2. Историја хард диска
Прве тврде дискове је направио IBM 1955. године (IBM 350
Disk File за свој рачунар IBM 305), а изумео их је Рејнолд
Џонсон (Reynold Johnson). Укупни капацитет им је био 5
милиона 6-битних карактера (3.75 мегабајта). Имали су 50
дискова пречника 61 cm са 100 површина за снимање. Свака
површина је имала по 100 трака. Имали су једну једину главу
(уместо једну по површини) па је време приступа било веома
дугачко.
Нешто касније су произведени и уређаји са измењљивим
пакетима тврдих дискова, али је због недовољне прецизности
у позиционирању глава овај систем значајно ограничавао
капацитет па је убрзо и напуштен.
1973. године IBM је произвео први потпуно затворени систем
(3340 "Winchester"). Ово име („винчестер“) је остало у честој
употреби до пред крај 20. века, а још увек се користи у неким
језицима (нпр. у руском и украјинском).
4. Принцип рада хард
диска
Магнетски диск своје деловање темељи на
физичким основама магнетског поља и својствима
феромагнетских материјала. Тврди диск се састоји
од неколико плоча, обично од немагнетских
материјала, најчешће алуминијума или стакла. Те
плоче су премазане са танким слојем
феромагнетског материјала дебљине 10 до 20 nm
(као поређење, дебљина обичног копираног папира
је између 0,07 mm и 0,18 mm - 70.000-180.000 nm) .
Уписно-читајуће главе служе за уписивање и
читање података са хард диска. Те главе се налазе
на удаљености од плоча неколико нанометара.
5. Принцип рада хард
дискана диск уписују уз помоћ мале спирале која је
Подаци се
саставни део главе. Спирала у бираним тренуцима пропушта
електричну струју изабраног смера (принцип бинарних
бројева, 0 или 1). Протицањем струје кроз спиралу ствара се
магнетско поље које се због близине главе протеже и кроз
магнетски материјал на површини диска. Како се диск брзо
окреће испод главе, сав материјал који прође испод главе се
магнетизује у смеру одређеном смером протицања
електричне струје. Укључивањем струје у краткотрајним
бинарним тренуцима, постиже се на површини диска низ
различито магнетизованих подручја једно иза другог, чиме је
на диск записан низ података, тј. битова. Подаци се на диску
налазе као низ магнетских честица на магнетском слоју диска
које су смештене у концентричне кругове. У данашњим
тврдим дисковима главе за читање и писање су одвојене, за
разлику од старих дискова на којима се све обављало уз
помоћ једне главе. Читајућа глава је магнетоотпорна, док је
пишућа глава танкослојна и индуктивна.
6. Стаза
Подаци се
снимају на једну
или обе
површине сваке
плоче (диска), у
концентричним
круговима. Један
такав круг (на
једној површини)
се назива стаза,
траг или трака.
7. Цилиндар
Скуп свих стаза
једнаке
удаљености од
центра ротације
(па тим и
пречника) се
назива
„цилиндар“.
8. Сектор
Подаци нису
континуални већ је
свака стаза угаоно
подељена у више
блокова које називамо
„секторима“. Уобичајена
дужина сектора је 512
бајтова, не рачунајући
додатне податке за
позиционирање и
контролу и корекцију
грешака.
9. Врсте хард дискова
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи)
хард-дискови. Екстерни су великог капацитета (и до
неколико терабајта), али зато могу бити велики као
кућиште рачунара. Интерни хард-дискови знатно су
мањих димензија, али зато располажу и мањим
капацитетима. Постоје магнетски интерни харддискови (најчешћи 99,99% корисника) и флеш (енгл.
Flash) интерни хард-дискови, који се одликују
великом брзином уписа/исписа података, али су
знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено
користи за мале капацитете, и користи се за
меморијске картице.
10. Врсте хард дискова
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи)
хард-дискови. Екстерни су великог капацитета (и до
неколико терабајта), али зато могу бити велики као
кућиште рачунара. Интерни хард-дискови знатно су
мањих димензија, али зато располажу и мањим
капацитетима. Постоје магнетски интерни харддискови (најчешћи 99,99% корисника) и флеш (енгл.
Flash) интерни хард-дискови, који се одликују
великом брзином уписа/исписа података, али су
знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено
користи за мале капацитете, и користи се за
меморијске картице.
