Судбина описа дечанских рукописа Лазара Мирковића
•Download as PPT, PDF•
0 likes•564 views
излагање на Међунродном научном скупу дечани у светлу археографских истраживања - 25. новембар 2011, НБС
![[object Object],[object Object],[object Object],др Лазар Мирковић (1885 – 1968)]()
Recommended
More Related Content
What's hot
What's hot (15)
Similar to Судбина описа дечанских рукописа Лазара Мирковића
Similar to Судбина описа дечанских рукописа Лазара Мирковића (20)
More from Славица Јурић
More from Славица Јурић (20)
Судбина описа дечанских рукописа Лазара Мирковића
- 1. мр Славица Јурић, ОШ „Свети Сава“ Бачка Паланка
- 10. Почетна страна Мирковићевог описа, архивски број 14.517
Editor's Notes
- Области којима се бавио: литургика, историја књижевности, превођење и тумачење старе српске књижевности, историја уметности – црквена уметност, примењене уметности. Његов рад најбоље оцењен од стране историчара уметности, а најнегативније, парадоксално, од стране домаћих богослова најмлађе генерације (Н. Милошевић, В. Вукашиновић, Убипариповић)
- Рукописи и данас горе Имао богату библиотеку, основао литургички семинар још пре 2. светског рата, али тој библиотеци данас нема трага. Захваљујући његовом предратном снимку Никодимовог типика тај споменик за српску културу није нестао јер је изгорео у априлском бомбардовању. За живота није успео да га објави, то је учинио неколико деценија после Мирковићеве смрти тек Ђ. Трифуновић.
- Мирковићев рад не може се назвати археографским у ужем смислу те речи, као научне дисциплине која се бави изучавањем зборника докумената као једном од манифестација људског духа. Пре можемо говорити о интересовању и опису старина јер Мирковић изучава хетероген материјал: од натписа и записа, црквених сасуда и одежди, до фрески, икона и црквених књига. Од случајног и личног интересовања које је уродило првим описима манастирских старина, до врхунских анализа Мирковића је пут водио преко Одељења средњовековних старина Народног музеја у Београду између два рата, када га је тадашњи директор музеја В. Петковић позвао за сарадника. Међуратни период је најплоднији део, али не и најквалитетнији. Научна јавност замерала му је да се одрекао своје примарне научне области – литургике, од чега се он аргументовано бранио потребом интердисциплинарног приступа проучавању старе српске културе и уметности. Рад на опису старина наставио је и после рата, сарађујући са институцијама нове власти, теологији несклоне. То је, пре свих, Археолошки институт САНУ. У зависности од директора и њихове подобности и моралних квалитета, Мирковичев рад за Археолошки институт је био успешан или не. Док је директор био В. Петковић, Мирковић је објавио две одличне монографиеј: Мирослављево јеванђеље и Манастир Бођани. У време када је директор био Ђурађ Бошковић, који је с Мирковићем полемисао пре рата, Мирковић је наилази на зид ћутања. Један од разлога, осим личних нетрпељивости, може бити и теолошка спрема и свештенички позив Л. Мирковића. И његов однос према старинама, како је и сам истицао, превасходно је свештенички и литургички. За њега су старине у литургијској функцији, а не само уметнички предмети.
- О Мирковићевом опису старина похвално су говорили готово сви, али је величину његовог прегалаштва најбоље исказао Ј. Радовановић: Мирковић је сам урадио оно што су после њега радили читави тимови са стручњацима за текстил, злато, дрво, текст… Његов приступ је потпун: он предмет описа и тумачи, и посматра у историјском развитку и богослужбеној функцији, преписује и разрешава записе, расправља о смислу и намени, помиње претходнике, утврђује сличности или разлике са сличним појавама… Испис погодака цитираности у страној стручној периодици (углавном из области историје уметности) говори о његовом великом угледу и ван земље и универзалности многих његових тумачења.
- Још пре рата говорио је о потреби да се детаљно проуче и опишу старине Хиландара, пећи и Дечана. О Дечанима је писао у неколико наврата.
