narodna predanja

1. 257
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига V, 2014.
Др Бојан ЈОВАНОВИЋ
Балканолошки институт САНУ
КРЕАТИВНО ПАМЋЕЊЕ У НАРОДНИМ ПРЕДАЊИМА
Сажетак: Индивидуално или колективно памћење подразумева посто-
јану слику идентитета. Временом се правила и обичаји око одређених обреда
мењају, мада се у знатној мери обредно понашање задржава. Промене подра-
зумевају извесну модификацију услед које су, у великом проценту, сачувани по-
стојећи обредни обрасци. Како су памћење и заборављање међусобно условље-
ни процеси, долази до укрштеног а и новог „простора― који забораву мења са-
држај. Селективно заборављање или селективно сећање често је одраз одређе-
не културе и традиције, чија се креативна динамика огледа у креирању нових
облика материјалног и духовног живота.
Народна предања су, самим тим, драгоцена при стварању таквих
фактичких и фиктивних односа, као што су, на пример, наша предања о Све-
томе Сави, о Косовском боју, о лапоту – убијању стараца.
И традиција и предање говоре о начину на који памтимо сопствену
културну прошлост.
Кључне речи: колективно и индивидуално памћење, идентитет, об-
редни обрасци, култура, традиција, предање.
Индивидуално или колективно памћење битних доживљаја и
искустава који се сећањем могу вербално или сликовно репродуковати,
подразумева свест о континуитету постојања и потврду сопственог
идентитета. Да би сећање било што поузданије у народној усменој кул-
тури, пре него су записи на основу писма постали основа памћења,
створена су и одређена мнемотехничка средства која су памћењу дала и
непосредну фактичку вредност (Тројановић, 1923: 284). Међутим, за
разлику од договорених знакова који су утврђивали памћење конкрет-
ног у процесу размене и означавања дуговања, меморисани садржаји
битни за заједницу која је усмено памтила своју прошлост, временом су
се мењали. Промене су зависиле од нових историјских, друштвених и
културних околности у којима су некадашњи догађаји или личности
добијали другачија значења. Чувањем извесних елемената прошлости
исказивао се културни континуитет као израз народне конзервативно-
сти, али се из сачуваних трагова ранијих искустава могу прочитати
промене настале у оквиру постојеће или деловањем других култура.
Будући да су меморисани садржаји хетерогени и везани за раз-
личите временске периоде, непоузданост њиховог тачног репродукова-
ња отвара питање начина на који колектив памти своју прошлост. Са-
УДК 159.953:398.1
159.953.6:398.1
-оригинални научни рад-

2. 258
гледавајући сложеност овог проблема Тројановић истиче: „Заблуда је
мислити да народ не памти прошлост. Он је с колена на колено прено-
си, али испребацано, с променљивим личностима, с погрешним време-
ном и варљивим тумачењем, али на главну садржину и обред - где га
има - увек се пази― (Тројановић, 1901: 4). У контексту различитог ме-
морисаног садржаја посебно место имају значајни догађаји као и сами
обреди. За разлику од оних који се брзо мењају, дуготрајност самртних,
погребних и посмртних обредних поступака упућује на њихово давно
порекло (Упор: Јовановић, 1992). На примеру обреда Крсне славе, по-
свећеног прослављању кућног и породичног свеца заштитника, можемо
сагледати тај процес промена. Премда потиче из претходног обреда
приношења жртава који се вршио око цркава, ова паганизована свеча-
ност је реформисана у хришћанском православном духу. Међутим, об-
редна правила утврђена малим номоканоном, која је успоставио Свети
Сава, временом су изгубила строгу форму, па је народ у време турског
ропства славио не придржавајући се општих правила, већ како је знао и
умео, све док у 19. веку митрополит Михаило није поново извршио ре-
форму (Јовановић, 2011: 257-281). У траговима преписиваног малог но-
моканона помешаним са народном традицијом, може се сагледати ства-
рање једног синкретичког, палимсестног обредног текста. Обичај Крсне
славе је показатељ како је од паганско-хришћанског обреда постао пра-
вославни обред, а како се временом претворио у обичај који је потом
добио и строжији обредни карактер. Значење појединих елемената
славског обреда тумачено је у складу са народним схватањима која су
обредном понашању давала потребан смисао.
