5. Izvod iz dnevnika Efraima Gudvedera
Okupili su ih drugog dana tame. Najbolje i najpametnije: sve močne, bogate
i uticajne.
Zakonodavce i predsednike izvršnih odbora, tajkune i intelektualce,
buntovnike i javne, poštovane ličnosti. Nikoga od njih nisu preobrazili; pobili su
ih, uništili. Njihovo pogubljenje je bilo brzo, javno i brutalno.
Osim nekoliko stručnjaka iz svake discipline, sve vode su eliminisane.
Osuđenici su izmarširali iz Rečne kuče, Dakote, Beresforda i slično. Svi su
pohvatani i sabijeni na velikim prostorima za okupljanje širom sveta, poput
Nacionalnog šetališta u Vašingtonu, Ulice Nanking u Šangaju, Crvenog trga u
Moskvi, Stadiona u Kejptaunu i Central parka u Njujorku. Tamo su ih se
otarasili u naletu užasnog, razmetljivog krvoprolića.
Priča se da je preko hiljadu strigoja besnelo niz Aveniju Leksington,
pretresajući sve zgrade koje okružuju Gramersi park. Ponude u novcu i
uslugama naletele su na odbijanje. Meke, manikirane ruke su preklinjale. Tela
su im se grčila dok su visili sa stubova za uličnu rasvetu duž Avenije Medison.
Pogrebne lomače visoke šest metara spaljivale su preplanula, negovana tela na
Tajms skveru. Mirišući poput roštilja, elita Menhetna je osvetljavala prazne
ulice, zatvorene radnje s natpisima SVE MORA DA SE RASPRODA i tihe LED
mega-ekrane.
Gospodar je navodno proračunao pravi broj, tačan odnos snaga vampira
neophodan da se uspostavi dominacija a da se pritom ne preoptereti zaliha krvi;
pristup mu je zaista bio metodičan i krajnje matematički. Stari i bolesni takođe
su okupljeni i eliminisani. Bila je to čistka, puč. Istrebljena je otprilike trećina
ljudske populacije tokom sedamdeset dva sata, koliko je prošlo od događaja koji
je postao poznat pod nazivom „Nulta noć“.
Horde su preuzele kontrolu na ulicama. Plima čudovišta je nadvladala
specijalne antiterorističke jedinice policije i jedinice za suzbijanje nemira, kao i
vojsku.
Gospodarev plan je postigao silovit uspeh. Na brutalno darvinovski način,
Gospodar je odabrao preživele prema sposobnosti povinovanja i pokornosti. Sve
jača sila čudovišta bila je zastrašujuća. Pošto su Drevni uništeni, njegova
kontrola nad hordom - a preko nje i nad svetom - proširila se i postala
prefinjenija. Strigoji više nisu lutali ulicama poput besnih zombija, uništavajući
i hraneći se po volji. Kretali su se koordinisano. Poput pčele u košnici ili mrava
u mravinjaku, svako je imao jasno određenu ulogu i odgovornost. Bili su
Gospodareve oči na ulicama.
U početku, dnevna svetlost je sasvim nestala. Nekoliko sekundi bledih zraka
6. moglo se nazreti kad je sunce u zenitu; osim toga, tama je bila neprestana. Sad,
dve godine kasnije, sunce se probija kroz otrovnu atmosferu samo dva sata
dnevno, ali bleda svetlost koju odaje nije ništa u poređenju sa sunčevim zracima
koji su nekad grejali Zemlju.
Strigoja je bilo posvuda, poput paukova ili mrava. Vodili su računa o tome
da se preživeli zaista uklapaju u rutinu...
Ipak, najšokantnije od svega je bilo to što su se stvari zapravo malo
promenile. Gospodar je dobro iskoristio društveni haos tokom prvih nekoliko
meseci. Nestašica - hrane, čiste vode, sanitarno-zdravstvenih ustanova i policije
- toliko je terorisala stanovništvo da su ljudi, nakon što je infrastruktura
obnovljena i uveden program sledovanja hrane i nakon što je iznova izgrađena
strujna mreža odagnala tamu duge noći, regovali zahvalno i poslušno. Marvi se
mora vratiti red i rutina - nedvosmislena struktura moći - kako bi se predala.
Za manje od dve nedelje, većina sistema je ponovo uspostavljena. Voda,
struja... kablovska televizija je puštala reprize, bez reklama. Sport, vesti, sve se
ponavljalo. Ništa novo nije stvarano. I ljudima se to... dopadalo.
Brz prevoz je bio prioritet u novom svetu, pošto su lični automobili bili
veoma retki. Kola su potencijalne bombe i za njih nema mesta u novoj, strogo
kontrolisanoj državi. Automobili su oduzimani i uništavani. Sva vozila na ulici
pripadala su javnim službama: policiji, vatrogascima, gradskoj čistoći - sve te
službe bile su u operativnom stanju i u njima su radili pokorni ljudi.
Avioni su doživeli istu sudbinu. Jedinu aktivnu flotu je kontrolisala
Multinacionalna korporacija Stounhart, čiji je stisak nad distribucijom hrane,
struje i vojne industrije Gospodar iskoristio tokom preuzimanja planete. Flotu je
činilo oko sedam procenata aviona koji su nekada krstarili svetskim nebom.
Srebro je stavljeno van zakona i postalo valuta za razmenu, veoma poželjna
i razmenljiva za kupone ili tačkice za hranu. Za odgovarajuću količinu, čovek je
mogao da kupi oslobođenje s farme za sebe ili voljenu osobu.
Farme su bile jedina potpuno drugačija stvar u novom svetu, kao i činjenica
da nije postojao obrazovni sistem. Nema više škole, čitanja, razmišljanja.
Obore i klanice je bez prestanka održavalo ljudstvo. Obučeni čuvari i
stočari snabdevali su strigoje neophodnim hranljivim sastojcima. Brzo je
uspostavljen nov klasni sistem, sistem bioloških kasta: strigoji su najviše voleli
B-pozitivnu, mada su mogli da uzimaju bilo koju krvnu grupu. Međutim, B-
pozitivna je ili obezbeđivala dodatnu korist - poput mleka različitog kvaliteta -
ili je bolje zadržavala ukus i kvalitet van tela i bila bolja za pakovanje i čuvanje.
Oni koji nisu imali B-pozitivnu krvnu grupu bili su radnici, farmeri, pravi
prašinari. B-pozitivni su bili poput najfinijeg komada govedine. Bili su negovani,
dobijali su beneficije i hranu. Čak su dobijali duplu dozu sunčanja u UV
kampovima, kako bi vitamin D uhvatio koren. Njihova dnevna rutina, hormonska
7. ravnoteža i reprodukcija sistematski su regulisane kako bi se nosile s
potražnjom.
Tako je bilo. Ljudi su išli na posao, gledali TV, jeli obroke i odlazili na
spavanje. Ali u tami i u tišini su plakali i prevrtali se, bolno svesni toga da ljudi
koje poznaju, oni koji su im bliski - pa čak i oni s kojima dele krevet - mogu
iznenada nestati, da ih može prožderati betonska struktura najbliže farme. Grizli
su usne i prolivali suze, jer nisu imali izbora do da se pokore. Uvek je neko drugi
(roditelji, braća i sestre, deca) zavisio od njih. Uvek im je neko drugi
obezbeđivao dozvolu za strah, blagoslov kukavičluka.
Ko bi sanjao da ćemo se s nostalgijom osvrtati na burne devedesete i prve
godine novog milenijuma. Na vreme previranja, političke sitničavosti i
finansijskih prevara koje su prethodile kolapsu svetskog poretka... bilo je to
zlatno doba u poredenju sa ovim. Izgubljeno je sve što smo bili - društvena forma
i red onakvi kakvim su ih naši preci shvatali. Postali smo stado. Postali smo
marva.
Mi koji smo još živi, ali se nismo pridružili sistemu... postali smo
anomalija... Mi smo gamad. Strvožderi. Lovina.
I nemamo čime da se borimo...
8. Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins
U daljini se zaorio vrisak i doktor Efraim Gudveder se prenuo. Poskočio je na
sofi, okrenuo se na leđa i seo. U jednom tečnom, silovitom pokretu zgrabio je
izlizanu kožnu dršku mača koja je stršila iz ranca na podu pokraj njega i zamahnuo
kroz vazduh sečivom od raspevanog srebra.
Njegov ratni poklič, promukao i iskrivljen, odbegao iz košmara, naglo se
prekinuo. Sečivo mu je zatreperilo ne naišavši na otpor.
Bio je sam.
Kelina kuća. Njena sofa. Poznate stvari.
Dnevna soba njegove bivše žene. Vrisak je zapravo bila sirena u daljini koju
je usnuli um pretvorio u ljudski jauk.
Ponovo je sanjao. O vatri i oblicima - nejasnim, ali svakako ljudskim -
sačinjenim od zaslepljive svetlosti. Temperatura paljenja. Bio je u snu i ti oblici su
se rvali s njim pre nego što je svetlost sve satrla. Uvek se budio uzrujan i iscrpljen,
kao da se fizički borio s protivnikom. San je dolazio niotkud. Sanjario bi krajnje
domaće prizore - piknik, gužvu u saobraćaju, dan u kancelariji - a zatim bi svetlost
zasjala i sve uništila, a pojavile bi se srebrnaste figure.
Slepo je posegnuo ka svojoj torbi sa oružjem - preoblikovanoj torbi za
bejzbol opremu, ukradenoj pre više meseci s visoke police u ispreturanoj radnji
„Models" u Aveniji Fletbuš.
U Kvinsu je. Okej. Okej. Sećanje mu se vratilo - praćeno prvim žiganjem
mamurluka zbog kojeg mu se stezala vilica. Ponovo je izgubio svest. Još jedna
opasna terevenka. Vratio je mač u torbu, a zatim se okrenuo na leđa držeći glavu
šakama poput kristalne kugle koju je pažljivo podigao s poda. Kosa mu je delovala
žilavo i čudno, glava mu je pulsirala.
Pakao na zemlji. Tako je. Zemlja prokletih.
Realnost je zlobna kučka. Probudio se u košmaru. Još je živ - još je čovek -
što i nije mnogo, ali jeste najbolje što se može očekivati.
Samo običan dan u paklu.
Poslednje čega se iz košmara seća, fragment sna koji mu se zadržao u svesti
poput lepljive posteljice jeste slika Zaka oblivenog vrelom srebrnom svetlošću.
Ovog puta je temperatura paljenja krenula iz njegovog oblika.
„Tata...“, rekao je Zak i pogledao Efa u oči - tada je svetlost spržila sve.
Zadrhtao je zbog tog sećanja. Zašto ne može da pronađe predah od ovog pakla
u svetu snova? Zar ne bi trebalo tako da bude? Zar snovi o letu i begu ne bi trebalo
da uspostave ravnotežu prema užasnom postojanju? Šta bi dao za san čiste
sentimentalnosti, kašiku meda za svoj um.
Ef i Keli, samo što su završili koledž, lutaju ruku pod ruku kroz buvlju pijacu
u potrazi za jeftinim nameštajem i sitnicama za svoj prvi stan...
9. Tek prohodali Zak se gega kroz kuću, tabanajući debeljuškastim nogama, mali
šef u pelenama...
Ef, Keli i Zak za stolom, sede prekrštenih ruku pred punim tanjirima i čekaju
da se Zi izbori sa opsesivno temeljnim izgovaranjem molitve.
Umesto toga, Efovi snovi su poput loše snimljenih snaf filmova. 1 Poznata lica
iz prošlosti - neprijatelje, poznanike i prijatelje - jure i odnose dok on gleda,
nesposoban da ih dosegne, da im pomogne, pa čak i da skrene pogled.
Seo je, a zatim se smirio i ustao držeći se jednom rukom za sofu. Iz dnevnog
boravka je krenuo ka prozoru koji gleda na zadnje dvorište. Nedaleko se nalazi
aerodrom Lagvardija. Prizor aviona i udaljena rika mlaznog motora sada su
izazivali čuđenje. Svetla nisu kružila nebom. Sećao se 11. septembra 2001. godine
i toga kako je prazno nebo tada delovalo nadrealno. Laknulo mu je kad su avioni
ponovo uzleteli nedelju dana kasnije. Sad nije bilo olakšanja. Nije bilo vraćanja u
normalu.
Pitao se koliko je sati. Biće da je jutro, zaključio je prema sopstvenom
dvadesetčetvoročasovnom ciklusu koji ga polako izdaje. Bilo je leto - prema
starom kalendaru - sunce je trebalo da se nalazi visoko na nebu i da nemilosrdno
prži.
Umesto toga, prevladala je tama. Uništen je prirodan redosled smenjivanja
noći i dana, možda zauvek. Sunce je zaklonio mračan veo pepela koji pluta po
nebu. Nova atmosfera se sastoji od krša koji su stvorile nuklearne eksplozije i
vulkanske erupcije širom planete: plavo-zelena bombona u omotu od otrovne
čokolade. Zgusnula se u debeli izolacioni omotač, zapečativši tamu i hladnoću
unutra, a svetlost sunca napolju.
