List učenika Medicinske škole "Dr Miša Pantić" - Valjevo "Vesna '67", broj 64

1. ЛИСТ УЧЕНИКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ „Др Миша Пантић“ ВАЉЕВО

2. Весна '67 број 64
ККААККОО ЈЈЕЕ ННААССТТААЛЛАА ВВЕЕССННАА '67
Иницијативу за покретање школског листа дала је генерација
1967. и назвала га „ Весна ’67“ , име које носи и данас. То име је
лист добио захваљујући ученици Слободанки Живковић, која је
представљала омладину Ваљева на централној прослави „ПОРУКА
ПРОЛЕЋУ“ у Београду и понела истоимену титулу.
Иницијатива за оснивање листа
потекла је од самих ученика који су уочили
реалну потребу за једним школским гласилом
које ће третирати њихове проблеме. Ученици
су са много љубави, уз помоћ професора,
обављали своје задатке верујући да им је
поверен најлепши и најодговорнији
новинарски посао на свету. Такође, увек поносни и свесни да је
њихова заштитница Весна, најомиљенија богиња код Словена.
Богиња пролећа, повезивана са младошћу, најсветлије божанство
(корен имена вас – бити светао, јасан, светлост). Богиња победница
која смењује владавину зиме, доноси зелена поља, цветање, радост у
домове, помаже људима, опоравља зимом нарушено здравље.
ПРОЛЕТЊЕ ПЕСМЕ
Пролеће, данас зваћу те чистотом:
још сунце врело пољубило није
ока ти два,
а стидљиво ти лице још се крије,
и неком свежом, невином лепотом
данас ти сја.
Пролеће, данас радост ћу те звати:
јер за осмехе чело твоје ведро
једино зна.
На твоје чисто, насмејано недро
данас прљавом ногом не бих стати
желела ја.
Већ кад бих како данас лептир била,
па да високо у зрак се узнесем,
надвисим све:
да теби нигде мрљу не нанесем,
да само сенком својих танких крила
додирнем тле.
- 2 - мај 2012.
Десанка Максимовић

3. Весна '67 број 64
УУВВООДДННАА РРЕЕЧЧ
Наша школа је настала 1958. год. Ми
смо 54. генерација. Настављамо историју
српског здравства сећајући се и угледајући
на српску сликарку, добровољну
болничарку у Ваљевској болници, Надежду
Петровић. Наши узори су такође др
Селимир Ђорђевић, из времена Првог
светског рата, и др Миша Пантић, из доба
Другог светског рата, по коме наша школа
носи име. Настојимо да повежемо теорију и
праксу. Наше базе су болнице, апотеке, дом
здравља, лабораторије ...
Ову школску годину ученици ће
памтити по многобројним дешавањима. У
септембру смо дочекали првачиће
традиционалном бруцошијадом. Указали
смо им да их током средњошколског
периода очекују бројне обавезе и препреке,
које је могуће савладати и да ће бити много
лепих тренутака и догодовштина за
памћење.
У октобру су уследиле екскурзије
праћене незаборавним догађајима и
проводом. Ученици другог разреда су ишли
у Ниш, видели Ћеле-кулу, манастир
Љубостињу и Крушевац, некадашњу српску
престоницу. Трећаци су обишли Грчку, а
матуранти Италију. Крајем месеца била је
актуелна трибина „Трговина људима“ са
представницима МУП–а , као и сајам књига
под слоганом „Књиге спајају људе” . Стару
годину завршили смо представом наше
драмске секције „Новогодишња заврзлама”
која је била намењена деци запослених у
нашој школи, након чега су им подељени
новогодишњи пакетићи. Крајем јануара
одржана је традиционална Светосавска
академија. Уследио је ванредни распуст због
снежне мећаве и трајао је од 6. до 20.
фебруара. Крајем фебруара учествовали смо
поводом Дана матерњег језика на
литерарном конкурсу „Благо матерњег
језика”. У марту и априлу били смо
домаћини општинског и окружног
такмичења из
српског језика и
књижевности.
Четири ученика
пласирала су се
на републичко
такмичење које
ће се одржати у
Тршићу. Наши
ученици су се
такође успешно
пласирали на
републичка такмичења из биологије, хемије
и математике. Током целе године
традиционално смо учествовали у акцијама
у складу са календаром здравља: Дан срца,
Превенција малигних обољења, Акција
добровољног давања крви. Одржана су и
такмичења у креативности фризера, а у току
су припреме за Републичко такмичење из
прве помоћи. Поводом Дана школе наша
драмска секција ће се огледати у тумачењу
Чеховљевих ликова.
Теку наши матурантски дани, боримо
се за што боље оцене, припремамо матурске
и пријемне испите... Заборавићемо наше
ђачке муке, хемијске реакције, сложене
дефиниције, коњугације и деклинације из
латинског, али не и лица пријатеља, бројне
догодовштине, смех, лапсусе ( као нпр.
учење предговора ), најдраже професоре и
њихове корисне, добронамерне савете.
Ушли смо у свет одраслих и формирали се
као зреле личности. После завршетка
средње школе очекују нас нове бројне
обавезе, препреке и искушења, а на нама је
да их све савладамо и потрудимо се да дамо
свој допринос развоју и напретку српског
здравства и друштва уопште. Надамо се да
ће наша генерација у томе успети.
Стефан Лекић, IV6
мај 2012. - 3 -

4. Весна '67 број 64
ЛЛЕЕККААРРИИ ГГООВВООРРЕЕ
ССаа ддрр ССаашшоомм ЖЖууњњиићћеемм ррааззггооввааррааоо ННееммаањњаа РРааннккооввиићћ ууччеенниикк III1
Лепо је кад су ти сва врата отворена
1. Да ли се сећате средњошколских дана?
 Ја још увек живим у школским данима.
Моја генерација је средњу школу
завршила пре 27 година. Без обзира што
је то било давно, ми смо били сложна
генерација „страшна“ у смислу
другарства, колегијалности... Прошле
године смо прославили 25 година од
матуре. Тај тренутак смо сви
испоштовали. Занимљиво је што је нас
око двадесетак у интензивном
контакту. Нису нас раздвојиле ни војске
ни факултети ни породице... Толико
смо се везали кроз школовање да је то
заиста један од најлепших периода мог живота.
2. Шта се променило у нашој школи у односу ученик и професор од тада до данас?
 Однос између ученика и професора је некада био потпуно другачији. Шок је био за
мене када сам почео да предајем. Критеријуми су се померили, али за вас то и није
толико добро. За вас би било добро да се и данас као и у моје време професорска реч
поштује. Слажем се, ученик је у центру свега, али професора треба поштовати, а то не
ремети статус ученика.
Ја овде предајем од 2004. и могу рећи да су сваке године односи све лабавији. То не иде
на добро! Вероватно и ја учествујем у том паду критеријума, али бих штрчао када бих
оборио њих десеторо из сваког одељења, сваке године.
3. Да ли се сећате неке анегдоте из школских дана?
 Па наша цела школа је била анегдота. Ту су многобројне шале, неке укусне, а неке и не.
Мало апсурдно делује, али ми смо били тужни када смо се растали, када смо кренули
сви пут студија... Сваки дан је био доживљај. Сада не могу да помињем поједине
анегдоте да се неки професори не би ту пронашли... Што да се замерам сада? ( смех)
4. О чему сте сањали тада? Какви су Вам били планови за будућност?
 Ми смо као генерација одрасли у једном срећнијем окружењу. Нисмо сањали о
ратовима, кризама, недостатку новца. Релативно, лагодно смо живели. На прсте смо
могли набројати оне који су били слабијег материјалног стања. Заједно смо се
договарали, обављали одређене послове, зарађивали, а онда сви заједно одлазили негде.
Нико никада није остао зато што није имао новца. Био је то одраз блискости.
Сви смо имали исте снове. Желели смо да одложимо одрастање, да останемо што дуже
деца којима се све прашта. Знали смо да долази један озбиљан живот. Наравно, сви смо
имали своје интерне снове. Да будемо успешни у свом послу, да оснујемо породице, да
имамо што више деце. То су неки уопштени снови које свака генерација сања, само
што смо ми имали много већу основу да се надамо, јер се тада није могло ни наслутити
шта нас чека ...
- 4 - мај 2012.

