Bora Stanković

1. Narativna proza srpskog realizma, uklapajuci se u duhovno - ideolosko
stanje ovog knjizevnog perioda i istorijskog trenutka, svoje stvaralastvo usmeravala
je na savremeni narodni zivot i njegove drustvene ( politicke, socijalne, itd. )
probleme. Egzaktno - empirijski model sveta nametao je mimeticki umetnicki
izraz, tako da se rec priblizi stvarnosti. Zahvat u tu stvarnost je bio neselektivan -
zahvacene su sve sfere zivota, tacnije i nizi i visi drustveni slojevi. Tematika
uslovljena angazovanoscu i tendencioznoscu, svedena na drustvenu stvarnost,
inspirisana je selom i seoskim zivotom, a nesto kasnije i palanackim. Likovi su
tipski i reprezentativni, a jezik stilski neobelezen, informativan, nepristrasan.
Posmatrajuci kompozicionu shemu i konstitutivne elemente realisticke narativne
proze, vidimo da je, u vecoj meri, ostala tradicionalna.U zizi fabule i dalje je sukob
izmedju "pozitivnog" i "negativnog" junaka, sa manjim ili vecim variranjem
( nekada je to sukob jedinke i kolektiva ), dakle delovanje "aktivnog" junaka.
Dogadjaji su predocavani u njihovim spoljasnjim vidovima i manifestacijama i to,
uglavnom, u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim
reagovanjima njihovih ucesnika. Situacije, odnosi, sukobi, sprovode se prvenstveno
i pretezno jednostavnom kauzalnoscu, bez koordinata koje upucuju i vode u
dubinske slozenosti ljudskog zivota. Zadrzavajuci se na povrsinskim slojevima
zivotne egzistencije covekove, motivacija i uzrocne veze trazene su samo u
vremenskim dimenzijama tokova dogadjanja. Ovakva kontekstualna karakterizacija
likova pored sebe imala je i opise koji su sluzili samo kao eksplikativni okviri i
imali funkciju dodatnog objasnjenja o postupcima likova, tacnije bili su podredjeni
pripovedanju. Pripovedanje se, shodno tome, odvija u trecem licu, koje daje
neophodnu objektivnost i sveznanje, katkada je i u obliku skaza.
Medjutim, u poslednjim godinama 19. veka, u poslednjoj fazi epohe
realizma, situacija u narativnoj prozi se menja. Zapostavljajuci folklorne motive
ranije rustikalne tematike, a okrecuci se ka gradskom, tacnije palanackom zivotu,
polako se i spoljasnja perspektiva okrece ka unutrasnjoj. Dolazi do postepene
dezintegracije tradicionalne kompozicione sheme i njenih konstitutivnih elemenata.
Impersonalno pripovedanje sve cesce zamenjuje pripovedanje u prvom licu,
pripovedac ustupa mesto liku - reflektoru, preko koga saznajemo svet i dogadjaje
koji su se odigrali pre trenutka pripovedanja. Odnos izmedju pripovedanja i
opisivanja se izjednacava, u korist opisa koji nije vise samo pomocno sredstvo, vec
se osamostaljuje. Uopsteno gledano, smanjuje se obim spoljnih zbivanja, a
povecavaju prostori unutrasnjih prezivaljavanja.
Nastavljajuci jednim delom realisticku tradiciju, srpska narativna proza, u
umetnickom i tehnickom smislu, je napredovala. Obogacena je novim kvalitetima
1

2. impresionistickog i simbolistickog stilskog postupka, suptilnim nijansama u
davanju psihologije licnosti i novim kvalitetima jezika.
Za razliku od izrazito objektivistickog karaktera realizma, srpsku knjizevnost
prvih decenija 20. veka, karakterise izrazita individualisticka crta. Naime, prvih
godina proslog stoleca, nastupaju velike promene. Stariji pisci i oni sa utvrdjenim
knjizevnim glasom, nestaju, a umesto njih se javljaju, i to u velikom broju, mladi
pisci do tada nepoznati. Ta promena je imala za posledicu i promene u knjizevnim
shvatanjima i u opstem knjizevnom pravcu.1
Raniji pisci, iako, osobeni i u nekoj
meri originalni, bili su pod opstim duhovnim uticajem, imali istu opstu ideologiju,
knjizevni ukus i iste nacine rada. Sada se to menja. Naravno i izmedju ovih novijih
spisatelja se moze pronaci zajednicka nit, ali svako ima svoje zasebno knjizevno
obelezje i "ide svojim putem", tako da se tu tesko mogu davati opste karakteristike.2
Narativna proza je po nekim osnovnim shvatanjima ostala realisticka i to najvise u
tom smislu sto posmatra i dalje iskljucivo stvaran zivot, ali sada u njoj ima mnogo
vise licnog, to jest, knjizevnog subjektivizma, kako Skerlic kaze "lirizma". Tema
vise nije siroka slika pojedinih drustvenih sredina ili prikazivanje izrazitih
drustvenih tipova, vec se u centru paznje nalaze pojedinacna psiholoska pitanja.
Sada su junaci usamljene jedinke. Dezintegracija utvrdjene kompozicione sheme i
njenih konstitutivnih elemenata izvodi se do kraja. Vise nemamo " aktivnog "
junaka, vec junaka koji " trpi ", koji je, u krajnjoj liniji, pasivan u zivotu. To dovodi
do gubljenja sukoba u smislu suprotstavljanja " negativnog " i " pozitivnog "
junaka. Sada su tu sukobi potpuno drugacijeg karaktera. Iz pripovednog teksta
nestaju suvisne intervencije sa autorske visine i junaci se ispoljavaju vlastitim
postupcima i govorom, sto dovodi do defabularizacije i fragmentarizacije. Svi ovi
momenti, neminovno su proizisli iz jednog sasvim izmenjenog odnosa pripovedaca
i likova. Raniju impersonalnost i pripovedanje u trecem licu sada zamenjuje sve
veca odsutnost pripovedaca koji prednost daje samom junaku - njegovim mislima,
opazajima, dozivljajima, iskazima, gestovima, mimici. . . Sve se prenosi na fokus
(tacku gledista) samog lika i situacije se personalizuju. Pripovedanje je, dakle,
ili u prvom ili u trecem, ali fokalizovanom, licu. Shodno tome, imamo i
fokalizovane opise, vezane za vizuelne i auditivne moci junaka, njegove misli, cak i
za njegova izmenljiva telesna stanja, i tako prelomljeni kroz njegov dozivljaj, daju
nam slike dubljih psihickih stanja, pa i podsvesnih sadrzaja. Naracija i opis sada
imaju ravnopravan status. Ovakva optika nove pripovedacke opservacije udvaja
znacenjski nivo naracije i otkriva dvostrukost stvari i njihovih simbolicnih
odbljesaka. Efekti postignuti upotrebom ovakve tehnike su slozeni, a najslozeniji
su, naravno, oni koji se postizu na semantickom planu.
1
J. Skerlic, Istorija nove srpske knjizevnosti, Prosveta, Beograd, 1967., str. 433.
2
J. Skerlic, Isto, str. 434.
2

3. Jasno je da se koriscenje ovih postupaka, kod spisatelja srpske moderne, nije
desilo odmah i odjednom. Ono je bilo postepeno i postupno, a uspesno u manjoj ili
vecoj meri. Kod onih izvanrednih talenata, kakav je pisac cije su pripovetke glavni
predmet naseg rada, u vecoj meri je to bilo stvar osecaja nego nekog konkretnog
znanja ili svesnog koriscenja. Ali, u slucaju kada mozemo da vidimo razne verzije
istog dela ili varijante koje u konacnim izdanjima nisu usle u obzir, dolazimo do
zakljucka da je pisac itekako promisljeno dolazio do konacnih resenja, a o
mukotrpnosti dugogodisnjeg "grcevitog" rada, kakav imamo u slucaju stvaranja
romana "Necista krv" ne treba ni govoriti.
Borisav Stankovic je prvi pripovedac koji kod nas donosi bitne promene u
pogledu tematike, narativnog postupka i motivacionog tretiranja likova. NJegovo
delo utkiva u nasu narativnu prozu jedan novi ambijent. Taj ambijent se razlikuje
od onog koji srecemo kod njegovih savremenika - ]ipika, Kocica, pa i onih pre
njega - Matavulja, Lazarevica, koji su uneli teme iz varoske sredine. Stankovicev
ambijent je orijentalni, sa sasvim novim bojama i zivotnim tonovima i ljudskim
mentalitetom razlicitim od onog u vojvodjanskim varosima, sumadijskim i
macvanskim selima. Taj mentalitet je bio jos uvek "neotkriven" u srpskoj
knjizevnosti. NJegovo vidjenje sveta je prozeto i isprepletano sa orijentalnim
shvatanjima i nacinom zivota. Tu se sve naslo udvojeno: davnasnja patrijarhalnost
sa turskim adetom, ostaci dve mitske predstave sveta, pomesano stanovnistvo,
razlicitog porekla i drustvenog polozaja. Socijalna struktura je slozena, mnogo vise
od one u sumadijskom i macvanskom selu. Neka vrsta kastinske zatvorenosti
socijalnih grupa, istina vec naceta, se bitno odrazavala u svesti pripadnika i
otezavala otpor prema razgradnji i promenama. U takvoj klimi, zahtevi i ocekivanja
od zivota su slozeniji i prefinjeniji, a vizije u ljudskoj svesti suptilnije. Ne kazemo
da u ostalim opisivanim sredinama, kod drugih spisatelja, nije bilo zatvorenosti
ljudske jedinke u sebe, zbog postojanja drustvenih konvencija i drevnih ucvrscenih
odnosa u mnogoljudnim seoskim zadrugama, ali su likovi sa juga Srbije, imali
naglasene i jace ispoljene emocionalne komponente, snaznije dozivljavanu i
dozivljenu erotiku, njeno znacajno mesto u covekovom bitisanju i njen sudbonosni
znacaj za covekov zivot i njegov tok. To regionalno kod B. Stankovica je prodrlo
do modernog i opste - ljudskog, iako je dato u lokalnim okolnostima i koloritu. Kod
njegovih likova dolazi do vidne dezintegracije licnosti, oni su svi "raspameceni",
bolesni. Iako taj knjizevni svet ne pripada vremenu u kome pisac zivi, on se
savrseno uklapa u duhovnu klimu novog doba - slozeni zivot, moderna dusa, sa
svim onim sto je nesredjeno, protivrecno, nemirno, gotovo bolesno u njoj.3
3
J. Skerlic, Isto, str. 442-443.
3