Večna noć. Planeta se pretvorila u bezbojan truli pakao prepun inja i agonije.
Savršena ekologija za vampire.
Prema poslednjim vestima koje su išle uživo i koje su davno cenzurisane, ali
koje se razmenjuju preko interneta poput pornića, ovi postkataklizmični uslovi
vladaju svuda po svetu. Izveštaji očevidaca govorili su o potamnjivanju neba, crnoj
kiši, zloslutnim oblacima koji se skupljaju, ali se nikad ne razilaze. S obzirom na
rotaciju planete i kretanje vetra, polovi su - zaleđeni sever i jug - teoretski jedina
mesta na Zemlji koja i dalje redovno, sezonski obasjava sunčeva svetlost... mada
niko nije sasvim siguran u to.
Opasnost od zaostale radijacije nakon nuklearnih eksplozija i topljenja
jezgara nuklearnih reaktora najpre je bila žestoka. Posebno je bilo katastrofalno
oko raznih „nultih tačaka“. Ef i ostali su skoro dva meseca proveli pod zemljom, u
tunelima ispod reke Hadson, i zbog toga su pošteđeni kratkoročnih posledica
radioaktivnih padavina. Ekstremni meteorološki uslovi i atmosferski vetrovi
razneli su štetu preko prostranih oblasti, što je možda doprinelo raspršivanju
radioaktivnosti; topljenje jezgara su potisnule žestoke oluje nastale usled nasilnih
promena u ekosistemu, što je takođe oslabilo radijaciju. Posledice radioaktivnih
padavina slabile su eksponencijalno. Kratkoročno posmatrano, oblasti koje nisu
10. pretrpele direktno izlaganje za šest nedelja su postale bezbedne za putovanje i
dekontaminaciju.
Dugoročne posledice će tek nastupiti. Odgovori na pitanja o plodnosti,
genetskim mutacijama, povećanom broju obolelih od raka moraće da sačekaju.
Međutim, tu veoma realnu brigu zasenjivala je trenutna situacija: dve godine nakon
nuklearne katastrofe i preuzimanja sveta od strane vampira, svi strahovi su bili
neposredni.
Pisak sirene je utihnuo. Taj sistem upozorenja koji treba da odbije nametljivce
i prizove pomoć još se uključivao s vremena na vreme - mada znatno ređe nego
tokom prvih meseci, kad su sirene zavijale konstantno, uporno, poput vrisaka
agonije umiruće rase. Još jedan ostatak civilizacije koja polako iščezava.
Nakon što je alarm utihnuo, Ef je osluškivao dolaze li nametljivci. Kroz
prozore, uspinjući se iz memljivih podruma, spuštajući se s prašnjavih tavana -
vampiri su nadirali kroz svaki otvor i bezbedno skrovište nije postojalo. Čak i
tokom onih nekoliko sati sunčeve svetlosti svakog dana - bledog i nejasnog utočišta
bolesne nijanse ćilibara - vrebale su mnoge opasnosti. U tom periodu je uveden
policijski čas za ljude. Za Efa i ostale, to je bilo najbolje vreme za pokret - tad su
bezbedni od direktnog sukoba sa strigojima - ali to je i najopasnije vreme zbog
radoznalih pogleda i prismotre ljudskih simpatizera koji traže način da poboljšaju
svoj položaj.
Ef je naslonio čelo na prozor. Hladno staklo je blagotvorno delovalo na
njegovu vrelu kožu i pulsiranje u glavi.
Najgore je biti upućen. To što je neko svestan ludila ne čini ga manje ludim.
Svest da se daviš ne spasava te od davljenja - samo povećava paniku. Strah od
budućnosti i sećanje na bolju, svetliju prošlost predstavljali su izvor Efove patnje
koliko i sama vampirska napast.
Bila mu je potrebna hrana, proteini. U kući nije bilo ničega; počistio je svu
hranu - i alkohol - pre mnogo meseci. Čak je pronašao i tajnu zalihu keksa u
Metovom ormaru.
Povukao se od prozora i okrenuo se ka sobi i kuhinji iza nje. Pokušao je da se
seti kako je dospeo tu, i zašto. Ugledao je tragove noža na zidu, tamo gde je
oslobodio momka svoje bivše žene odsekavši glavu nedavno preobraženom
stvorenju. To se dogodilo tokom ranih dana ubijanja, kad je usmrćivanje vampira
bilo zastrašujuće koliko i pomisao da možeš biti preobražen u jednog od njih. Čak i
kad je dotični vampir bio momak njegove bivše žene, čovek koji je namerio da
zauzme Efovo mesto i postane najhitnija muška figura u Zakovom životu.
Međutim, taj refleksni grč ljudske moralnosti odavno je nestao. Svet se
promenio i doktor Efraim Gudveder, nekadašnji istaknuti epidemiolog iz Centra za
kontrolu bolesti, takođe se promenio. Virus vampirizma je kolonizovao ljudsku
rasu. Ta kuga je porazila civilizaciju u državnom udaru zastrašujuće virulencije i
nasilja. Pobunjenici - tvrdoglavi, moćni i snažni - u najvećoj meri su uništeni ili
preobraženi, pošto su prepustili krotkima, poraženima i uplašenima da izvršavanju
11. Gospodareva naređenja.
Ef se vratio do svoje torbe za oružje. Iz uskog džepa s rajsferšlusom, u kojem
treba da stoje rukavice za bejzbol ili znojnice, izvadio je svoju „moleskin"
beležnicu. U poslednje vreme nije pamtio ništa ako to ne bi zapisao u svoj dronjavi
dnevnik. Tu je zapisivao sve, od transcendentalnog do banalnog. Sve se mora
zabeležiti. Radio je to kompulzivno. Dnevnik je zapravo bio dugo pismo njegovom
sinu Zaku. Ostavljao je zapis o potrazi za svojim jedincem. Beležio je svoja
opažanja i teorije o vampirskoj pretnji. Kao naučnik, prosto je zapisivao podatke i
fenomene.
U isto vreme, to je bila korisna vežba koja mu je pomagala da zadrži ostatke
duševnog zdravlja.
Rukopis mu je postao toliko zbijen tokom protekle dve godine da je jedva bio
kadar da pročita sopstvene zapise. Svakog dana je zapisivao datum, zato što je to
bio jedini pouzdan način praćenja protoka vremena, u nedostatku pravog kalendara.
To, doduše, nije bilo naročito bitno - osim danas.
Naškrabao je datum, a zatim mu je srce brže zakucalo. Naravno. To je to. Zato
se ponovo vratio ovamo.
Danas je Zakov trinaesti rođendan.
IZA OVE TAČKE VAM NEMA ŽIVOTA, upozoravao je znak zakačen na
vrata na spratu, ispisan magičnim flomasterima, ukrašen nadgrobnim spomenicima,
skeletima i krstovima. Nacrtan je mlađom rukom, kad je Zak imao sedam ili osam
godina. Njegova soba se u suštini nije promenila otkako je poslednji put bio tu.
Kao ni sobe ostale nestale dece. Predstavljale su simbol zaustavljanja vremena u
srcima roditelja.
Ef se stalno vraćao u sobu, poput ronioca koji se iznova vraća na potopljenu
olupinu. Sveti muzej; svet sačuvan onakav kakav je nekad bio. Prozor u prošlost.
Seo je na krevet, osetivši dobro poznato ugibanje dušeka, osluškujući njegovu
utešnu škripu. Dotakao je sve u prostoriji, sve što je dečak doticao tokom života.
Postao je kurator te sobe; poznavao je svaku igračku, figuru, novčič, pertlu, svaku
majicu i knjigu. Odbijao je pomisao da se valja u tuzi. Ljudi ne posečuju crkve,
sinagoge i džamije da bi tugovali, posečuju ih radi vere. Zakova soba sad je hram.
Tu je, i samo tu, Ef osećao mir i potvrdu unutrašnje rešenosti.
Zak je još živ.
To nije špekulacija. To nije slepa vera.
Ef zna da je njegov dečak živ i da još nije preobražen.
U prošlosti - dok je svet drugačije funkcionisao - roditelji nestalog deteta
imali su kome da se obrate. Tešilo ih je postojanje policijskog istražnog postupka,
saznanje da stotine, ako ne i hiljade ljudi saosećaju s njihovom nesrećom i aktivno
pomažu u istrazi.
Ova otmica se dogodila u svetu bez policije, bez ljudskih zakona. Ef je znao
identitet bića koje je otelo Zaka. Stvorenje je nekad bilo njegova majka - da. Ona
12. je počinila otmicu. Međutim, na to ju je primorao veći entitet.
Kralj vampira, Gospodar.
Ali Ef nije znao zašto je Zak otet. Da bi time povredili Efa, naravno. I da bi
njegova majka zadovoljila poriv da poseti „Voljene", to jest bića koja je volela
tokom života. Podmukla epidemiologija širenja virusa u vampirskoj izopačenosti
ljudske ljubavi. Ako ih pretvorite u strigoje, zauvek ih vezujete za sebe, za
postojanje van iskušenja i patnji koje podrazumeva bitisanje ljudskog bića,
izmetanje u biće koje ima samo primarne potrebe poput hranjenja, širenja i
preživljavanja.
Zato je Keli (stvar koja je nekad bila Keli] postala fizički usredsređena na
dečaka i zato je, uprkos Efovim naporima, uspela da ga ukrade.
Isti taj sindrom, ta ista opsesivna strast za preobražavanjem najbližih,
potvrdio je Efu da Zak nije promenjen. Da su Gospodar ili Keli popili dečaka, Zak
bi se kao vampir sigurno vratio po Efa. Strah od suočavanja s nemrtvim sinom
progoni ga već dve godine i šalje ga sve dublje u spiralu očaja.
Ali zašto? Zašto Gospodar nije preobrazio Zaka? Za šta ga čuva? Da bude
potencijalni kec iz rukava protiv Efa i pokreta otpora čiji je on deo? Ili iz nekog još
zlokobnijeg razloga koji Ef ne može - niti se usuđuje - da zamisli?
Obuzela ga je jeza pred tom dilemom. Ranjiv je kad je njegov sin posredi.
Efova slabost je jednaka njegovoj snazi: nije mogao da se odrekne sina.
Gde je Zak u ovom trenutku? Da li je negde zatvoren? Da li ga muče zbog toga
što je sin svog oca? Slične misli neprestano su rovarile po Efovom umu.
Najviše ga je uznemiravalo neznanje. Ostali - Fet, Nora, Gas - mogli su da se
prepuste otporu u potpunosti, da uposle svu svoju energiju i fokus, upravo zbog
toga što njihovi Voljeni nisu taoci u ovom ratu.
Redovno posećivanje te sobe pomagalo je Efu da se oseti manje usamljeno u
svetu prokletih. Međutim, današnji obilazak je imao suprotno dejstvo. Nikad nije
bio usamljen kao ovog trenutka na ovom mestu.
Ponovo se setio Meta, momka svoj bivše supruge - onog kojeg je ubio u
prizemlju - i toga kako je opsesivno razmišljao o njegovom sve većem uticaju na
Zakovo odgajanje. Sad je - svakog dana, svakog sata - morao da razmišlja o paklu
u kojem dečak živi, pod vlašću pravog čudovišta.
Potpuno savladan, zgađen i znojav, Ef je u dnevnik naškrabao pitanje koje se
protezalo kroz čitavu beležnicu, poput koana: 2
Gde je Zak?
Kao što je običavao, prelistao je nekoliko poslednjih unosa. Ugledao je zapis
o Nori i pokušao da razabere svoj rukopis.
„Mrtvačnica." „Sastanak." „Kreni kad izađe sunce."
Ef je žmirnuo, pokušavajući da se seti - dok ga je osećaj zebnje obuzimao.
Trebalo je da se sastane s Norom i gospođom Martinez u staroj kancelariji glavnog
medicinskog istražitelja. Na Menhetnu. Danas.
Sranje.
13. Zgrabio je torbu i, uz zveket srebrnih sečiva, zabacio drške preko leđa dok su
mu rukohvati mačeva virili iznad ramena poput antena umotanih u kožu. Dok je
izlazio, brzo je pogledao unaokolo i ugledao staru „transformers" igračku pored
CD plejera na Zakovom stolu. Sajdsvajp, ako se dobro seća iz vremena kad je
čitao Zakove knjige sa šematskim prikazima Autobota. Bio je to Efov poklon za
rođendan, od pre samo nekoliko godina. Jedna od Sajdsvajpovih nogu je visila,
prepukla od preterane upotrebe. Ef je manipulisao rukama, prisećajući se kako je
Zak bez napora „transformisao" igračku iz automobila u robota i obrnuto, poput
velikog majstora Rubikove kocke.
„Srećan rođendan, Zi“, prošaputao je Ef pre nego što je stavio slomljenu
igračku u torbu za oružje i krenuo ka vratima.
