1. П
ропашћу срп-
ске средњове-
ковне државе
1459. године започео је
дуготрајни процес ми-
грационих кретања и
болног раскућивања
њене духовне башти-
не. То је имало за по-
следицу да су у њима
сељене многе српске
драгоцености, које су
на разне начине ушле
у европске, па и пре-
коморске збирке.
Једну групу расеја-
них споменика чине
дарови српских влада-
ра, властеле и цркве-
них великодостојника
наше средњовековне
државе. Пример оваквог даривања је
икона св. Петра и Павла, са ктито-
рима краљицом Јеленом и синовима
Драгутином и Милутином, с краја 13.
века, дарована трезору св. Петра у
Риму! Познати су и поклони краља
Стефана Дечанског и цара Душана
базилици св. Николе у Барију. Јеле-
на, владарка Ромеја, жена цара Ма-
нуила Палеолога, а ћерка кнеза Дра-
гаша Дејановића, поклонила је мана-
стиру Дионисијату раскошни сребр-
ни крст са представом Распећа.
Пример великашке дарежљивости
је реликвијар браће Мусића, косов-
ских јунака, дарован њиховој заду-
жбини манастиру Светог Ваведења у
Павлици, који се данас налази у ри-
зници манастира Ватопед на Светој
гори. Богато украшени реликвијар
деспота Томе Прељубовића завршио
је у ризници катедрале у Хуенки
(Шпанија). У катедрали у Пјаченци
чува се крст св. Саве. У катедрали у
Сијени чува се десница св. Јована Кр-
ститеља, коју је највероватније Св. Са-
ва донео у Србију и приложио мана-
стиру Жичи, одакле је доспела у Пећ-
ку патријаршију. Реликвију је пред
пропаст српске државе узела деспо-
тица Јелена, удовица деспота Лазара,
најмлађег сина деспота Ђурђа Бран-
ковића. Њу је Тома Палеолог, деспот
Мореје, 1461. године, бежећи пред
Турцима, пренео у Италију и покло-
нио папи Пију II, а овај ју је 1464. да-
ровао катедрали у Сијени. У Нацио-
налном музеју у Равени чува се ико-
на са ликом патријар-
ха Пајсија с почетка
17. века, јединствени
портрет у старијој
српској уметности.
У Софију су прода-
јом отишле мошти
српског краља Милу-
тина, које су се некад
налазиле у његовој
задужбини, манасти-
ру Бањској. Узбудљи-
ва је и судбина једне
од најлепших двојних
икона 14. века, најве-
роватније дело неке
цариградске радио-
нице, коју је српска
властеоска породица
Дејановић поклонила
својој задужбини, ма-
настиру Поганово, код Цариброда.
Она представља „Чудо у Латону" с
једне стране, а с друге Вогородицу са
св. Јованом теологом. Све до 1915. го-
дине ова икона се налазила у Пога-
нову, када су је бугарски окупатори
однели у Софију.
У Британском музеју чува се Че-
творојеванђеље Серског митрополита
Јакова из средине 14. века. Зборник
крстјанина Хвала из 1404. године на-
лази се у Универзитетској библиоте-
ци у Болоњи, а најраскошније илу-
минирани глагољски кодекс, тзв. Хр-
војев мисал, из око 1405. године, у ри-
зници Топкапи музеја у Истанбулу.
Овај рукопис некада је припадао чу-
веној библиотеци краља Матије Кор-
вина, растуреној после пропасти Угар-
ске државе. У Даблину (Ирска), у би-
блиотеци фондације Честер Бити, на-
лази се Никољско јеванђеље из 14. ве-
ка, које је некада припадало манасти-
ру Никоље у Овчарско-кабларској
клисури, а научно га је обрадио Ђу-
ра Даничић. У Берлинској библиоте-
ци налази се тзв. Романов типик из
14. века, важан теолошки спис који је
објавио теолог и византолог Лаза
Марковић. У париској Националној
библиотеци чува се Житије св. Симе-
она од краља Стефана Првовенчаног,
у саставу зборника беседа, као и ру-
копис Житија светих, коjи потиче из
друге деценије 14. века (cod. Slav. 10).