4. Presudnu ulogu u ovakvom postignucu odigrao je nacin na koji se autor
posvetio njihovom predstavljanju. Upravo je taj nacin apsolutno moderan.
Uzrocne veze junakovog prezivljavanja, autor ne trazi toliko u spoljasnjim
dimenzijama tokova dogadjanja, koliko u okolnostima koje neposredno zaticu
junake, koje su date, nasledjene, a to je tradicija mrtvih generacija koja pritiska
svest zivih, kao i njihovu egzistenciju. Proteklo, odmaklo vreme, proslost, zivi u
sadasnjosti, odredjujuci joj u izvesnoj meri nacin zivota, granice, sadrzinu. Zbog
toga je vazan momenat, postupak retrospekcije, gde se ozivljava proslost i time nas
upucuje na njen znacaj u sadasnjem zivotu - ona sprecava ostvarenje iskonske zelje
za srecom, za punim zivotom, za razmahom vitalnosti... Postupkom razredjivanja
gustine dogadjaja u naraciji otvara se put viziji unutrasnjeg sveta junaka, a
fokalizacijom u narativnom toku, taj se postupak izvodi do kraja.
Prva zbirka pripovedaka B. Stankovica, "Iz starog jevandjelja", izasla je
1899. godine. U njoj su pripovetke: 'DJurdjev dan', 'Prva suza', 'U noci', 'Stanoja',
'Uvela ruza' (prva verzija). Prva suza, U noci i Stanoja ispripovedane su u 3.l.j., a
DJurdjev dan i Uvela ruza u 1.l.j. Tacnije, narativni okvir Uvele ruze dat je u 2.l.j.,
odnosno u obliku obracanja neimenovanom sagovorniku, ali se samo pripovedanje
odvija u 1.l.j. U ovom radu uzecemo u obzir pripovetku Uvela ruza, ali i njenu
verziju iz 1912. i uporedjujuci ih, pokusacemo da sagledamo, na koji nacin
Stankovic subjektivizuje pripovedanje koristeci se, do tada u knjizevnosti vec
koriscenim, pripovedanjem u 1.l.j. (u obliku secanja ili ispovesti) i kako ga on time
semanticki modernizuje. Iz druge zbirke, po redu, koja je izasla 1902. god. i nosi
naslov "Stari dani", a cine je pripovetke: 'U vinogradima', 'Nuska', 'Nas Bozic',
'Stari dani', 'Oni', 'Pokojnikova zena', uz koje je sam pisac ponovo stavio iz prve
zbirke DJurdjev dan, U noci i Stanoju, paznju cemo posvetiti pripovetkama Oni i
Pokojnikova zena, gde cemo pokusati da pokazemo kako je on preko
personalizovanog pripovedaca Mileta, putem cije perspektive mi uspevamo da
vidimo zivot unutar porodice iz pripovetke "Oni", dosao do autorskog pripovedaca
u 3.l., u pripoveci "Pokojnikova zena", koji povremeno zauzima perspektivu samog
junaka, tacnije personalizuje se, pa dobijamo, doduse u jos nedovoljno razvijenoj
varijanti, fokalizovano heterodijegeticko pripovedanje.
Pripovetku "Uvela ruza" imamo u tri verzije. Prva verzija iz 1898. koja je
uvrstena u zbirku "Iz starog jevandjelja" (kraca), druga iz 1912. koja nosi
podnaslov - iz dnevnika (duza) i treca verzija objavljena 1928. koja je bliza prvoj i
4

5. cije izmene za nas rad nisu bitne.4
Sve tri verzije pocinju obracanjem, dakle,
pripovedanjem u 2.l. jednine. Samo po sebi, pripovedanje u ovakvom obliku nije
zanimljivo, vec je zanimljivo to kome se pripovedac obraca. U prvoj verziji
pripovedac se obraca neimenovanom sagovorniku, koga srecemo tek u sredini
narativnog teksta. U drugoj verziji pripovedac se obraca Stani (preimenovanoj Pasi
iz prve verzije), s tim sto takvo obracanje saobrazava dnevnickoj formi i posluzivsi
se konvencijom zanra, u podnaslov stavlja "iz dnevnika". Treca verzija je, sto se
ovog momenta tice, istovetna sa prvom. Jasno je da je promenom oblika
pripovedanja doslo i do promene nacina na koji to cini a samim tim i do motivacije
koja donosi semanticke promene.
Prva verzija pocinje, dakle, obracanjem (2.l.j.):
"- Ti ne znas kako je udobno tamo zivovanje!"
Pripovedac se obraca nekome, za koga mi tek malo kasnije, u tekstu saznajemo da
je njegov sabesednik, prijatelj, a ne citalac. Pritom ga ne imenuje, niti mi znamo ko
je on i kakav je. Upucivac "tamo" iz prve recenice nam ukazuje da je pripovedac
izvan mesta o kome ce pripovedati. Naracija se nastavlja u 1.l. i to u prezentu. Taj
prvi segment (pasus) u kome se opisuje idila vranjskog zivota, docarava "blagost
vazduha, svezina vetrica, miris zrelih tresanja, rascvetalih kestenova i lipa",
izveden je jednim impresionistickim potezom. Upotrebom prezenta, celokupna
atmosfera, pejzaz i prostor, dovedeni su tu, ispred nas, a cinjenica da je fiktivni
pripovedac fokalizovan, tj, da pripoveda u ja-formi i da je ( bio) deo sveta koji
opisuje, cini njegovu naraciju lirski obojenom. Sledeci pasus pocinje sintagmom sa
imperfekativnim glagolom-"Dolazi DJurdjevdan". Ovim nesvrsenim glagolom
zapocinje retrospektivno fokalizovano pripovedanje, i dalje upotrebom relativnog
prezenta, pripovedac nam ozivljava period proslosti koji je sada postao relativna
sadasnjost i na taj nacin korespondira sa nasim (citalackim) utiskom, ali nam u isto
vreme i daje motivacionu jasnocu samog pripovedackog "ja" koje zeli da se vrati u
vreme o kome pripoveda i da ga ponovo dozivi. Vreme o kome on sada pripoveda
je vreme kada je on bio jako mlad -njega mati kupa, a on posle kupanja ide po
basti, zaviruje u svaki kutak, otkriva poveci zemljani sud za koji ne zna sta je - pa
ga mati silom odvodi odatle i ne da mu da dira "mantafu". Ubrzo se pojavljuje i
ona-Pasa! Na tom mestu prekida pripovedanje i obraca se svom sabesedniku:
"Prijatelju, ti si mozda video mnoge lepote, ali, veruj mi, kao nju, mucno." Nakon
kratkog vracanja u narativnu sadasnjost, nastavlja pripovedanje, tacnije, opisivanje
Pasine spoljasnjosti, naravno, sada iz perspektive onog "ja" o kome pripoveda i sa
subjektivnim dozivljajem obojenim tom pripovednom perspektivom. Medjutim,
4
Podaci ovde navedeni koordinirani su sa podacima koje je prof. Novica Petkovic izneo u studiji "Sofkin silazak"
(Dva srpska romana, Narodna knjiga, Beograd, 1988.), s obzirom da u studiji D. Vucenova, Narator u pripovetkama
Bore Stankovica stoji da je verzija s podnaslovom "iz dnevnika" iz 1899.
5

6. ovde upotrebljava imperfekat i perfekat: "Ne bese to samo lepo, puno i milo
stvorenje, vec u njoj bese nesto osobito, primamljivo, strasno i osvajajuce da mi sva
krv i snaga ustrepta kad je videh. Imala je puno, jedro, duguljasto lice, itd."
Upotreba perfekta i imperfekta, u ovoj narativnoj sekvenci, za razliku od
malopredjasnjeg prezenta, govori nam da je dozivljaj njene lepote u pripovedacevoj
svesti ostao, iako snazan, nekako dalek, sto anticipira kasniji njen opis, s kraja
pripovetke, koji ce pripovedac dati sa manje vremenske udaljenosti, u odnosu na
ovu sada, koja je veca, i koji ce biti potpuno suprotan, u kontrastu: "Iscepana i
brasljiva samija pokrivase joj glavu i do usta lice..." Ni traga onom punom i jedrom
licu.Ocigledno je, da je utisak koji je vremenski kasnije usledio, a blizi je vremenu
u kome pripoveda, ostavio snazniji utisak, utoliko jace sto je negativan. Sledeca
sintagma iz ove situacije opisa Pasine lepote je zanimljiva, ona glasi: "NJene oble i
fine ruke, jedre grudi, meka i smaknuta ramena, tanak i vitak pas." Nigde glagola,
kao da je njenu figuru postavio ispred prijatelja-sabesednika i opisuje mu je
pokazujuci. A onda sledi: "Sve joj je to davalo neku plemenitost, draz i milinu u
njenim pokretima. U jelecetu od crvene svile, salvarama od 'gizije', uzdignute
glave, masuci rukama i lakim, elasticnim hodom,itd." sa stankovicevskim
kontrastom, koji ce uslediti u drugom delu pripoveteke: "...prljava kosulja, iskrpljen
mintan i salvare; ruke blede, koscate; bosa, suva i ispijena, sedjase ona tu pognute
glave i tesko uzdisuci." (Ocigledno majstorski izabran naslov - Uvela ruza). (Jos
jedan detalj. Kada opisuje kakao reaguje na Pasu 'sva mi krv i snaga ustrepta kad je
videh' mi njega dozivljavamo kao mladica, a na konstataciju da je decak, nas
navodi cinjenica da ga mati kupa, a jasno je da se obe situacije dogadjaju istog
dana. Ova anahronija, ako je mozemo tako nazvati, mozda to i nije, ako se uzme u
obzir cinjenica da su svi muski junaci kod B. Stankovica, inace, jako vezani za
majku i da izmedju njih postoji jedan specifican odnos. Ali, ako uzmemo u obzir
pripovetku "DJurdjev dan" koja je po tematici gotovo identicna sa prvom
polovinom prve verzije i iz iste je zbirke iz 1899. god., samo je u pripovedackoj
perspektivi i distanci znatno drugacija, tj. pripovedana u 1.l. retrospektivno,ali sa
vecim akcentom na pripovedanom "ja", videcemo da on kaze: "Svlacim se i
kupam".Dakle ovde gde je distanca, cini nam se, nekako manja, makar u
pripovedacevoj svesti, on je vec mladic. Medjutim, ta situacija ce biti drukcije
osvetljena kada se uporedi i verzija, sa podnaslovom "iz dnevnika" gde se taj
momenat kupanja i ne spominje, ali nam je unutrasnji, psiholoski lik junakov
jasniji). Dalje pripovedac nastavlja, prikazivanjem scene u kojoj dolazi do
direktnog verbalnog kontakta izmedju pripovedanog "ja" i Pase, oni se sada nalaze
i u bliskom fizickom kontaktu, tacnije on je nagnut nad njom, ali je ovaj kontakt
manje blizak od onog koji ce kasnije uslediti i njega prekidaju ostale devojke koje
ulaze u sobu, gde se ova scena odigrava. Ispripovedana u aoristu i sa njihovim
direktnim obracanjem jedno drugom, ova scena je ziva i dinamicna. Sledeci
6

