.

1. Како разговарати са децом о кризним ситуацијама?
Природно је да осећате забринутост и да имате недоумице
како да разговарате са децом о кризној ситуацији којој
тренутно сведочимо.
У наставку можете размотрити неколико савета како помоћи
деци да се изборе са последицама трауматског догађаја
Припремила: Вања
Јеремић, педагог
школе

2.  Нагли и неочекивани догађаји - догађаји које диктира природа (земљотреси,
поплаве, пожари) и они које производи сам човек (насилна или природна смрт,
сукоби и туче већих размера, самоубиства)
 У зависности од њиховог интензитета и утицаја на свакодневно функционисање,
различито се називају: стрес и стресни догађаји, траума и трауматски догађаји и
криза и кризни догађаји. Иако се често у литератури ови догађаји сматрају
синонимима, разлике постоје.
 Стресни догађаји (или стресори) су оне промене у спољашњем окружењу које
особа процењује као угрожавајуће или опасне по сопствени живот, живот њему
важних људи, материјалних добара, положаја у породици, друштву итд. Ови
догађаји нису универзални и не изазивају нужно стрес код свих људи. Да ли ће
неки догађај изазвати стрес зависи од наше процене колико таква промена
угрожава наше физичко и ментално здравље.
 Истраживања показују (Pykel, 1975, Влајковић, 1986) да постоје, ипак, две групе
догађаја који су универзално стресни, односно који су стресни за све људе.

3. 1. догађаји везани за емоционални губитак (одвајање или смрт блиске
особе, где се смрт детета сматра најстреснијим универзалним догађајем)
и
2. губитак материјалне сигурности (губитак посла).
 Уколико се такви догађаји десе, долази до посебне врсте реакција које
називамо стресом.
 Код особе која се са таквим догађајем суочила може да дође до промене
расположења, туге, љутње, осећања кривице, немоћи, губитка
концентрације, болова у желуцу, поремећаја сна итд. Такође, понашање
тих особа се мења.
 Oсобе често постају агресивне или се повлаче у себе, конзумирају већу
количину алкохола, претерано пуше или неконтролисано узимају
седативе. Укратко, такве особе налазе се у стању стреса, где се стрес
дефинише као склоп емоционалних, мисаоних, телесних и понашајних
реакција, у ситуацији коју процењујемо као опасну и угрожавајућу.

4.  За разлику од стреса и стресних догађаја, у животу сваке особе могу да се
јаве догађаји који су интензивнији од стресних догађаја и који могу
озбиљно да утичу на ментално здравље. То су догађаји који су ван граница
уобичајеног људског искуства и који су изузетно тешки и болни свим
људима.
 Постоје две врсте реакција на трауматске догађаје:
1. трауматске реакције
2. посттрауматске реакције.
 Трауматске реакције представљају склоп осећања, мисли и поступака који
се јављају још за време трајања трауматског догађаја или непосредно
након њега, а циљ им је да ублаже ужас таквог догађаја („обамрлост“,
осећање да то није реално, да се то не дешава, губитак свести).

5.  Посттрауматске реакције су склоп осећања, мисли и поступака везаних за сећање
на трауматски догађај и његове последице. Ово сећање јавља се, најчешће, у виду
присиле, односно присилног сећања на догађај („Не могу то да избацим из
главе“) који је праћен бројним променама на емоционалном, мисаоном, телесном
и понашајном плану
 Ове промене мењају функционисање особе која се суочила са трауматским
догађајем и утичу на њено ментално здравље.
 Против њих особа се бори на различите начине. При томе, често следи савете које
упућују најближи: “Најбоље је да све то заборавиш“, „Немој о томе да
мислиш...“ итд. Такве реченице говоре да особа треба што пре да потисне сећање
на догађај. Нажалост, овакви савети имају мало ефекта и не утичу на трауму.
 Поред позивања на заборав, околина често сматра да би минимизирање онога
што се догодило помогло трауматизованој особи („Страшно је то што ти се
догодило, али постоје и горе ствари у животу...“). И оваква минимизација нема
ефекта.
 Често су трауматизоване особе изложене саветима који се односе на коришћење
рационализације као механизма одбране: „Шта можеш, у животу се такве
ствари догађају...“, „Такав је живот“ итд. Нажалост, оваква рационализација, као
и предходни механизми одбране, „не лече“ трауму и она наставља да живи у
особи која се са њом суочила

