2. Prve tvrde diskove je napravio
IBM 1955. godine a izumeo ih
je Rejnold Džonson .
Ukupni kapacitet im je bio 3.75
megabajta.
Imali su 50 diskova prečnika 61
cm sa 100 površina za snimanje.
Hard Disk
3. Imali su jednu jedinu glavu
Izgled spolja i unutra Hard Disk-a
(umesto jednu po površini) pa
je vreme pristupa bilo veoma
dugačko. Sam hard disk je
bio kapaciteta od samo
nekoliko megabajta .
Danas su došli do mnogo
većih brojki, danas se
kapaciteti mjere u stotinama
gigabajta (GB).
5. Tvrdi disk (ili hard disk) je uređaj koji piše i čita
podatke. Svaki računar danas ima barem jedan tvrdi disk,
na njemu se drže svi podaci neophodni za pokretanje
računara, kao npr. operativni sistem, te on ustvari
omogućava računaru da zapamti podatke i posle gašenja.
6. Tvrdi disk se sastoji od 5 glavnih
dijelova, a to su:
1)Magnetna ploča
2)Glava za čitanje/pisanje
3)Pobuđivačka kazaljka
4)Pobuđivač
5)Osovina
7. Stvar je jednostavna, elektronički dio kontroliše
čitanje i pisanje podataka, dok motor okreće ploče,
naravno sve je to napravljeno jako precizno.
Magnetna ploča je skoro najbitniji dio, i taj dio se
okreće, danas najčešće brzine su 5400, 7200 i više
rpm (rotacija po minuti), dok se kazaljka (ili ruka)
kreće po ploči koja je izuzetno precizna i lagana, a
uz to i brza
8. Oni se zapisuju na
površini magnetne ploče
u sektorima i stazama
(tracks).
Sektor obično sadrži
određeni broj bajtova
(npr. 128), i oni su u
obliku zaobljenih
polukrugova, dok su
staze u obliku
koncentričnih krugova.
9. Postoje dvije vrste formatiranja, a to su Low-level i
High-level formatiranje.
Low-level formatiranje utvrđuje staze i sektore, dok
High-level formatiranje je mnogo poznatije i
korištenije (standardni format c:) te ono obezbjeđuje
da disk može zapisivati datoteke.
10. Da bi se površina za
smeštanje podataka na
pločama diska racionalno
iskoristila, uvedena je
posebna organizacija
upisa, koja je prikazana
na slici.
11. Osnovni elementi u toj organizaciji su staze.
Staze su rasporeene kao koncentrični krugovi na obe
površine svih ploča, počevši od spoljnje ivice, pa prema
unutrašnjosti ploče.
Zavisno od konstrukcije diska, svaka staza može da
sadrži veliki broj bitova podataka, pa bi bilo
neracionalno koristiti stazu kao jediničnu veličinu za
smeštaj podataka.
Da bi se to izbeglo, staze se dele na određen broj
sektora, s tim da sektor sadrži 512 bajtova podataka.
12. Još jedan parametar koji karakteriše organizaciju smeštaja
podataka na hard disk su cilindri.
Cilindar čine staze na svim pločama koje se nalaze na
istom poluprečniku (na istom rastojanju od centra ploča).
Sa ovakvom organizacijom se postiže racionalno
iskorišćenje površine za smeštaj podataka i obezbeđuje
najbrži rad hard diska.
13. •Najmanja veličina prostora koji se
može iskoristiti za upisivanje nekih
podataka je jedan sektor.
•Ako su podaci koje treba upisati veći
od jednog sektora, onda se prelazi u
sledeći sektor na istoj stazi i tako dalje.
•Ako ni cela staza nije dovoljna za
smeštaj potrebnih podataka, posle
popunjavanja te staze, prelazi se na
stazu sa istim brojem, koja se nalazi na
suprotnoj strani iste ploče.