Обредно понашање најмање је подложно променама и његово
дуго трајање у традицији израз је поузданог памћења. Оно је један од
образаца у народној култури који се преносе свесно и несвесно и опста-
ју као форме давног порекла, препознатљиве и у језику, пословицама,
магијским формулама. Изложено променама, чување тих образаца од-
вија се у контексту стварања и прихватања нових садржаја, а последица
тих промена огледа се у потискивању свести о значењу некадашњих је-
зичких и обредних форми које се чувају у традицији (Тројановић, 1983:
7). Преношење по инерцији доводи до заборављања првобитног значе-
ња усмених формула и обредних поступака, јер изговаране и практико-
ване са вером да тако треба чинити; знање о значењу учињеног, одно-
сно изговореног, временом бледи и нестаје. Дисконтинуитет који се у
одсутном, потиснутом или избрисаном памћењу означава заборавом,
настоји се компензовати привидним сећањем, односно његовом кон-
струкцијом и измишљањем. Тако настају мање или више убедљиве
приче које тумаче одређене догађаје, историјске личности, порекло из-
весних места и његових становника, природне и натприродне појаве.

3. 259
Памћење и заборављање међусобно су условљени процеси јер,
због немогућности да се све меморисано држи у свести, долази до про-
цеса заборава који омогућује ново памћење. Корист од заборава мање
је приметна, али се она јасно огледа у ослобађању од негативног, опте-
рећујућег искуства1
. Премда је заборав и симбол брисања и нестајања
постојећих трагова о ономе што је постојало и што се догодило, због
чега се поистовећује са смрћу, показује се да све што је заборављено
није и незапамћено. Језик нам открива тајну овог парадокса. Користећи
језик, несвесно се ослањамо на постојећи лексички садржај, граматичка
и синтаксичка правила, које свесно не памтимо као предачко наслеђе али
које, захваљујући том забораву, постоји у нашој језичкој и културној
традицији. Заборав појединачног је начин памћења општег, јер је посто-
јећи живи језик плод тих многих непознатих генерација и појединаца ко-
ји су га говорили и створили пре нас. Иако служи као средство памћења,
језик и сам памти и чува у лексици и својим правилима претходна иску-
ства, и као наш памтивек2
садржи културне слојеве чије смо значење за-
боравили. У језику препознајемо, дакле, примарни, спонтани процес
културног меморисања који се одвија путем привидног заборава.
Парадокс поменуте игре памћења и заборава огледа се у томе
што је заборав само дубља форма нашег памћења, изражена у садржа-
јима архаичне и традиционалне културе. Заборављено живи на један
имперсоналан начин као својеврстан језик (Упор: Fromm, 1970), који
архетипски проговара и кроз колективно несвесне садржаје савременог
човека3
. Будући да се не можемо тачно сећати тих заборављених кул-
турних садржаја, сећање на несвестан начин (Упор: Borhes, 1990: 29-
30) даје им виталну променљивост која релативизује одређење да је за-
борав смрт, а сећање живот. Наиме, заборав је само привидна смрт, јер
дубље памћење и сећање омогућују актуализацију вредности важних за
потврђивање културног континуитета. У таквом забораву не умире оно
што манифестно нестаје, већ постаје латентни културни слој. Памтећи
на овај начин само дубље битна колективна и животна искуства, забо-
рав се не може поистоветити са смрћу, јер је он основа једног другачи-
јег, новог облика живота.
1
Попут памћења, могуће неговати и заборав због моћи његовог исцелитељског деловања.
Опраштање је вид таквог заборава и своjеврсна хигијена ума која омогућује да растерећени
негативитета старог, стекнемо ново искуство (Упор: Јовановић, 2011).
2
Тако је М. Поповић и насловио своју књигу о Вуковом Рјечнику српског језика у којој је
указао на различите културне слојеве у појмовима о старом друштву, у митским представа-
ма, у паганским садржајима, у хришћанском и оријенталном наслеђу, у новим књижевним
изразима (Упор: Поповић, 1983).
3
Настали филогенетским таложењем ранијих културних искустава, архетипови су, према
Јунгу, несвесне колективне форме које у функцији наследних духовних матрица омогућују и
спонтану репродукцију склопова и садржаја без континуитета и традиције (Упор: Jung, 2003).

4. 260
Уколико са овог становишта сагледамо и реалан живот људских
колектива у којима се њихово биолошко постојање и обнављање заснива
на умирању старих и рађању нових чланова, онда се и смрт појединца
осмишљава животом колектива у који је уграђено његово даље постоја-
ње. Колектив негује сећање на своје покојнике и чини им, у оквиру по-
смртних ритуала, посебан култ који након одређеног времена уступа ме-
сто заједничком култу свих умрлих (Jovanović, 1993; Јовановић, 1992).