7. narativni pasaz, koji je i fizicki u tekstu odvojen, jer je zavrsen njegov kontakt
nasamo sa Pasom i sve devojke su se okupile oko njegove majke, je i dalje u
aoristu, sem dve poslednje recenice, gde se oseca prisustvo sabesednika, a
pripovedac kao da mu opisuje kako inace izgleda citanje "mantafe": "Pre no sto bi
izvadila, mati moja izgovori na turskom jeziku 'mantafu'. Onda izvadi knjigu i kad
se javi cija je, prevode je na srpski". Smenjivanjem kondicionala i prezenta,
pripovedac nastavlja narativni tok, ali u isto vreme kao da objasnjava ovaj
zanimljiv obicaj nesto sirem auditorijumu. Jer, u sledecoj recenici, koja je odvojena
i na pocetku je novog pasusa, jednim usputnim objasnjenjem vidljivo se vratio u
trenutak u kome pripoveda: " 'Mantafa' to su kratke, lirske pesmice koje u nasem
prevodu izgube na sadrzini." Ovaj komentar koji pripovedac upucuje, ocigledno,
svom sagovorniku prijatelju, a koga mozemo shvatiti kao nekog ko nije sa istog
podneblja kao pripovedac i kome treba objasniti ovaj obicaj, u isto vreme kao da
malo vise razotkriva pripovedaca koji i nas citaoce zeli da pouci, pa je na trenutak
njegova funkcija ekstranarativne prirode. Mozemo reci da je u ovoj situaciji, vise
pripovedac autorova maska, nego sto je sabesednik autorova senka. On
(sabesednik) je ovde posluzio kao dupla zastita od pripovedanja u prvom licu koje
bi se jednostavno poistovetilo sa autobiografskim. Posle ove jedne recenice, koja je
tematski vezana za narativni sadrzaj, bez obzira u kom je obliku i sa kakve distance
data, pripovedac nastavlja, vraca se, u vreme dogadjaja o kome pripoveda. "I kite,
'mantafe', isle su sve lepse za lepsom. Iz njih se je rasprostirao onaj istocnjacki zar,
bujnost, strastvenost. Sve je teklo, bujalo i kiptelo." Glegolski radni pridev je u
ovom segmentu upotrebljen da pokaze kako je taj trenutak za njega dugo trajao.
Gomilanjem reci i sintagmi : "Krv nam se ugreja, oci uzagrise, srca su kucala,
obrazi goreli a grudi drhtale...", koje oslikavaju izrazit emotivni i erotski naboj,
pripovedac nas primprema za dozivljaj ekstaticnog intenziteta. "Boze moj!..., a
zatim u sledecem pasusu: "Odjednom izadje njena kita. Secam se bas." Upotrebom
aorista, pa prezenta, bas u ovom trenutku, kao da se na momenat sve zaustavlja, a u
isto vreme i pokazuje koliko je naredna scena intenzivno prisutna u svesti
pripovedackog "ja" i koliko se dozivljeno, pripovedano "ja" priblizava, gotovo
sjedinjuje sa pripovedackim. Nakon ovog kratkog zaustavljanja, sledi u nekoliko
poteza, velikom brzinom ispripovedan koloplet prskanja, guranja, stiskanja i
konacno, telesnog susreta njihovog, koji je u prezentu ozivljen i zaustavljen pred
nama: "Stiskam je, ona se trza, nesvesno utiskuje u mene. Osecam toplinu bujna
tela, miris kose, ruka mi dotice grudi, glava klonu na njeno meko rame te nam se
obrazi dodirnuse.Ona se trze, oslobodi, pa pobeze.
-Ah!..."Uzvik koji spaja trenutak o kome se pripoveda i u kome se pripoveda, gde
se dva "ja" stapaju u jedno. Pripovedac ga izgovara sada kada o tome pripoveda i to
svedoci o njegovoj egzaltiranosti i uzbudjenosti i u ovom trenutku u kome
pripoveda, ali ga je izgovorio i u trenutku o kome pripoveda.
7

8. Ovakvo fokalizovano homodijegeticko retrospektivno pripovedanje (u 1.l.)
sa izrazitim naglaskom na dozivljajnom "ja", na njegovom psiholoskom liku,
mislima, raspolozenju u trenutku dozivljavanja, ima znatnog potencijala za
prikazivanje slozenih psihickih prezivljavanja in extenso, i karakterise udvajanje
narativne perspektive: zbivanja se istovremeno predstavljaju sa junakove i sa
pripovedaceve tacke gledista. Pripovedanje je posredovano njegovim telesno-
egzistencijalnim polozajem u narativnoj strukturi. Subjekat iskazivanja podeljen je
na "ja" koje pripoveda i na "ja" o kojem se pripoveda. I u narativnoj situaciji 3.l.
pripovedac i junak su posebne instance, ali je razlika izmedju njih apsolutna, to je
razlika izmedju dve vrste realnosti,jedne potencijalne subjektivnosti
(pripovedacevog "ja") i predmeta pripovedanja (junaka koji je oznacen "ne-licnom"
zamenicom "on"). Kljucna razlika izmedju ova dva narativna nacina sastoji se u
tome sto je u pripovedanju u prvom licu "cak i kad pripovedac postane drugacija
osoba od samog sebe koga predstavlja u prici, njegova dva "ja" jos uvek povezuje
zamenica 1.l. NJihov odnos kopira vremenski kontinuitet stvarnih ljudi,
egzistencijalnu, ali i telesnu povezanost, koja se sustinski razlikuje od cisto
funkcionalne veze koja spaja pripovedaca i njegovog junaka u pripovedanju u 3.l.5
Ovakvo retrospektivno pripovedanje u 1.l. osnazuje iluziju istovremenog postojanja
u vremenu razlicitih trenutaka iz proslosti i stvara utisak trajanja ne samo subjekta
koji pripoveda vec i likova o kojima se pripoveda.
Nakon uzvika na kom smo se zaustavili, sabesednik prekida pripovedaca i tu
se prvi i jedini put on javlja u okvirnom narativnom tekstu: "-Pa?-upitah moga
prijatelja koji mi ovo pricase." Odmah zatim, pripovedac mu odgovara, dakle, u
trenutku u kome se pripoveda: "Pa, eto! Od te nase ljubavi nije bilo nista. Dok sam
bio tamo, voleli smo se; kad odoh, ona se udade za nekog Tomu, moga komsiju i
sina bogatih roditelja." Indikatori - "dok sam bio tamo" i "nekog Tomu" upucuju,
jos jednom da se pripovedac i njegov sabesednik nalaze daleko od mesta o kome se
pripoveda i da sagovornik ne poznaje, niti je video ikog od likova o kojima se
pripoveda. Zatim, on nastavlja da pripoveda o Tomi, svom sabesedniku, i tu imamo
do kraja ovog pasusa, tacnije, do recenice: "Tek posle se je videlo da je drugu
voleo", trenutak u kome se pripoveda. Sledeci segment, odvojen novim pasusom:
"Dok su mu roditelji ziveli islo je sve po starom", sve do, "pa naposletku postade
kontrolor..." su ocigledno reci pripovedaceve majke, koje on svom sabesedniku
prenosi, a to vidimo tek u narednom pasusu kada on kaze: "-Ali,-nastavi moja mati
koja mi sve ovo isprica prve veceri kad dodjoh kuci da provedem raspust - takav,
zivot, sinko, ne dao Bog ni Arapinu!" Ovde imamo direktan govor njegove majke
do kraja pasusa-gde se ona njemu direktno obraca, do recenice: "Eto, sinko, to je
on"; i gde smo vec u vremenu o kome se pripoveda, a koje je u blizoj proslosti,
dakle u vreme kada je on vec kao odrastao mladic na skolovanju i provodi raspust
5
Adrijana Marcetic, Figure pripovedanja, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2003., str. 76.
8