Vudsajd
Nekadašnja Keli Gudveder stigla je pred svoj nekadašnji dom u Ulici Kelton
svega nekoliko minuta nakon što je Ef otišao. Pratila je čoveka - svog Voljenog -
otkako je uhvatila njegove krvne otkucaje pre petnaestak minuta. Međutim, kad se
nebo razvedrilo za sredinu dana - dva do tri sata blede ali opasne sunčeve svetlosti
koja se probija kroz guste oblake tokom svake planetarne rotacije - morala je da se
povuče pod zemlju, gubeći vreme. Sad je bila blizu.
S njom su bila dva črnooka osetivača - deca koju je oslepila solarna okluzija
koja se podudarila s Gospodarevim dolaskom u Njujork. Gospodar ih je kasnije
lično preobrazio, a sad ih je darovao poboljšanom percepcijom sekundarnog vida -
mali i brzi, skakutali su duž trotoara i preko napuštenih automobila poput gladnih
paukova. Nisu ništa videli, ali osećali su sve.
Obično bi Kelina usađena sklonost prema Voljenima bila dovoljna za
praćenje i pronalaženje njenog bivšeg muža. Ali Efov signal je oslabljen i
iskrivljen delovanjem etanola, stimulansa i sedativa u njegovom nervnom sistemu i
krvotoku. Opijanje je dovodilo sinapse u stanje konfuzije, usporavalo protok i
služilo za skrivanje signala, poput smetnji na radio-signalu.
Gospodar se posebno interesovao za Efraima Gudvedera, naročito za praćenje
njegovog kretanja kroz grad. Zato je stvor poslao osetivače - nekada brata i sestru,
a sad maltene identične nakon što su odbacili kosu, genitalije i druge odlike
ljudskih polova - da pomognu Keli u poteri. Počeli su da trče napred-nazad duž
kratke ograde ispred kuće, čekajući da ih Keli sustigne.
Otvorila je kapiju i ušla na imanje, oprezno obišavši kuću da bi proverila ima
li zamki. Kad se uverila da je sve u redu, korenom dlana je odgurnula dvostruko
prozorsko okno, raspršujući staklo dok je posezala da otključa rezu. Zatim je
podigla okvir.
14. Osetivači su uskočili u kuću. Keli ih je pratila, proturivši jednu golu, prljavu
nogu unutra, a zatim se sagla i s lakoćom zgrčila telo kako bi ga provukla kroz
otvor od trideset kvadratnih centimetara. Osetivači su se popeli na sofu, ukazujući
na nju poput obučenih policijskih pasa. Keli je nepokretno stajala nekoliko
trenutaka, otvarajući čula prema unutrašnjosti kuće. Potvrdila je da su sami i da su
stigli prekasno. Međutim, osetila je Efovo prisustvo. Možda može još nešto da
sazna.
Osetivači su jurnuli preko prostorije ka prozoru koji gleda na sever, dotičući
staklo kao da upijaju skorašnju senzaciju - a zatim su pojurili uza stepenice. Keli ih
je pratila, dozvoljavajući im da njuše i pokazuju. Kad je stigla do njih, skakali su
po spavaćoj sobi, uznemireni usled hitnosti Efovog nedavnog prisustva, poput
životinja koje izluđuje neki neodoljiv ali neshvatljiv nagon.
Keli je stajala u središtu prostorije, s rukama uz bokove. Toplota njenog
vampirskog tela, posledica njenog gorućeg metabolizma, istog trenutka je podigla
temperaturu prohladne prostorije za nekoliko stepeni. Za razliku od Efa, Keli nije
patila ni od kakvog oblika ljudske nostalgije. Nije osećala naklonost prema svom
bivšem obitavalištu, niti ju je opsedalo osećanje žaljenja i gubitka dok je stajala u
sobi svog sina. Više nije osećala nikakvu povezanost s tim mestom, kao što više
nije osećala povezanost sa svojom bednom ljudskom prošlošću. Leptir se ne osvrće
na svoju formu gusenice ni čežnjivo ni s nežnošću, već prosto odleti.
U njeno biće je ušlo zujanje, prisustvo unutar glave i ubrzanje kroz čitavo telo.
Gospodar je gledao preko nje. Video je njenim očima.
Posmatrao je njihov neuspeh.
Čas velike časti i privilegije...
Zatim je, jednako naglo, zujavo prisustvo nestalo. Keli nije osetila prekor
Gospodara zbog toga što nije uhvatila Efa. Osećala se korisnom. Za razliku od svih
ostalih koji su služili Gospodara širom sveta, Keli je posedovala dve stvari koje
Gospodar visoko ceni. Prva je direktna veza sa Efraimom Gudvederom.
Druga je Zakarije.
Ipak, Keli je osetila ubod želje - potrebe - da preobrazi svog dragog sina.
Potreba je opadala, ali nikad nije nestala. Osećala je sve vreme taj nepotpun deo
sebe, prazninu. To se protivilo vampirskoj prirodi. Međutim, podnosila je tu
agoniju samo iz jednog razloga: Gospodar je to zahtevao. Samo je njegova čista
volja držala Kelinu čežnju na odstojanju. Zato je dečak zadržavao svoju ljudsku
prirodu. Ostajao je neoslobođen, nedovršen. Zaista je postojala svrha u
Gospodarevom zahtevu. U to je bezuslovno verovala. Motiv joj još nije bio
otkriven, jer još nije vreme da ga sazna.
Zasad je bilo dovoljno gledati dečaka kako sedi kraj Gospodara.
Osetivači su skakutali oko nje dok se spuštala niza stepenice. Prišla je
otvorenom prozoru i izašla kao što je ušla, maltene ne prekidajući korak. Kiša je
ponovo počela da pada, krupne crne kapi su je šibale po vrelom skalpu i ramenima,
nestajući u oblaku pare. Stala je na središnju žutu liniju na ulici i iznova osetila
15. Efov trag. Krvni otkucaj mu je postajao sve snažniji dok se treznio.
Sa osetivačima koji su jurili napred-nazad, koračala je po kiši, ostavljajući
bled trag pare za sobom. Bližila se brzoj tranzitnoj stanici i osećala kako psihička
veza počinje da slabi. To je bila posledica sve veće razdaljine između njih. Ukrcao
se na voz podzemne železnice.
Razočaranje joj nije pomračilo misli. Keli će nastaviti da prati Efa sve dok se
ponovo ne sjedine, ovog puta zauvek. Prenela je izveštaj Gospodaru, a onda je za
osetivačima ušla u stanicu.
Ef se vraćao na Menhetn.
Farel
Konj je jurišao. Za njim se kotrljao oblak gustog crnog dima i narandžastog
plamena.
Konj je goreo.
Potpuno obuzeta plamenom, ponosna životinja je žurno galopirala, ne zbog
bola već zbog želje. Noću, vidljiv sa udaljenosti od preko jednog kilometra, konj
bez jahača i sedla jurio je preko ravne, gole zemlje ka selu. Ka posmatraču.
Fet je bio paralizovan prizorom. Znao je da dolazi po njega. Predosećao je to.
Očekivao je.
Stigavši do oboda sela, približavajući mu se brzinom zapaljene strele, konj u
galopu je progovorio - naravno, u snu - rekavši: Živ sam.
Fet je urliknuo kad ga je plameni konj pristigao - i probudio se.
Ležao je na boku, na krevetu na preklop u prostoriji za posadu ispod prednjeg
dela palube zanjihanog broda. Lađa se bacakala i zanosila, on se bacakao i zanosio
s njom, okružen stvarima čvrsto zavezanim u mrežama. Drugi kreveti su bili
presavijeni uza zid. Trenutno je samo on spavao.
San - uvek u suštini isti - progonio ga je od mladosti. Plameni konj s gorućim
kopitima juri k njemu iz tame noći, budeći ga tik pred sudar. Strah koji je osećao
nakon buđenja bio je dubok i snažan, strah deteta.
Posegao je ka svom rancu, koji se nalazio ispod kreveta. Bio je vlažan - na
brodu je sve bilo vlažno - ali čvor na vrhu beše čvrsto zavezan a sadržaj bezbedan.
Brod se zvao Farel. Bila je to velika ribarska lađa koja se koristi za
krijumčarenje marihuane. Da, prodaja trave je i dalje cvetala na crnom tržištu. Ovo
je poslednja etapa puta sa Islanda. Fet je unajmio brod po ceni od desetak komada
ručnog oružja i dovoljno municije da im obezbedi trgovinu marihuanom za narednih
nekoliko godina. More je jedna od nekoliko oblasti na planeti koje su u biti van
domašaja vampira. Pod novom prohibicijom, oskudevalo se u nezakonitim
drogama. Trgovina se svodila na domaće gajene i domaće spravljane narkotike
16. poput marihuane i metamfetamina. Imali su i sporednu operaciju krijumčarenja
domaće rakije - tokom ovog putovanja, nekoliko sanduka fine islandske i ruske
votke.
Fet je na Island išao u dvostruku misiju. Prvi zadatak mu je bio da ode na
Univerzitet u Rejkjaviku. Tokom nedelja i meseci koji su usledili nakon vampirske
kataklizme, dok su i dalje bili u tunelu ispod reke Hadson čekajući da površinski
vazduh ponovo bude pogodan za disanje, Fet je neprestano listao knjigu zbog koje
je poginuo profesor Abraham Setrakijan, knjigu čoveka koji je preživeo Holokaust
i pretvorio se u lovca na vampire, knjigu koju je izričito i isključivo poverio Fetu.
Knjiga se zvala Occido Lumen, u slobodnom prevodu „Pala svetlost". Četiri
stotine osamdeset devet listova, rukom ispisanih na pergamentu, s dvadeset
iluminiranih strana, povezanih u kožu i opšivenih štitnikom od čistog srebra za
odbijanje vampira. Lumen predstavlja prikaz uzdizanje strigoja, zasnovan na
kolekciji drevnih glinenih pločica iz Mesopotamije, otkrivenih u planinama Zagros
1508. Ispisane sumerskim pismom i veoma krhke, tablice su preživele čitav vek, a
onda su dospele u ruke francuskog rabina rešenog da ih dešifruje u tajnosti. Dva
veka pre nego što je sumerski jezik zvanično preveden. Rabin je kasnije predao
ilustrovan rukopis kralju Luju XIV na dar - i odmah utamničen zbog svojih napora.
Originalne tablice su uništene po kraljevskom naređenju, a za rukopis se
verovalo da je uništen ili izgubljen. Kraljeva ljubavnica, koju je zanimao
okultizam, uzela je Lumen iz dvorske riznice 1671. godine, i rukopis je otad
promenio mnogo vlasnika u tajnosti, izašavši na glas kao ukleti tekst. Nakratko se
pojavio 1823. i ponovo 1911. Oba puta se njegovo pojavljivanje podudarilo s
misterioznim izbijanjem bolesti; zatim bi ponovo nestao. Tekst je ponuđen na
Sadebijevoj aukciji na Menhetnu deset dana nakon Gospodarevog dolaska i
početka širenja vampirske napasti. Uloživši mnogo truda, osvojio ga je Setrakijan
uz podršku Drevnih i njihovog akumuliranog bogatstva.
Setrakijan, univerzitetski profesor koji je počeo da izbegava društvo nakon
preobražaja svoje voljene supruge, postao je opsednut lovom i uništavanjem
virusom stvorenih strigoja. Smatrao je Lumen autoritativnim tekstom o zaveri
vampira koji opsedaju zemlju tokom čitave istorije čovečanstva. Javno se bavio
skromnim poslom zalagaoničara u siromašnom delu Menhetna. Međutim, u utrobi
njegove radnje nalazilo se skladište oružja za borbu protiv vampira i biblioteka
drevnih izveštaja i priručnika koji se tiču te užasne rase, sakupljanih na sve četiri
strane sveta tokom potrage koja je potrajala desetlećima. Njegova žudnja da otkrije
tajne koje sadrži Occido Lumen bila je tolika da je na kraju dao svoj život kako bi
knjiga dospela u Fetove ruke.
Tokom dugih mračnih noći u tunelu ispod Hadsona, Fetu je sinulo da je neko
ponudio Lumen na prodaju. Neko je posedovao prokletu knjigu - ali ko? Smatrao je
da prodavač možda zna nešto o njenoj moći i sadržaju. Otkad su izašli na površinu,
Fet je marljivo pregledao tom s rečnikom latinskog jezika u ruci, mukotrpno
prevodeći leksikon najbolje što može. Tokom posete praznoj zgradi Sadebija na
17. Aper ist sajdu, Fet je otkrio da je Univerzitet Rejkjavika anonimni primalac novca
od prodaje te izuzetno retke knjige. S Norom je vagao dobre i loše strane polaska
na taj put i zajedno su odlučili da dugo putovanje na Island predstavlja najbolju
priliku da otkriju ko je zapravo ponudio knjigu na aukciju.
Međutim, po dolasku je otkrio da je univerzitet postao odgajalište vampira.