Гроб као место сећања за које су везани обреди одржавања континуитета
између оних који су отишли и оних који су остали, успоставља иденти-
тетску основу и за оне који долазе. Упоредо са тим процесом постоји у
сваком колективу и тежња да се сачува памћење одређених изузетних
личности и догађаја важних за његово постојање. Меморисање се одви-
јало у оквиру усмене културе у којој су о тим појединцима и збивањи-
ма стваране одређене представе. Њихов значај за заједницу учинио их
је добрим за памћење и показује зашто су у односу на друге управо они
изабрани да би добили повлашћено место у колективној меморији.
Памћење се негује сећањем, спомињањем којим актуализована про-
шлост постаје жива и супротстављена забораву. Тај (с) помен у српско-
словенском је означен као памет (Трифуновић, 1990: 232), а одатле и
назив за споменик, чија је меморијална функција да подсети. Поменом,
спомињањем и спомеником као обележјем које стално подсећа на одре-
ђену личност, чува се памћење на њу. Сећање је чини живом и након
њене смрти, јер она постоји у равни културе, у духовном простору у
којем се на основу меморисаног и сходно интересима заједнице изгра-
ђује одговарајућа представа о њој која може бити и дијаметрално су-
протна њеној објективној слици.
Селективним у односу на искуство из којег се одређеним садр-
жајима даје приоритет битан за идентитет заједнице, колективним пам-
ћењем исказује се однос према збивањима која су изгубила некадашњу
неизвесност. Сећањем на њих, овладава се једним битним аспектом ре-
алности којим се стиче сигурност у садашњости и пред будућношћу. У
том сећању посебно су значајне трауме које, било да је реч о њиховом
стварном, помереном или фиктивном карактеру, делују присилно у ци-
љу спонтаног овладавања непријатном реалношћу, на начин који би
омогућио исцељење. Присилно враћање у прошлост и поновно прежи-
вљавање неугодног догађаја има карактер трауматичног сећања, које не
мора да има основу у стварном догађају, већ се као израз непријатног
или пријатног искуства намеће свести и постаје њен дуготрајући садр-
жај. То искуство је првенствено доживљај који није адекватни одраз
објективног догађања, већ независно од спољашњег подстицаја може
имати и дубљу унутрашњу психолошку мотивацију. Трауматичну ди-
мензију може, дакле, да има и фиктивни догађај, односно доживљај без
основа у стварности. Спонтано присилно сећање, било да се као поти-

5. 261
снуто или трауматично само враћа, било да се то чини вољно и свесно,
евоцира се у циљу актуализације прошлости. Добра или лоша, реална
или фиктивна, прошлост налази своје место у причама које означавамо
предањем. У њима су непоуздана сећања, формализована у оквиру
усмене културе, добила своје неоспорно значење.
Стварање образаца
Култура и традиција, настале у одређеном контексту, подређене
су закону промене, али се због спорог ритма тих промена традиција
схвата као културнa непромењивост и добија неупитни статус у зајед-
ници која је доживљава као чинилац колективног идентитета. Будући
да су се традиционална друштва одликовала дуговеком непромењиво-
шћу, прошлост је била детерминанта њиховог постојања. С обзиром на
то да нису сезале до промене саме парадигме традиционалног друштва,
промене су се одвијале у контексту свакодневног живота, а њихова
унутрашња креативна динамика изражена је стварањем аутентичних
облика материјалне и духовне културе. Непромењива традиција предста-
вљала је културну основу заједнице у којој су сви културни производи би-
ли уникатни. Устаљене форме попут обреда, веровања, магијских форму-
ла и пословица су због тешког и ретког мењања имале трансгенерацијски
карактер. Реч је о стабилним, фиксираним елементима чија структура
омогућује њихово дуго трајање, непромењивост садржаја и преношење
порука кроз време чије се значење, променом првобитног контекста на-
станка, заборавља. Процесу промена изложени су и недовољно утврђени
садржаји усмене културе чија се суштина и аутентичност не огледају у
њиховој непоновљивости, већ у бројним варијантама. У народним песма-
ма гуслар, народни певач узима главни догађај као повод певању, наво-
ди имена учесника, место и време догађаја, али се користи и другим ва-
ријабилним елементима, поетичким обрасцима, реторичким фигурама
које срећемо и у другим песмама. Мит је парадигма те спонтане и пер-
манентне промене садржаја приповедања познатих прича увек на дру-
гачији начин.