9. kod kuce. Pripovedanje se nastavlja u 1.l.: "Ja izadjoh i stadoh na prag kuce" -
aoristom smo dovedeni u sam taj trenutak o kome pripoveda. I zbog vremenske
distance, koja je sada manja nego ona s pocetka, kao i zbog vremenske bliskosti, pa
time i dozivljajne, izmedju pripovedackog i pripovedanog "ja", ovaj poslednji
segment je najuverljiviji i emotivno najobojeniji. Neposredno smenjivanje
pripovedanja u aoristu i kratkih replika koje razmenjuju Pasa i pripovedano "ja", a
koji su izneseni u direktnom obliku i prosarani neposrednim utiscima i unutrasnjim
zapazanjima tog istog pripovedanog "ja", cije ime saznajemo, tu na samom kraju -
Kosta - ubrzava pripovedanje, do trenutka kada ostaje sam i predaje se teskim
mislima. U sledecem pasusu, u kome se prekida to stanje, na trenutak nas, samo u
jednom segmentu recenice, upotrebom prezenta - "dokle sam stajao tako, ne
znam..." - pripovedac vrati u trenutak u kome pripoveda, a onda nastavlja tamo gde
je stao, do poslednje recenice teksta: "Cudni li smo ti, boze moj!...", koju opet daje
iz vremena u kome pripoveda.
Druga verzija (iz dnevnika) pocinje takodje obracanjem, dakle 2.l.j.
"- - - Opet sam te snevao!"
Kako cemo, malo kasnije zakljuciti, u ovom slucaju on se obraca neposredno Pasi,
sada preimenovanoj u Stanu, a da bi prevazisao vremensku i prostornu udaljenost,
pripovedanje saobrazava dnevnickoj formi. Ovaj narativni okvir zasnovan je na
kontrastu sna i jave. Java, tj. vreme u kome se pripoveda je "zbilja koju je tesko
gledati i gusiti se od navrelih osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota."
Odmah, na pocetku, je jasno da motivacija ovog pripovedanja dolazi iz proslosti, tj.
uspomena. Uspomene i proslost pripovedac poistovecuje sa snom, dakle, necim sto
nije realno, sto nas navodi na pomisao koliko je tesko i mucno sadasnje njegovo
stanje, kada mu lepe stvari vise ne izgledaju moguce, realne. Da je izvoriste
pripovedanja u proslosti dalje nas upucuju reci: "sladji je san detinjstva i mladosti;
san stare kuce sa velikom bastom" - radost zivljenja povezuje sa odredjenim
mestom, a to je kod Stankovica gotovo uvek slucaj. NJegov hronotop srece - kuca
sa bastom punom cveca ogradjenom tarabama - jedan siguran i ututkan prostor, koji
postoji samo u proslosti, jeste, ustvari, jedno utopijsko mesto, koje kod Stankovica
ima i kompozicioni znacaj. Ovakvi opisi porodicnog doma, koje srecemo i u
drugim njegovim pripovetkama, su toliko potencirani i jaki u svesti i dozivljajima
njegovih likova, zato sto izlazak iz njih, iz tih povlascenih prostora, automatski
znaci i osudjivanje na propast samog junaka.
Sadasnjost preuzima ulogu okvira preko kojih se ulazi u pripovedani svet, a
proslost je vreme odigravanja knj. radnje. U ovom slucaju sadasnjost je isto sto i
java, a proslost je jednaka snu, pa pripovedac pozivom na snevanje: "Hajde da
snevamo" vrsi retrospekciju. To retrospektivno vidjenje se vezuje za njegovo "ja" o
kome pripoveda sa distance sadasnjeg pripovedackog "ja". Poziv na snevanje je
9

10. upucen Stani, koja je osoba kojoj se on obraca dok pripoveda i kojoj su upucene
njegove misli, ali u isto vreme i lik koji je prisutan sada i telesno u vremenu i
dogadjajima o kojima pripoveda.
( Ovde ubaciti da je ovakvim postupkom-dnevnickim zanrom i direktnim
obracanjem Stani, izrazit emocionalni pripovedacki potencijal, liricnost, duboka
neposrednost, mnogo sugestivnije nego u prethodnoj verziji. )
"Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu." Ovaj pocetak podseca na pocetak neke bajke, utoliko vise sto je
upotrebljen imperfekat. Zatim sledi, u kontrastu, opis njene i njegove kuce i baste -
njegova stara, glomazna, njena mala kucica, skoro zidana, prizemna, "skrivase se u
dnu baste". Nije rekao npr. "bila je u dnu baste", vec je personifikacijom dao na
znanje da je ovo izrazito licno, subjektivno pripovedanje, koje upucuje na
dozivljenu realnost. Nije cak ni upotrebio neko poredjenje koje bi stvorilo utisak
distanciranosti i spoljasnjeg gledanja na opisivanu stvarnost.
"Je li, pamtim li dobro?" - pripovedac se obraca Stani (koja nije prisutna,
ona je samo imaginativno prisutna u pripovedacevoj svesti), pozivajuci je kao
svedoka njegovog secanja i ucesnika u njemu. Time se sa autorove strane postize
izuzetna uverljivost. ( Autor je svoju instancu pripovedaca dodelio liku Kosti, koji
postaje pripovedac i u vidu dnevnickog obracanja, u prvom, ispovednom licu,
iznosi retrospektivno secanje, tako da se autor ne poistoveti sa piscem, iako svi
znamo da je ovo autobiografska Stankoviceva pripovetka).
Prvi Stanin opis u ovoj verziji dat je iz perpektive Koste decaka. Na to jasno
upucuju deminutivne imenice - salvarice, boscica, papucice, rucice. Jos u tom
uzrastu primecujemo neku erotsku obojenost ovog decakovog dozivljaja: "Tvoja
uska nedra i jos tanji pas previjaju se cas na levu, cas na desnu stranu."
Uporedjujuci ovaj, sa nesto kasnijim opisom, mi pratimo kako se u skladu sa
njegovim uzrastom menja i nacin na koji je on posmatra, a i razlika u njihovoj
medjusobnoj udaljenosti u trenucima kada je opisuje je u tom smislu
simptomaticna. U ovom prvom opisu on je posmatra izdaleka kako preskacuci
potok ide ka njemu, oboje se, dakle, nalaze na otvorenom prostoru,a u drugom,
kasnijem, nalaze se u njegovoj gostinskoj sobi i ona stoji tik uz njega, levim laktom
naslonjena na njegovo rame. Ovaj drugi opis je skroz ispunjen erotskim nabojem,
utoliko sto se nalaze jedno pored drugog i sto do njega dolazi nekako nenadano,
iznenada: "Slucajno mi pogled pade na tvoju ruku i cisto se trgoh, kad je videh
kako se ispunila i prolepsala. Zagledah dalje a ono oblina ruku ti isticase se dosta
primetno iz mintana. Pogledah ti u lice i tek tada videh kako ti je ono puno, cisto i
svetlo; kako ti se vrat ocistio od malja; podbradak se ispunio i zaokruglio, a na
jagodicama izbila jedra, nezna rumen. Posle i ramena ti se ispunila; tesne i uske
grudi zaokruglile se i izdigle; pas ti postao vitak i obao...Iz cele tebe izbijala je
toplina, mekota i neki cudan, opojan miris, koji nikad u zivotu vise ne osetih." U
10

11. ovoj poslednjoj recenici vidimo koliko su pripovedacevo i pripovedano "ja"
preklopljeni, oni se i u ovom segmentu kada je najveci akcenat stavljen na ono "ja"
koje dozivljava, neposredno dodiruju - on u isto vreme konstatuje da vise nikad u
zivotu nije osetio taj miris.
Odmah nakon Staninog opisa, ne slucajno, sledi opis njegove majke. Ova dva
segmenta su povezana tako sto nju, Stanu, njegova mati zove da je poslusa (zato je
ona i krenula ka njemu), ona odlazi ponosna zbog toga i radujuci se, a on konstatuje
da je imala i zasto da se raduje, jer: "Mucno bese mojoj materi pristupiti". Ova
konstatacija je bitna kao uvod u pripovedanje o materinim osobinama i
svakodnevnim radnjama. Kroz to pripovedanje upoznati smo sa motivaciono i
kompoziciono presudnim cinjenicama, a to sto su one iznesene pred nas
neposredno posle opisivanja Stane, nije slucajno, jer su one odredile tok i sudbinu i
Staninog zivota. Iz njegovog pripovedanja o majci mi sagledavamo njenu velicinu
ne samo u njegovim ocima, vec i u odnosu drugih prema njoj:"Povezana crnom
samijom tako da joj se samo oci i nos vide, pretura po svojim sanducima i
dolapima. Vadi iz njih stara, vec plesniva odela, skupocena ali pozutela platna i
svilene tkanine koje pocele vec da se osiplju. Uvek je cistila zlatno i srebrno
posudje i svaki cas ga namestala u gostinskoj sobi kako bi istaknutije stajalo."
(Nije slucajno sto se, kasnije, onaj susret Stane i Koste odvija bas u toj istoj sobi,
koja ima i simbolicki znacaj). "Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj,
pocrneloj sobi, koja bese lepo namestena. U njoj je bilo nagomilano sve bogatstvo
koje bese preostalo. Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i cistila namestaj. Samo
ja i ona ziveli smo od moje mase. Otac mi bese umro posto upropasti gotovo sve
imanje na razne poslove koji mu nisu polazili za rukom...Mati mi skoro za ocem
umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadasnje
bogate i znane porodice samo mi besmo ostali. Ona je retko isla drugima,
kako ne bi i oni nama dolazili i videli nasu sirotinju (majcina perpektiva) koju je
vec ceo svet gledao (njegova sadasnja perpektiva). Bila je ponosna, povucena. U
celom njenom tihom, odmerenom ponasanju isticase se neka skrivena i osetljiva
dostojanstvenost." Ovde je sve receno - sve bitno za kasniji razvoj dogadjaja i
psiholosku motivaciju. NJegova vezanost za babu - majku je jasna, ona mu je
zamenjivala i oca i majku, ali u sceni koja nakon ovog sledi i u kojoj je prikazan
nacin na koji se on kao decak cesto uspavljivao, treba potraziti i neke skrivenije
pokazatelje te njegove vezanosti i tolikog njenog uticaja na njega: "Ja se zgurim u
njen skut, grudi joj otkrijem, zavucem ruke u njene smezurane i tople pazuhe, i,
tako zguren, osecajuci na celu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim."
Odmah nakon ove scene uspavljivanja, sledi obracanje Stani (opet ne slucajno bas
posle ove scene): "A ti?" - cime nas uvodi u njeno blisko okruzenje, tj. opis njene
majke. "Izgledase da je nista ne interesuje, da nista ne vidi i gleda do samo svoj
11