5. Весна '67 број 64
мај 2012. - 5 -
5. Где сте наставили школовање?
 Школовање сам наставио буквално са пола свог одељења на Медицинском факултету у
Београду. Не могу се пожалити на студентске дане. Било је људи из старе екипе, али
појавили су се и нови. Мислим да је то највећа вредност коју смо сви понели како из
ове школе, тако и са студија. Лепо је када су ти сва врата отворена, где год да се
појавиш некога познајеш, где год да дођеш, имаш некога ко може да ти помогне.
6. Колико је различит поглед са професорске катедре и школске клупе?
 Потпуно различит. Значи, дијаметрално различит. И ми смо као ђаци гледали да
надмудримо професоре. Све ме то сада стиже. Стоички трпим, шта да радим? Ни ми
нисмо били наивни као генерација. Знали смо да колективно одбијемо послушност, да
се супротставимо разредном старешини и директору. Ту је било ауторитета међу
професорима, у то време познатих у медицинској школи, па и широм Ваљева. Али, ми
смо имали свиј став. После су схватили да не треба да нас дирају, да ћемо ми одрадити
шта треба. Сада, мени као професору никако не би одговарао један такав наступ. Са ове
тачке, из овог угла као професор мислим да ја знам шта је најбоље за вас.
7. Да ли сте икада претпоставили да ћете се вратити у медицинску школу, али као
професор?
 Нисам, десило се потпуно случајно, стицајем околности. Из личних разлога сам
прихватио да предајем годину – две а после се то надовезало. Онда сам схватио да се
мени то свиђа. Волим младе, да учествујем у њиховом одрастању. Данас са радошћу
помињемо неке професоре и причамо о њима, па можда ће се и мене једном неко
сетити, исто тако.
8. Да ли сте одувек знали да ћете се бавити општом хирургијом?
 Јесам. Од треће године средње школе, ако се то може назвати одувек. Рано сам доносио
одлуке у животу. Знао сам да ће то бити медицина, па хирургија. Међутим,
дефинитивна одлука је била на другој години факултета. Општа хирургија је далеко
најобухванија хирургија.
9. Друге страсти поред медицине?
 Спорт, увек! Ја данас трчим 200 км месечно, радим хиљаде згибова. Играо сам фудбал
дуго, прво у првом тиму Будућности а затим у Вождовцу, док сам студирао. Спорт је
саставни део мене.
10. Порука ђацима?
Пре свега да уче, ма колико им то
деловало апсурдно сада. Космички
закон вреднује сваки рад. И што је
најважније да се не стиде свог посла,
а примећујем и то код ученика. Ма
колико посао на моменат деловао као
прљав, заправо је јако чист. Частан и
узвишен. Сви треба да су поносни
што су у овој школи, што ће једнога
дана имати прилику да помажу
људима. Већина ученика није свесна
колико је лепо помоћи другом човеку.
Значи: научите посао, школујте се и чекајте резултате!

6. Весна '67 број 64
ММааттууррааннттии иизз 1971. ггооддииннее
Колико год се време мењало и летело, увек ћемо се враћати на места где смо били
срећни. Ово ми је тако познато. Са усхићењем и уживањем присећам се своје средње школе,
сигурног места у коме је и професорима и ђацима дата могућност да слободно мисле.
После 40 година на истом месту, испред Медицинске школе у Ваљеву, нашла се
генерација медицинских сестара и техничара. Давне 1971. године изашли смо на ова врата са
дипломама и кренули у нови живот. Ређали успехе, крчили путеве, неки су отишли на
факултете, а неки почели да раде. Исти људи, али већ остарела лица, радо се присећамо
догађаја из школе.
Звоно за час. Не сме се закаснити. Ми тихи, баш као прави ђаци, улази разредни
старешина, почиње да нас испитује. Одговоре знамо. Али да ли су довољни? Да ли смо
научили онолико колико се од нас очекивало?!
У облачењу смо сви били једнаки. Носили смо плаве кецеље са обавезном белом
крагном. Морале су бити испод колена, увек савршено испеглане и уштиркане. Сећам се да
- 6 - мај 2012.
смо амблем често
заборављали, па
нас је директор
због тога често
враћао кући. Тако
нас је једном
сачекао на
степеницама, љут
и нервозан, али
овај пут не због
амблема, већ због
кратких кецеља!
Наиме, неколико
мојих другарица
се жалило како им
је вруће па су
скратиле кецеље
до изнад колена и
тако отишле у
школу. Испред школе нас је сачекао наш сторги директор Ђуровић који их је сместа вратио
кући да врате кецеље на првобитне дужине.
Такође, униформе за праксу. Стално чиста, мирисна, испеглана и уштиркана. Капа
исто. Морало је све да „ дуби “. Постојао је посебан улаз за ђаке, а посебан за професоре, баш
као и данас.
Ређале су се прве симпатије, прве љубави, пријатељства за цео живот. Момци су
имали обичај да чекају своје девојке испред школе мада им је то било забрањено. Дешавало
се да девојке у трећој, четвртој години напусте школу и удају се. Професори су то сматрали
погрешном одлуком па су по цео час знали да причају о тим девојкама, плашећи се да још
нека од нас не напусти школу.
Уживали смо у бројним излетима и екскурзијама. Посетили смо Дубровник, Охрид.
То су била лепа и безбрижна времена.
И сада нам се учини да има времена. Створени су домови, породице, деца, унучићи...
Сада, када смо стигли до заслужене пензије, сада је право време да своје обавезе ускладимо
са задовољством, стварима које нас испуњавају.