Народно предање
Један од битних чинилаца народне традиције је и предање којим
се преносе стечена искуства, знања, усмено народно стваралаштво и
духовни садржаји. У ширем значењу, сматрано целокупном усменом
културом која се преноси, односно предаје с колена на колено, предање
је поистовећивано са традицијом. Поднаслов познатог часописа Кара-

6. 262
џић, који је почетком 20. века покренуо и објављивао у Алексинцу Ти-
хомир Р. Ђорђевић, гласио је „Лист за српски народни живот, обичаје и
предање―. Ђорђевићеве тематске монографије, попут књига Вештица и
вила у нашем народном веровању и предању, Вампир и друга бића у нашем
народном веровању и предању, Природа у веровању и предању нашег на-
рода, писане с циљем осветљавања религијских и митских садржаја у тра-
диционалној култури, заснивају се на предањима. У хришћанству свето
предање у ширем значењу је преношење божјег откровења заједно са Све-
тим писмом. Предање у православљу, поистовећено за славом божјом,
претходи Светом писму које је записани део те усмене традиције. Пре-
дање и Свето писмо су два комплементарна тока усмене и писане тра-
диције везане за божје откровење у једној цркви која исповеда истину
(Упор: Енциклопедија православља, 2002: 1701) и у оквиру хришћан-
ства представља историју развоја догмата (Упор: Пеликан, 2009). У од-
носу на текстове у Библији, старозаветна и новозаветна предања су
основ апокрифне литературе, што у контексту предања упућује на ди-
ференциран однос према причама различитим од канонизованих тек-
стова. Зависно од вероисповести и теолошких претпоставки, успоста-
вљен је и различит однос према предању. Док православна традиција
узима у обзир ова предања, у која спадају и нека од битних учења по-
пут оног о митарствима, протестантска традиција не признаје предање
јер је за њу ауторитет само текст Новог завета.
Предање у том ширем значењу односи се на садржаје усмене
културе који се предају с генерације на генерацију, а свако ново поко-
љење, преузимајући искуство својих предака, даје тим садржајима и
нешто своје. Искуство рецепције те традиције и сопствени допринос
изражени су у садржајним и формалним иновацијама. У ужем значењу,
предање је посебан облик приповедања, различит од свих других, који
се одликује одређеним карактеристикама (Baskom, 1987: 225). За разли-
ку од приповетке као фикције, предање се сматра истинитим и у његов
садржај се верује као у неоспорни факат. У предању се говори о догађа-
јима за које се истиче да су се стварно збили, а њихова убедљивост на-
стоји се постићи ситуирањем доказа у непосредну прошлост, односно,
што ближе садашњости и позивањем на чуда као деловања наднарав-
них ентитета. Свет дешавања сличан је актуелном свету, а јунаци пре-
дања су конкретни људи, стварна места и догађаји, односно, реалност
која је чешће профана неголи света. Ове карактеристике омогућују, да-
кле, разликовање предања од уобичајених народних приповедака.
Предање се заснива на извесним чињеницама које су садржајно
преобликоване и у причи су добиле друга значења. Основ предања је
језик који је, као примарни моделативни систем из којег се изводе и се-
кундарни облици културе: обреди, религијске представе, митске и фол-
клорне творевине, плод несвесног културног памћења. Садржај преда-

7. 263
ња повезан је са стварношћу, али у промењеном контексту у којем се
његова веродостојност настоји постићи уверљивим казивањем и пози-
вањем на непосредно сведочење. Тако се гради реалност о наводној
објективној и истинитој слици, утолико убедљивијој уколико и она са-
држи животне детаље и емоционалну повезаност између казивача и
слушаоца. Разграђујући и преобликујући постојећи фактицитет исто-
ријског и културног искуства, предање постаје живо и неупитно духов-
но упориште колектива. Осенчена и извесном сумњом која се прикрива
формулом „да се тако прича―, реалност предања се у традицији усме-
ног преношења искустава сматра неоспорном. Премда се у његову
истинитост верује, предањем се негује сећање, али не на догођено, као
његов садржај, већ на облик створеног који има своју социјалну и пси-
холошку функцију.
У српској традицији постоје бројна народна предања локалног
карактера, али и неколико битних за националну културу у које спада-
ју: предања о Светоме Сави, Косовском боју, убијању старих.
Предања о Светоме Сави
Међу најбројнијим предањима у нашем народу свакако су она о
Светоме Сави. Јављају се већ у 13. веку у текстовима Савиних биогра-
фа, али њихов највећи број настаје у потоњим вековима. Спаљивање
његових моштију, са циљем поништавања његовог угледа, само је уве-
ћало његов култ у народу, о чему сведоче и бројна предања о њему.
Иако је Вук Караџић почео први да их сакупља, систематски је то чи-
нио Вид Вулетић-Вукасовић који је, готово, у сваком броју Босанске
виле од 1897. до 1901. године објављивао по неко предање о нашем нај-
већем светитељу. Будући да је било и других сакупљача народног блага
о Светоме Сави, целовиту књигу под називом Свети Сава у народном
предању сачинио је Владимир Ћоровић4
, који је разврстао та предања
на народне песме, народне приповетке и народна локална предања.