- Након рата већ 1947. послат је од стране Археолошког института да опише рукописе дечанске библиотеке. Тамо је, највероватније, провео по месец или више дана три лета заредом. О свом послу написао је 4 извештаја у Гласнику САНУ: два 1949. и два 1950. године. Подаци о броју описаних књига су 159 и 162, са тачним бројем књига по жанровима, што се испоставило ка о грешка у рачуници – описао је највероватније 162 књиге. У последњем извештају акценат је стављен на расправу о начину израде старих рукописних књига, која је придружена опису. У то не сумњамо јер је Мирковић и у другим приликама понирао у тајне старих заната и писао синтетичке студије кад се нађе у ситуацији да описује већи број њих (црквени вез, златари). До 1984. се не зна где је Мирковићев рукопис, а питање је да ли га је и Мирковић након предаје икада више видео. О томе, као и о врло сличној снимка и тумачења Никодимовог типика сазнајемо у рукопису Аутобиографије Л. Мирковића, у којој се он жали да је залуд годинама питао за свој рукопис и разлоге због којих се не штампа, иако је одлучено да се штампа и одређен референт. У науци се детаљно овим проблемом бавио само Б. Маринковић али с тежиштем на томе коме припада слава открића изгубљеног фрагмента Октоиха петогласника из штампарије Ђурђа Црнојевића. Узгредну напомену о томе како је слава припала другоме износи у Библиографији радова Лазара Мирковића и њен састављач Јанко Радовановић.
- Б. Маринковић износи занимљиву претпоставку у вези са колебањем о броју описаних књига и завршетку посла у Извештајима. Он сматра да је Мирковић имао две варијанте описа: први насталу након прве посете, и другу варијанту, насталу касније након три посете. Он претпоставља да је део Мирковићевог описа који се чува у Архиву САНУ, заправо, прва варијанта. Коначна, шира варијанта, онда, могла би бити негде или код неког ко је користио Мирковићев опис. Археолошки институт нема никакву документацију о опису јер су сев само кратко време бавили и пословима који нису искључиво археолошка испитивања. То је могуће објашњење зашто се исти посао поверава новооснованој институцији за заштиту споменика. Има претпоставки да је рукопис засигурно био у Заводу за заштиту споменика и да га је Мира Тодоровић-Шакота користила, што је у дискусији након излагања изнела Љупка Васиљев. Мира Тодоровић-Шакота у телефонском разговору 2006. потврдила је да се у научним круговима знало ко шта и на чему ради, али и да стручњаци из различитих области нису сарађивали. Она је, каже, имала много детаљнији опис, али није објављен, објављен је само инвентар. После је њену пажњу заокупила ризница, па се детаља у вези са рукописима не сећа. М. Тодоровић
- Мирковићев рукопис или, боље речено, један његов део (две трећине, без прилога) у Архиви САНУ заведен је 1984. године када га је, по сопственој причи, пронашао Предраг Миодраг и замолио да се инвентарише. Питање је да ли је то рукопис Лазара Мирковића.
- У трагању за несачуваном расправом о изради рукописне књиге, пут нас је одвео у прве студије о томе, објављене у часопису Библиотекар 50-ох година 20. века. У њима није било помена о Мирковићевом бављењу овом темом. Нашли смо само занимљив (и нетачан) податак код Загорке Јанц. Податак је нетачан утолико што она преноси вероватно оно што јој је речено – да се Мирковић бавио дечанским рукописима, није завршио и грађу препустио Музеју примењене уметности. Да је знала да је Мирковић годинама одлазио и писао САНУ шта ће бити са довршеном и за објављење спремном књигом са прилозима, којима се служила, засигурно да не би то написала. Претпоставка проф. Трифуновића о судбини Мирковићевеог рукописа, изнета у дискусији након овог излагања, јесте следећа: по смрти Мирковића, настало је тзв „черупање“ рукописа: узео је свако шта му је било потребно. Тако су се, вероватно, и прилози нашли у Музеју са погрешним податком на картону да је то грађа из 1954. године.
- У сталном распитивању о свом рукопису, Мирковић се обратио и Мошину, који се консултовао с Острогорским и пренео Мирковићу да је најбоље да тражи свој рукопис, а затим да га поново преда САНУ с напоменом да се слаже са редакцијским изменама. Наиме, 1961. године основано је Археографско одељење у НБС на чије чело је дошао Димитрије Богдановић. Држећи се Мошинових упутстава, Богдановић је формулисао Метод описа рукописа у Археографском одељењу НБС у Београду. Ми смо поредили Мирковићев опис са прописаним методама и установили да од свих прописаних елемената не садржи само тип правописа. Такође смо поредили Инвентар Мире Тодоровић-Шакота, мада је поређење беспредметно јер једно је пуки инвентар, друго детаљан опис. М. Тодоровић-Шакота обавила је и посао сигнирања и хронолошког разврставања у оквиру жанровског, који је и Мирковић имао, судећи по извештајима. Отуда се у Мирковићевом опису и инвентару М. Тодоровић-Шакота не слажу бројеви књига.
