матуранти из овог одломка
Михаило Петровић, Мика Алас, доктор математичких наука (у то време један од
највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине), професор Универзитета у Бе-
ограду, члан Српске краљевске академије и алас. Објавио је велики број проналазака, на-
учних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. За научни рад добио
је многобројна признања и награде и био члан неколико страних академија наука (Праг,
Букурешт, Варшава, Краков) и научних друштава. Основао је београдску математичку
школу, а велики број његових ученика касније је наставио његово дело. Надимак Алас
добио је због своје страсти према пецању на Дунаву.
Ли
терарни кут
ак
Ку
так за радозн
але
До
м
аћи задат
ак
133

4. Павле Поповић, књижевни историчар и критичар, био је дугогодишњи профе-
сор Универзитета у Београду. Написао је велики број књижевноисторијских сту-
дија и неколико историја књижевности.
Милорад Митровић, књижевник, почео је да пише под утицајем Војислава
Илића. Слободоуман и изразит лиричар, писао је лирске песме, баладе, романсе
и политичко-сатиричке песме. Песма Била једном ружа једна музички је обрађена.
Јаша Продановић, српски политичар, публициста, књижевник, министар
и народни посланик, један од оснивача Републиканске странке и члан Српске
краљевске академије (данас САНУ). Приредио је две антологије народних песама
и приповедака, као и целокупна дела Ј. Ј. Змаја и Лазе Лазаревића.
Јован Цвијић, чувени српски научник и оснивач Српског географског друштва,
био је председник Српске краљевске академије (сада САНУ), професор и ректор
Универзитета у Београду, почасни доктор Универзитета Сорбона у Паризу и Кар-
ловог универзитета у Прагу. Бавио се друштвеном и физичком географијом, гео-
морфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се
утемељивачем српске географије.
Иако је писан као роман, Шешир професора Косте Вујића прво је представљен
као телевизијска драма, приказана 24. фебруара 1972, која је увршћена и у Анто-
логију телевизијске драме (1974). За овај роман Милован Витезовић добио је на-
граду Политикиног забавника 1984. године.
„Играо сам професора Вујића у телевизијској драми Милована Витезовића.
Било је то право задовољство, зато што сам као ђак имао једног занимљивог про-
фесора кога сам имитирао, а који ми је, у ствари, био идол. Увек сам знао шта ће
тај професор да учини. Кладио сам се са другарима кад ће да се почеше иза ува.
Играјући професора Вујића, све време сам мислио на свог драгог професора…”
Павле Вујисић, глумац
Телевизијска драма
Телевизијска драма – драмски текст писан за извођење на телевизији. Ову врсту
драме одликују: једноставан садржај, неколико ликова, збивање у кратком времену.
Пасус
Писмени задатак не мора увек да има само три пасуса (увод, разраду и закљу-
чак). Међутим, сваки пасус требало би да буде мање-више заокружена тематска
целина.
Пасус је основна јединица композиције у прозном тексту. Састављен је из више
реченица које повезује једна, главна идеја, заједнички предмет или јединствена
тема. Пасус обавезно почиње новим редом.
Реши задатак на стр. 79 Радне свеске.
Милован Витезовић (1944), писац, професор, сценариста, пише песме, романе, есеје, кри-
тике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је више од четрдесет књига. Његова дела увр-
шћена су у антологије српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фанта-
стике и телевизијских драма. Најпознатија дела: роман Лајање на звезде (екранизован), драмске ТВ
серије: Вук Караџић, Димитрије Туцовић, збирка афоризама Срце ме је откуцало и друга.
Појам о по
јму
Ку
так за радозн
але
134