Иако се у строгом смислу речи, предања односе само на она из послед-
ње групе, књига одражава схватање да усмене творевине у ширем сми-
слу спадају у предања.
Предања о Светоме Сави настају из потребе да се највећи срп-
ски светитељ учини присутним у народу, односно, да се непосредно
посведочи о његовом духовном деловању. Зато су његовим именом на-
зивана разна и необична места на простору који су насељавали Срби.
Именом Светога Саве називани су врхови, стопе, лонци, а етимологија
4
Штампана најпре 1927. у Београду у издању Задужбине В. Ј. Ђурића, књига је поново обја-
вљена 1990. – Ћоровић, В. (1990). Свети Сава у народном предању. Београд: Народно дело.

8. 264
многих места довођена је у везу са његовим пролажењем тим крајем и
траговима које је тада оставио. Свако село, сваки крај имао је своју
аутентичну причу, односно своје предање о Светоме Сави, што показу-
ју његову присутност у животу и традицији српског народа. У тим
бројним и веома различитим причама које су потврђивале дух народног
јединства, посебно су значајна предања у којима је највећи српски све-
титељ добио и извесне паганске карактеристике које су осенчиле његов
лик. Овом приликом истичемо карактеристична предања у којима нај-
већи српски светитељ изражава божанску завист, склоност да се нео-
правдано гневи и спремност да строго и неправедно кажњава. Гнев је,
како је утврдио Чајкановић, један од главних мотива у 42 народне при-
поветке у наведеној Ћоровићевој збирци (Чајкановић, 1973: 310), а про-
клињање један од ефектних начина кажњавања животиња и људи. Тако
је свог верног пса који није могао да га прати проклео и претворио у
вука (Ћоровић, нав. дело, предање Постанак вукова под бр. 103), па-
стира је претворио у пса зато што је јео лежећи (Ибидем, предање Не
ваља лежећи јести, под бр. 111), читава насеља престрого кажњавао
због неког несташлука (Чајкановић, 1973: 310), допустио је да пропад-
не и оде у пакао човек који се није исповедио (Ћоровић, предање Све-
ти Сава и праведник, под бр. 48.), док у предању Свети Сава и Свети
Никола убиством јединца сиромашном оцу спречава да се дете развије
у будућег лопова и убицу, а оцу оставља да попије отров из златног пе-
хара (Ибидем, предање под бр. 5). Немилосрдан према прошлим, акту-
елним и будућим грешницима, уместо хришћанског милосрђа и опра-
штања, показује неумерену паганску осветољубивост. У наведеним
предањима, негативне психолошке одлике највећег српског светитеља
одражавају, у ствари, социо-културни и духовни контекст народног жи-
вота у време ропства под Турцима (Јовановић, 2000: 55). Означен вели-
ком материјалном, социјалном и духовном регресијом, тај живот се ис-
казује и обновљеним паганством које је са хришћанством створило
синкретично народно православље. У време када није добијао жељену
заштиту од свог светитеља, немоћног да осигура и сопствене храмове
од турског разарања, народ је Светога Саву доживљавао у контексту не-
гативног искуства, које је потом пројектовао у његов лик. Представљен,
не само позитивним већ и негативним карактеристикама, највећи нацио-
нални светац није историјски верно обликован у народном предању, али
су приче о њему адекватно изразиле однос народа према њему. Како је у
том односу изражена суштина народне религије, народна предања о Све-
том Сави су у том смислу аутентична и истинита сведочанства.

9. 265
Предања о убијању старих
Предања о обичају јавног убијања старих веома су раширена, не
само у српској, већ и у словенској и индоевропској традицији. Прича
говори о наводном некадашњем обичају, познатом у нас под називом
лапот, који се састојао у томе да синови убијају своје очеве или оку-
пљени чланови заједнице каменују свог остарелог члана. Дословним
тумачењем овог предања настао је и својеврстан научни мит о обичају
убијања старих који је, заједно са обичајем поздрављања и гостоприм-
ства, сврставан у друштвене обичаје или друштвена правила. Без обзи-
ра на спорност оваквих мишљења и оспореност таквих тумачења
(Упор: Јовановић, 1999), ово предање је и данас актуелно. Лапот није
само метафора, фигуративно изражавање, већ се на такву обичајну
праксу из националне традиције позива када се настоји да укаже на не-
хуман и неправедан однос према старима и у данашњем друштву5
. Бу-
дући да не постоје археолошки, историјски ни етнолошки извори који
би потврдили овај обичај, аргументи за његово постојање налазе се у
потпуно другачијим односима према старима, као што је њихово оста-
вљање, еутаназија и жртвовање. Међутим, ти поступци су потпуно дру-
гачији од обичаја о којем говори предање, чија је психолошка, социјална
и етичка функција везана за изричиту забрану убијања старих. Поента те
приче није евокација наводне некадашње обичајне праксе, већ истицање
табуа убиства као основног етичког начела сваке људске заједнице. У
периоду кризе, када људи дођу у искушење да прекрше то начело, улога
предања је да ојача њихов духовни интегритет, увећа њихов морални
потенцијал и онемогући да се тако нешто догоди. Наравно да у поро-
дичним заједницама долази до конфликтних односа и да понекад син
убије оца и обратно, али је то далеко од сваког обичаја или правила да
такав чин има легитимитет у традицији. Предање о лапоту је прича о
превладавању културе над нагоном. Убедљивост ове приче показује ка-
ко фикција добија снагу факта и како, веровањем у њено постојање као
реалност, она исказује свој прави значај у равни своје дубље социјалне,
психолошке и духовне функције.
