1. OSNOVNI I KONSTITUTIVNI ELEMENTI DRUŠTVENIH
ZAJEDNICA
Iako nema potpune saglasnosti oko osnovnih i konstitutivnih elemenata jedne
društvene zajednice, svi autori imaju saglasnost da su to sledeći elementi: 1) rad kao
čovekova svesna aktivnost, kao osnova čovekovog opstanka kao individualnog i kao
društvenog bića; 2) kultura kao sveukupnost ljudskih materijalnih i duhovnih dobara; 3)
organizacija društvenog života pre svega kroz državu i druge mikro i makro institucije; 4)
samodovoljnost društva u funkcionalnom smislu; 5) dinamičnost i stalne promene koje se
u okviru postojećeg društvenog poredka javljaju kao neminovnost tj. kao istorijski
kontinuitet; 6) stanovništvo; 7) teritorija; 8) prirodna sredina;
1) Ljudski rad kao planska i svesna najčešće slobodna, stvaralačka i ciljno
anticipirana delatnost, predstavlja čovekovu generičku i imanentnu suštinu. Značajno je
istaći da svaka čovekova aktivnost i rad, ako imaju racionalan karakter, prvo se, za
razliku od drugih živih bića, započinje kao planska vizija, dok se to u životinjskom svetu
radi uglavnom na osnovu instikta.
Kroz svoj rad čovek ne postiže samo promenu oblika stvari na kojima radi i koje
obrađuje, nego na taj način stvara materijalna dobra za zadovoljavanje svojih potreba i
potreba drugih ljudi kao društvenih bića kroz odgovarajuću podelu rada. Dalje kroz rad
stiče nova iskustva i obogaćuje svoju svest i svoja saznanja koja služe za lakše obavljanje
rada u budućim sličnim i drugim situacijama. Kroz rad čovek, uz pomoć sredstava rada i
drugih pomagala, udružen sa drugim ljudima, prilagođava prirodu svojim potrebama i
zahtevima.
Delujući na prirodu i menjajući je čovek menja i samog sebe, doprinoseći svom
socijalnom i kulturnom razvoju u određenom istorijskom periodu.
2) Sveobuhvatno shvatanje kulture jeste skup duhovnih i materijalnih
dobara u određenoj društvenoj zajednici državi ili na nivou šire planetarne zajednice.
Kultura je usko vezana i uslovljena ljudskim radom i ukupnim duhovnim i materijalnim
stvaralaštvom čoveka kao društvenog bića. Pojedini periodi kulturnog razvoja ustvari
govore o stepenu razvoja društvene svesti i stepenu ekonomskog razvoja društva u tom
periodu, kao npr. antička, rimska, srednjovekovna kultura ili kultura određenih plemena u
prvobitnoj zajednici. Kultura i njeno stvaralaštvo je u dobroj meri uslovljeno ljudskim
pravima i slobodama. To se najbolje očituje u istorijskom periodu od humanizma i
renesanse (od 14. stoleća) gde je došlo do buma u ukupnom društvenom i kulturnom
razvoju zahvaljujući raskidu sa despotskim i autokratskim državnim režimima i nastanku
demokratije, što je u osnovi značilo sve veće slobode i prava za čoveka, a to je značilo
razmah stvaralaštva koje je bilo zato omiljeno demokratskim režimima.
3) Jedno od nasušnih i bitnih obeležja čovekove društvene zajednice jeste
organizovanost i funkcionalnost. To drugim rečima znači da je društvena zajednica skup

2. raznolikih elemenata i jedinica, ali oni ne protivureče jedni drugima nego čine jednu
logičnu i neprotivurečnu celinu koja ima svoj red i poredak funkcionisanja. To
funkcionisanje se postiže uz pomoć pravnog sistema i država, na osnovu
opšteprihvatljivih društvenih vrednosti kao što su moral, pravda, pravičnost, mir,
tolerancija i dr.