7. Весна '67 број 64
Кроз школовање, праксу, живот, научила сам: Да је бити љубазан важније него бити у
праву и да је осмех најефикаснији начин да улепшамо свој изглед... Али, изнад свега, да је
живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавија и издржљивија.
Средња школа је најлепше исписана страница мога живота.
„ Тренутак је довољан да неког упознаш,
Тренутак је довољан да неког заволиш.
Али, ни вечност није довољна да се заборави
оно што тренутак створи. “
За генерацију матураната 1971.
Гордана Марковић
мај 2012. - 7 -
ИИЗЗ ННААШШЕЕ ППРРААККССЕЕ
РРААДДООССТТ РРООЂЂЕЕЊЊАА
Рађање... Велиика је то реч! Много празних листова је потребно да се опише тај чин.
Почетак живота, прве честице ваздуха удахнуте малим плућима, први плач, први звуци и
јако важне капи млека. Колико среће, бола и поноса у једном једином трену за сваку будућу
маму! Од тог светлог тренутка креће све. Броје се минути, сати, дани, године. Почиње живот,
почиње борба.
Онако малени, на први поглед беспомоћни, завијени у четири велика парчета беле
тканине, личе на латице цвета које се увијају да би се отвориле и заузеле своје место под
овим небеским сводом. Погледом, додиром, уздахом треба упознати живот корак по корак.
У време поремећених вредности тешко је пронаћи оно што желиш, место где ћеш
осетити да вредиш и припадаш му. Ја сам га пронашла...
Уторак. Седам сати ујутру. Идем тамо где могу да зароним у своје царство, где
почиње живот, где мали борци показују колико су јаки. То је одељење неонатологије.
Када сам први, односно други пут угледала тај део болнице, ходник, изгледао је превише дуг.
Можда зато што сам и ја као латица и борац све то доживела. Било је задовољство ући у бокс
и пазити малена бића. Плашила сам се да их узмем у наручје, да их окупам, повијем. Трудила
сам се да ниједног трена не направим неки покрет да би беба заплакала. Гледајући
професорку, сестре, докторе са колико љубави и пажње раде свој посао схватила сам да и ја
припадам ту. Тиму људи одговорних према животу. Задовољство је учити, стицати знања,
бити посвећен најузвишенијем позиву. Свако мало биће, мајушно, једнако је вредно. Биће то
велики човек.
Како пролазе дани и недеље, и ево већ се ближи крај треће године, одељење
неонатологије је пресудно за мој даљи смер у животу.
То није само лични став. Посебно ми је драго што је моје одељење, III5 –
педијатријске сестре, пронашло себе у овој школи, у овом кутку болнице. Сваки одлазак на
праксу за нас представља радост. Сусрет са новим животом, радост на лицу мајке.
Практична настава је показала да смо одабрали прави позив.
Драгана Цветковић III5
„Од радости звала бих ласте,
У недрима да ми гнезда граде,
легла на земљу и гледала
како расту стабљике младе...“
Десанка Максимовић

8. Весна '67 број 64
ППууттеемм ххууммааннооссттии
Кроз вишедеценијски рад Медицинска школа је остварила изузетну сарадњу са
многим институцијама на различитим нивоима здравствене заштите и са многим
институцијама уско повезаним са здравственом струком.
На првом месту као свакодневна наставна база је Здравствени центар Ваљево.
Медицинска школа кроз рад наставника и ученика, узајамно поштовање и професионални
однос остварују изузетне резултате. Свакодневно у регионалној болници вежба преко
седамдесет ученика на различитим одељењима и одсецима. Развија се тимски дух, односи
толеранције уз поштовање принципа стручне и квалитетне комуникације.
У оквиру примарне здравствене заштите блокова вежби здравственог васпитања,
незаобилазна је сарадња са Домом здравља, службом Поливалентне патронажне службе,
Саветовалишта за труднице, дијабетес и психолошком службом Дома здравља. Наши
ученици активно су учествовали у раду ових служби унутар здравствених установа и ван
њих. Обухватајући све старосне групе ученици су учествовали у здравствено – просветном
раду у Градској библиотеци, основним и средњим школама и другим јавним местима. Такође
се у току школске године, а у складу са календаром здравља, одржавају акције на различите
теме: „Превенција малигних болести “, “Дојење” , “Дан срца“ у којима су сарадници наши
ученици.
Кроз разне трибине, предавања и акције наши ученици показали су веома активно
учешће у раду Црвеног крста.
Заједичким трудом и свакодневним радом Медицинска школа се труди да ишколује
добре практичаре, хуманисте и професионалце достојне позива за који се школују.
- 8 - мај 2012.

9. Весна '67 број 64
РРаадд ссееккцциијјее ппррввее ппооммооћћии
ии ррееааллииссттииччккоогг ппррииккааззаа ррааннаа
Ако се неко повредио у природи,
доживео саобраћајну несрећу или се нашао
у пожару, пружање прве помоћи може му
спасти живот, спречити погоршање рана или
у најмању руку олакшати бол.
Али, шта је уствари прва помоћ?
Књишка дефиниција коју ретко ко
упамти гласи: То је скуп мера и поступака
којима се спасава живот и спречава даље
погоршање стања повређених или оболелих.
Али, то је и све што јесте: досадна
дефиницја. Међутим, прва помоћ се не
служи речима, већ делима, и једна досадна
дефиниција није ни приближно довољна да
је у целини обухвати.
То су, уствари, сви поступци који се
могу учинити у покушају да се некоме спаси
живот, спрече компликације и олакша бол,
са циљем да уклони оно што је изазвало
повреду и обезбеди сигуран и безболан
транспорт до оближње болнице. Прилично
једноставно, зар не?
Свако вољан да помогне може то да
уради. Није битно ако није прошао никакву
обуку, нити зна ишта о пружању прве
помоћи. Оно што је битно је да смо
покушали. Зар не?
Па, у стварности и није баш тако.
Колико год то био племенит и хуман чин
необучена особа може да направи још већу
штету у свом покушају да помогне. Зато ако
нисте обучени, али ипак желите да
помогнете, боље стајати са стране и звати
хитну помоћ, или можда тешити особу ако
је при свести да зна да није сама и да помоћ
стиже. Боље стајати по страни него некоме
случајно окончати живот пре времена.
Али са друге стране ако сте обучени,
знате шта да радите, али сте и даље у
недоумици јер страхујете од грешака,
немојте се плашити. Нека стања су,
нажалост, толико тешка да чак и ако се
перфектно пружи прва помоћ, исход ће и
даље бити неизвестан. Ако бар покушате да
помогнете, биће вам мирна савест.
У нашој школи постоји секција прве
помоћи. Ангажовани су ученици који желе
да помогну, уче како то да практично да
ураде, а да притом никога не повреде и да то
све буде исправно урађено. Док они
обучени, али несигурни, стичу поуздање да
покажу шта умеју.
У блиској сарадњи са овом секцијом
је и секција реалистичког приказа рана и
повреда. Ту се бавимо веродостојним и
понекад запањујуће реалним приказом
различитих рана и стања. Све то у циљу да
ангажовани у првој помоћи што боље науче
како да реагују и поступају у стварним
ситуацијама.
Када нисмо заузети у организованим
али помало хаотичним увежбавањима у
кабинету, која су иако поучна пре свега
забавна, онда свој рад представљамо на
разним градским манифестацијама,
школским представама, обукама грађана у
пружању прве помоћи и по разним
такмичењима. Професори и ученици,
уствари, чине један велики тим, где се
ниједан појединац не истиче, већ сви радимо
заједничким снагама.
Поред тога што научимо да правилно
завијемо руку, направимо троуглу мараму,
одглумимо срчани напад, направимо
отворен прелом, такође упознамо мноштво
интересантних људи које можда никад не
бисмо упознали. Свакога дана смо све
бројнији.
Зато, ако сте имали довољни опсег
пажње да прочитате цео овај текст,онда сте
управо тип истрајне особе која нам треба.
Шта чекате онда? Придружите нам се! Има
довољно места за свакога ко је довољно
вољан.
Ненадовић Милош, II2
мај 2012. - 9 -

