Istorija ključ za okruzno takmicenje za 6. razred_2024
Bokijev osmeh prezentacija
1. Bokijev osmeh
ili kako je zahvaljudi jednom seminaru inkuzija ušla u moju učionicu
Dejan Kreculj
Osnovna škola “Jovan Jovanovid Zmaj” Kovin
2. Kad sam bio garav Miroslav Mika Antić
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog
buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani
zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja,
bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u Drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u
veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče
na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo
nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade,
Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću
druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog
njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu.
Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao
sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu.
Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
3. U zadnjoj klupi, tih i nenametljiv ... sedi
Bojan, ili Boki, kako ga u odeljenju zovu
...
Kada dođe u školu, a mnogo je
izostajao, sedi, duti i u nekom je svom
skrivenom svetu; katkada se samo
blago osmehne ...
... uvek rukom skriva svesku kada se
približim njegovom stolu ...
4. ... a onda je jednog septembarskog
vikenda u moju nastavnu praksu,
dugu tri decenije, zakoračila inkluzija
...
Znali smo se još od prvog dana, jer
predavati Tehničko obrazovanje znači
uključiti svako dete da radi koliko
može i nagraditi ga prema
sposobnostima ...
5. ... stoga i ne čudi komentar nekadašnje učenice, koja je uz fotografiju makete
školske zgrade na Facebook-u napisala:
6. Moram da priznam da mi je inkluzija kao ideja od samog početka pominjanja bila
strana i odbojna. Verujem da je razlog i rigidnost koja prati čoveka s godinama života
i staža, hteo da prizna ili ne. Iz literature sam znao o tome, ali ... da, ali ipak „to nije
za mene“.
7. A tada je za kratko vreme nešto podstaklo promene u meni samom i mom
daljem radu. Bio je to briljantno održani seminar, sa voditeljkama -
koleginicama koje ne dolaze „negde od gore“ ved se koliko sutradan vradaju
u svoje učionice; njihova živa iskustva, učinila su da se i sam zdušno založim
za inkluziju, da pokušam da i ja napravim IOP i počnem da radim po njemu.
Najkrade rečeno – pokrenuo me je!
8. Kao autor mnogih metodskih priloga iz ovog predmeta i koautor
udžbenika, odmah sam uvideo da se oseća potreba za metodskim
priručnikom sa zadacima, idejama, nacrtima i zanimljivim materijalima za
rad u inkluzivnoj praksi. Dugogodišnje iskustvo pomoglo mi je u tome i
iniciralo da počnem rad na takvom projektu.
9. "Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina" (Džon Don),
pa tako nije ni jedan nastavni predmet;
kroz timski rad, saradnju sa kolegama ...
15. ... da bi Boki ušao u projekat izrade makete školske zgrade, zajedno sa
drugovima ...
16. I, da ne dužim, eto tako je jedan seminar i sve ono što sam saznao na njemu imao
uticaja na mene, na nastavnu praksu u učinio da Bokijev osmeh uvede inkuziju u
moju učionicu ...