У венецијанској Марчани налази се
илустровано житије которског за-
штитника св. Трипуна и један босан-
Култура
П О В Р А Т А К С Р П С К Е Б А Ш Т И Н Е
А ни списка
нема
Кад год је страдао српски народ, сакаћена је
и наша духовна баштина. Готово ништа није
учињено да та баштина постане и саставни
део наше националне свести. А тај пут води
преко школских програма који, нажалост,
прећуткују њено постојање
50/НИН/30/08/07
Било би од велике користи да се
део српског културног блага који
се обрео у иностранству „врати"
и прикључи целини из које је,
најчешће насилно, истргнут
•
У Софију су продајом отишле
мошти српског краља Милутина,
које су се некад налазиле у
његовој задужбини, манастиру
Бањској. Узбудљива је и судбина
једне од најлепших двојних икона
14. века, највероватније дело неке
цариградске радионице, коју је
српска властеоска породица
Дејановић поклонила својој
задужбини, манастиру Поганово,
код Цариброда. Она представља
Чудо у Латону с једне стране,
а с друге Богородицу са
св. Јованом теологом. Све до
1915. године ова икона се налазила
у Поганову, када су је бугарски
окупатори однели у Софију
У Британском музеју чува се
Четворојеванђеље Серског
митрополита Јакова из средине
14. века. Зборник крстјанина
Хвала из 1404. године налази се
у Универзитетској библиотеци у
Болоњи, а најраскошније
илуминирани глагољски кодекс,
тзв. Хрвојев мисал, из око 1405.
године, у ризници Топкапи музеја
у Истанбулу. Овај рукопис некада
је припадао чувеној библиотеци
краља Матије Корвина, растуреној
после пропасти Угарске државе
ски рукопис из 14. века. У рукописној
заоставштини Задранина Ђузепеа
Праге налазе се српске икунабуле и
рукописи пореклом из Далмације. И
у Краљевској библиотеци у Копенха-
гену постоји Фонд старих штампаних
и рукописних књига из наше земље,
на које је упозорио дански слависта
Гунар Сванс.
Необичну судбину имао је Српски
псалтир, раскошно илуминирани
српски рукопис из друге половине 14.
века, који је највероватније израђен
за српску царицу Јелену, супругу ца-
ра Душана. Овај рукопис, са преко
150 минијатура, вероватно је био лич-
но добро немањићког двора, спадао
је у тзв. регалије. Касније ушао је у
библиотеку деспота Ђурђа Вранко-
вића у Смедереву. После пропасти
средњовековне Србије, Псалтир је
пренет у Срем и постаје власништво
последњег Бранковића, деспота Ву-
ка Гргуровића. После његове смрти
1485. године, рукопис се обрео у
сремском манастиру Прибина глава.
Одатле га је, као ратни трофеј, однео
неки баварски официр за време тзв.
бечког рата и као свој дар, приложио
библиотеци баварског манастира
Gotteszell. После секуларизације у Ва-
варској, почетком 19. века, Псалтир
је постао власништво тек основане
Националне библиотеке Ваварске,
где се и данас налази.
Бројне српске рукописне и штам-
пане књиге стизале су у стране би-
блиотеке продајом.
Аустријска национална библиотека
поседује збирку од 27 значајних срп-
ских рукописа, које су после грчког
устанка 1827. године продали монаси
манастира Хиландара, принуђени на
то због глади која је тада завладала
на Светој гори.
И Вук Стефановић Караџић је че-
сто продавао делове своје збирке ру-
кописа и старих штампаних књига.
Познате су његове пословне везе са
М. Погадином, А. Шишковом, Руском
академијом наука и Вечком дворском
библиотеком, у којој је радио његов
заштитник Ј. Копитар. Сличним по-
слом бавио се и Ст. Верковић, који је
као повереник српске владе путовао
по Македонији, где га је упутио Или-
ја Гарашанин. Његова збирка руко-
писа и других старина од укупно 35
комада, после дугих преговора 1891.
године, продата је Публичкој библи-
отеци у Петрограду.