12. rad: okopavanje, filizenje i prasenje duvana po njivama. Isla je i ona brzo s
prekrstenim i zavucenim rukama u nedra, i to pognute glave, uza zid, po
krajevima, kao da se cega bojala i sklanjala s puta svakome." Ovo je simptomatican
opis zene sa juga Srbije, toga doba, koja je ostala mlada bez muza i zivi sama sa
detetom, koje sama i izdrzava. Isti takav opis videcemo i u pripoveci "Pokojnikova
zena".
Opisom i pripovedanjem o odnosu koji je Stanina majka imala prema
njegovoj majci, kao i majka prema njima, takodje se motivaciono anticipira kasniji
razvoj dogadjaja. Ima u njegovom pripovedanju i nekih segmenata koji na prvi
pogled ne doprinose razvoju narativnih dogadjaja, ali sluze osvetljavanju njihovog
odnosa (Kostinog i Staninog) sa razlicitih strana. Nekada sluze i kao uvod u
narativni segment u kome je data neka od scena iz njihovih susreta. U takvim
scenama, koje ne pripoveda, vec ih prikazuje, uvodeci direktan govor, ali i
pripovedanje u 1.l. mnozine, mi vidimo njihovu intimu i one detinje dozivljaje
srece. Takva je, na primer, ona u kojoj se oni uzivljavaju u uloge odraslih, pa su
kao muz i zena za ruckom, dok su im majke na groblju. Tu se i zavrsava prvi,
uvodni deo pripovetke.
Sagledavsi ga u celini, on zaista i predstavlja neku vrstu uvodnog
pripovedanja. Pored onog prvog, uslovno receno, spoljnjeg narativnog okvira, gde
se obraca Stani i poziva je na snevanje (tj. retrospekciju), ovaj drugi izgleda kao
neki okvir unutar samog pripovedanja, neka vrsta unutrasnjeg uvoda u kome su
predstavljeni likovi, opisan prostor njihovog kretanja i date motivacione naznake
kasnijih njihovih postupaka i onoga sto ih snalazi u zivotu. Iako je to njegov
subjektivni dozivljaj, vremenska distanca sa koje pripoveda je ipak vidljiva. Samo
oni delovi koji su emotivno (erotski) obojeni, mogli bi se okarakterisati kao
perspektiva onog "ja" koje dozivljava.
U drugom delu pripovetke (i u tekstu oznacen brojem dva), smanjuje se vremenska
udaljenost: "A posle? Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne
bese-da povratim izgubljeno imanje." Ovo pripovedanje je dato iz pripovedacke
perspektive sto potvrdjuje komentar, na kraju prvog pasusa: "A nije znala sirota
ona da se opadanje porodica ne zaustavlja tako lako i brzo, pa jos i na prvom
kolenu." Ovaj komentar daje neko ko je preziveo to iskustvo, ko je doziveo ishod i
sada sa tim znanjem moze da komentarise minuli dogadjaj-pripovedacko "ja".
Ovim uvodom na pocetku drugog dela pripovetke pripovedacko "ja" nas vraca na
vreme kada ga je majka dala u skolu. Paralelno, on kazuje i da je Stana krenula u
skolu, ali je nije dovrsila, vec je posle ucila da sije i na posletku se vratila kuci da tu
i ostane. Ovde primecujemo kako pripovedac ubrzava vreme, tacnije sazima jedan
duzi vremenski period u tri recenice, jer sa te strane on nije bitan za razvoj
pripovedacke radnje. Bitna je ona strana tog perioda kojoj ce se on ubrzo vratiti u
svom pripovedanju. Jer nakon te tri recenice, uzvikom:"Ali, ne!"-on zaustavlja
12

13. pripovedanje i od tog trenutka u proslosti, on ga usporava i polako razvija unapred.
Iako su sada malo stariji i dalje su stalno zajedno. Ona po citave dane ostaje kod
njih, pomazuci njegovoj materi i to njima nije neobicno, ali je neobicno komsijama.
Ovim se podatkom pripovedac koristi da nanovo istakne razliku medju njima.
Komsije su govorile da se one (Stana i majka joj) ulaguju i silom guraju kod njih.
Ovo ce posluziti da se pripovedacko i pripovedano "ja" dovedu u jednu tacku. On
sada iz ove perspektive (pripovedacke) priznaje: "Eto, znao sam ja to, slusao,
mislio o tome, ali sam opet cutao." U ovom do kraja subjektivnom iskazu on iznosi
cinjenicu koju niko drugi do njega samog ne moze da zna. Nakon njegovog
priznanja, odmah sledi i majcin pogled na istu stvar: "I mati se tome cinila nevesta,
jer je bila uverena o nemogucnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj
nas zivot." Ova dva iskaza data su u jednom zasebnom pasusu. Ocigledna je teznja
da se oni dovedu u direktnu vezu, cime se objasnjava psiholoska motivacija
njegove odluke, koja ce kasnije uslediti. On je cutao i mislio se, a ona (mati) je bila
uverena. Ta njena uverenost je po njega, kasnije, bila presudna.
U narednom narativnom segmentu, u nekoliko poteza, se obuhvata vremenski
period koji je trajao duze, nego sto je tome posveceno vremena u naraciji. Taj
period obuhvata nekoliko godina, a u tekstu je slikovito i efektno opisan putem
uporedjenja sa promenama u prirodi: "Dani su isli, tekli jedan za drugim, brzo,
neosetno (zato je i pripovedanje o njima brzo). Samo su se nase kuce svakog leta
sve vise ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i isle u vis, vrbe razgranjavale i
krhale; kruske, kajsije, visnje i dudovi sve vise debljali i ukrstavali se. Potok se
prosiri i iskrivuda. Preko njegovih glatkih kamenova, nahvata se nezna, meka
mahovina; trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli." Zaista
maestralan postupak sa izrazito jasnom simbolikom. Ovakvu naraciju, tj. opis
mozemo naci samo kod fokalizovanog pripovedaca u 1.l.
Medjutim, upravo nakon ovog idilicnog opisa, nastupa psiholosko-
motivacioni prelom.
"-Ali ja, ah ja, vec poceh da se zanosim ambicijama, koje podsticane uspomenom
moga "visokog porekla" i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve vise se i vise
sirahu, pruzahu cak do-stid me je vec! Nasto spominjati sve one zelje i nade, one
rane, ubitacne zrelosti, kojom smo se cak i ponosili?... Ja sam samo to znao, da ti
nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko!"
Ovde se treba zaustaviti. Kosta je u ovoj pripoveci knjizevni lik, ali je istovremeno
i pripovedac u 1.l. Time on zauzima jedan jedinstven i mocan polozaj u citavoj
narativnoj strukturi. NJegova svest je na vrhu pripovedanja i sve o cemu pripoveda
prelomljeno je u njegovom dozivljaju. Samim tim on je i nosilac znanja o njegovoj
kuci i porodicnom poreklu, a to znanje mu je nametnuto od majke. U njegovom je
dozivljaju, dakle prelomljena istorija te njegove nestale haxijske kuce na glasu. On
nije samo poslednji potomak, nego u isto vreme i poslednji reflektor te sumorne
13

14. porodicne hronike. Ovo se podvlaci, jer na psihicke pojave koje su kod njega
istaknute, treba gledati kao na isposredovane ulogom koju je on kao lik dobio u
narativnoj strukturi, a koje su utoliko snaznije, jer on sam o njima pripoveda, a ne
kao na izvorne ili neposredne. Takva njegova uloga uslovljava njegov odnos prema
porodicnoj lozi. Medjutim, ta uloga koju je on dobio kao lik u narativnoj strukturi,
njemu je nametnuta (psihickim putem) od strane drugog lika-njegove majke (bake).
Ta nametnuta uloga vezuje i motivise njegovo ponasanje. I zaista je kod njega
potiskivanje ljubavnih osecanja motivisano, zajedno sa majcinim autoritetom, i
kroz njega, visokom samosvescu o istom takvom poreklu. "Kad majka-s
neskrivenom namerom da na unuka utice, usmerava ga-pocne, veli pripovedac, da
'izvodi poreklo nase porodice, opisuje zivot i navike nasih predaka', da 'nabraja
njihova velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali', onda unuk u sebi jer ne
sme glasno, moli i vapi:'-Nano!ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me
je od tolikog. Ne mogu, nano, strah me je!' Strah koji mali Kosta oseca otkrivamo-
katkad vrlo duboko skriven-kod mnogih Stankovicevih junaka, ako ne i kod svih
znacajnijih; to je strah od gubljenja najprisnijeg dela licnog zivota pod pritiskom
roditeljskog autoriteta, projektovanog u autoritet porodice i roda. Pri tome se kao
motivacioni momenat najcesce uzima siromastvo: strah da ce ono pogoditi roditelje
i rasturiti porodicu (u ovom slucaju nema porodice, samo stare majke, pa je zato i
strasnije-prim.M.A.) nadjacava onaj prvi strah od gubljenja tek probudjenih
erotskih osecanja."6
Gore spomenuta nametnuta uloga, jos bolje je uocljiva, kada je osvetljena sa strane,
odnosom drugog lika prema njemu. O ovom odnosu govori on, jer je on i
pripovedac: "Za tebe bejah Bog, idol, najsvetije bice." Iako je ovakav Stanin odnos
prema njemu plod njene ljubavi, nema sumnje da korespondira sa spomenutom
cinjenicom. Upravo njena ljubav, i njen odnos prema njemu, kao i njegova prema
njoj, razgradjuje ovu njegovu ulogu i pokazuje koliko je ona nametnuta. U isto
vreme, ta ljubav, s jedne, a nametnuta uloga, s druge strane, njega razaraju kao
bice: "Koliko me puta zatices. Zamisljen sam, ljut, cepam hartije i bacam od jeda
knjige. Ti dolazis tiho, na prstima, i zastajkujuci, pitas me:
- Sta ti je, Kojo?
- Nista.
- Pa ne ljuti se, sto? - A u tvojim plavim ocima toliko je iskrenog saucesca i tuge
sto sam ljut, da ja odmah omeksam i otpocnem da se s tobom salim i razgovaram.
To me je ubilo!"
Sve one situacije u kojima pripoveda o njihovoj ljubavi, njegovom neznom
emotivnom odnosu prema njoj, cak i kada ne opisuju njihove direktne susrete, date
su u 2.l. da bi se uspostavila prisnost i ozivelo Stanino prisustvo u njegovoj svesti.
6
N. Petkovic, "Sofkin silazak", NK, Beograd, 1988. str. 146.
14