10. Весна '67 број 64
- 10 - мај 2012.
ЦЦррввееннии ккррсстт
УУ ррааттуу ммииллооссррђђее
Црвени крст Ваљево основан је само
16 дана након оснивања Црвеног крста
Србије, тачније 22. фебруара 1876. године,
на иницијативу проте Живојина Марковића.
Данас Црвени крст представља једну од
најмасовнијих организација у свету,
првобитно основан за заштиту и помоћ
рањенима и оболелим у рату.
Основни принципи на којима Црвени
крст и данас почива су:хуманост,
неутралност, непристрасност, независност,
добровољност, једнакост и универзалност.
Идеали покрета сликовито изражавају два
слогана:“У рату милосрђе“ и „Путем
хуманости ка миру“.
Црвени крст Ваљево представља
хуманитарну организацију чији су главни
циљеви:олакшање људске патње, помоћ
угроженим лицима у случају ратних сукоба,
природних, еколошких и других несрећа,
ширење знања о Међународном
хуманитарном праву, превентивно деловање
и просвећивање грађана у области
здравствене и социјалне заштите,
унапређивање хуманитарних вредности
друштва, посебно подмлатка и омладине.
Волонтери Црвеног крста, међу њима
ученици Медицинске школе, свакодневно
учествују у активностима ове хуманитарне
организације. Традиционална Светосавска
трка одржана је у нашем граду, на празник и
славу свих школа и ученика. Ми, волонтери,
били смо и ту присутни да помогнемо
људима који нас у том тренутку окружују.
Учествовали смо у једној од
најбитнијих акција давања крви у селу
Лелић. То је била прилика за хуманост. Од
сваког даваоца узима се 400ml крви, а затим
дружење људи овог краја Србије, које се
завршило заједничким ручком. Нова акција
у Лелићу је 12. маја.
Марко Павловић, III1
ННаассииљљее
Пре него што било шта кажем о овoј
теми, покушаћу да дефинишем насиље. Биће
то, уствари, моје гледиште и моје виђење
ове појаве. Дефиниције дају људи који су
професионално оспособљени да причају о
овој појави. Што се
мене тиче насиље се
може препознати како
као физичко тако и
вербално, односно
ментално. То је сваки
облик понашања који
угрожава другу особу,
спречава га да се
развија и да буде
личност индивидуа.
Мислим да је ово друго ако не
опасније онда у најмању руку једнако
опасно као физичко. За разлику од
физичког, вербално или ментално насиље не
оставља видљиве трагове. Оно оставља
трагове на души. Ти ожиљци које ретко ко
види, за разлику од модрица пролазе много
спорије, у неким случајевима трају до краја
живота. Наравно, не помињем сада физичко
насиље које се кобно заврши.
Деца се рађају беспомоћна. У рукама
одраслих су сва средства којима утичу на
развој и живот деце, како своје тако и друге
деце са којима имају контакте. Деца су по
рођењу као неисписана књига. Свако из
њиховог окружења напише по нешто, неко
по редак, а неко страницу и више. Највише
утицаја имају родитељи, чланови уже
породице, а затим васпитачи, учитељи и
професори.

11. Весна '67 број 64
Деца усвајају облике понашања којима су изложени. Они који трпе насиље у највећем
броју случајева и сами постају насилни, јер је то облик понашања на који су навикли, мисле
да је то једини начин за решавање конфликата и несугласица, не знају другачије. Такве
препознајемо по доказивању на најприземније начине: демонстрирањем физичке снаге,
псовањем, ниподаштавањем других, односно другачијих.
Велики број оних који су жртве насиља, а да тога нису ни свесни. Мисле да њихови
родитељи имају право на то да их вређају, говоре им да су неспособни, називају их погрдним
именима, па чак и да их ,,шљепну“ ако су непослушни. Такви родитељи као главни аргумент
истичу да су они све пружили деци, али ето они су „незахвални,не знају да поштују“.
Детету је потребна подршка,има право на њу. Потребно му је разумевање,поштовање
његових жеља. Неопходно му је да се осећа пожељно у својој породици, да зна да ће његови
родитељи бити уз њих у свакој ситуацији, у добру и у злу. И када заблиста, али и онда када
погреши, када не испуни свако очекивање. Мора да се развија као личност, да има могућност
да гради ставове и да износи своје мишљење.
Само дете које је одрасло на такав начин може бити способно да се избори са разним
животним проблемима. Таква особа ће умети да поштује ауторитете, а да им не дозволи да
угрозе његову индивидуалност. Само такви ће бити способни да мењају свет, да га учине
бољим местом за живљење.
Мислим да треба више радити на томе да се људи едукују по питању насиља. Треба
јасно рећи шта је насиље, који облици насиља постоје. Можда ће тада бити лакше
препознати и оне облике насилног понашања који се не завршавају трагично – убијањем. За
насилно понашање нема оправдања. Насиље је девијантно понашање и као такво не може
бити прихваћено и оправдано. Насиље треба спречавати, а када до њега дође пријавити и
кажњавати.
Александар Тешић, I5
ТТееоорриијјаа ббеезз ппррааккссее јјее ммррттвваа,
аа ппррааккссаа ббеезз ттееоорриијјее јјее ссллееппаа
Пре непуне две године на нама је био тежак задатак. Одлука о нашој будућности.
Несвесни брзог протицања времена, ненавикнути на доношење важних одлука, требало је
преко ноћи да постанемо људи. Како се одлучити за праву професију и како се суочити са
њом? Пуно питања било је у нашим главама .
Првенствено је требало изабрати професију коју ћемо волети, а која ће нам колико год
била тешка за тело бити лака за дух. Још увек чујем речи својих родитеља: ,, Размисли добро,
то је нешто што ћеш радити цео радни век. ”
Тек задирући у суштину занимања за које смо се свесно определили, схватили смо
шта значи бити медицинска сестра. Мучила су нас питања: ,,Можемо ли ми то? ” Ипак се на
нас ставља велика одговорност. Из часа у час постајемо све сигурнији да је одговор
потврдан. ,, Нико се није научен родио ” , истина је, али ако имаш воље, ништа није тешко.
Нова знања, нова искуства уз помоћ професора који нас припремају за сваку ситуацију,
постајемо професионалци. Према начелима медицинске етике и захваљујући едукативном
наставном програму и вежбама у кабинетима здравствене неге, спремни долазимо на праксу
у болницу, јер теорија развија праксу, а пракса усавршава теорију. Дубоко урезане увек су ми
толико пута виђене речи које красе улаз кабинета: ,, Теорија без праксе је празна, пракса без
теорије је слепа.” Многе медицинскотехничке радње, иако покушавамо да их замислимо, не
би било исто урадити без практичног дела на ком одрађујемо потребно. Медицина све више
напредује. У складу са тим, и ми се информишемо захваљујући пре свега настави и вежбама,
али и видео садржајима и адекватнијем приказу онога што нас чека. Кабинети здравствене
мај 2012. - 11 -