6. Ако овакве трауматске реакције
дуже трају и ако битно утичу на
животну филозофију коју је особа
раније изградила и систем
вредности који је усвојила,
долази до реакција које могу да
представљају први степеник ка
психопатологији – долази до
стања које се назива кризом.
Криза се дефинише као стање психичке
пометње, која се налази на прекретници
између нормалног и патолошког реаговања.
Трауматски догађаји и реакције на њих могу
да доведу до трајног нарушавања менталног
здравља особе која је била изложена таквом
догађају. Да се то не би догодило,
трауматизоване особе се подвргавају
специфичном психолошком третману који се
назива интервенцијом у кризи или
психолошким кризним интервенцијама.

7.  Након кризног (трауматског) догађаја, људима тај специфични
психолошки третман помаже да лакше преброде оно што су
доживели.
 Суштина психолошке кризне интервенције је у пружању
подршке и помоћи, да се смањи осећање беспомоћности и
помогне особи да поново загосподари својим животом.
 Због тога ове интервенције се сматрају превентивним
поступком, јер се њима спречава појава тежих и дуготрајнијих
последица по ментално здравље.
 У свету данас постоји више врста психолошких кризних
интервенција. Набројаћемо само неке:
 Психолошка прва помоћ
 Растерећење
 Демобилизација
 Сажета психолошка интеграција трауме.

8.  Психолошка прва помоћ - врста кризне интервенције за коју могу да се
обуче и пажљиво одабрани непрофесионалци. Непрофесионалци су људи
различитих професија које повезује висок степен емпатије, саосећања и
спремности да особе у невољи саслушају, пруже утеху и разумевање.
Суштина психолошке прве помоћи је у испољавању осетљивог, саосећајног и
флексибилног става према реакцијама које показују унесрећени,
охрабривање да се осећања испољавају и помоћ у структурирању
свакодневне рутине, да би се повратило осећање контроле.
 Растерећење и демобилизација су кризне интервенције које могу да
обављају искључиво обучени професионалци - психолози, педагози,
социјални радници, лекари. Ова врста кризних интервенција намењена је и
спасилачким службама (службе хитне помоћи, ватрогасци, полицајци итд.).
 Сажета психолошка интеграција трауме представља сложени облик кризне
интервенције, која има за циљ да спречи дуготрајне последице кризног
догађаја. Тежиште ове интервенције је на испољавању проживљеног
искуства (индивидуално или у групи) на когнитивном и емотивном
плану.

9.  Ако се у школи (предшколској установи, дому за
ученике) догоди:
 природна смрт ученика (у школи или ван ње, на
екскурзији, рекреативној настави)
 убиство ученика (у школи или ван ње)
 самоубиство ученика (у школи или ван ње)
 саобраћајна несрећа у којој озбиљно страда ученик
или наставник (у близини школе, али и далеко од ње)
 насиље већих размера (масовна туча у школи,
злостављање било које врсте)
 природна смрт, убиство или самоубиство наставника
 одвијање наставе после неке интензивне катастрофе
која је погодила целу заједницу или њен значајан део
одиграо догађај који називамо кризним.