- Мирковићев опис је информативан и детаљан као што је и инче чинио: садржи у самом тексту слике печата, водених знака, мада негде напомиње да је слика на крају у прилозима; понегде износи констатације и поређења, доноси све записе, поред редовног описа броја и величине страница, врсти материјала, типу слова.
- О непопуларном теолошком и литургичком методу Лазара Мирковића говоре М. Ђурић у предговору Иконографских студија (постхумно објављена књига Мирковићевих најбољих анализа), а исто понавља и В. Вукашиновић у зборнику Српска теологија у 20. веку. Мира Тодоровић-Шакота испричала је да су се научници држали свако своје области и интердисциплинаран метод није био ни пожељан ни популаран. Занимљив је податак у Аутибиографији да је Л. Мирковић молио у САНУ да за референта за Никодимов типик не буде одређен Ђ. Радојичић. Узвраћено је тако што му је одређен А. Белић са којим је Никодимов типик прошао још горе: остављен у фиоци. У Аутобиографији Мирковић покушава да одгонетне зашто је Белић стопирао објављивање овог дела и претпоставља да му није годило то што један теолог успева да објави стари рукопис, а чувени филолог у свом опусу нема таквих покушаја. Трифуновић томе додаје и Белићев политички ангажман, јер би каријери сметала подршка једном теологу, као и моралне норме Белића. Како год, чињеница је да, иако је за Никодимов типик молио да референт не буде Ђ. Радојичић, исти је одређен за Опис дечанских рукописа. Стиче се утисак да Мирковић није ни знао ко је одређен за новог референта Описа дечанских рукописа. Пред крај живота он се бавио припремама за штампу Иконографских студија и то му је заокупило пажњу.
- Непосредно по завршетку описа, Ђ. Радојичића упутио је Завод за заштиту споменика у Дечане, где је овај боравио две седмице, али се не зна зашто иако о томе тајанствено пише у неколико наврата. Ђ. Радојичић помиње неког референта пре којег је стигао у Дечане и потврдио откриће дечанског фрагмента Октоиха петогласника. Б. Маринковић се пита ко је тај референт: неки непознати референт Радојичићевог рада или Мирковуићевог описа. Уколико је Мирковићевог рада, мистерија еј решена. За референта је био одређен Р. Грујић, он је реферат и написао, а реферат и рукопис су 1966. и 1968. били предати баш Ђ. Радојичићу као новонаименованом референту. Нема података да их је вратио САНУ.
- Проф. Ђорђе Трифуновић сматра да објављивање Мирковићевог описа, макар као факсимила, може допринети и расветљавању традиције бављења дечанским рукописима, али и будућим проучаваоцима.
- Истраживање је донекле одговорило на питање које је 1992. упутио Б. Маринковић, али сматрамо да самом Мирковићу није било стало до славе открића изгубљеног дечанског фрагмента Октоиха петогланика из штампарије Ђурђа Црнојевића. Он је кренуо с циљем и бавио се рукописним књигама и разумљиво је зашто се није задржавао на штампаним листовима које је у једном рукопису нашао и описао. Проблем који смо поставили је: да ли је научна јавност знала за његов опис, јесу ли га користили и зашто га не помињу. Од неколико Љ. Васиљев и Мире Тодоровић-Шакота сазанали смо да су знале, од стручњака из НБС нисмо сазнали ништа. Зашто га нису поменули, поготово ако су користили његов опис, не можемо закључити без мистификација, али се можемо запитати: Зар није било лакше и брже користити Мирковићев опис и направити редакцијске измене када се истим пословима поново приступало? Уколико је то чињено или коришћен опис без помињања Мирковићевог рада, зар није некоректно, ако не и на ивици научног криминала, не споменути нигде Мирковићев опис.
- Истраживање је интегрални део магистарског рада Стара српска књижевност у делу Лазара Мирковића.
- Мирковић је током рада доживео највећу трагедију коју човек може да доживи. Ћерка (у благословеном стању) и зет су му страдали у јануарској рацији у Новом Саду, а пред крај рата и син. Жена му је због тога била потпуно скрхана и померене памети, а Мирковић се потпуно посветио научном раду. Зато он своје књиге назива духовном децу и њихово необјављивање доводи у везу са сахрањивањем. Госпођа Мирковић живела је још 10 година након Мирковићеве смрти у једном фрушкогорском манастиру. Неке своје фотографије и Аутобиографију оставио је Библиотеци Матице српске.