12. Весна '67 број 64
неге и прве помоћи опремљени су тако да буду што сличнији болници. Са неопходном
опремом, инструментима, лековима, самоуређењу које покушава да нас приближи будућој
атмосфери. До сада смо обучени за многе радње и жељни знања и искуства очекујемо
одласке у болницу. Увек смо срећни и испуњени када оно научено искористимо у циљу
помоћи онима којима је то потребно. Сваког дана учимо нешто ново што нисмо ни
замишљали да ћемо радити, видети, научити. Доласком у болницу схватили смо колико нам
је све ово битно. Иако у почетку, мало неспретни, дрхтавих руку, исправљамо грешке,
користимо знање, и заузврат оплемењујемо душу. Са сигурношћу можемо рећи да је наша
професија једна од одговорнијих, веома тешка, али и најхуманија. Ми бринемо о нечијем
здрављу, стварамо основ за бољи живот. Наше занимање одликује хуманост, несебичност,
племенитост и пожртвованост. Јако је битно имати жељу, вољу и волети свој позив. Знаћете
да сте добро изабрали, ако вам то што радите није тешко.Највећа награда у нашем позиву
јесте задовољство које вас испуни када видите осмех на лицу болесника.
,,Ако патње других не осећаш као властите, нашта ти ова твоја ученост?” Да ли због
Куралове мудре изреке, или због тога што смо сматрали да смо довољно хумани, несебични
и племенити да будемо здравствени радници сада смо ту где смо, дубоко загазили у другу
годину и крупним корацима идемо даље.
Колико год да је понекад тешко, напорно, одговорно – нећемо се покајати.
- 12 - мај 2012.
Андријана Петровић, II3
ТТоо јјее ббииоо ппррааззнниикк ии ззаа ннаасс...
Да је наша школа хумана и да својим
поступцима може одушевити оне којима је
помоћ и те како потребна, показали смо управо
на Дан жена. Топли осмех наше разредне,
проузрокован скромним знаком пажње, у виду
малог поклона, букета дивних,црвених ружа,
био је сасвим довољан за нас.
Међутим, да су хумани гестови увек
изузетно важни, не само онима којима је помоћ
у сваком моменту неопходна, него и за нас
саме, схватили смо када смо у току
приказивања емисије ”Експлозив” видели кратки, информативни прилог. Иако знамо да
постоји доста сличних прича и судбина, ипак смо били затечени сликама које смо видели,
речима које смо чули и емоцијама које смо доживели.
Наиме, не пожелевши да се ником то деси, сазнали смо да мали Сергеј из Београда
болује од тешког облика тумора на мозгу. Било каква врста помоћи му је очајнички
потребна. Обично код оваквих вести већина грађана остаје уздржана с обзиром на учестале
вести о особама које је задесила оваква несрећа. Али, овде је у питању била беба.
Иако су нам материјалне могућности скромне, заједничким договором усагласили смо
се око поделе скупљене суме и на тај начин уплатили значајан део средстава на рачун малог
Сергеја. Може се са сигурношћу рећи да је тај празник био не само славље жена због слободе
за њихова права, и њих самих, већ је то био празник и за нас, вредне медицинаре, али што је
најважније, сложне око једне такве битне ситуације.
Срећа је у малим знацима пажње, а уверени смо да ће се Сергеј изборити за своје
место под сунцем, да ће издржати и наставити да живи. Истом оноликом жељом колико то од
срца желе његови најближи.
Јована Вукомановић, I4

13. Весна '67 број 64
ККааккоо ссаамм ддооссппееоо уу I4
Основна школа је постала
прошлост. Полако се требало окретати ка
будућности, а ја сам своју, још од малих
ногу, видео у медицини .
Уписао сам гинеколошко-
акушерски смер иако сам знао да тај смер
уписују углавном
девојчице. Тако
је и било. Сада је
у одељењу
тридесет једна
девојчица, а
дечака свега два
– Урош и ја.
Искрено, на
почетку ме је то
много плашило,
мислио сам да неће бити шале, смеха и
искрених пријатељстава, али сам се
преварио. Девојчице су ме изненадиле,
неке сам заволео можда и више него што
сам мислио да хоћу. Поред њих, девојчица,
ту је и Урош, мали, мршави дечак. Веома
је несташан и плашљив, али изнад свега,
добар друг, који је ту за мене у свакој
невољи .
Атмосфера у одељењу је одлична. Има
свега, од стоног тениса са другарицама до
професора који нам пева и свира на увце.
Када смо код професора, има оних које
обожавам, али и оних .....
Од малих ногу желим да постанем
доктор, али баш акушер! Питате се, зашто?
Чудан је разлог, али за мене, он је био и јесте,
веома важан. На телевизији сам чуо да у
Бразилу свачега има, само нема акушера.
Управо ме је то подстакло да упишем овај
смер, јер је моја животна жеља да живим,
радим и гледам фудбал у Бразилу. Не знам
зашто, али та земља има нешто чудно у себи и
свом народу што ме јако привлачи. Да ту вест
нисам чуо, вероватно данас не бих био ту где
јесам , у одељењу I4 . Не бих био богатији за
оволико пријатеља, никада не бих прошао
кроз врата ове предивне учионице за коју ме,
већ сада, веже толико лепих успомена.
Тако изгледа прича о мени, мојој
школи и одељењу I4 , које не би било исто без
нашег разредног старешине, Милице Китић .
Страхиња Савић, I4
мај 2012. - 13 -

14. Весна '67 број 64
Moje ппееттннииччккоо ииссккууссттввоо
Истраживачка станица Петница налази се у истоименом селу 7 км од Ваљева, покрај
Петничке пећине, цркве и језера.
Основана је 1982. године, пре тачно 30 година, на иницијативу групе младих
истраживача Ваљева, који су били незадовољни местом науке у школству, желели
разноврснију, теренску и практичну наставу, хтели да сазнају више него што је школа могла
да им пружи.
Тадашњу станицу, каквом је памте моји родитељи чинила је једна стара, приземна
зграда, са две учионице (у којима су истраживачи спавали, имали предавања и вршили
истраживања), кухиња, пољски WC, пумпа и бунар у дворишту. У међувремену, ИС Петница
је израсла у, по оцени UNESCO-a, једну од најбољих светских установа за ваншколско
образовање младих, посебно заинтересованих за науку. Ове године у њену изградњу,
опремање и реконструкцију, ЕУ је уложила 7 милиона евра, тако да данашњу ИСП чине
троспратна модерно опремљена лабораторија , смештајни објекат са око 80 соба, рачунарски
кабинети, библиотека са око 40000 књига и 50 запослених. Од свог оснивања па до сада на
петничким семинарима учествовало је преко 40 хиљада полазника.
Моје прво полазничко искуство у Петници трајало је две недеље, у јуну 2010. године.
Била сам полазник семинара ЛНШ (летња научна школа), јединог семинара за основце, и то
искључиво за седмаке. Било је пре скоро две године, али се сећам као да је било јуче.
Збуњене и радознале седмачке главе стајале су у петничком дворишту, са коферима,
чекајући да буду распоређене у своје собе. Нико од нас није ни слутио да ће две предстојеће
недеље бити најлепше недеље у нашим досадашњим животима. Сви смо били уплашени, али
уједно и поносни. За ЛНШ пријавило се 300 седмака из целе Србије, а на основу
аутобиографија и есеја које смо послали, изабрани су најбољи међу пријављенима.
- 14 - мај 2012.
Након распакивања и ручка,
почиње рај. Прва предавања и први
задаци. Сваки дан почињао је
јутарњим састанком у 15 до 9. Онај ко
би закаснио на јутарњи састанак,
морао је да отпева химну Светом Сави
пред осталима. Скоро сваки дан имали
смо предавања: од хемије, астрономије
и физике до лингвистике,
антропологије и психологије. Свако од
нас се пронашао у нечему. Било је дана
када нисмо имали предавања већ смо
ишли у оближњу пећину, на језеро, на
базен или смо имали вежбе у
лабораторијама (научила сам како да
помоћу клатна израчунам земљину гравитацију и како гајити колоније бичара у петри
шољама). Дани су нам били потпуно испуњени и веома брзо су пролазили. Најмање времена
имали смо за спавање, јер би се увек нашло нешто што би смо радије радили (играли игрице
у рачунарској учионици, читали нешто у библиотеци, радили задате задатке или једноставно
седели напољу и дружили се уз гитару). Последњи дан је био посвећен презентовању
семинарских радова, чије смо теме добили и одабрали неколико дана раније. Радила сам
транскрипцију (преписивање ДНК и настанак РНК). Због растанка проливено је толико суза