Приче о Косовском боју
Предање о Косовском боју има шире значење у народној тради-
цији. У народној епици, створена је прича која је постала истина о овом
боју. Певачи тих прича формирали су приповедну структуру којом је у
разним варијантама и облицима неговано сећање на овај догађај који је
5
У чланку Н. Тодоровић, "Лапот у српској култури", објављеном у уторак, 6. децембра
2011. године у "Културној рубрици" Политике као реакција на мишљење да би појединци
из наше културе који су већ у одмаклим годинама, зарад младих који траже афирмацију,
требало да буду мање присутни на јавној сцени, ауторка се позива на некадашњи српски
обичај јавног убијања старих.

10. 266
добио значење пресудног збивања у националној историји. У том про-
цесу утврђене су у народном памћењу сижејне константе које су карак-
терисале све усмене творевине преношене у народној традицији као
историјска истина. Иако се током историје на Косову пољу догодило
више бојева6
, у народном памћењу постоји само битка из 1389. године,
коју и поред великих губитака, према валидним историјским изворима,
Срби нису изгубили. Познато је да је хришћански свет тада славио срп-
ску победу, а највећи разлог да се сматра да је оваквим исходом завр-
шена битка, заснива се на чињеници да су се Турци повукли са бојног
поља (Бој на Косову – старија и новија сазнања, 1992). Све до средине
15. века, овакав исход сматран је историјском истином, али се након па-
да у вековно ропство перспектива мења и у народном предању оформила
се представа о Косовском боју као највећем српском поразу коме су хри-
шћанска интерпретација и предање дали значење саможртвеног чина.
Више је чинилаца утицало на такво преобликовање историјске
истине, али овом приликом треба указати на два најбитнија. Како је Ла-
зар убрзо након боја канонизован за свеца, Данило Други пише значајан
текст о мученичкој смрти косовских јунака, а хришћанско опредељење
за царство небеско, као етички идеал, постаје мотив који се преузима и у
народној поезији, односно предању. У време ропства, када слободе и
могућности избора није било, Лазарево опредељење за царство небеско
протумачено је као избор пораза у боју. Међутим, то није био и пора-
зни избор у предању које је истицало значај саможртвеног чина као
претпоставке борбе за ослобођење.
На основу доступних варијанти, Стојан Новаковић је 1878. го-
дине сачинио интегрални текст под називом Приче о боју косовском
(Прича о боју косовском, Народна предања о Боју косовском, Побиље-
жена прве поле 18. века, у: Новаковић, С. (1989). Приче о боју косов-
ском. Београд: Баштина, Просвета). Састављена у позније доба према
народним песмама и причама, рукописна прича изражава дух средњо-
вековне књижевности и не може бити поуздан историјски извор. Уоча-
вајући раније у српским народним песмама о Косовском боју феномен
испремештања историјске приче, песничке творевине и старијих народ-
них прича (Новаковић, 1878: 145), Новаковић је указао на суштину на-
родног предања о Косовском боју и начин на који је народ памтио овај
догађај из своје прошлости. У синкретичком споју сећања на стварни
догађај, песничке имагинације и садржаја и образаца старих прича, ни-
су објективно и хронолошки тачно пренета збивања јер је њихово изме-
6
Најпре онај 28. јуна 1389. године између Срба и Турака, потом 1402. између Турака и де-
спота Стефана Лазаревића, који је победом поново успоставио независну српску државу,
која је као деспотовина, трајала до пада Смедерева 1469. године. Позната је и тзв. Друга ко-
совка битка 1448. године, коју је водио ердељски војвода, Јанош Хуњади, познат као Сиби-
њанин Јанко, против Турака. Поразом Хуњадија, тада водеће личности у сукобима између
Европе и Турске, изгубљене су наде за скорији и изгледнији отпор Турцима.