Lokalna samouprava – gradovi, opštine, razni oblici teritorijalno – regionalne
organizacije – pokrajine i država su oblici pravno – institucionalne organizacije
društvenih zajednica. Naime putem pravnih normi i pravnih akata koje utvrđuju nadležni
organi države (skupština, vlade, ministarstva) uređuju se društveni odnosi i stvara se
pravni sistem, ali pre svih ističu se organi i institucije kao što su izvršni i sudski organi,
koji u jedinstvenom pravnom poredku sprovode utvrđeni pravni sistem. U takvoj
organizaciji društva putem prava, državnih organa i institucija ostvaruju se i garantuju
ljudska prava i slobode, mir, tolerancija i druge drušvene vrednosti.
4) Samodovoljnost (antarhičnost) društva, upravo, proizilazi iz njene složenosti,
celovitosti i zaokružene organizovanosti. Kako su se u istorijskom razvoju javljale
potrebe koje su bile bitne za opstanak čoveka tako je čovek svojom mišlju i društvenim
odlukama neposredno ili putem nadležnih državnih ili lokalnih organa nalazio načina za
zadovoljavanje tih potreba, jer se razvojem društva potrebe nisu zadovoljavale
neposredno i od slučaja do slučaja, nego organizovano i planski. Tako je čovek za
potrebe putovanja i prevoza robe i ljudi stvarao saobraćajna sredstva (automobile,
kamione, brodove, avione i dr.), zatim za hitno i brzo javljanje teleprinter i telefon sve do
mobilnog; lekove za lečenje bolesti i školovao lekare; stvarao agromehanička sredstva za
poljoprivrednu proizvodnju kao i sredstva i pomagala za druge oblasti proizvodnje;
sredstva protiv požara, poplave i grmljavine, odnosno sredstva radi lične i društvene
bezbednosti.
Svi ovi primeri, a moglo bi ih se nabrojati na hiljade su društvene
samodovoljnosti koja predstavlja bitan uslov slobodnog i civilizovanog življenja čoveka
u društvu. Ovo govori o sposobnosti društva da egzistira i što je najvažnije funkcioniše
kao samostalna celina. Važno je naglasiti da na nižim stepenima društvenog razvoja
samodovoljnost je značila sposobnost jedne društvene zajednice da egzistira samostalno,
nezavisno ili bar relativno nezavisno od drugih društvenih zajednica. Međutim, u uslovim
globalizacije društvene zajednice (države) sve je prisutnija prevaziđenost u pogledu
samodovoljnosti i mnogi sociolozi ukazuju na važnost povezivanja država i
multinacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija. Tako da se ta samodovoljnost
sa pojedinačnih društveno – državnih celina pomera na regionalne društvene zajednice
kao npr. Evropska unija ili planetarne svetske kompanije, organizacije kao što je svetska
organizacija Ujedinjenih nacija. Svet postaje jedna celina.
5) Dinamičnost društva je, isto tako, važno i osnovno obeležje. Upravo zbog
svakodnevnih izazova u pojedinim oblastima života i rada stalne su promene i kretanja u
društvenoj zajednici. U suštini društvena zajednica je zajednica interakcijskog i
dinamičnog položaja delova društvene zajednice kao celine. Same privredne i društvene i

3. sve druge delatnosti u društvu su u nekom dinamičkom stanju. To dinamičko stanje može
imati i neke vremenske i prostorne dimenzije tj. da se odvijaju u određenom periodu i na
određenom prostoru (npr. privredna, poljoprivredna, kulturna događanja mogu biti
vremenski određena i locirana na nekom prostoru gde se odvijaju. Za razliku od društva
gde dolazi do kretanja, menjanja celine ili delova društva, za prirodu je karakteristična
stalnost, stabilnost i nepromenljivost. Kao eklatantan (tipičan) primer važne i relativno
brze društvene promene može se uzeti primer sa kraja 80 – tih godina godina prošlog
veka, gde je izvršena smena društveno – ekonomskog sistema u zemljama real –
socijalizma i socijalističkog samoupravljanja i kada je ukinuta blokovska podela sveta.
6) Bitna odlika društvenih zajednica i globalnog društva je kontinuitet u njihovom
razvoju. Osnovu ovog razvoja čini potreba da čovek i društvo u celini žele svakog dana
da zadovoljavaju potrebe na višem društvenom nivou. Od prvih pisanih dokumenata –
Hamurabijevog zakonika u Vavilonu 17. stoleća pre nove ere, a samim tim i nastankom
civilizacije, od tada je izražen kontinuirani razvoj u čovekovom društvenom bitisanju.