Fet se nadao da je Island pošao putem Ujedinjenog Kraljevstva, koje je žustro
reagovalo na pošast, raznelo tunel ispod Lamanša i bacilo se u lov na strigoje
odmah nakon izbijanja zaraze. Ostrva su ostala maltene potpuno slobodna od
vampira i njihovi stanovnici, mada potpuno izolovani od ostatka inficirane planete,
ostali su ljudi.
Fet je sačekao dnevnu svetlost, pa je pretražio administrativne kancelarije u
nadi da će otkriti poreklo knjige. Saznao je da je univerzitetska fondacija ponudila
knjigu na aukciju, a ne određeni naučnik ili dobrotvor, kao što se nadao. Univerzitet
je bio potpuno napušten, ali suviše dugo je putovao da bi naleteo na ćorsokak. Ipak,
posredi nije bio potpun promašaj. Na polici Odeljenja za egiptologiju Fet je
pronašao veoma zanimljiv tekst: staru, kožom povezanu knjigu iz 1920. godine,
odštampanu na francuskom. Na korici su bile ispisane reći Sadum et Amurah.
Poslednje reči za koje ga je Setrakijan zamolio da ih zapamti.
Poneo je tekst sa sobom mada nije znao ni reč francuskog.
Drugi deo misije bio je znatno produktivniji. Tokom ranih dana udruživanja s
krijumčarima trave, nakon što je saznao koliko daleko njihov domašaj seže, Fet im
je uputio izazov da ga povežu s nekim ko prodaje nuklearno oružje. Taj zahtev nije
bio nemoguć kao što bi čovek pomislio. U Sovjetskom Savezu, gde su strigoji
kontrolisali sve, bivši kagebeovci su pokrali mnoge takozvane kofer-nuklearke, za
koje se pričalo da se, ne baš u savršenom stanju, mogu nabaviti na crnim tržištima
Istočne Evrope. Gospodarev poriv da očisti svet od tog oružja - da ne bi bilo
iskorišćeno za uništenje njegovog mesta porekla, kao što je Gospodar uništio
šestoro Drevnih - dokazivala je Fetu i ostalima da Gospodar jeste ranjiv. Poput
ishodišta Drevnih, Gospodarevo mesto porekla, ključ za njegovo uništenje,
zapisano je na stranama Lumena. Fet je ponudio odgovarajuću cenu, a imao je i
srebro kojim je mogao da obavi isplatu.
Posada krijumčara je ispipala teren među svojim pomorskim zemljacima,
obećavajući srebrnu isplatu. Fet je bio skeptičan kad su mu rekli da imaju
iznenađenje za njega, ali dovoljno očajan da poveruje u bilo šta. Na malom
vulkanskom ostrvu južno od Islanda, sastali su se sa sedam članova posade na
starudiji od jahte sa šest različitih vanbrodskih motora na krmi. Kapetan je bio
mlad, u srednjim dvadesetim godinama, i praktično jednoruk. Leva ruka mu se
osušila i kraj joj se izvio u ružnu kandžu.
Naprava nimalo nije podsećala na kofer. Nalikovala je burencetu ili kanti za
smeće umotanoj u crnu ceradu i mrežu, sa zakopčanim zelenim remenjem preko
bokova i poklopca. Bila je visoka otprilike devedeset centimetara, a široka
šezdeset. Fet je pokušao nežno da je podigne. Težila je četrdeset pet kilograma.
18. „Jeste li sigurni da je ispravna?", pitao je.
Kapetan je zdravom rukom počešao bradu boje bakra. Progovorio je na lošem
engleskom s teškim ruskim naglaskom. „Rečeno mi je da jeste. Postoji samo jedan
način da to otkrijemo. Nedostaje joj jedan deo.“
„Jedan deo nedostaje?", upita Fet. „Pustite me da pogađam. Plutonijum. U-
233."
„Ne. Gorivo je u jezgru. Kapacitet - jedna kilotona. Nedostaje joj detonator."
Pokazao je ka spletu žica na vrhu i slegnuo ramenima. „Sve ostalo valja."
Eksplozivna sila atomke od jedne kilotone jednaka je sili od hiljadu tona
TNT-a. Udarni talas širine osamsto metara i razorne snage dovoljne da savije
čelik. „Voleo bih da znam kako ste došli do nje", reče Fet.
„Ja bih voleo da znam za šta vam je potrebna", odvrati kapetan. „Najbolje je
da svako zadrži svoju tajnu."
„Pošteno."
Kapetan i još jedan član posade pomogli su Fetu da utovari bombu na brod
krijumčara. Fet je otvorio skladište ispod čeličnog poda gde je držao srebro.
Strigoji su bili rešeni da sakupe svaki komad srebra kao što su bili rešeni da
sakupe i unište sve atomske bombe. Zbog toga je vrednost te građe koja ubija
vampire rasla eksponencijalno.
Kad su obavili posao, uključujući razmenu votke za vrećice duvana koju je
obavila posada, sipali su piće u čaše.
„Ukrajinac si?“, pitao je kapetan Feta nakon što je iskapio alkohol.
Fet je klimnuo. „Kako znaš?"
„Izgledaš poput ljudi iz mog sela, pre nego što je nestalo."
„Nestalo?", upita Fet.
Mladi kapetan je klimnuo. „Černobilj", objasnio je, podigavši skvrčenu ruku.
Fet je pogledao atomku prikačenu za zid. Nema lampice, ne čuje se tik-tik-tik.
Uspavano oružje koje čeka aktivaciju. Da li se trampio za gomilu đubreta?
Smatrao je da nije. Verovao je da je ukrajinski krijumčar proverio dostavljače, a tu
je bila i činjenica da mora nastaviti saradnju s krijumčarima marihuane.
Fet je bio uzbuđen, čak i samouveren. Kao da drži napunjenu pušku, ali bez
obarača. Potreban mu je samo detonator.
Sopstvenim očima je gledao kako ekipa vampira iskopava lokacije oko
geološki aktivne oblasti sa izvorima vrele vode izvan Rejkjavika, poznate pod
imenom Crno jezero. To je dokaz da Gospodar ne zna tačno mesto svog porekla -
ne mesto svog rođenja, već zemaljsku lokaciju gde se prvi put uzdigao u
vampirskom obliku.
Tajnu tog odredišta čuva Occido Lumen. Fet samo treba da uradi ono što mu
dosad nije polazilo za rukom: da lično dekodira tekst i otkrije lokaciju mesta
porekla. Da je Lumen jasno uputstvo za istrebljivanje vampira, Fet bi bio kadar da
prati instrukcije - ali Lumen je prepun neobuzdanog slikovitog izlaganja, čudnih
alegorija i dvosmislenih izjava. Oslikava stazu koja seže unazad kroz ljudsku
19. istoriju, vođena ne rukom sudbine već natprirodnim stiskom Drevnih. Tekst ga je
zbunjivao, kao i ostale. Fetu je nedostajala vera u sopstvenu učenost. Nedostajalo
mu je umirujuće bogatstvo znanja starog profesora. Bez njega, Lumen im je od
koristi koliko i nuklearna naprava bez detonatora.
Ipak, posredi je napredak. Nemiran entuzijazam poveo ga je na palubu. Stegao
je ogradu posmatrajući uzburkan okean. Večeras nije bilo kiše; samo oštra, slana
sumaglica. Zbog izmenjene atmosfere, plovidba je bila opasnija a morska klima još
nepredvidljivija. Brod se kretao kroz jato meduza. Ta vrsta je prevladala većim
delom otvorenog mora, hranila se ribljom ikrom i zaklanjala i ono malo dnevne
svetlosti što je stizalo do okeana - plutajući ponekad u rojevima širokim po
nekoliko kilometara, pokrivajući površinu vode kao kožica od pudinga.
Prolazili su desetak kilometara od obale Nju Bedforda u Masačusetsu, što je
Feta podsetilo na jedan od interesantnijih izveštaja u Setrakijanovim papirima,
stranama koje je sakupio i ostavio zajedno s Lumenom. U njima stari profesor
prenosi izveštaj o putovanju flote Vintrop 1630. godine, koja je krenula preko
Atlantika deset godina nakon Mejflauera, prevozeći drugi talas doseljenika u Novi
svet. Jedan od brodova flote, Houpvel, prevezao je neidentifikovan tovar koji su
činila tri kovčega od lepog, izrezbarenog drveta. Nakon iskrcavanja u Sejlemu i
premeštanja u Boston (zbog obilja slatke vode), uslovi života su postali brutalni.
Dve stotine naseljenika je umrlo tokom prve godine. Njihova smrt je pripisana
bolesti, a ne pravom uzroku: postali su plen Drevnih, nakon što su, ne znajući,
prevezli strigoje u Novi svet.
Setrakijanova smrt je ostavila veliku prazninu u Fetovom srcu. Silno mu je
nedostajao savet mudrog starca, kao i njegovo društvo, ali najviše mu je nedostajao
njegov intelekt. Njegov pad nije predstavljao samo smrt već - i to nije preterivanje
- kritičan udarac za čovečanstvo. Uz ogroman rizik po sebe, isporučio im je svetu
knjigu, Occido Lumen -ali ne i sredstvo za njeno dešifrovanje. Fet se takođe bavio
proučavanjem beležnica u kožnom povezu u kojima su se nalazile duboke,
hermetične starčeve misli, ali čije stranice su ovde-onde ispunjene sitnim domaćim
opažanjima, spiskom za kupovinu i finansijskim proračunima.
Otvorio je knjigu na francuskom i ništa nije razumeo, što i nije predstavljalo
naročito iznenađenje. Međutim, neki od prelepih bakroreza prosvetlili su ga. Fet je
video sliku starca i njegove supruge kako beže iz grada koji prži sveta vatra - žena
se pretvarala u prah. Čak je i on znao tu priču... „Lot...“, izustio je. Nekoliko strana
pre toga, video je drugu ilustraciju: starac štiti dva bolno lepa krilata stvorenja -
arhanđele koje je poslao Bog. Brzo je zatvorio knjigu i pogledao korice. Sadum et
Amurah.
„Sodoma i Gomora...“, reče. „Sadum i Amurah su Sodoma i Gomora...“
Iznenada je osetio da dobro razume francuski. Setio se ilustracije iz Lumena,
maltene istovetne sa slikom u knjizi na francuskom. Ne po stilu ili prefinjenosti,
već po sadržaju. Lot štiti arhanđele od ljudi koji žele da zgreše s njima.
Putokazi su bili tu, ali Fet nije uspevao da ih iskoristi. Čak su i njegove šake,
20. grube i velike poput rukavica za bejzbol, delovale potpuno neprikladno za
rukovanje Lumenom. Zašto je Setrakijan odabrao njega za čuvara knjige, a ne Efa?
Ef je, nema sumnje, pametniji i načitaniji. Dođavola, verovatno govori jebeni
francuski. Međutim, Setrakijan je znao da će Fet radije umreti nego dozvoliti da
knjiga padne Gospodaru u ruke. Dobro je poznavao Feta. Voleo ga je - strpljivo i
brižljivo poput starog oca. Strog ali milostiv, Setrakijan nikad nije dozvolio da se
Fet oseti glupim i neobaveštenim; naprotiv, sve mu je strpljivo i pažljivo
objašnjavao i Fet se osećao uključenim. Osećao je da nečemu pripada.
Emotivna praznina u Fetovom životu popunjena je s neslućenog izvora. Kad je
Ef počeo da se ponaša sve čudnije i opsesivnije, što je počelo još tokom prvih
dana u tunelu ali se znatno pojačalo kad su izašli na površinu, Nora je naučila da se
oslanja na Feta, da mu se poverava, da pruža utehu i da je traži. S vremenom, Fet je
naučio da reaguje. Počeo je da se divi njenoj istrajnosti iako je suočena s poraznim
sunovratom; mnogi drugi su podlegli beznađu i ludilu, ili su, poput Efa, dozvolili
da ih očaj promeni. Nora Martinez je očigledno videla nešto u Fetu - možda isto
ono što je video stari profesor - drevnu plemenitost, prirođeniju tovarnim
životinjama nego čoveku. Nešto čega Fet doskoro nije bio svestan. Ako su ga
kvaliteti koje poseduje - postojanost, odlučnost, nemilosrdnost, šta god da je
posredi - činili na neki način privlačnijim u tim ekstremnim okolnostima, onda je
on utoliko bolji.
Iz poštovanja prema Efu, opirao se toj vezi i poricao svoja osećanja, kao i
Norina. Međutim, sada je njihova međusobna privlačnost više nego očigledna.
Poslednjeg dana pred putovanje, Fet je prislonio nogu uz Norinu. Nemaran gest za
bilo koga drugog, ali ne za Feta. Krupan je čovek, ali neverovatno je svestan svog
ličnog prostora; niti traži, niti dozvoljava njegovu povredu. Drži se na odstojanju i
kontakt s drugim ljudima u njemu izaziva krajnju nelagodu. Međutim, Norino
koleno se našlo uz njegovo i srce mu je brže zakucalo. Zakucalo je od nade kad mu
je konačno sinulo: Ostala je na mestu. Nije se pomerila...