11. 267
штање, преобликовање личности и тумачење догађаја поступак којим
је створено аутентично предање о Косовском боју. Одјек који је овај
догађај добио у народном стваралаштву, неупоредиво је већи од њего-
вог историјског значаја за Србе (Новаковић, 1989: 94), па су зато народ-
на предања о њему, губећи историографски, добила одговарајући зна-
чај у области народне књижевности.
Фактичко и фиктивно
Наведена предања показују како традиционално друштво памти
битна културна искуства као чиниоце свог идентитета. У тим причама
различит је однос између фактичког и фиктивног, па за разлику од еле-
мената фактичког, који су основ историјским предањима о Светоме Са-
ви и Косовском боју, фиктивно преовладава у етнолошким предањима
о убијању старих. У овим предањима колектив не памти фактицитет
Косовског боја, личност свог највећег светитеља и обред убијања ста-
рих, већ настоји да пренесе дубљу емоционалну поруку. Предање пре-
носи запамћено колективно осећање везујући узрок трауме ропства за
пораз у Косовском боју, пројекцију негативног доживљаја свог нацио-
налног свеца у његове непримерене поступке и обликован фиктивни
обред као поруку о забрани убијања старих. Неподударно са стварно-
шћу, колективно памћење се у овим предањима, сходно убедљивости
испричаног, сматрало веродостојним сведочењем јер се веровало у ње-
гову истину. Та истина је наративно преобликовано сећање на елементе
стварности, а веровање је чинило истину у том казивању психолошки
реалном и идентичном са стварношћу. Настало као рефлекс о свету,
предање у равни језика постаје аутономни ентитет који показује како
се животне датости преобликују у духовну чињеницу. Предање тако
постаје образац колективног памћења који укида разлику између њего-
вих фактичких и фиктивних чиниоца и постаје креативно сведочанство
колектива о свом настојању да разуме и протумачи сопствену про-
шлост у контексту њене актуелне функционализације. Како се свест о
моћи преобликовања стварности испољава њеним тумачењем, живи
процес стварања и преношења предања показује како разграђени еле-
менти реалности постају чиниоци нове имагинативне целине. Логика
тог процеса заснива се на правилима стварања фантастичних твореви-
на, мотивисаних дубоком потребом за преобликовањем стварног и
формирањем једног другачијег света.

12. 268
Истинитост измишљеног
На формалном плану предање, као сложен преплет стварног и
измишљеног, резултат је процеса којим се настоји задовољити потреба
за евокацијом фактичког и жеља за фиктивним. Фактичко се настоји да
сачува преобликовањем у контексту у којем и измишљени садржаји до-
бијају свој значај. Не придржавајући се принципијелности у смислу до-
следног и истинитог преношења догађаја, стваралац предањем исказује
своју прагматичност тако што релативизује значај претходних искуста-
ва којима, сходно новом контексту, даје нова значење. Резултат тог
процеса је дубља стваралачка принципијелност на којој се темељи свет
различит од објективне стварности, али заснован на њеним елементима
преобликованим у нову целину. Та целина, као предање у усменој на-
родној култури, има ауторитет истине о одређеном догађају, појави,
личности, пореклу места.
И традиција и предање говоре заправо о начину на који памти-
мо сопствену културну прошлост којом се потврђујемо у садашњости и
будућности. Сагледано у контексту настојања колектива да изрази и са-
чува свест и осећање истости себе као непрекидно памћење упркос
променама којима је изложен, предање је чинилац колективног иденти-
тета, а његови фактички и фиктивни елементи, као израз непосредне
креативне диференцијације, интегрисани су у динамичку форму која
говори о њиховим ствараоцима. Традиција и предање настоје, дакле, да
релевантна искуства претходних пренесу будућим генерацијама и тиме
их као вредна памћења сачувају као битна културна и духовна упори-
шта. Тај процес се одвија спонтано у оквиру традиционалног обрасца
културе. Уколико је језик примарна форма колективног памћења, онда
у оквиру обрасца традиционалне усмене културе спонтано настају кре-
ативне форме попут мита, религијских представа, обредне праксе, које
на други начин чувају културно памћење. У предањима се одвија тај
процес стваралачког памћења којим се исказује виталан однос према
свету тако што се стварност тумачењем преобликује и тиме чини први
корак ка њеном мењању. Из дубине народног предања долази порука
да креативни однос према културном наслеђу подразумева његово пре-
обликовање у складу са правилима те врсте стваралаштва.