Istorijski kontinuitet je od tog perioda postao moguć zahvaljujući prenošenju kulture sa
starijih na mlađe generacije, jer svako pokoljenje stvara nešto novo doprinoseći izgradnji
i razvitku društva u celini. Upravo zahvaljujući pisanim dokumentima nijedno društvo ne
počinje iz početka, već od nivoa do kojeg su u stvaranju materijalnih i duhovnih dobara
stigle predhodne generacije.
7) Jasno je, samo po sebi, da društvene zajednice nema bez stanovništva, jer
stanovništvo – ljudi čine osnovu i supstancu jednog društva, ali ne kao mehanički zbir
nego kao organizovani i funkcionalno integrisani u društvo. Prema sociološkom
leksikonu1
stanovništvo se određuje kao skup ljudi koji žive na određenoj teritoriji u
datom vremenu.Samo stanovništvo iskazuje svu šarolikost jednog društva kroz svoju
demografsku2
dimenziju, a koja se ispoljava kroz starosnu, polnu, ekonomsko – socijalnu
strukturu (zaposlenost, nezaposlenost, invalidnost, zanimanje, stručnu i školsku spremu),
reproduktivnost (natalitet, mortalitet, fertilitet, populacionu politiku), određene
demografske tendencije u starosnoj, natalnoj strukturi,kretanja u zapošljavanju i dr.
8) Teritorija je geografski preduslov za organizovanost društva, a posebno sa
stanovišta legaliteta države i važenja njenih pravnih akata na određenoj teritoriji. Čak
postoje i geografske teritorije koje povezuju, mentalitet i temperament društvenih
zajednica po geografskoj pripadnosti, pa se temperament društvene zajednice i ljudi
određuje i dovodi u vezu, tako se južnjaci smatraju temperamentnim, a sever označava
hladnokrvnost i smirenost. Čak se politički režimi dovode u korelaciju sa geografskim
prostranstvom pa tako autokratije su karakteristične za velike teritorije, a demokratije za
manje državne zajednice, pa tako je mala državica – polis u antičkoj grčkoj bila
optimalna za demokratiju, a velike feudalne despotije za autokratije. Veza geografske
teritorije i društvenih zajednica, utiče i na dominantne delatnosti, pa tako široka
1
Sociološki leksikon, Savremena administracija, Beograd, 1982, str.667.
2
Demografija – nauka o stanovništvu kroz statističke pokazatelje.

4. poljoprivredna prostranstva su za agrarnu proizvodnju, na drugoj strani brdoviti delovi u
za stočarstvo, dok države bez prirodnih bogatstava, kao npr. Japan sav je usmeren na
stvaralaštvo ljudi, pa su u proizvodnji poznati po preciznom elektronskom i
kompjuterskom a takođe i automobilskom industrijom.
9) Prirodna sredina je deo teritorije jedne društvene zajednice i ona obuhvata
skup geografskih bioloških uslova, koji utiču na razvoj određene društvene zajednice.
Geografski uslovi ispoljavaju se kroz određene klimatske uslove, konfiguraciju zemljišta,
površine mora i kopna, prirodna rudna bogatstva, a biološka sredina se ispoljava preko
određenog biljnog i životinjskog okruženja (flora i fauna). Prirodna sredina je bitan uslov
zdravog života i poželjnog razvoja društvene zajednice. Ovde je bitan element i poimanje
ekološke sredine koja nije kao priroda nezavisna, nego u celosti zavisi od čovekovog
ponašanja i delovanja. Razvojem savremene industrijske proizvodnje sa velikim
količinama otpadnih materijala, nus proizvoda, isticanja nečistoća i industrijskog otpada
u potoke, reke i jezera ugrožava prirodnu ravnotežu flore i faune, što se direktno odražava
na narušavanje zdrave sredine i okoline društvene zajednice. Posebna je potencijalna
opasnost za društvene zajednice nuklearni otpad i razvoj nuklearnih postrojenja, čto se
najbolje, nažalost, može ilustrovati ekscesom nuklearne elektrane u Černobilu sa kraja
prošlog veka.