Велики број српских средњовеков-
них рукописа чува се у библиотека-
ма Русије. Један део припада лега-
тима руских путника-истраживача
из 19. века, В. Григоровича, на при-
мер, који је по Светој гори и Турској
путовао 1844-46. године. Ова збирка
поклоњена је Румјанцовском музе-
ју, Казанском универзитету и Казан-
ској духовној академији. Највећи део
збирке, 54 рукописа, поклоњен је
Новоросијском универзитету у Оде-
си. Преко 1.500 рукописа словенског
порекла скупио је од 1845. до 1864.
године В. Ундољски. И та збирка ку-
пљена је за Румјанцовски музеј у
Москви. Део збирке руског конзула
у Сарајеву А. Гиљфердинга, још за
његовог живота, поклоњен је Пу-
бличној библиотеци у Москви. Дру-
ги део купио је трговац Хлудов и по-
клонио га Преображенском мана-
стиру код Москве.
У каталогу штампаних књига Цр-
квеног музеја у Лавову из 1908. годи-
не налазе се подаци и о старој срп-
ској штампи. Ту се може видети да је
Музеј поседовао Псалтир с Часлов-
цем, штампан у Венецији за Вожида-
ра Вуковића 1519, Посни Триод из по-
ловине 16. века, Цветни Триод Ками-
ла Занетија, штампан у Скадру 1563,
Празнични минеј Божидара Вукови-
ћа, штампан у Венецији 1538, Октоих
штампан у Венецији 1537, Служавник
штампан у Венецији 1570. и Моли-
твеник штампан у Венецији 1547. го-
дине. Од књига из 18. века, овај му-
зеј је поседовао правила монашескаја
карловачког митрополита Вићентија,
штампана у Вечу, код Ј. Курцбека
1774, као и веома ретку књигу „Но-
вјеиши славенски прописи", коју је у
Сремским Карловцима 1776. године
изрезао Захарије Орфелин.
Вреди поменути и бугарске збирке,
посебно ону у власништву Народне
библиотеке у Пловдиву. Збирка од 30
српских рукописа налази се и у Пра-
гу, у Чешком музеју, где је доспела
као заоставштина Павла Јозефа Ша-
фарика, коју је добрим делом добио
на поклон од својих српских пријате-
ља Самуила Маширевића, Платона
Атанацковића и епископа Станкови-
ћа. Недавна истраживања у манасти-
ру Св. Катарине у Синајској пустињи
потврдила су постојање српских сред-
њовековних рукописа у овом древном
православном манастиру.
У Првом светском рату опљачкана
је Народна библиотека Србије. Тада је
нестала оригинална Немањина осни-
вачка повеља манастира Хиландара.
Десетак рукописа је пронађено и от-
купљено од приватних власника у
Немачкој, што упућује да нису про-
пали ни други рукописи тада еваку-
исани из Београда.
Кад год је страдао српски народ, са-
каћена је и наша духовна баштина.
Готово ништа није учињено да та ба-
штина постане и саставни део наше
националне свести. А тај пут води
преко школских програма који, на-
жалост, прећуткују њено постојање.
Вило би од велике користи да се
део српског културног блага који се
обрео у иностранству „врати" и при-
кључи целини из које је, најчешће на-
силно, истргнут. „Враћање" подразу-
мева мере за њихов незаборав, које би
те старине легитимно прикључиле
фонду српске културне баштине. Те
драгоцености треба најпре евиденти-
рати, а затим научно описати и тако
поново унети у нашу не само науку,
него и националну свест.
Томе би јако помогла израда науч-
ног каталога српских уметничких
старина у иностранству. Овакав ка-
талог омогућио би да се боље сагле-
да обим огромне штете коју је срп-
ски народ током векова претрпео. На
тај начин, бар донекле, ублажиле би
се последице несрећа које су векови-
ма раскућавале српску духовну ба-
штину. Било би то и најупечатљиви-
је сведочанство о високом степену
српске средњовековне културе и вр-
хунски доказ о неуништивој моћи да
и у најнеповољнијим историјским
условима Срби себе потврде као исто-
ријски народ и тако посведоче о сво-
јој трајној и недељивој припадности
културној традицији Европе. •
(Текст академика
Дејана Медаковића
објављен је у књизи
Владимира Давидовића
„О Никољском јеванђељу")