Zamolila ga je da bude pažljiv, da brine o sebi, i oči su joj bile pune suza,
iskrenih suza, dok ga je gledala kako odlazi.
Nikad ranije niko nije plakao za Fetom.
Menhetn
Ef se vozio ekspresnom linijom broj sedam, čvrsto se držeći za spoljašnju
oplatu voza. Priljubio se uz zadnji levi ugao poslednjeg vagona, položivši desnu
čizmu na stepenice, i zario vrhove prstiju u okvir prozora, ljuljajući se s vozom
povrh uzdignutih šina. Krajeve njegovog sivog kišnog mantila šibali su crna kiša i
vetar, a lice zaklonjeno kapuljačom spustio je ka tregerima torbe za oružje na
21. svojim ramenima.
Nekad su vampiri morali da se voze sa spoljne strane vozova i da se tako
prebacuju kroz podzemlje Menhetna, kako bi izbegli otkrivanje. Kroz prozor, pod
čiji je ulubljen okvir zavukao prste, gledao je ljude kako sede i zanose se u ritmu
pokreta voza. Hladni pogledi, bezizražajna lica: savršeno mirna scena. Nije dugo
tražio jer bi ga strigoji, da ih je bilo u vozu, uočili pomoću svog noćnog vida koji
registruje toplotu, što bi dovelo do veoma neprijatne dobrodošlice na sledećoj
stanici. Ef je još begunac, njegova slika visi u poštama i policijskim stanicama po
čitavom gradu, vest o njegovom uspešnom atentatu na Eldriča Palmera - vešto
montirana od neuspešnog pokušaja - još se vrtela na televiziji jednom nedeljno,
održavajući njegovo ime i lice u umovima budnog građanstva.
Vožnja na vozu podrazumevala je veštine koje je Ef s vremenom razvio iz
nužde. Tuneli su nepromenljivo vlažni - osećaju se na spržen ozon i staru mast - i
Efova odrpana, prljava odeća predstavljala je savršenu kamuflažu. I vizuelnu i
mirisnu. Zakačinjanje za zadnji deo voza podrazumevalo je dobar osećaj za vreme
i preciznost. Međutim, Efu je to išlo od ruke. Odrastajući u San Francisku, redovno
je skakao na tramvaje kako bi se odvezao do škole. Morao si da skočiš u
određenom trenutku. Ako skočiš prerano, otkriće te. Ako skočiš prekasno, tramvaj
će te povući i gadno ćeš se skršiti.
I u podzemnoj železnici se nekoliko puta stropoštao - obično zbog pića.
Jednom, dok je voz skretao ispod Avenije Tremont, izgubio je oslonac za noge
proračunavajući skok i ostao da visi iza vagona sa stopalima koja pomamno
poskakuju. Odbijao se od šina, sve dok se nije okrenuo na bok te su mu napukla dva
rebra, a rame se iščašilo - kost je nežno iskočila kad je udario u čeličnu šinu linije
koja vozi u suprotnom smeru. Jedva je izbegao sudar s vozom koji je dolazio.
Potraživši utočište u niši za održavanje, zatrpanoj starim novinama i zasićenoj
smradom ljudske mokraće, vratio je rame na mesto - međutim, od tada mu svake
noći pravi probleme. Ako bi se u snu okrenuo, budio bi se u agoniji.
Sada je putem prakse naučio da potraži oslonac i pukotine u strukturi zadnjeg
dela vagona. Dobro je poznavao svaki voz, svaki vagon - čak je napravio i dve
čakije kojima bi za sekundu uspeo da se uhvati za klimave čelične ploče. Iskovane
su od dobrog srebra iz domaćinstva Gudvederovih i s vremena na vreme su služile
kao oružje u borbi prsa u prsa sa strigojima.
Kuke su pričvršćene za drvene ručke napravljene od nožica stola od
mahagonija koji im je Kelina majka poklonila za venčanje. Kad bi samo znala...
Nikad nije volela Efa - nije bio dovoljno dobar za njenu Keli - a sad bi joj se
dopadao još manje.
Okrenuo je glavu, otresavši nešto vlage kako bi video kroz crnu kišu ka
gradskim blokovima sa obe strane betonskog vijadukta visoko iznad Bulevara
Kvins. Neki blokovi su ostali opustošeni, uništeni vatrom tokom preuzimanja, ili
opljačkani i odavno ispražnjeni. Delovi grada su izgledali kao da su uništeni u ratu
- što se zaista i dogodilo.
22. Drugi delovi su bili osvetljeni veštačkom svetlošću, gradske zone izgrađene
od strane ljudi koje nadgleda Fondacija Stounhart pod upravom Gospodara:
svetlost je bila neophodna za rad u svetu koji je u mraku čak dvadeset dva sata
svakog bogovetnog dana. Strujne mreže širom sveta doživele su slom nakon prvih
elektromagnetnih pulseva koje su izazvale nuklearne eksplozije. Električni
provodnici su pregoreli usled preopterećenosti i bacile svet u tamu pogodnu za
vampire. Ljudi su brzo došli do zastrašujućeg i brutalnog saznanja - rasa stvorenja
nadmoćne snage preuzela je kontrolu nad planetom i čovek se našao na vrhu lanca
ishrane bića čije biološke potrebe zahtevaju ishranu ljudskom krvlju. Kontinenti su
se grčili u panici i očaju. Zaražene armije su zanemele. U vreme konsolidacije
nakon Nulte noći, dok se nova, otrovna atmosfera mutila i konzervirala iznad glava,
vampiri su uspostavili nov poredak.
Voz je usporio dok se približavao Trgu Kvinsboro. Ef je podigao stopalo sa
zadnjeg stepenika, viseći s vagona naspram platforme kako ga niko ne bi video.
Teška, neprestana kiša imala je jednu prednost: skrivala ga je od budnih,
krvavocrvenih vampirskih očiju.
Čuo je kako se vrata otvaraju i ljudi izlaze. Snimljena traka je odzujala
obaveštenje sa zvučnika. Vrata su se zatvorila i voz je krenuo. Ef se bolnim prstima
ponovo uhvatio za prozorski okvir. Mračna platforma mu je nestajala s vidika,
klizeći unazad poput sveta iz prošlosti koji se skuplja i bledi dok ga gutaju
zagađena kiša i noć.
Voz je uskoro zaronio pod zemlju, sklanjajući se s pljuska. Nakon još dve
stanice, ušli su u tunel Stajnvej, ispod Ist Rivera. Moderne pogodnosti poput
neverovatne sposobnosti putovanja ispod brze reke doprinele su uništenju ljudske
rase. Vampiri, koje priroda sprečava da pređu tekuću vodu sopstvenom snagom,
mogli su da zaobiđu slične prepreke koriščenjem tunela, aviona i drugih sredstava
brzog transporta.
Voz je usporio, približavajući se stanici Grand central. Tačno na vreme. Ef je
podesio stisak sa spoljne strane, boreći se protiv umora, istrajno se držeći za
čakije kućne izrade. Bio je neuhranjen, mršav kao tokom prve godine srednje škole.
Navikao se na upornu, tupu prazninu u dnu stomaka; znao je da nedostatak proteina
i vitamina utiče ne samo na njegove kosti i mišiće već i na um.
Skočio je na kameno dno između šina pre nego što se voz sasvim zaustavio.
Otkotrljao se preko levog ramena i prizemljio se poput stručnjaka. Savio je prste
razgibavajući artritične zglobove i odložio kuke. Zadnje svetlo voza zgaslo je
ispred njega. Čuo je grebanje čeličnih točkova koji koče na čeličnim šinama,
metalnu vrisku na koju se njegove uši nikad nisu navikle.
Okrenuo se i othramao na drugu stranu, dublje u tunel. Putovao je tom rutom
dovoljno često, te mu nije bio potreban noćni vizir kako bi stigao do sledeće
platforme. Treća šina ga nije brinula. Prekrivena drvenom oblogom, zapravo je
predstavljala zgodnu stepenicu za izlazak na napuštenu platformu.
23. Građevinski materijal je ostao na popločanom podu. Renoviranje je prekinuto
u najranijoj fazi: skele, nagomilane cevi, pakovanja vodoinstalacionog materijala
umotana u plastiku. Ef je spustio mokru kapuljaču i posegnuo u torbu da uzme noćni
vizir. Zavezao ga je za glavu, postavivši objektiv ispred desnog oka. Zadovoljan
zbog toga što ništa nije poremećeno od njegove prethodne posete, krenuo je ka
neobeleženim vratima.
Na vrhuncu predvampirskog doba, pola miliona ljudi je svaki dan koračalo
preko uglačanog mermera Grand konkorsa, negde iznad njega. Ef nije smeo da uđe
na glavni terminal - na širokom prolazu je bilo nekoliko mesta za skrivanje -
međutim, koristio je uske mostiće za prolaz radnika na krovu. Odatle je posmatrao
spomenike prohujalog doba: nebodere poput zgrada Metlajf i Krajsler, mračne i
tihe u noći. Popeo se iznad jedinice za klimatizaciju visoke dva sprata na krovu
terminala i sad je stajao na zabatu okrenutom ka Četrdeset drugoj ulici i Park
aveniji, među kolosalnim kipovima rimskih božanstava Minerve, Herkula i
Merkura iznad velikog sata od „tifani“ stakla. Na središnjem delu krova, spustio je
pogled ka Grand konkorsu, udaljenom više od trideset metara. Bliže od toga nije
dospeo.
Oprezno je otvorio vrata. Pomoću noćnog vizira, gledao je kroz neprobojnu
tamu. Popeo se uz dva niza dugačkih stepenica, zatim je prošao kroz još jedna
nezaključana vrata i ušao u dugačak hodnik. Duž njega su se pružale parne cevi, još
u upotrebi, i stenjale od vreline. Dok je stigao do sledečih vrata, znoj ga je oblio.
Uzeo je srebrni nožić iz torbe, pošto je u tom delu morao da bude veoma
oprezan. Cementom obložen izlaz za slučaj nužde nije zgodno mesto za upadanje u
zasedu. Crna podzemna voda je curila na pod. Zagađenje s neba trajno je ugrađeno
u ekosistem. Tim delom podzemlja nekad su redovno patrolirali radnici
održavanja, izbacujući beskućnike, radoznalce i vandale. Zatim su strigoji nakratko
preuzeli kontrolu u podzemlju grada, skrivali su se, hranili i širili. Pošto je
Gospodar obavio rekonfiguraciju atmosfere planete kako bi oslobodio vampire
pretnje ubilačkih ultraljubičastih zraka, uzdigli su se iz lavirinta donjeg sveta i
preuzeli površinu.
Na poslednjim vratima je bio zalepljen crveno-beli znak: IZLAZ
ISKLJUČIVO ZA SLUČAJ NUŽDE - OGLASIĆE SE ALARM. Ef je vratio sečivo
i noćni vizir u torbu i gurnuo vrata. Žice alarma odavno su presečene.
Pogan vetar crne kiše zapahnuo mu je lice. Navukao je vlažnu kapuljaču i
počeo da korača niz Četrdeset petu ulicu. Posmatrao je kako mu stopala šljapkaju
po trotoaru, koračajući spuštene glave. Mnoga slupana i napuštena kola iz prvih
dana zbijena su uz ivičnjake, te su ulice pretvorene u jednosmerne staze za prolazak
radničkih kombija i kamiona za snabdevanje kojima upravljaju vampiri ili ljudi
zaposleni u Stounhartu. Efova glava je ostala pognuta, međutim, oprezno je
pretraživao obe strane ulice. Naučio je da ne gleda upadljivo unaokolo; u gradu
ima suviše prozora, suviše vampirskih očiju. Ako delujete sumnjivo, sumnjivi ste.
Trudio se da izbegne svaku interakciju sa strigojima. Na ulici, kao i svuda, ljudi su
24. bili građani druge klase, podložni pretresu i drugim vrstama zlostavljanja. Među
stvorenjima je vladao nekakav aparthejd. Ef nije smeo da rizikuje da bude otkriven.
Požurio je ka Prvoj aveniji i Kancelariji glavnog medicinskog istražitelja,
brzo se pognuvši dok je prelazio platformu rezervisanu za ambulantna i mrtvačka
kola. Probijao se iza nosila i ormarića koje su nagomilali kako bi sakrili ulaz u
podrum i prošao kroz nezaključana vrata gradske mrtvačnice.
Unutra je nekoliko trenutaka stajao u napetoj tišini i osluškivao. U tu
prostoriju, sa stolovima za autopsiju od nerđajućeg čelika i brojnim lavaboima,
dve godine ranije doneta je prva grupa putnika sa ukletog „Ridžis erovog“ leta 753.
Tu je Ef prvi put pregledao sićušne ubode u vratu naizgled mrtvih putnika,
otvarajući ubodnu ranu koja se pružala sve do karotide. Ubrzo je saznao da su te
rane nanele vampirske žaoke. Takođe, tu su mu prvi put pokazali čudna uvećanja
vestibularnog nabora oko glasnih žica nastala pre smrti, za koja je kasnije utvrđeno
da predstavljaju preliminarnu fazu u razvoju mesnatih žaoka. Tu je prvi put
prisustvovao preobražaju krvi žrtava od zdrave crvene u uljastu belu.