Потреба за меморисањем чињеница важних за културну истори-
ју заједнице и њен идентитет, задовољава се њиховим креативним пам-
ћењем у којем и долази до фикционализације факата. Тим преоблико-
вањем акценат се помера са фактичког на фиктивни аспект усмене тво-
ревине која постаје битна духовна чињеница. У тој равни предање и
није истина о ономе што се приповеда, већ прича која исказује важну
психолошку истину о односу њеног творца према садржају приповеда-
ња. Иако се предање позива на фактичност испричаног, па се због увер-

13. 269
љивости испричаног узима као доказ његове истинитости, реч је о томе
да се њиме задовољава потреба за истином испричаног која се поисто-
већује са испричаном истином. Испричана истина заснива се на факти-
ма, али се истина испричаног испреда из природе приче, њене логично-
сти и убедљивости којој доприносе елементи успешно преобликоване
стварности. Предање није адекватно меморисан садржај, већ је израз
надограђеног, имагинацијом обогаћеног парцијалног сећања које се на-
стоји представити као народно памћење и чија се фактичност не дово-
ди у питање, па се као такво и преноси будућим генерацијама. Уколико
је, дакле, предање својеврстан образац промене и преображаја историј-
ских и етнолошких садржаја, онда се у том контексту и може сагледати
значење битних културних искустава у колективном памћењу који су
постали чиниоци културног идентитета.
Литература
1. Baskom, V. (1987). Oblici folklora: prozne naracije, Polja, br. 340, juni 1987.
2. Бој на Косову – старија и новија сазнања (1992). Београд: Књижевне новине.
3. Borhes, H. L. (1990). Besmrtnost, Usmeni Borhes. Beograd: Rad.
4. Енциклопедија православља, III, (2002). Београд: Савремена администрација.
5. Јовановић, Б. (1992). Српска књига мртвих. Ниш: Градина.
6. Jovanović, B. (1993). Magija srpskih obreda. Novi Sad: Svetovi.
7. Јовановић, Б. (1999). Тајна лапота. Нови Сад/Београд: Прометеј, Балкано-
лошки институт САНУ.
8. Јовановић, Б. (2000). Дух паганског наслеђа. Нови Сад: Светови.
9. Јовановић, Б. (2011). Љубав и опраштање, Београд: Partenon, Ars Libri.
10.Jung, K. G. (2003). Arhetipovi kolektivno nesvesnog. Beograd: Atos.
11.Новаковић, С. (1878). Годишњица Николе Ћупића, књ. II, Београд.
12.Пеликан, Ј. (2009). Хришћанско предање, историја развоја догмата. Бео-
град: Службени гласник.
13.Поповић, М. (1983). Памтивек. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
14.Трифуновић, Ђ. (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних пој-
мова. Београд: Нолит.
15.Тројановић, С. (1901). Стари словенски погреб, етнолошка студија, Српски
књижевни гласник, Београд 1901, књ. III, бр. 1. Цитирано према посебном
отиску: Београд, 1901.
16.Тројановић, С. (1923). Јужна Србија, за 16. мај, књ. III, бр. 27, Скопље.
17.Тројановић, С. (1983). Главни српски жртвено обичаји. Београд: Просвета.
18.Ћоровић, В. (1990). Свети Сава у народном предању. Београд: Народно дело.
19.Fromm, E. (1970). Zaboravljeni jezik. Zagreb: Matica hrvatska.
20.Чајкановић, В. (1973). Мит и религија у Срба. Београд: Српска књижевна
задруга.

14. 270
Bojan Jovanovic, Ph.D.
CREATIVE MEMORY IN FOLK NARRATIVES*
Summary: Individual memory and collective memory presuppose a solid
image of the identity. The rules and customs related to certain rituals change over
time, though the ritualistic behavior remains the same to a large extent. The
changes presuppose a certain modification due to which the existing ritualistic pat-
terns are preserved to a large extent. Since remembering and forgetting are mutual-
ly dependent processes, there is an overlapping ―space‖, but there is also a new
―space‖ which changes the contents of forgetting. Selective oblivion or selective
memory is often the reflection of a certain culture or tradition, whose creative dy-
namics is reflected in the creation of new forms of material and spiritual life.
Folk narratives are thus invaluable for the creation of such factual and fic-
tive relations, such as are our tales about Saint Sava, for example, or those about
the Battle of Kosovo, or about lapot – the legendary practice of senicide (killing of
elderly people).
Both tradition and legends speak about the way in which we remember our
own cultural past.
Keywords: collective and individual memory, identity, patterns of a ritual,
culture, tradition, lore.
Примљено: 3. 11. 2013. године.
Одобрено за штампу: 9. 12. 2013. године.