15. Dalji razvoj dogadjaja, gde je majcin uticaj prevagnuo, a Kosta odlazi u drugu
varos na skolovanje je predvidljiv niz posledica i ostatak pripovetke necemo
razmatrati.
Cini nam se da je u ovom pripovedanju vreme pomalo ispreturano, da nije
bas sve dato od jednog trenutka u proslosti, pa na ovamo, uzlaznom hronologijom,
s obzirom da je u pitanju retrospektivno pripovedanje. Tome je uzrok subjektivno
pripovedanje, jer toga nema kada je pripovedacka instanca na autorskoj visini. U
novijoj pripovednoj prozi, naglasenom funkcijom retrospektivnog postupka u
komponovanju, vreme je sve manje kontinuirano. Svako secanje moze da izazove
lanac asocijacija, koje zahvataju razlicite slojeve proslosti knjizevnog junaka, u
ovom slucaju i pripovedaca. Sinopticki dozivljaj vremena koji podrazumeva
visestruko preplitanje razlicitih vremenskih planova, realizuje se vec na planu
mikrostrukture u kratkim narativnim segmentima, a cesto i u jednoj jedinoj
recenici. Dvostruka temporalnost pripovednog teksta, cinjenica da ova dva vremena
(vreme pripovedanja i pripovedano vreme), nalezu jedno na drugo, podudaraju se
ili razilaze, omogucava pripovedacu da se na vise nacina poigrava s vremenom.
Negde ce radnju ubrzati, negde usporiti. Ovo nam govori da i vremenski parametri
zavise od pomeranja u narativnoj perspektivi, jer nije isto da li se fokalizovan ili
nefokalizovan pripovedac vraca u proslost.
Sledece dve pripovetke pripadaju zbirci "Stari dani." U nekoliko njih, tacnije
u tri-'Nuska', 'Stari dani' i 'Oni', iz senke nepersonalizovanog autora izlazi, u
razlicitom stepenu (od pripovetke do pripovetke) individualizovani pripovedac i
progovara u svoje ime. On opsti sa nama, citaocima, obraca se junacima
pripovetke, nekada je ucesnik u samoj radnji, a nekada vise posmatrac. On ima i
svoje ime - Mile. U nekim pripovetkama je on poznanik, sused, a u nekima je u
rodbinskim odnosima sa likovima. Na ovaj nacin je postignuto da se u ulozi
pripovedaca nadje neko ko junake moze izbliza da posmatra, da pronice u njihove
misli, da im raspoznaje pokrete, poglede, gest, nehoticnu mimiku. Ovakav
pripovedac je bio potreban autoru da bi mogao da se priblizi junacima i pokaze
njihove intimne trenutke, kada su im obziri slabiji, a cula i nagoni otvoreniji i da
time ostvari unutrasnju dinamiku pripovedanja.
Ovde cemo posmatrati, na koji nacin je to ostvareno u pripoveci "Oni".
Pripovedanje u ovoj pripoveci odvija se u 1.l. Pripovedac Mile je prijatelj
junaka pripovetke. To je situacija nefokalizovanog homodijegetickog pripovedanja,
odnosno pripovedanja u prvom licu sa dominantnom pripovedacevom tackom
gledista. Medjutim ovde nemamo striktno sprovedenu spoljasnju fokalizaciju.
Fokalizaciju shvatamo kao pripovedacevo "znanje"-da li je ono ograniceno na
perspektivu jednog ili vise likova ili on "zna" vise od svakog od njih i od svih njih
15

16. zajedno. Posto je pripovedac u ovoj pripoveci ujedno i lik, putem njega mi imamo i
uvid u unutrasnji zivot junaka-unutrasnju fokalizaciju.
Vec na pocetku, mi cemo se susresti sa dinamikom i zgusnutoscu ovog
narativnog teksta, punog sitnih primecenih detalja.
"Cim sam usao na kapiju, predusrete me zena mu Marika. Bila je iza
kapije, kod drvljanika i cepala drva. Kako bese zamahnula sekirom, tako i stade
kad udjoh."
U trenutku kada on ulazi NA KAPIJU, ona je IZA KAPIJE i cepa drva. I bas u
trenutku kad zamahuje sekirom, on ulazi, ona ga ugleda i staje, tacnije ostaje u tom
polozaju. Ovaj zaustavljeni zamah, kao i citava ova slika, pun je dinamike, bas zato
sto je pokret zaustavljen pre nego sto je zavrsen. Ovakva dinamika u pripovedanju
omogucena je polozajem pripovedaca Mileta u ovoj pripoveci. Zatim ga susrece
svekrva joj, Mitina majka, koja ga je pre toga spazila kroz prozor, sto je on, dakle,
zapazio. Sledi njen fizicki opis, a onda i pronicanje u njene primisli: "Ona nije
plakala (kao Marika), vec me je preplaseno gledala, KAO STREPEcI da se ne
pokajem i ne vratim". Ova figura poredjenja je karakteristicna za posmatraca-
pripovedaca, koji posmatra odozgo, tacnije sa strane, sto nam govori da se Mile
ovde vise ogranicava na ulogu svedoka-pripovedaca (testimonijalna funkcija)
dogadjaja, nego sto on svojim mislima, zeljama, dozivljajima ucestvuje u samoj
radnji. Jedan od retkih iskaza gde govori o svom unutrasnjem stanju je: " Ali bas
tada kako mi dodje neugodno vidjenje s njim!"
Zatim sledi susret sa Mitom i tu nam je dat njegov opis iz Miletovog ugla:"On nije
lezao. Postelja iza njega bese dignuta u kraj sobe i pokrivena belim carsavom.
Sedeo je s prekrstenim nogama, potpuno obucen. Samo bos, u novim, belim
carapama i ogrnut nekom starom, valjda materinom mu, kolijom. A ostalo - kao
da nije bolestan. Osisan, obrijan i obucen u tom stajacem odelu, izgledase kao da
ce na pricest, u crkvu. Samo su mu nogavice na caksirama bile otkopcane, jer su i
noge od bliske smrti vec pocele da mu oticu". Ovde su, opet, bitne figure
poredjenja, kao indikatori Miletovog polozaja kao pripovedaca. Narativni deo koji
sledi, vazan je u motivcionom osvetljavanju. Mitina majka kao jedan od uzroka
Mitine "bolesljivosti" (njene reci), navodi lose vreme, sto skrece Miletov pogled sa
Mite, ka spolja, kroz prozor:
SPOLJA:
"Ali, vreme je bilo cisto. Osvojila prolet. Rascvetale se kajsije, izbila trava, drvece
doslo mrko, mokro i nabreklo-tek sto ne pukne i zazeleni. A u vazduhu se vec
osecala nova toplota i svezina."
Ovo je kontrast sa Mitinim bolesnim stanjem, ali i sa:
UNUTRA:
"Samo, ovde kod njih, u sobi, bilo je hladno, zagusljivo. Da li sto je bilo sve
pretrpano? A i soba im nije ona velika gostinska, vec druga, ona mala, u kojoj se
16

17. rucava, vecerava, pokrivena starim, izlizanim pokrovcem i masnim jastucima. U
nju su sada premestili Mitu iz njegove velike, gostinske sobe, u kojoj je spavao sa
zenom."
Ovim simbolicnim, slikovitim putem data je motivaciona anticipacija-neposredni
krivci Mitine bolesti su oni-roditelji, a njih simbolise ova soba. Zato je i receno
"njihova", a ne "njegova" soba, sto bi bilo logicnije jer on sada stalno boravi u njoj.
Atributi hladno i zagusljivo su indikatori nekih potisnutih, skrivenih, osecanja koja
vladaju medju njenim obitavaocima. NJegovo premestanje iz zatvorenog veceg, u
zatvoren manji prostor (evidentno na njihovo insistiranje), takodje ima simbolicki
znacaj. Kod Stankovica je porodicna kuca obicno simbol neceg toplog, lepog,
sigurnog, kao sto smo vec spomenuli, hronotop srece. Takodje je to, obicno,
gostinska soba, najlepsa u citavoj kuci. (Kasnije kada nabraja sve prostorije u kuci,
pripovedac Mile ce primetiti da su samo na njoj vrata sirom otvorena.) Smestanje
junaka u ovu malu sobu, kao i njenim negativnim karakterisanjem u odnosu na,
pozitivno okarakterisan, spoljasnji prostor, takodje ima simbolicku funkciju.
Sledece sto je Mile primetio ima jos jacu simboliku: "Cak i otvori, pukotine oko
prozora i vrata - i to je bilo zaptiveno krpama, samo da ne bi ulazio svez, nov
vazduh, vetar, i od toga im on nazebao." Oni imaju strah da se taj njihov unutrasnji
poredak i zakon ne promeni (svez, nov vazduh, vetar oznacava promenu), a to
pokazuju pod izgovorom brige za njega, njegovo zdravlje. Semanticko znacenje
ovog Miletovog zapazanja: psiholoske granice junaka, zbog kojih on propada,
nemogucnost da ih prevazidje i pobedi, se poklapaju sa prostorom u kome oni zive.
NJegova sposobnost da svoje zelje i nagone saobrazi sa tim zabranama je
nemoguca, kao sto je nemoguca i sposobnost da ih prevazidje i tu nastupa krah -
ovde bolest, koja i nije data kao neka konkretna bolest. Sta je, naime, po sredi?
"Junakova bolest na smrt, njegovo tiho umiranje, paralelno se daje, tj. metonimicki
povezuje s gubljenjem licne volje pod pritiskom ocevog autoriteta (ocev uticaj je
najjaci, a njega gotovo da nema opisanog u direktnom odnosu sa Mitom, prim.
M.A.). Vec u prvim recenicama, pripovedac Mile obavestava nas da njegov
prijatelj iz detinjstva Mita, kome on dolazi u posetu, umire; ali do kraja pripovetke
ostaje nejasno od cega boluje. Bolest cini zagonetnom jos i majcino, zenino, pa i
ocevo ponasanje: kao da svi nesto skrivaju, i kao da neka nejasna krivica lebdi u
vazduhu. A i sam Mita tako se cudno ponasa da se nehotice javlja primisao: mozda
umire zato sto se bolesti ne odupire, sto se bezvoljno prepusta umiranju. Najzad,
majka krisom na kapiji sustize pripovedaca i ispituje ga da mu Mita mozda nije
poverio svoju bolest, jer:
'-Nista on nece da kaze. Samo tako cuti. Pa moram, sinko, kao sto vidis, eto,
drugoga...A nama on nista nece da kaze. Ni bolan sam, ni oh, ni ovde me boli, ni
ovo mi se jede...Nista, nista, sinko! Samo tako cuti.'Pripovedac Mile nije imao sta
da saopsti majci, jer ni njemu Mita nista nije kazao o svojoj bolesti. Ali je
17