Takođe, na trotoaru ispred zgrade, Ef i Nora su se prvi put sreli sa starim
zalagaoničaremAbrahamom Setrakijanom. Sve što je znao o vampirskom soju - od
ubilačkih svojstava srebra i ultraljubičastih zraka do postojanja Drevnih i njihove
uloge u oblikovanju ljudske civilizacije od najranijih vremena i otpadniku
poznatom kao Gospodar čije je putovanje u Novi svet na letu 753 obeležilo
početak kraja - naučio je od tog istrajnog starca.
Zgrada je ostala nenaseljena od preuzimanja. Mrtvačnica nije bitan deo
infrastrukture grada kojim upravljaju vampiri, zato što smrt više nije nužan ishod
ljudskog postojanja. Stoga ritual oplakivanja vezan za kraj života i pripremanje
leša za sahranu više nisu neophodni i retko se upražnjavaju.
Za Efa je ta zgrada predstavljala nezvaničnu bazu operacija. Krenuo je ka
stepenicama koje vode do gornjih spratova, spreman da čuje Norinu pridiku: da
njegov očaj zbog Zakovog nestanka remeti njihov posao u okviru otpora. Doktorka
Nora Martinez je bila Efova zamenica tokom projekta „Kanarinac" u Centru za
kontrolu bolesti. Usred stresa i haosa koji je nastupio nakon uzdizanja vampira,
njihov odnos koji je lagano ključao razvio se od profesionalnog u lični. Ef je
pokušao da odvede Noru i Zaka na sigurno, daleko od grada, dok su vozovi još
prolazili ispod stanice Pensilvanija. Međutim, njegov najgori košmar se ostvario
kad je Keli, privučena snagom želje prema Voljenom, povela roj strigoja u tunele
ispod reke Hadson. Oni su potom izbacili voz iz šina i napravili pustoš među
putnicima. Keli je pak napala Noru i otela njihovog sina.
Zakovo hvatanje - za koje nije krivio Noru - ipak je napravilo razdor među
njima, kao što je napravilo jaz između Efa i svega ostalog. Osećao se odvojenim od
sebe samog. Osećao se slomljeno i raskomadano i znao je da je to sve što trenutno
može da ponudi Nori.
Ona je imala sopstvene brige: pre svega, brinula je za majku, Marijelu
Martinez, čiji um je nagrizala Alchajmerova bolest. Zgrada u kojoj se nalazila
25. kancelarija glavnog medicinskog istražitelja bila je dovoljno prostrana, pa je
Norina majka mogla da luta gornjim spratovima vezana u invalidskim kolicima, da
se prikrada kroz hodnike u soknama, razgovarajući s ljudima koji nisu tu, niti su
više među živima. Bedno postojanje, ali u stvarnosti ne mnogo drugačije od
postojanja ostatka ljudske rase. Možda čak i bolje: um gospođe Martinez je
pronašao utočište u prošlosti i tako izbegao užase koje donosi sadašnjost.
Prvi znak da nešto nije u redu predstavljala su invalidska kolica prevrnuta na
bok nedaleko od vrata stepeništa na četvrtom spratu. Kaiševi su ležali na podu.
Osetio je miris amonijaka, nagoveštaj vampirskog prisustva. Izvukao je mač i brzo
zakoračio niz hodnik dok mu je užasan osećaj stezao stomak. Zgrada glavnog
medicinskog istražitelja dobijala je ograničenu količinu struje, ali Ef nije smeo da
koristi lampe niti osvetljenje koje bi bilo vidljivo sa ulice, pa je nastavio niz
hodnik u odbrambenom čučnju, pazeći na vrata, uglove i druga potencijalna mesta
za skrivanje.
Prošao je pored oborene pregrade. Ispreturano odeljenje. Prevrnuta stolica.
„Noro!“, dozivao je. Neoprezan čin, ali želeo je da izvuče strigoje na otvoreno,
ukoliko su još tu.
Pronašao je Norin ranac na podu kancelarije, u ćošku. Bio je otvoren, a odeća
i lične stvari behu razbacane po prostoriji. Njena luma-lampa je stajala na punjaču
u uglu. Odeća je jedno, ali Ef je znao da Nora nikuda ne bi krenula bez UV lampe,
osim ako nema izbora. Nije video njenu torbu sa oružjem.
Podigao je ručnu lampu i uključio crno svetlo. Ugledao je kovitlave tragove
svetle boje na tepihu i na boku stola: mrlje od vampirskog izmeta.
Strigoji su vršljali ovuda; to je očigledno. Ef je pokušao da ostane
usredsređen i smiren. Smatrao je da je sam, bar na tom spratu: nema vampira, što je
dobro, ali nema ni Nore i njene majke, što je katastrofalno.
Da li je došlo do borbe? Pokušao je da pročita tragove, kovitlave mrlje i
prevrnutu stolicu. Učinilo mu se da nije. Lutao je hodnikom u potrazi za drugim
dokazima nasilja osim štete nanete predmetima, ali nije ništa pronašao. Nora bi
pribegla borbi samo u krajnjoj nuždi i, da je tu pružila poslednji otpor, zgrada bi
sad bila pod kontrolom vampira. Efu je to više ličilo na pljačkaški napad.
Dok je pregledao sto, pronašao je Norinu torbu za oružje; bila je ćušnuta
ispod stola. Mač je bio u njoj. Očigledno su je iznenadili. Ako nije bilo bitke -
kontakta vampira sa srebrom - onda se šansa da je doživela nasilan kraj smanjuje
eksponencijalno. Strigoje ne zanimaju žrtve. Zanima ih popunjavanje logora.
Da li je zarobljena? Ta mogućnost postoji, ali Ef je poznavao Noru: ona se ne
bi predala bez borbe. Međutim, jednostavno nije video dokaze da je do nje došlo.
Osim ako nisu prvo uhvatili majku. Nora bi se možda predala ako bi strahovala za
bezbednost gospođe Martinez.
Ako je tako, nije verovatno da su Noru preobrazili. Zbog Gospodareve
zapovesti, strigoji su nerado popunjavali svoje redove: ispijanje ljudske krvi i
njihovo inficiranje vampirskim virusom stvara nova gladna vampirska usta. Ne,
26. Nora je najverovatnije prebačena u logor van grada. Odatle je prebačena na neki
posao ili disciplinovanje. O logorima se ne zna bogzna šta; neki od ljudi koji tamo
odlaze nestaju zauvek. Pošto je odavno nadživela reproduktivno doba, gospođa
Martinez će verovatno umreti.
Ef je izbezumljeno gledao unaokolo, pokušavajući da odluči šta da učini.
Činilo mu se da je posredi nasumičan događaj - ali da li je zaista tako? Ef je
ponekad morao da se drži podalje od ostalih i da pažljivo prati dolaske u
Kancelariju glavnog medicinskog istražitelja i odlaske iz nje, zbog Keline
neumorne potere za njim. Ako ga pronađu, to će dovesti Gospodara do središta
otpora. Da li je nešto pošlo po zlu? Da li je i Fet ugrožen? Da li se Gospodar na
neki volšeban način dočepao čitave njihove ćelije?
Ef je prišao laptopu na stolu i otvorio ga. Još je bio uključen. Pritisnuo je
dirku za razmak da bi probudio monitor. Kompjuteri u zgradi medicinskog
istražitelja bili su povezani sa serverom koji je još radio. Internet je na nekim
mestima bio veoma oštećen i načelno nepouzdan. Češće se dešavalo da dobijete
poruku o grešci nego da se strana učita. Neprepoznate i neovlašćene internet adrese
bile su posebno podložne virusima i mnogi kompjuteri u zgradi su ili zaključani
zbog virusa koji oštećuju hardver ili im je operativni sistem toliko oštećen da su
suviše usporeni za upotrebu. Tehnologija mobilnih telefona više nije postojala, ni
kad su posredi telekomunikacije, ni kad je posredi pristup internetu. Zašto dozvoliti
potlačenom čovečanstvu da koristi komunikacionu mrežu koja se prostire preko
čitave zemaljske kugle - što vampiri postižu telepatski?
Ef i ostali su pretpostavljali da vampiri nadgledaju celokupnu aktivnost na
internetu. Strana koju upravo gleda - koju je Nora naglo napustila, nemajući
vremena da isključi hard-drajv - predstavljala je nekakvu razmenu ličnih poruka,
nekakvo dvostrano stenografsko četovanje.
„NMart" je očigledno Nora Martinez. Njen sagovornik, „VFet“, jeste Vasilij
Fet, bivši radnik Servisa za kontrolu štetočina Grada Njujorka. Fet se rano
pridružio borbi, usled invazije pacova koju je izazvao dolazak strigoja. Pokazao se
neprocenjivim u tom ratu, zbog poznavanja tehnike ubijanja gamadi i poznavanja
grada, a posebno podzemnih prolaza. Bio je učenik preminulog Setrakijana jednako
kao Ef i postao je uspešan lovac na vampire Novog sveta. Trenutno je na teretnjaku
negde na Atlantiku, vrača se sa Islanda, kuda je otišao u važnu misiju.
Taj razgovor, prepun Fetovih gramatičkih idiosinkrazija, započet je
prethodnog dana i uglavnom se odnosio na Efa. Pročitao je reči koje nisu bile
namenjene njegovim očima:
NMart: E nije ovde - propustio je sastanak. Bio si u pravu. Ne treba da se
oslanjam na njega. Sad mogu samo da čekam...
VFet: Ne čekaj tu. Kreči se. Vrati se na Ruzvlt.
NMart: Ne mogu, majci je gore. Ostaćemo najduže još jedan dan. ZAISTA
ovo više ne mogu da podnesem. Opasan je. Sve nas izlaže riziku. Samo je
27. pitanje vremena kad će ga ona vamp-kučka Keli uhvatiti, ili pak on nju dovesti
do nas.
VFet: Znam. Ali potreban nm je. Moramo ga zadržati uza se.
NMart: Izlazi sam. Ne mari ni za šta drugo.
VFet: Suviše je bitan, njima. Gospodaru. Nama.
NMart: Znam... ali više mu ne verujem. Više ne znam ko je on...
VFet: Moramo ga sprečiti da potpuno izgubi kontrolu. Posebno ti. Ne daj
mu da potone. Ne zna gde je knjiga. To je naše osiguranje. Na taj način ne
može da nas povredi.
NMart: Ponovo je u K kući. Znam to. Pretura unaokolo radi uspomena na
Z. Kao da krade iz sna.
A zatim:
NMart: Znaš da mi nedostaješ. Koliko još?
VFet: Vraćam se. I ti meni nedostaješ.
Ef je odbacio torbu sa oružjem, vratio mač u korice i skliznuo na stolicu.
Zurio je u poslednje rečenice, čitao ih iznova i iznova, slušajući Norin glas i
Fetov bruklinski naglasak.
I ti meni nedostaješ.
Dok je to čitao, imao je osećaj da lebdi u bestežinskom stanju - kao da sila
gravitacije ne utiče na njegovo telo. Ipak, sedeo je tu, sasvim miran.
Trebalo bi da oseća snažniji bes. Pravedan gnev. Izdaju. Ljubomornu
pomamu.
Zaista je sve to osećao. Ali ne duboko. Ne akutno. Osećanja su bila tu i on ih
je priznavao, ali svodila su se... na isto. Njegova depresija je bila toliko duboka da
nijedan drugi ukus, ma koliko gorak, nije mogao da promeni osećaj na njegovom
emotivnom nepcu.
Kako se to dogodilo? Tokom protekle dve godine, Ef je ponekad svesno držao
Noru na odstojanju. Činio je to da bi je zaštitio, da bi zaštitio sve njih... ili je sebi
to govorio kako bi opravdao zanemarivanje.
Ipak - nije mogao da razume. Ponovo je pročitao prvi deo teksta. Dakle, on
predstavlja „rizik“. On je „opasan". Nepouzdan. Izgleda da smatraju da oni njega
vuku. Deo njega je osetio olakšanje. Olakšanje zbog Nore - dobro za nju - ali
uglavnom je osećao sve snažniji bes. Šta je ovo? Da li je ljubomoran samo zbog
toga što više ne može da je grli? Bog zna da nije baš vodio računa o tome; da li je
ljut zbog toga što je neko drugi pronašao njegovu zaboravljenu igračku i sad je želi
nazad? Baš loše poznaje sebe... Kelina majka mu je govorila da je na svaku životnu
28. prekretnicu zakasnio deset minuta. Zakasnio je na Zakovo rođenje, zakasnio je na
venčanje, zakasnio je da spase svoj brak od raspada. Bog zna da je zakasnio da
spase Zaka i svet, a sad - sad ovo...
Nora? S Fetom?