15. Весна '67 број 64
да смо могли да направимо још једно Петничко језеро. Невероватно је колико смо се за тако
кратко време зближили. ЛНШ и Петница ми је помогао да схватим да је наука оно чиме
желим да се бавим касније у животу.
Пре неколико месеци послала сам пријаву за средњошколске семинаре, за
експеримненталну биологију и хемију. Немогуће је описати колико сам била срећна када је
изашао списак примљених учесника и када сам на њему видела своје име. Одбројавам дане
до почетка свог првог средњошколског семинара. Ако се добро покажем на том првом
семинару који ће бити одржан овог маја, бићу позвана на следећи, вежбовни семинар. Тиме
ми се пружа прилика да следеће године радим научни пројекат који треба сама да осмислим.
У Петници добро пролазе, не ученици који знају највише, већ они који имају жељу да
нешто ново науче, који се боре за своје место, који су радознали... У Петници нема оцена,
родитељских састанака. У Петници нико никад неће рећи полазнику да поставља глупа
питања. Не постоје глупа питања.
Истраживачко искуство и знање стечено у Петници ће ми, надам се, помоћи да се кроз
неколико година лакше снађем на студијама хемије.
Милица Перић, I6
ККООННККУУРРСС ЕЕППААРРХХИИЈЈЕЕ ВВААЉЉЕЕВВССККЕЕ ННАА ТТЕЕММУУ
ППРРААВВООССЛЛААВВННАА ХХРРИИШШЋЋААННССККАА ЕЕТТИИККАА ИИ ССААВВРРЕЕММЕЕННАА ММЕЕДДИИЦЦИИННАА
ХХииппооккррааттоовваа ззааккллееттвваа ии ллееккааррссккаа ееттииккаа
ССвв. ККооззммее ии ДДааммјјааннаа
,,У часу када ступам међу чланове лекарске професије,
свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.
Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и
поштовање.'' Када човек, после дугих година школовања и
огромног труда, ступа на лекарски пут у своме животу, онда
изговара заклетву којом обећава да ће се трудити да свој
лекарски позив прихвати као најсветију и најморалнију ствар.
Данашњи лекари заклињу се измењеном Хипократовом заклетвом,
али и таква, измењена, она је будућем лекару сведок и судија
његовог живота. Верујем у то, да сваки млад човек при
изговарању ових обавезујућих речи верује у сваку изговорену
реч и придржава се свега овога у почетку своје каријере.
Нажалост, многи посустану већ на почетку, неки се
поколебају током своје каријере, а дешава се да неславно
дочекају и крај своје лекарске каријере. Није једноставно
одржати светост свога најхуманијег позива, али није ни тако тешко, некоме ко се из љубави
посветио овој служби, да засија у овим тамним ходницима не-етике и неморала.
Свети лекари Козма и Дамјан, који су живели пре 17 векова, добро су знали и
разумели да њихов лекарски позив – њихово огледало пред људима, огледало које мора да
буде увек беспрекорно чисто. Веома је важно нагласити то, да човек на првом месту, добрим
васпитањем од младости, учи се добром карактеру и љубави према другима. Тако је било и
са Светим Козмом и Дамјаном. Њихова мајка Теодотија је била хришћанка и у добром духу
је васпитала своје синове. Вера порађа код човека различите дарове: доброту, разумевање,
мај 2012. - 15 -

16. Весна '67 број 64
љубав и труд. Када човек има све ове
особине и лекар је, ту је сасвим сигуран и
загарантован велики успех.
У Хипократовој заклетви пише:
,,Највећа брига ће ми бити здравље мог
болесника.''
Свети Козма и Дамјан, не само да су
лечили потпуно бесплатно људе, већ су се
одазвали на сваки позив болесника, у било
које доба дана и ноћи. За њих није постојао
сиромашан и богат болесник, сви су били
истом мером третирани – човекољубљем.
Зато не треба да нас чуди изобилна појава
њихових исцељења код људи, јер немогуће
је да Бог не прослави тако искрене људе.
Данас, без обзира што је на први поглед све
тако тмурно и тешко, понекад и безнадежно,
постоје лекари који искрени носиоци
Хипократове заклетве. Таквим лекарима
болесници радо долазе, имају поверења у
њих и такви лекари имају посебан дар да на
један специфичан начин ослушкују људко
тело и лече га.
Лекарска служба је хоризонтална
која се бесконачно простире и на тој
хоризонтали своје трагове остављају сваки
дан пацијенти који долазе ради помоћи.
Понекад је у животу пацијента смрт
неизбежна. Не може се побећи од ње. У
смрти нема достојанства. Међутим, лекар је
управо на то позван, да чак и у тако тешким
и трагичним ситуацијама пружи љубав и
разумевање, најпре подршку пацијенту и
његовој породици. ,,Апсолутно ћу
поштовати људски живот од самог почетка.''
Такође пише у лекарској заклетви и
то је основа и теме свега. Поштовати
људски живот од самог почетка, али
поштовати и крај људског живота.
Поштовање људског живота од
самога почетка зар није у супротности са
данашњом праксом вештачких абортуса?
Зар се абортусима не крши основно људско
и морално начело – поштовање светиње
живота? Питам се, шта би нам данас рекли
Свети Козма и Дамјан, али и сам
Хипократ?? Да ли би се зачудили над
статистиком броја абортуса данас? Зар није
живот најчудеснија и најлепша авантура? Ко
зна колико добрих будућих лекара убија
гинеколог – акушер сваки дан? Ово су тако
тешка питања и једнога дана сваки лекар ће
морати да се замисли над својим животом.
Да ли је савесно радио свој посао? Да ли је
узимао новац и повластице од пацијената?
Да ли је био равнодушан према болесним
људима? Да ли му је лекарска пракса
служила искључиво за остваривање личне
добробити?
- 16 - мај 2012.
У временима у којима су живели
Свети Kозма и Дамјан понекад је био
потребан дан пешачења да се стигне до дома
пацијента. Нису имали амбулантна кола,
брза превозна средства, па опет су стизали
да сваког пацијента, лечили Богом, травама
и љубављу. Понекад је само лепа реч
довољна, чак и тамо где је загарантован
смртни исход, лепа реч прочићава ваздух,
устајао од страха и мириса смрти. Човек је
нежно биће, љубавно биће, потребно је тако
мало љубави и топлине да човек заблиста.
Лекар би требао то да зна. Није то велика
тајна и нису свети Козма и Дамјан били
легенда која се и дан-данас препричава.
Били су искрени поштени лекари, волели су
свој позив, а изнад свега волели су људе. То
је та велика тајна или тајни рецепт –
ВОЛЕТИ ЧОВЕКА.
У оригиналној Хипократовој заклетви
пише на крају: ,,Уколико се верно држим
ове заклетве, нека уживам у свом животу, и
пракси моје уметности, поштован од стране
свих људи за сва времена; али уколико
застраним са ње или је прекршим, нека ме
све супротно задеси.'' Нека нам Свети Козма
и Дамјан помогну својим молитвама да нам
лекарски позив буде умеће живљења, без
застрањења и кршења заклетви. Да будемо
лекари – уметници, лекари – бесребреници.
Да једино што ћемо прихватити као
вредност – буде вредност људскога живота
и достојанства. Јер, човек је биће изван
граница светова. Треба се само отргнути од
поробљености таштине и сујете.
Сања Ивков, III1