18. zanimljivo da bas odavde pocinje pricu o Mitinoj proslosti, pa jos recima koje
signalizuju da je valja dovesti u vezu sa tajanstvenom bolescu i umiranjem (sto i
jeste povezivanje po nacelu metonimije):'A sta bi i imao da mi kaze? I bez njega ja
sam znao. Znao sam jos i za oca mu, i za nju, mater mu'. Prica je, uostalom, tipicna:
o detinjstvu u senci ocevoj, o unutrasnjem raspolucivanju, o tajnim-jer su
zabranjene-zeljama i strastima; najzad, o pokoravanju roditeljskoj odluci da se
ozeni Marikom, koju ne voli, i o osujecivanju ljubavi prema bastovanovoj cerki
Mari, koju ne moze zaboraviti, pa zbog nje kopni. NJegovi su licni motivi dosli u
koliziju s porodicnim interesima, i on ih postepeno suzbija do te mere da se
umiranje junakovo moze shvatiti i kao knjizevno preslikavanje unutarnjeg gubitka
volje. Mita umire, dakle, i od bezvoljnosti; otuda i ona strepnja, nemir u pogledima
i pokretima ukucana, onaj nesvesni strah od pocinjene krivice."7
Posto je sve skriveno, odnosno, posto svi postupci i reci ukucana imaju drukcije
znacenje od onog kakvim oni zele da ga predstave, prisustvo Miletovo je od
neprocenjive vaznosti, da bismo mi mogli da razotkrijemo ono skriveno, ali pravo
stanje stvari, a koje se ogleda u nekim nesvesnim pokretima, radnjama, mimici.
Jedan od takvih trenutaka je i scena sa ocem, koji se samo u ovoj sceni pojavljuje
(dok je Mita ziv, te sagledavamo njihov odnos):"I da bi zaista izgledalo kako je
dosao tek 'onako',(sto je on sigurno rekao kad je usao) poslom, a ne iz straha, da
njega vidi kako mu je,(sto zna i vidi Mile,a i mi posredstvom njega)posto se sa
mnom rukova, odazva mater mu u kujnu i poce joj nesto naredjivati."
Drugi deo pripovetke je odvojen i ceo obuhvata pripovedanje o proslosti Mitinoj,
sto smo vec naveli. U treci deo je uneto najvise dinamike. Mile opet dolazi kod
Mite. Sad je tu i Mitin najbolji prijatelj Ariton. Jedini je on, od svih iz njegovog
bliskog okruzenja upoznat sa svim tajnama i pozadinom bolesti. Utoliko je njegova
figura funkcionalno vrlo bitna za Miletova pripovedacka zapazanja. On je kao neko
ogledalo na kome se odslikavaju sve one Mitine osobine i osobenosti koje ne
dolaze do izrazaja u njegovom odnosu sa ukucanima. A te refleksije nama prenosi
pripovedac Mile, koji kao posmatrac i to vrlo blizak, moze da ih vidi, cak i kada su
najskrivenije. ( To cak i sam Mile navodi u jednom detalju u tekstu: "Cudo kako su
se Aritonu svi pokoravali, slusali ga. Ali moglo se videti, da to oni cine zbog toga,
sto misle da sto god im on kaze, zapovedi im, da to njihov Mita hoce, da kroz
njega on govori.") Ariton je kao lik uveden i da otkrije pravu Mitinu sustinu, ono
sto lezi skriveno ispod njegovog cutanja i odbijanja da sa bilo kim od ukucana
podeli. Da nema Aritona, saznavanje te sustine Mitine bi moralo da se pripovedacki
sprovede kao Mitina ispovest Miletu. Tu bi se Mile nasao samo kao posrednik tog
Mitinog pripovedanja koje bi bilo u 1.l., kao recimo onaj sabesednik u prvoj verziji
"Uvele ruze"; ili bi, pak, sam Mile ispripovedao tu pricu i tada bi on bio jednak
sveznajucem, auktorijalnom pripovedacu u 3.l. Uvodjenjem Aritona ovo je
7
N. Petkovic, Isto, str.147-148.
18

19. izbegnuto, a pripovedanje je postalo dinamicno i zivo, sa simbolickom obojenoscu i
prepuno nagovestaja. To sto nije sve prosto izreceno, izneto pred nas je i najveca
vrednost koju zelimo da istaknemo, pa samim tim i vaznost Miletove uloge.
Najupecatljivija scena u kojoj je ovakav Miletov polozaj najistaknutiji je
sledeca:"Bolesni Mita u prisustvu svoja dva prijatelja, cini simbolicki gest pred
svojom zenom Marikom zagrizavsi u krusku sto mu je kao ponude poslala ona ista
Mara za kojom kopneci zudi. Mile tada u nekoliko magnovenja pogledom hvata
kako s jedne strane Marika, 'uzdrzavajuci se da se ne oda, brzo sidje niz stepenice,
zamace iza kuce, stiskajuci oci palcevima', a s druge strane to 'Mita vide, primeti, bi
mu neprijatno, izvadi iz usta krusku.' Cela jedna drama desava se gestualno
izmedju Mite i Marike, ali su ti gestovi - inace sa simbolickim nabojem - strogo
ograniceni mestom, vremenom i prisustvom drugih osoba. Stavise, njih likovi nisu
toliko voljno odabrali koliko su im oni prosto oteli maha. I valjda iz te za nas
nemerljive, ali za Stankovicevog pripovedaca i merljive i znane razlike izmedju
onoga sto likovi pred bliskim ljudima zele pokazati i sto im se nehoticno otima,
zapravo dolazi ona osobena, osetno napregnuta, nekim neodredjenim iscekivanjem
ispunjena atmosfera u pripoveci."8
Cetvrti, poslednji deo pripovetke, opisuje sta se
desava neposredno nakon sto Mita umire. Ovde kao da je pripovedac Mile malo
posustao. Naime, on ne odlazi isprva na mesto dogadjaja, ali do detalja opisuje sta
se tamo desava, govoreci: "Znam: kako su ga mrtvog okupali, u novo obukli,
ispruzili, vilice mu vezali..."; i mi pomislimo, da on, znajuci kako inace izgledaju
ovi trenuci, pretpostavlja da se isto to dogadja i u Mitinoj kuci, pa nam je ovo
pripovedanje uverljivo, kao pripovedanje o sopstvenim mislima. Medjutim, kada
pripoveda: "Dolazi mu otac. I u veliku sobu, gde on lezi mrtav ispruzen, ne ulazi k
njemu, vec on ide u onu drugu, malu sobu, ali kad tamo vide da su tu uneli nju,
majku mu, on ne znajuci sta da joj radi, vraca se..."; jasno je da on ovo moze da zna
samo ako je tamo prisutan. Ovo ocigledno pripoveda autor posluzivsi se maskom
pripovedaca Mileta, tj. njegovim mislima. Nakon toga pripovedac Mile odlazi u
Mitinu kucu, da bi nam izbliza pokazao, kako ni junakova smrt ne pomera one
granice, unutrasnje, nevidljive o kojima smo gore govorili.
Pripovetku "Pokojnikova zena" pripoveda nepersonalizovani, autorski pripovedac.
Dakle, ispripovedana je u 3.l. Medjutim, vidokrug i znanje pripovedaca su, u ovom
slucaju, cesto bliski junakinjinom, pripovedni ugao se vezuje za njen lik, srazmerno
se ukljucuje njena mislena aktivnost, dusevno i telesno stanje; pa nam je jasno da
ovde imamo jedan vid fokalizovanog heterodijegetickog pripovedanja. Tacnije,
pripovedanje u trecem licu sa manje-vise doslednim pracenjem tacke gledista
junaka, tj. personalno pripovedanje.U ovakvoj vrsti pripovedanja, pripovedac u vise
mahova nastoji da bude neprimetan kako bi citalac stekao izluziju da se nalazi na
8
N. Petkovic, Isto, str. 21.
19