Otišla je. Zašto nije nešto učinio ranije? Čudno je to, ali usred bola i osećanja
gubitka, takođe je osetio olakšanje. Više ne mora da brine - ne mora da kompenzuje
zbog svojih mana, objašnjava odsustvo, umiruje Noru. Međutim, kad se slabašan
talas olakšanja podigao da ga zapljusne, okrenuo se i ugledao sebe u ogledalu.
Izgledao je starije. Znatno starije nego što bi trebalo. I prljavo, maltene kao
skitnica. Kosa mu je bila zalepljena za znojavo čelo, a odeća prekrivena
višemesečnim naslagama gareži. Oči su mu upale a jagodice iskočile, povlačeći
napetu, tanku kožu oko sebe. Nije ni čudo, pomislio je. Nije ni čudo.
Ošamućeno se podigao sa stolice. Sišao je stepenicama četiri sprata niže i
izašao iz zgrade medicinskog istražitelja, prošavši kroz vodopad crne kiše do
obližnje Bolnice Belvju. Popeo se kroz razbijen prozor i koračao mračnim,
napuštenim hodnicima, prateći znake ka odeljenju za hitnu pomoć. To odeljenje je
nekada bilo traumatološki centar prvog nivoa, što znači da je u njemu radio čitav
niz specijalista koji koriste najbolju opremu.
I najbolje lekove.
Stigao je do odeljka za medicinske sestre i otkrio da su vrata ormarića za
lekove razvaljena. Zaključan frižider takođe je nasilno otvoren i ispreturan. Nema
perkova, vajkova, demerola. Stavio je u džep nešto oksikodona i lekova protiv
uznemirenosti u blister-pakovanjima. Sam je postavljao dijagnozu i sam određivao
lekove, odbacujući prazne kutije preko ramena. Ubacio je u usta dva bela oksija i
progutao ih nasuvo - a zatim se sledio.
Kretao se toliko brzo i stvarao toliko buke da nije čuo bat bosih stopala.
Krajičkom oka je ugledao pokret na drugoj strani odeljka i ustao.
Dva strigoja su zurila u njega. Potpuno formirani vampiri, bez dlaka i odeće,
bledi. Video je ispupčene, zadebljale arterije na njihovim vratovima kako se
spuštaju preko ključne kosti u grudi poput korenja drveća koje pulsira. Jedan je
nekad bio čovek muškog pola (veće telo), a drugi ženskog (smežurane, blede
grudi).
Druga jasna osobina tih zrelih vampira bili su mlitavi, meki kožni pregibi.
Odvratno, rastegnuto meso koje visi poput podvoljka, bledocrveno kad su gladni,
vatrenogrimizno nakon hranjenja. Pregibi tih strigoja bili su bledi i slični
mošnicama. Ljuljali bi se kad bi okrenuli glavu. To je bio znak njihovog ranga i
svojstvo iskusnih lovaca.
Da li su to dvoje iznenadili Noru i njenu majku ili ih na neki drugi način
isterali iz zgrade glavnog medicinskog istražitelja? Nije to mogao da utvrdi, ali Efu
je nešto govorilo da je u pravu - ako je to istina, Nora je možda uspela da pobegne.
U njihovim inače praznim crvenim očima ugledao je nešto nalik na blesak
prepoznavanja. Obično iza vampirskog pogleda nije bilo znakova da mozak radi -
29. međutim, viđao je taj pogled i ranije i znao je da su ga prepoznali i identifikovali.
Njihove surogat oči prenele su svoje otkriće Gospodaru, čije je prisustvo ulovilo
njihove umove snažno i posednički. Horde će se pojaviti za manje od minuta.
„Doktore Gudvederu...“, izgovorila su oba stvorenja u isto vreme, cvrkućući
u jezivoj sinhroniji. Tela su im se podigla poput marioneta koje kontrolišu neki
nevidljivi konci. Gospodar.
Opčinjen i zgađen u isti mah, Ef je posmatrao kako se kroz njihove prazne
poglede probija inteligencija i staloženost superiornog bića - kako se talasaju i
zauzimaju stav „mirno", poput kožnih rukavica dok ih šake ispunjavaju formom i
namerom.
Bleda, izdužena lica stvorenja preoblikovala su se dok je Gospodar
preuzimao mlitava usta i prazne oči...
„Izgledate... prilično umorno...", izgovorile su marionete, pokrećući tela u
skladu. „Mislim da treba da se odmorite... zar vam se ne čini? Pridružite nam se.
Predajte se. Obezbediću vam... sve što želite..."
Čudovište je bilo u pravu: zaista je umoran - oh, kako je samo umoran - da,
voleo bi da se preda. Mogu li?, pomislio je. Molim vas? Da se predam?
Oči su mu bile pune suza, osetio je kako mu kolena popuštaju - samo malo -
kao kod čoveka koji je krenuo da sedne. „Ljudi koje volite - oni koji vam
nedostaju - žive u mom zagrljaju...", izgovorili su glasnici pažljivo oblikovanu
poruku. Vrlo privlačnu, vrlo dvosmislenu...
Efu su drhtale ruke dok je posezao preko ramena, stežući izlizane kožne drške
svojih dugih mačeva. Izvukao ih je uspravno da ne bi isekao torbu za oružje. Možda
su opijati počeli da deluju, ali nešto mu je škljocnulo duboko u umu, nešto ga je
navelo da posmatra te dve monstruoznosti, žensku i mušku, kao Noru i Feta. Svoju
ljubavnicu i vernog prijatelja, koji su se sad zaverili protiv njega. Kao da su lično
naišli na Efa dok je preturao po ormariću za lekove poput narkomana i posmatrali
ga u najnižoj tački života - za šta su direktno odgovorni.
„Ne“, zacvileo je, odrekavši se Gospodara, dok mu se glas lomio na tom
jedinom slogu. Umesto da odgurne emocije u stranu, prizvao ih je i pretočio u bes.
„Kako god želite", odvratio je Gospodar. „Videćemo se ponovo... uskoro..."
Zatim se volja povukla iz lovaca. Hukćući i duvajući, zveri su se vratile,
ostavivši za sobom staloženost i uspravan stav. Spustile su se na sve četiri,
spremne da okruže plen. Ef im nije pružio priliku za to. Pojurio je pravo ka
mužjaku, isukavši oba mača. Vampir je odskočio u poslednjem trenutku - veoma su
okretni i gipki - ali ne pre nego što ga je Efov mač zasekao uz bok torza. Posekotina
je bila dovoljno duboka da vampir izgubi ravnotežu pri doskoku, dok mu je iz rane
curila bela krv. Strigoji su retko osećali telesnu bol, ali osećali su je kad je oružje
srebrno. Stvorenje se iskrenulo i steglo bok.
U tom trenutku oklevanja i nepažnje, Ef se okrenuo i zamahnuo drugim mačem
u visini ramena. Odvojio je glavu od vrata i ramena, presekavši je tik ispod vilice.
Vampir je refleksno podigao ruke uvis kako bi se zaštitio, a onda mu se trup
30. stropoštao na zemlju.
Ponovo se okrenuo kad je ženka već bila u vazduhu. Skočila je k njemu preko
pulta, kidišući srednjim prstima nalik na kandže ka njegovom licu - međutim, uspeo
je da odgurne stvorove ruke sopstvenim šakama i vampir je proleteo udarivši u zid
i skljokao se na pod. Ef je ostao bez oba mača. Ruke su mu veoma slabe. Oh, da,
da, molim te - želim da odustanem.
Strigoj je brzo poskočio na sve četiri i okrenuo se ka Efu u čučnju. Oči su ga
prodorno posmatrale, surogat oči Gospodara, zlog prisustva koje mu je oduzelo sve
na svetu. Osetio je kako ga gnev ponovo obuzima. Brzo je uzeo čakije i pripremio
se za sudar. Vampir je pojurio i Ef se bacio na njega - podvoljak koji se ljulja pod
bradom predstavljao je savršenu metu. Izveo je taj potez stotinu puta - poput
radnika u ribarnici koji skida krljušt tuni. Jedna kuka se zakačila za grlo iza
podvoljka, zarila se duboko i zaglavila se iza hrskavičavog kanala u kojem se
nalazi grkljan i odakle se pokreće žaoka. Snažno povukavši, blokirao je žaoku i
naterao stvorenje da savije kolena i cikne poput praseta. Druga čakija se zarila u
oko. Ef je zaglavio palac ispod vilice, čvrsto zatvorivši stvorova usta. Jednog leta,
veoma davno, otac mu je pokazao taj pokret za hvatanje zmija na maloj reci na
severu. „Stegni vilicu“, rekao je, „zatvori im usta - da ne bi mogle da te ujedu.“
Zmije uglavnom nisu bile otrovne, ali mogle su gadno da ujedu i u ustima su imale
bakterije koje nanose neprijatan bol. Ispostavilo se da je Ef - gradsko dete - veoma
umešan u hvatanju zmija. Rođeni talenat. Jednog lepog dana, dok je Zak bio mali,
mogao je čak pomalo da se razmeće, uhvativši zmiju na automobilskom prilazu
ispred kuće. Osećao se nadmoćno - poput heroja. Ali to je bilo davno. Pre milion
godina.
Sad je, slab i bolestan, držao vilicu moćnog, nemrtvog stvora vrelog na dodir,
gnevnog i žednog. Nije zagazio u hladnu vodu kalifornijskog potoka do kolena, niti
je izlazio iz kola da uhvati gradsku zmiju. Nalazio se u stvarnoj opasnosti. Osećao
je da mu mišići popuštaju. Snaga ga je napuštala. Da... da - voleo bih da se
predam...
Slabost ga je naljutila. Setio se svega što je izgubio - Keli, Nore, Zaka i
čitavog sveta - i snažno je povukao. Uz urlik je pokidao dušnik i rastrgao zategnutu
hrskavicu. U isto vreme, vilica je škljocnula i izmestila se pod njegovim garavim
palcem. Krv i gliste su pokuljale napolje i Ef je odskočio, pažljivo ih izbegavajući,
krivudajući poput boksera koji izmiče svom protivniku.
Vampir je skočio na noge i skliznuo duž zida zavijajući, dok su mu rastrgnut
podvoljak i vrat lepršali i šikljali. Ef je izveo lažan napad i vampir se povukao
nekoliko koraka, šišteći i cvileći. Bio je to čudan, vlažan zvuk - maltene poput
pačjeg zova. Ponovo je simulirao, ali vampir se ovog puta nije primio. Baš ga je
uljuljkao u ritam kad se vampir iznenada ukrutio i otrčao.
Ako bi Ef morao da sastavi spisak pravila borbe, pri vrhu bi se nalazila
rečenica Nikad ne prati vampira koji beži. Iz toga ništa dobro ne može da se
izrodi. Ne postoji strateška prednost u trčanju za strigojem. Već je podigao uzbunu
31. telepatskim putem. Vampiri su razvili strategiju koordiniranog napada tokom
protekle dve godine. Bežanje je podrazumevalo taktiku odugovlačenja ili otvoreno
lukavstvo.
Ipak, u svom besu, Ef je učinio ono što je znao da ne sme. Podigao je mačeve i
krenuo za stvorenjem niz hodnik do vrata na kojima je pisalo STEPENICE. Bes i
čudan poriv za prenesenom osvetom naveli su ga da otvori vrata i potrči dva sprata
nagore. Ženka je potom napustila stepenište i on ju je pratio. Vampirica je
skakutala niz hodnik, Ef ju je jurio s dugim mačem u ruci. Zatim je pogledala levo i
desno, skrenula ka novom stepeništu i popela se jedan sprat.
Kako se zamarao, vraćao mu se razum. Video je ženku na drugom kraju
hodnika i osetio da je usporila, da ga čeka, da vodi računa o tome da Ef vidi iza
kojeg ugla će skrenuti.
Zastao je. Sigurno nije zamka posredi. Samo što se pojavio u bolnici; nije bilo
vremena za zamku. Jedini razlog za to što ga vampir voda unaokolo jeste...
Ef je ušao u najbližu sobu za pacijente i prišao prozoru. Staklo je bilo
prošarano potocima uljaste crne kiše, grad se nejasno nazirao kroz prljavu vodu
koja se slivala niz staklo. Naslonivši čelo na staklo, upinjao se da vidi ulicu.
Ugledao je mračne oblike koji se mogu definisati kao tela kako istrčavaju na
trotoar iz zgrade preko puta i preplavljuju ulicu. Bivalo ih je sve više, izvirali su
iza ugla i s dovrataka, poput vatrogasaca koji odgovaraju na poziv, i kretali se ka
ulazu u bolnicu.
Povukao se. Psihički poziv je upućen. Jedan od arhitekata ljudskog otpora,
doktor Efraim Gudveder, nalazi se u zamci u Bolnici Belvju.
Stanica podzemne železnice
u Dvadeset osmoj ulici
Nora je stajala na uglu Park avenije i Dvadeset osme ulice dok je kiša
dobovala po kapuljači njenog kišnog mantila. Znala je da mora da nastavi da se
kreće, ali takođe je morala da se uveri da je niko ne prati. Inače bi beg u sistem
podzemne železnice bio poput ulaska u zamku.