17. Весна '67 број 64
ННаассттааннаакк ии ррааззввоојј ббооллннииццее уу ссррееддњњооввееккооввнноојј ССррббиијјии
Срби су из прапостојбине
насељавајући Балкан донели знања из
медицине. С тим знањима и
утицајем суседне Византије
развијала се средњовековна
медицина Срба, а захваљујући
владарима династије Немањић
настале су, при црквама и
манастирима и прве болнице.
мај 2012. - 17 -
Срби су, као и већина
средњовековних народа, имали
верску и световну медицину.
Постојала је „канонска верска
медицина“ у коју се убрајају све те тајне и
молитве за уздрављења и „апокрифна верска
медицина“, која садржи надрилекарство и
магију. Према схватању апокрифне верске
медицине, изазивачи обољења код људи и
животиња су зли духови који могу да се
отклоне посредством добрих духова
наклоњени човеком. Зато су се при
магијским одредима изговарале тајанствене
речи док се вршило лечење. На пример код
лечења од уједа змије најпре је уливана вода
у нови лонац и над њим је читана молитва,
па су затим вршени покрети ножем уз
петоструко изговарање следећих
разумљивих и неразумљивих речи.
Канонска медицина била је против
магије и магијских формула. Према
канонској медицини, лечење се састојало из
молитви које је признавала црква. Најчешће
су се користиле две молитве, велика и мала
молитва Василија Великог.
Болести које се најчешће помињу у
кодексима световне медицине су куга,
лепра, беснило или велике богиње, и оне
мање опасне као што су србобоља, шуга,
маларија или костобоља. Уз то, наводи се и
читав низ осталих болести као што су
грозница, зубобоља, крволиптање, несаница,
кашаљ, вратобоља, слаобост срца, осипање...
Највећи број лекова справљен је од
природних састојака биљног (смокве, урме,
бибер, бадем, различито корење, смола,
тикве, уље, маховина, семење) или
животињског порекла (јаја, овчје и магареће
млеко, козји лој, пужеви, јелени
рог, ракови ређе су се користили
минерали и со).
Ко су били лекари у
српској средњовековној држави?
Према народној медицини људи
видари, ранари који су знали
својства лековитих трава „та и та
биљка добра за ту и ту рану“ били
су и први народни
лекари.Beштином лечења су се
бавиле већином старије жене. Оне су
вештине лечења носиле са колена на колено
и то на „на безгрешну децу“, на девојчицедо
дванаест година. Временом, народне лекаре
замењују они коју су завршили медицинске
школе и били лекари од заната, али било је и
међу њима и полуквалификованих, који су
се после положеног испита пред
санитетским властима стицала сва законска
права да могу да се бааве лечењем, као и
неквалификованих, који су се, поред
берберског заната, баваили лекарским
захватима. О лекарима, иначе, нема много
помена у сачуваним изворним
сведочанствима. У дубровацким званичним
књигама помињу се по имену Срби лекари:
Првослав (1298), Менче из Бара (1330),
Милчин из Призрена, који се у новембру
1349.године у Дубровнику обавезао да ће за
награду од двадесет перпера излечити сина
ципелара Медоља који је боловао од камена,
неки Оберко, иначе стручњак за киле, који је
у дубровачкој канцеларији 1382. године
склопио уговор с Влахом Стојиславаом
Поповићем за хонорар од шездесет перпера.
У средњовековној Србији владари из
династије Немањића подизали су болинице
уз своје манастире за потребе самих
манастира или као склониште за оболеле од
неизлечивих болести. Прву српску болницу
је основао Свети Сава у манастиру
Хиландар а на тлу српске средњовековне

18. Весна '67 број 64
државе прва болница коју је такође он
основао налазила се при манастиру
Студеници.
Прве српске болнице настале су по
угледу на византијске. Хиландарска је имала
и склониште за болеснике од хроничних
неизлечивих обољења као што су
лепра,парализа,епилепсија. У Хиландарском
типику, налазе се и прописи о болници.Тамо
пише: ,,Рекох напред нешто мало о болесној
браћи нашој. Све је остављено игумановиј
вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и
о њима више казати. Заповедамо да се за
болне изабере ћелија која има облик
болнице и да се поставе постеље болнима за
лежање и одмор, и да им се даје болничар да
их двори у свему. Ако ли мојим гресима
многи падну у болест, нека им се даду и два
болничара, велика арула, то јест огњиште од
меди сковано и преносиво, на коме ће се
топити укроп за болне и друго што им је на
утеху, по могућству, за јело и пиће и друге
потребе. А игуман свагда, не ретко, нека
долази у болницу и нека од свег срца
посећује братију и нека доноси њсвакоме
потребно...“
У почетку је болница била смештена
у ћелији с осам постеља за чланове
монашког братства. За разлику од осталих
просторија, болничка је у току зиме
загревана, а о болесницима су се старали
монаси-болничари. Болесници су добијали
бољу храну него иначе и лекове од
природних састојака, за које се веровало да
ће их излечити. У доба краља Милутина (
1282-1321) ова болница је проширена, да би
се за време цара Стефана Душана имала чак
шест великих болничких соба.
Међу ктиторима и оснивачима
болнице била је и краљица Јелена Анжујска
која је при манастиру Св. Богородице
Ратачка, саградила уз цркву и болницу –
старопријемницу. У овој болници примана
су оболеле и духовна и световна лица и то са
трајним телесним манама.
Стефан Урош III Дечански основао је
болницу у којој су смештени болесници
оболели од најтежих болести
(епилепсија,лепра,паралитичари,разна
кардиоваскуларна и плућна обољења).
Рушевине те болнице се налазе уз Дечане
код места Горња Лука, на реци Бистрици.
Ову болницу водило световно лице
(''управитељ од двора'') а не духовно лице.
- 18 - мај 2012.
Цар Душан у манастиру Светих
Арханђела код Призрена такође је основао
болницу која је имала двадесет постеља.
Она је примила само оболеле, али не и
хроме и слепе. За разлику од ове болнице, у
манастирској болници Свете Богородице
Ратачке лечени су болесници с трајним
телесним манама и хроничним обољењима.
Деспот Стефан Лазаревић је у Београду
подигао болницу која је имала и своју цркву.
Кнез Лазар Хребељановић подигао је
болницу у манастиру Раваница. Болница је
била намењена за ''...монахе, за странце и
раслабљене'' тј. реч је била о болници и
прихватилишту за оболеле и од неизлечивих
болести. Његов син, деспот Стефан
Лазаревић, у манастиру Манасија посвећује
наменски једну просторију, која је такође
имала функцију болнице, ( „I’hospital do
despote’’ ) а и градску болницу у Београду (
у близини цркве Св. Николе ) , у којој је
преко Дубровничке Републике имао једног
школованог лекара (1408) , по имену Даниел
Пасинас .
Однос према болесницима
смештеним у болницама , било да су монаси
или световна лица, било да су сиромашни
или богати, одредио је Свети Сава изричном
наредбом у свом „Номоканону“ где наводи
“... да не бринемо само о себи, него о
ближњем и нико да нема ништа више од
другог; ни господар од слуге, ни кнез над
којим влада, ни цар од војника, ни
премудри од неуког “
Упоредо с болницама постојале су и
апотеке, углавном у приморским градовима.
Тако се зна да су службу апотекара у
Дубровнику и Котору махом обављали
странци, најчешће дошљаци с Апенинског
полуострва.
Падом српских средњовековних
земаља под власт Османлија средином 15.
века дошло је до оживљавања племенске и
патријархалне културе. У вези с тим, међу