10.  овакви догађаји битно мењају функционисање целокупне школске заједице
и погађају како децу/ученике тако и одрасле. И код једних и код других, као
реакција на овакве догађаје, долази до нарушавања унутрашње равнотеже,
што најчешће укључује доживљај губитка
 У таквој ситуацији јављају се снажна осећања која преплављују појединца
(шок, неверица, јак страх, туга, беспомоћност, љутња, осећање кривице итд.).
 Долази до промена на мисаоном плану (немогућност концентрације и
одлучивања, тешкоће у доношењу одлука и решавању проблема итд.).
 Могу да се јаве и соматске тегобе (главобоље, поремећај апетита, тешкоће са
дисањем, проблеми са срцем и крвним притиском, „чвор“ у желуцу итд.).
 Све ове реакције (емоционалне, мисаоне, телесне) могу да доведу до
дезорганизованог понашања (особа је узнемирена, долази до поремећаја
сна, реакције су често импулсивне, одлуке се мењају или се јавља
неспособност да се оне доносе).
 Јавља се општа конфузија, у којој емоције преплављују чланове колектива,
док способност за доношење рационалних одлука постаје веома
ограничена.

11. Психолошке реакције ученика основне школе
После кризног догађаја код деце основно - школског узраста могу да се јаве
промене, како на емотивном, тако и на мисаоном и телесном плану:
 Чест плач
 Љутња и свађа са другима – сви их нервирају
 Осећање кривице и опседнутост мислима да су то могли да спрече
 Страх да ће се кризна ситуација поновити
 Страх од ствари или ситуација од којих се дете раније није плашило (страх
да остане сам код куће, страх од мрака...)
 Осећање стида због слабости да превазиђе кризну ситуацију
 Понекад осећања као да се „замрзну“ или нестану и то изазива страх и
збуњеност
 Потреба да се буде сам
 Игре са друговима не изазивају радост као што је то раније био случај
 Потреба да се буде поред одраслих који их воле
 Неверица да се кризна ситуација догодила, сумња да све то није било
стварно
 Тешкоће у учењу
 Заборавност (не може да се сети шта је дато као домаћи задатак)
 Утисак да је заборавио све оно што је раније знао
 Стално осећање умора
 Болови у стомаку, мучнина итд.

12.  ЗАПОЧНИТЕ РАЗГОВОР – може деловати да је тешко пронаћи прави
тренутак за разговор. Ипак, избегавање разговора може довести до
појачаног осећања забринутости и збуњености, и оставља отворен простор
за дезинформације којима су деца изложена. Објасните детету да желите
да разумете како се осећа. Одвојите довољно времена и пронађите згодан
тренутак за разговор – док идете негде, шетате се, пре игре, за време
оброка или пред спавање. Не заборавите да сте ви свом детету највећа
подршка!
 ОБЕЗБЕДИТЕ СИГУРНОСТ – Питајте дете шта оно већ зна, шта мисли о
томе и како се поводом тога осећа. Допустите деци да изразе своја
осећања и поставе вам сва питања која имају. Уверите их да је нормално
то што осећају и будите искрени – немојте лагати. Разрешите сваку
потенцијалну забринутост која није утемељена (нпр. да се пуцњава у школи
дешава често, да школа није безбедно место). Уверите их да су са вама
безбедна.

13.  ПАЖЉИВО СЛУШАЊЕ – Не прекидајте. Дозволите деци да изразе своје
идеје и разумевање пре него што одговорите. Охрабрите их да поставе
питање и да реше сопствене недоумице на тај начин. Покажите
стрпљење уколико дете има потребу да Вам више пута исприча шта му
се догодило или како се осећа.
 ДЕЉЕЊЕ ОСЕЋАЊА – Охрабрите испољавање емоција. Подстакните своју
децу да своја осећања пренесу речима, причајући о њима или водећи
дневник, као и кроз игру и креативне активности. Дозволите деци да
искажу онолико емоција колико су тренутно спремна да поделе.
 НОРМАЛИЗУЈТЕ ОСЕЋАЊА – Објасните детету да се сви уплаше када су у
опасности. Страх је начин како нас наша тела упозоравају и припремају
за акцију када се нешто опасно догађа. Помозите деци да схвате да су
њихове природне реакције нормалне. Поделите и ваша осећања,
поделите да је нормално бити уплашен и да сте ту, да сте заједно, на
сигурном.