20. pozornici zbivanja ili da prikazani svet posmatra ocima samog lika, koji ne
pripoveda sam vec se zbivanje ogleda u njegovoj svesti. Znaci u ovom slucaju
imamo razdvajanje dve instance: instanca koja je nosilac tacke gledista i instanca
koja pripoveda.
Osoba, tj. lik koji usmerava pripovednu perspektivu je, u ovoj pripoveci, Anica.
Kada gledamo u krupnim segmentima pripovedanje tece sukcesivno i u autorovo
ime, ali u isto vreme primecujemo, kako je gusto protkano Anicinim opazanjem i
dozivljavanjem. Na to nas nekada upucuje sam autor, govoreci "znala je", "osecala
je", "bojala se"; a nekada je i suvisno to njegovo objasnjenje. Vec u prvom pasusu
imamo primer neprestanog smenjivanja i stapanja pripovedaceve i junakinjine
perspektive: "Toliko mu je vec izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao zivoga
gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu. Dugacak mu grob. Vise groba strci
mu drven krst. Do krsta testijica vode, u grlu joj kita suha bosiljka, a po drsci testije
i bokovima crne se kaplje voska nakapalih od toliko sveca koje mu je palila. I ako
ne svakoga dana, a ono svake subote i uoci praznika, ispocetka s majkom, a posle,
kada joj dete poraslo i ojacalo, s detetom je izlazila na grob i klecala. Tada bi na
grobu uvek bila razgrnuta bosca s tepsijom, u kojoj bi bilo ponuda: pite, jabuke,
grozdje, i kriske pecene bundeve (sve ono sto je on rado jeo). Bosca bi se belela,
odudarala od trosne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije smela dublje da
zabode prst, sve bojeci se kao da ne napipa, dodirne trulo covecje telo, jer toliko je
u tome grobu bilo pokopano! Cela njegova porodica, jedno preko drugoga,
naizmence i - naposletku, povrh sviju, on, muz njen." Gotovo da je nemoguce
razdvojiti koji segment, koji deo recenice pripada njenoj a koji pripovedacevoj
perspektivi. Dat opis groba, vidjen je, ocigledno, njenim ocima. Da bismo ovo
slikovitije objasnili, krenucemo od pretpostavke da je pisac intuitivno krenuo od
izvornog junakinjinog iskaza. Poistovecujuci se sa samom junakinjom, a izabravsi
oblik pripovedanja koji je od njega zahtevao da iskaz prevede u autorov govor, on
je obavio sledece operacije: prebacio je zamenicke oblike iz prvog u trece lice.
Tako bi u izvornom iskazu, prva recenica glasila: Toliko sam mu vec izlazila, a i
sada izlazim na grob, da sam ga kao zivog gotovo zaboravila i pamtim ga samo po
grobu. Umesto "sam mu" pisac je stavio "mu je"; umesto "sada izlazim" stavio je
"sada izlazi"; umesto "da sam ga" stavio je "da ga je". Sve ove gramaticke operacije
nisu nista drugo nego prevodjenje iz upravnoga u neupravni govor, pri cemu se u
samu konstrukciju recenice ne dira, tj. u sustini se nista drugo ne menja.
"Prevodjenje iz upravnoga u neupravni govor u ovom se slucaju ne zamislja kao da
je stvarno obavljeno, nego kao ono sto je u dubinskoj strukturi nuzno, ili drugim
recima: ono se analiticki postulira kao karika neophodna za objasnjavanje
sintaksicke jedinice koja se kod Stankovica odjednom pojavljuje u sinteticnome
tvorackom aktu."9
Tu dolazimo do postupka kojim se Stankovic spontano sluzi, a
9
N. Petkovic, Isto, str. 59-60.
20

21. koji se u modernoj prozi siroko primenjuje: postupak dozivljenog govora ili
nepravog upravnog govora. Na njega takodje nailazimo u ovom prvom pasusu:
"Bosca bi se belela, odudarala od trosne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije
smela dublje da zabode prst, sve bojeci se kao da ne napipa, dodirne trulo covecje
telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano!" Tacnije Anica ove reci ne izgovara
naglas, ona ih izgovara u sebi, ali svejedno to su njene misli. Svuda se osim u prve
dve sintagme, gde imamo autorov glas, cuje njena misao, a znak uzvika na kraju
recenice je, inace, cest indikator dozivljenog govora. Za dozivljeni govor kao
postupak u pripovedanju je vazno to sto on donosi automatski dvostruku
perspektivu. On je u samoj svojoj sustini jedan ambivalentan iskaz u kom se cuva
kako perspektiva pripovedaca tako i perspektiva onoga cije se reci, misli, navode.
Kod pravih majstora su one stopljene i nemoguce ih je razlikovati.
Razvijanje radnje, kretanje napred se u ovoj pripoveci odvija u samo dva tri
momenta i to u onim delovima gde se pripoveda o proslosti junakinjinoj, a to su
drugi, treci i delom cetvrti deo pripovetke. Okvirni njeni delovi, u kojima se
prikazuje sadasnjost posveceni su pripovedanju o njenim postupcima koji se stalno
u duzem vremenskom periodu ponavljaju-odlazak na groblje, plakanje, grcanje,
vracanje istim putem i uvek na isti nacin kuci, ulazenje u sobu, zatvaranje itd. Ovde
gde se prikazuje ujednacenost, mrtvilo njenog zivota pripovedanje je usporeno, ali
usporeno u smislu nedinamicnosti u dogadjajima. To nam potvrdjuju i
upucivaci-"uvek", "svakog dana", kao i nesvrseni glagoli dati u prezentu ili kao
radni glagolski pridevi-"izlazi", "pamti", "place", "posle se dize", "zabradi", oni bi
"isli", "posto poljubi krst, ona bi mu palila svece", itd. Ovakvo iterativno
pripovedanje, u kome se citav jedan niz dogadjaja prikazuje kao jedno zbivanje,
sintetizovano, paradigmaticno za citavu klasu istih ili slicnih dogadjaja, u
tradicionalnom pripovedanju ima funkciju slicnu opisu: ono priprema okruzenje za
zbivanje koje ce uslediti. U ovom slucaju je to delimicno primenljivo. Medjutim, u
moderni se dogadja "emancipacija" ove vrste pripovedanja, elem, ona ga oslobadja
od singulativnog nacina, tj. izvestavanja o jednom konkretnom dogadjaju. Iterativni
pasazi (Anica na groblju) dobijaju potpuno samostalnu vrednost - transformisu se u
naraciju u pravom smislu te reci - pripovedanje o dogadjajima.
Kriterijum prisustva pripovedaca u fikcionalnom svetu, odnosno stepen
posredovanosti narativnog toka ima veoma vazan semanticki znacaj. Naime, sta
ovaj lik cini izuzetnim? Ne njene spoljasnje karakteristike, vec polozaj koji joj je
dat u samom delu - a to je sve sto se u pripovedanju blize opaza kao neposredno ili
posredno prelomljeno kroz njena cula,svest.
Dinamizacija tog prelamanja se najbolje opaza kada sagledavamo telesni
junakinjin polozaj u prostoru. Vec kod prvih pripovedaka primeceno je da
Stankovic daje mnogo mesta i znacaja telesnim pokretima - gestu i mimici. A ti isti
pokreti se najbolje opazaju tek kada se uzme u obzir polozaj koji je junakinjino telo
21

22. zauzelo u prostoru, kao i razlika medju spoljnim i unutrasnjim, dalekim i bliskim,
sirokim ili zbijenim - sve te razlike su moguce zbog polozaja tela, one postoje tek u
odnosu na njega i susticu se u njemu. "Anica se u razdanje iskrala iz postelje i
usamila u basti. I, casomice, od neke pesme u kafani ucinilo joj se da cuje Razvise
ruzu vetrovi, sto je toboze narucio Ita, njena nepregorela ljubav: 'I ona, ovamo u
basti, od straha, pocela da skuplja oko sebe odelo, kao krije prsa, sebe, da se ne vidi
nista od nje.' Kasnije, kada joj je muz umro, koga nije volela, i ostala jaka ljubav
prema Iti, koju nije smela ni pred sobom priznati, ona u postepenom
izbezumljivanju sve vise krije, potiskuje svoje telo i 'sve se boji necega, a narocito
one sirine i prostranosti druma', pa 'sve uza zid brzo ide'. Strah od otvorenog
prostora i potiskivanje tela, i zadovoljstvo u zatvorenom prostoru i opustanje tela,
pojava je koja se moze pratiti u mnogim Stankovicevim delima." 10
Ovde treba,
naravno, reci, kako je ovakvo ponasanje uslovljeno, vec spominjanim, ostrim i
velikim ogranicenjima, zabranama, konvencijama ponasanja. Sledeci postupak, na
prvi pogled nedovoljno motivisan, nam omogucava do to, u ovoj pripoveci,
razumemo. Odmah posle svadbe, Anicin muz, Mita, naredjuje da sve sto uzme,
cime se posluzi, mora vratiti gde je ranije bilo. Reklo bi se, ludacka zabrana jednog
pomalo nastranog coveka. Ali nije sasvim tako: lik samo grubo izrice ono sto
latentno postoji u njegovoj varoskoj kulturi. Anica s pocetka zabranu ne razume
mozda zato sto je dosla sa sela. Zatim o Anici se pripoveda kao o udovici, a to je
znacajno zato sto se u ogranicenjima udovicinog ponasanja verovatno najjasnije
ispoljavaju latentno prisutne zabrane. Ona ne sme menjati mesto predmetima ni
kada muz umre, ne sme primati nikakve, osim rodbinske posete, zato sto muske
glave nema u kuci. (" Ona zna da one, komsike, zaleci je i snebivajuci se pred
njom, ne mogu da budu onako slobodne u razgovoru kao s drugim zenama koje
imaju muzeve, domacine. Nego pazile bi, kao uvek pred njom, sta ce da kazu,
strahujuci da je ili cime ne uvrede, ili ne podsete na nesto sto nije za nju.") Zato kad
one dodju, sto, dakle, i nije strogo zabranjeno, ona ne izlazi pred njih. Ovde je vise
ona sama sebi nametnula zabranu. Majstorstvo Stankovicevo u ovoj pripoveci,
ogleda se upravo u dimenzionisanju odnosa izmedju dobrovoljnosti i obaveznosti
robovanja pokojnikove zene proslosti! Kako je on to postigao, govori nam sledeci
detalj: 'Anica sklupcana nad Mitinim grobom GLASNO PLACE. Cim se odmakne,
grob ostane NEM, dugacak'. Da nema njenih dolazaka, on bi uvek bio takav, nem,
tj. ne bi ga ni bilo. Svojim stalnim vracanjem ona mu produzava zivot, prisustvo i
posle smrti. Ovakva, figurom kontrasta, izvedena simbolika, ne trazi nikakav
unutrasnji komentar.
10
N. Petkovic, Isto, str.96-97.
22

23. "Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabasna cinila njegova gradja, ma
koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zasluzuje da ga um uocava, jer
je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuce istinu, da ga dovede do veceg
savrsenstva i da mu pruzi cistu radost. Utisak je za pisca ono sto je ogled za
naucnika, s tom razlikom sto kod naucnika rad intelekta predhodi, a kod pisca
dolazi potom. Ono sto nismo umeli da rascitavamo, da rasvetlimo svojim licnim
naporom, ono sto je bilo jasno i pre nas, to nije nase. Od nas potice samo ono sto
izvlacimo iz mraka koji je u nama, a sto drugi ne opazaju." ( Marsel Prust)
Bora Stankovic bi rekao: " Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem."
23

24. 24