19. Весна '67 број 64
Србима који су постали поданици
пространог Османског царства у употреби
су остале само народна, световна и верска
медицина. Обнова народне медицине, уз
упадљиву осеку научног лекарства,
испољила се у појави низа такозваних
лекаруша, својеврсних зборника у којима је
сакупљано народно медицинско искуство.
Најчешће је реч о рукописним књигама у
којима су пописиване лекарије као и
упутства за њихову употребу, али у којима
је научени приступ медицини лагано губио
битку с навалом магије, надрилекарства и
празноверницима.
Средњовековна медицина српских
етничких простора није била запостављена.
Није била препуштена народној, верској и
магијској медицини. Она је равноправно
заузимала своје место у општем кретању
друштва доживљавајући, заједно са њим,
своје успоне и падове.
Никола Васиљевић, III6
ППррааввооссллааввннаа ххрриишшћћааннссккаа ееттииккаа ии
ссааввррееммееннаа ммееддииццииннаа
''И створи Бог човека по лику своме, према лику Божијем створи га,
мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог:
„Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“. Тада
погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.''
(Постање 27., 28., 31.)
Кроз векове, како се развијало
људско друштво, са њим се развијала и
медицина. Откривено је и много лекова
против болести које су односиле милионе
живота, а многе су и искорењене. Али,
понекад се у медицини појаве и методе
лечења које нас наведу да посумњамо у
своју моралност, у свој суд, да ли је то
добро или лоше.
Реч је о вантелесној оплодњи. Ако
погледамо само статичке податке, велики
број парова, не само у нашој земљи, већ и у
целом свету, болује од стерилитета, тј. од
немогућности, али то су само подаци. Они
не могу приказати патњу коју ти људи
проживе, тугу због тога што не могу да
имају децу. Многи од тих парова сматрају то
својом казном због греха. Мисле да их је Бог
заборавио, чим их тако кажњава. Али, ти
људи у свом болу заборављају да Бог значи
љубави, да он не кажњава. И сам Свети
Јован Златоусти кад : '' Не можемо говорити
да је неплодност последица греха'' ( '' Беседа
на постање'' XLIX 1-2).
Време је требало човеку да нађе
начин да преброди овај проблем, и када је
решење пронађено, поставља се питање : ''
Да ли је човеку дозвољено да на тај начин
ствара живот? ''. Само Бог може да да живот,
и да га узме, зато се онда ти људи „играју
Бога“? Многи мисле да су деца зачета на
такав начин грешна. Па, зар нисмо сви? Зар
није и наше зачеће грешно, због чега онда
одбацујемо децу зачету на такав начин ?
Једина лоша ствар везана за
вантелесну оплодњу јесте стање великог
броја ембриона, од којих се многи униште.
Зар се онда све добро не поништава? Ако
даш живот једном, а други уништиш зар си
ти учинио добро? Не, ниси. Јесу ли ти
ембриони заслужили живот? '' У њему (
ембриону ) од момента зачећа постоји умна
и разумна душа''. ( Св. Максим исповедник)
Они су заслужили живот, као и сви други,
Заслужили су да се роде, одрастају, да уче,
да испуњавају живот својим родитељима
смехом и радошћу.
На крају се поставља питање : ''Да ли
је онда све ово у складу са православном
хришћанском етиком?'' Ја на то питање
немам одговор, ја нисам теолог да бих знала,
али једно знам, Бог воли све људе
подједнако, и за сваки нов дечији осмех се
вреди борити, па макар та деца била зачета и
у епрувети.
Мирјана Антонијевић, IV6
мај 2012. - 19 -

20. Весна '67 број 64
ККааккоо ппииссцции ппиишшуу
Песник непрекидно мора да ради на томе да буде инспирисан. А шта значи бити
инспирисан? Значи доспети у стање у коме се види невиђено, сазнаје незнано и изражава
неизречиво. У најсрећнијем случају, значи кроз врата којих нема отићи у свет који не
постоји. Значи отићи у нестварност, која ће у песми или захваљујући песми, постати
стварност.
- 20 - мај 2012.
Љубомир Симовић
Пишем приче када то оне хоће, када ми се јаве, кад пожеле да кроз мене буду испричане...
некад ми дођу ниоткуда, некада их доживим, некада их прочитам у другим књигама или их
чујем од некога... Причање прича даје нам илузију коју иначе у свакидашњем животу никада
не можемо досегнути, а то је илузија да макар на тренутак,макар док прича траје, можемо
бити неко други. Стари Римљанин, кнез Мишкин или жена.
Михајло Пантић
Живот – то је најчешће, низ невидљивих усуда. Писање је процес који их прекида, зато што
је писање једно од ретких активности која укида време.
Писање је процес који вас штити. Од бесмисла,од ништавила, кратко речено, од смрти.
Пишем јер је писање улазак у поље слободе, могућности да се homo ludens у нама свесно и
љубавно заигра.
Сања Домазет
Писање се, дакле, може научити, а и такво писање није довољно за оно трајно преношење
правог надахнућа које, попут сваког мистичког учења, иде само једним путем: од срца у
срце. И то је, вероватно, једини ритуал за којим вреди трагати.
Давид Албахари
(Из књиге Како писци пишу, Службени гласник, 2006.)
ННААШШИИ ППИИССЦЦИИ
Овом причом ученица је учествовала на конкурсу за најбољу кратку причу у оквиру пројекта
часописа „Акт“ за књижевност, уметност и културу
ППррооллааззннииццаа
Смрзавајући секунде у окрутном
временском вакууму, напросто, дешавају ми
се чудне ствари, које је тешко описати...
Људи бесциљно корачају, трагајући за
смислом, каљавим стазама, а затим, белим
марамицама бришу своје умазане ципеле, не
обраћајући пажњу на случајне пролазнике
(не) намерне шетаче...
Тога дана прошли су многи возови,
сунце је било плаво, а облаци, пепељасте
боје, снажно су ми притискали чело.
Шетала сам празном улицом, ногу пред
ногу, руке су биле у џеповима, а звук
ђонова о плочник, губио се у празнини...