14.  ОСМОТРИТЕ ЗНАКОВЕ ТРАУМЕ – Нормално је да деца буду у некој мери
забринута поводом пуцњаве у школи. Ако вам дете изгледа уплашено, љуто
или повучено потражите стручну помоћ. Укључите стручњаке за ментално
здравље и или контактирајте неку од организација које се баве пружањем
подршке деци и родитељима након овог догађаја.
 ПРАТИТЕ ДЕТЕ У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ – У наредним данима и недељама
обратите пажњу на то да ли дете испољава неке од следећих симптома:
социјално повлачење, промене у понашању у односу са вама,
вршњацима или наставницима, тешкоће са спавањем , смањен или
повећан апетит, главобоље или стомачни проблеми, импулсивно или
агресивно понашање.
 ИНФОРМАСАЊЕ – Ограничите количину времена проведеног у праћењу
вести и информација. Обавезно разговарајте са децом о ономе што су
видели или прочитали. Уколико располажу дезинформацијама или
погрешним информацијама, коригујте информације и поделите са њима
само оно што је проверено.

15. Овакве реакције су очекиване и требало би да почну да се повлаче за четири
до шест недеља. Уколико приметите присуство више ових знакова понудите
детету да потражи помоћ од психолога са којим додатно може да разговара
о ономе што га мучи.
ШТА ЋЕ ПОМОЋИ
 Покажите своја осећања. Тиме ће ваша деца добити „дозволу“ да
искажу сопствена осећања; „Да и ја сам се забринуо/ла“. На тај начин
деца увиђају да је природно испољавање различитих емоција (страх, туга,
љутња, забринутост).
 Подстичите их да напишу или нацртају оно што их мучи. Ако не желе, не
морају да вам покажу свој састав или цртеж.
 Помозите им да задовоље потребу за сигурношћу, будите поред
детета и организујте заједничке активности: „Ту сам за тебе ;
Можемо заједно да радимо нешто што волиш“
 Ако имају потребу за осамљивањем и плакањем, пустите их али их не
остављајте превише често самим код куће, посебно не ноћу: „Разумем да
ти треба да будеш сам, а, али ја сам ту када будеш хтео/ла да
разговарамо“

16.  Избегавање разговора о догађају
 Негирање да је дете доживело тешко искуство: „Хајде, па није се
десило у твом одељењу“
 Прећуткивање битних и примерених информација
 Понашање као да се ништа није догодило: „То је прошло, живот иде
даље“; „Не треба да се бојиш, ниси више мали/а“. Дете ће мислити да
га не разумете.
 Пожуривање опоравка.
 Потискивање ваших осећања и реакција.
 Љутња на дете зато што је нерасположено или не испуњава школске
обавезе.

17. Не заборавите на себе, и ви сте прошли кроз стресну
ситуацију. Брините о себи, али брините и о вашим
реакцијама које могу утицати на то како ће се дете
носити са стресном ситуацијом.
Покажите детету да сте ту за њега, да вам је важно да
разумете како се осећа али га немојте силити уколико
није спремно да разговара.
Потрудите се да у наредном периоду интезивније
ослушкујете своју децу и проводите више времена са
њим.

18.  Едукативни филмови и књиге
 Одржавање социјалних контакта, организовање окупљања (уколико
дете то жели). Организовати систем подршке, детету ће значити да
се повезује са другом децом.
 Одржавајте рутину колико је то могуће. Поред непријатности и
несигурности, рутине помажу деци да „врате“ осећај да ће бити све
у реду. На пример, организујте оброке сваки дан у исто време.
 Подстакните релаксацију и одмор који је примерен дететовим
жељама: активности у природи, организована активност са
родитељима и вршњацима (друштвене игре, слагање слагалица…)
 Пробајте са дететом вежбе релаксације.