Vampiri su imali oči širom grada. Morala je da deluje poput bilo kog drugog
pripadnika ljudske rase koji je krenuo kući ili na posao. Problem je bila njena
majka.
„Rekla sam ti da pozoveš vlasnika stana!“, rekla je gospođa Martinez i skinula
kapuljaču kako bi osetila kišu na licu.
„Mama“, odvrati Nora, navukavši joj kapuljaču nazad na glavu.
„Zbog pokvarenog tuša!“
32. „Šššš! Budi tiha!"
Nora je morala da se kreće. Iako je to njenoj majci teško padalo, šetnja ju je
umirivala. Nora ju je zagrlila oko struka, držeći je uza se dok je stupala na ivičnjak
u trenutku kad se vojni kamion približio raskrsnici. Nora je uzmakla spuštene glave,
posmatrajući kako vozilo prolazi. Vozio ga je strigoj. Čvrsto je zagrlila majku,
sprečivši je da odluta na ulicu.
„Kad naletim na vlasnika, biće mu žao što nas je prevario."
Kiša, hvala bogu. Kiša je značila da nose kišne mantile i kapuljače. Stari i
bolesni su odavno pohapšeni. U novom društvu nije bilo mesta za neproduktivne.
Nora nikad ne bi preduzela takav rizik - ne bi s majkom krenula na javno mesto - da
je imala izbora.
„Mama, možemo li opet da se igramo ćutanja?"
„Umorna sam od toga. Prokleti plafon propušta vodu."
„Ko može duže da ćuti? Ti ili ja?"
Nora ju je povela preko puta. Ispred njih, na stubu koji drži saobraćajni znak i
semafor, visilo je mrtvo telo. Izložbeni leševi su predstavljali opšte mesto,
posebno u Park aveniji. Na oklembešenim ramenima mrtvaca, veverica se borila s
dva goluba za pravo na obraze leša.
Nora bi odvratila majku od tog prizora, ali žena nije ni podigla pogled.
Skrenule su i pošle ka stanici podzemne železnice niza stepenice masne i klizave od
prljave kiše. Kad su se našle pod zemljom, majka je ponovo pokušala da skine
kapuljaču, ali Nora ju je brzo sprečila, prekorevajući je.
Obrtnih vrata više nije bilo. Preostala je jedna stara mašina za metro kartice,
bez ikakvog razloga. Međutim, tu je bio znak AKO VIDITE NEŠTO, KAŽITE.
Imala je sreće: samo dva vampira su stajala na drugom kraju ulaza i nisu čak ni
gledali ka njoj. Povela je majku naniže ka platformi stanice ka centru, nadajući se
da će voz broj četiri, pet ili šest brzo doći. Držala je ruke svoje majke i trudila se
da zagrljaj deluje prirodno.
Putnici su stajali oko njih, kao u starim danima. Neki su čitali knjige. Nekoliko
putnika je slušalo muziku s malih muzičkih uređaja. Nedostajale su im samo
slušalice i novine.
Na jednom od stubova na koje su se ljudi naslanjali bio je zakačen stari
policijski flajer sa Efovom fotografijom: kopija slike s njegove radne legitimacije.
Nora je zatvorila oči, proklinjući ga bezglasno. Njega su čekale u mrtvačnici. Nori
se tamo nije dopadalo. Nije bila ni najmanje gadljiva, ali taj prostor je suviše
izložen. Gas - bivši gangster koji je nakon susreta sa Setrakijanom, što mu je
izmenilo život, postao poverljiv saborac - uspeo je da izgradi za sebe stanište u
podzemlju. Fet je imao ostrvo Ruzvelt - kuda se upravo uputila.
Tipično za Efa. Genije, dobar čovek, ali uvek kasni nekoliko minuta. Uvek pri
kraju juri da pristigne.
Zbog njega je ostala još jedan dan. Zbog pogrešno shvaćene lojalnosti - i da,
možda i zbog krivice - želela je da se vidi s njim, da proveri kako je, da se uveri
33. da je dobro. Strigoji su ušli u prizemlje mrtvačnice; Nora je kucala za jednim od
kompjutera kad je čula lomljavu stakla. Imala je tek toliko vremena da pronađe
majku, koja beše zaspala u kolicima. Ubila bi vampire, ali time bi odala svoju
poziciju i lokaciju Efovog skloništa Gospodaru. Za razliku od Efa, bila je suviše
obzirna da bi rizikovala otkriće njihovog saveza.
To jest, da bi ga izdala Gospodaru. Već je izdala Efa s Fetom. Izdala ga je
unutar saveza. Zbog toga je osećala posebnu krivicu, ali Ef je uvek kasnio. Ovo je
dokaz. Bila je vrlo pažljiva prema njemu - suviše pažljiva, posebno kad je njegov
alkoholizam posredi - sad živi punim plućima za sebe.
I za svoju majku. Osetila je kako se starica otima iz njenog stiska i otvorila
oči.
„Kosa mi je upala u oči“, rekla je majka, pokušavajući da je skloni.
Nora ju je brzo pogledala. Nije bilo ničega. Međutim, pretvarala se da sklanja
jedan pramen i načas pustila majčinu ruku kako bi ga pomerila. „Uspela sam“, reče.
„Sad je sve u redu.“
Ali po majčinom vrpoljenju je shvatila da varka nije upalila. Starica je
pokušala da ga oduva. „Golica. Pusti me!“
Osetila je da se nekoliko glava okrenulo. Pustila je ruku svoje majke. Žena je
obrisala lice, a zatim pokušala da skine kapuljaču.
Nora ju je na silu vratila na glavu, ali ne pre nego što se sablazan sede kose
načas ukazala.
Čula je kako neko u gomili glasno uzdiše. Borila se protiv potrebe da pogleda,
trudeći se da ostane što neupadljivija. Čula je šaputanje, ili ga je umislila.
Nagnula se ka žutoj liniji, nadajući se da će ugledati farove voza.
„Evo ga!“, uzviknula je njena majka. „Rodrigo! Vidim te! Ne pretvaraj se!“
Uzvikivala je ime vlasnika stana koji su iznajmljivali dok je Nora bila dete.
Bio je mršav kao saraga, prisećala se Nora, imao je bujnu, neurednu crnu kosu i
toliko uske kukove da je pojas sa alatom nosio u ruci umesto da ga zakači za struk.
Čovek kojeg je sad dozivala - crnokos, ali ni nalik na Rodriga od pre trideset
godina - pažljivo ih je pogledao.
Nora je okrenula majku pokušavajući da je utiša. Međutim, žena se izmigoljila
i kapuljača joj je skliznula s lica dok je pokušavala da dozove fantomskog gazdu.
„Mama“, preklinjala ju je Nora. „Molim te. Pogledaj me. Ćuti."
„Uvek je bio spreman da flertuje sa mnom, ali kad treba nešto da se uradi...“
Nora je poželela da majci šakom zatvori usta. Namestila joj je kapuljaču i
pomerila se malo dalje niz platformu, međutim, time je samo privukla pažnju.
„Mama, molim te. Otkriće nas.“
„Lenji kopilan, eto šta je on!“
Čak i kad bi njenu majku pobrkali s pijanicom, ipak bi bile u nevolji. Alkohol
je zabranjen zbog toga što utiče na krv i zbog toga što podstiče antisocijalno
ponašanje.
Nora se okrenula, razmišljajući o tome da pobegne sa stanice - i ugledala
34. farove kako osvetljavaju tunel. „Mama, evo našeg voza. Ššššš. Hajdemo."
Zaustavio se. Čekala je pokraj prvog vagona. Nekoliko putnika je izašlo pre
nego što je uspela da ugura majku unutra i pronađe dva spojena sedišta. Voz broj
šest će ih odvesti do Pedeset devete ulice za nekoliko minuta. Vratila je kapuljaču
na majčinu glavu i čekala da se vrata zatvore.
Primetila je da niko nije seo blizu njih. Kad bi pogledala niz vagon, drugi
putnici bi brzo skrenuli pogled. Zatim je bacila pogled ka platformi i videla da
jedan mladi par razgovara s policajcima Tranzitne uprave - ljudima - i da pokazuju
ka prvom vagonu. Pokazivali su ka Nori.
Zatvori vrata, preklinjala je u sebi.
To je i učinjeno. Istom nasumičnom delotvornošću koju je tranzitni sistem
Njujorka uvek ispoljavao, vrata su se zatvorila. Nora je čekala poznat trzaj,
radujući se povratku na ostrvo Ruzvelt na kojem nema vampira i čekanju da se Fet
vrati.
Međutim, voz nije krenuo. Čekala je, posmatrajući jednim okom putnike na
drugom kraju vagona, a drugim policajce koji su kretali ka vagonu. Iza njih su
koračala dva vampira, fiksirajući Noru crvenim očima. U pozadini je stajao
zabrinut par koji je ukazao na nju i njenu majku.
To dvoje ljudi je smatralo da postupa ispravno povinujući se novom zakonu.
Ili su to učinili iz inata; svi ostali su morali da prepuste stare rođake vladajućoj
rasi.
Vrata su se otvorila i ljudski tranzitni policajac je prvi ušao. Njena torba sa
oružjem je bila daleko, ali čak i kad bi mogla da ubije dva pripadnika svoje vrste,
oslobodi dva strigoja i pobegne iz podzemne stanice, morala bi to da uradi sama.
Postigla bi to tek pošto bi prepustila majku hvatanju ili smrti.
Jedan od policajaca je posegao rukom i svukao kapuljaču Norine majke,
otkrivajući joj glavu. „Dame“, rekao je, „morate poći s nama." Pošto Nora nije
odmah ustala, spustio joj je ruku na rame i snažno ga stegao. „Odmah. “
Bolnica Belvju
Ef se povukao od prozora i vampira koji su se okupljali oko bolnice dole na
ulici. Zajebao je stvar... Strah mu je čeličnom rukom stegao stomak. Sve je
izgubljeno.
Instinkt mu je govorio da krene gore, da dobije na vremenu penjanjem na krov
- ali to je očigledan ćorsokak. Jedina prednost krova jeste to što se s njega može
baciti ako bude morao da bira između smrti i života u obličju vampira.
Ako krene dole, moraće da se probija kroz njih. To će nalikovati susretu s
rojem pčela ubica: siguran je da će ga ubosti bar jednom, a to je dovoljno.
35. Dakle, bežanje ne dolazi u obzir, niti samoubilačko pružanje poslednjeg
otpora. Međutim, proveo je dovoljno vremena u bolnici i smatrao ju je domaćim
terenom. Sigurno je u prednosti, samo mora da otkrije u čemu se ona ogleda.
Žurno je prošao pokraj liftova za pacijente, zastao, vratio se i stao ispred
kontrolne table za gas. Prekidač za isključivanje čitavog sprata u slučaju nužde.
Skinuo je plastičan štit i otvorio ventil, a zatim probijao uređaj dok nije začuo
šištanje.
Potrčao je ka stepenicama, popeo se na sledeči sprat i ponovio proceduru na
novoj kontrolnoj tabli. Odmah se vratio na stepenice - ovog puta je čuo kako
krvopije jurišaju s donjih spratova. Bez povika, jer nemaju glasove. Čuo je samo
tabananje mrtvih, golih stopala koja se penju.
Rizikovao je izašavši na još jedan sprat i brzo obradio prilaznu tablu.
Pritisnuo je dugme obližnjeg lifta, ali nije ga sačekao, već je potrčao da pronađe
teretni lift koji su bolničari koristili za prevoz zaliha i pacijenata vezanih za krevet.
Pronašao je niz liftova i pritisnuo dugme za poziv, čekajući da se ukrca u jedan od
njih.
Adrenalin preživljavanja i potere naelektrisao mu je krv - osećaj slađi od bilo
čega što veštački stimulans može da ponudi. Shvatio je da je to ono što traži od
lekova. Tokom mnogih bitaka na život i smrt, pobrkao je receptore zadovoljstva.
Suviše apera, premalo daunera.
Kad su se vrata lifta otvorila, pritisnuo je P za podrum. Znaci su ga
upozoravali na važnost čistih ruku i poverljivosti informacija o pacijentima. Dete
se smešilo ka njemu s prljavog postera. Namigivalo mu je s lizalicom u ustima,
podigavši oba palca uvis. SVE ĆE BITI U REDU, govorio je odštampani moron.
Na posteru su bili ispisani datumi i raspored pedijatrijskih sajmova koji su se
održavali pre milion godina. Ef je vratio jedan mač u torbu na leđima, posmatrajući
odbrojavanje spratova. Lift se trgao i svetlo se isključilo. Stao je između spratova -
zaglavio se. Scenario iz košmara, ali nekoliko trenutaka kasnije, lift je poskočio i
nastavio. Kao ni bilo čemu što zavisi od redovnog održavanja, mehaničkim
prevoznim sredstvima se ne može verovati - ako imate izbora.
Začulo se zvono i vrata su se najzad otvorila. Ef je izašao u službeno krilo
bolničkog podruma. Nosila s golim dušecima bila su nagomilana uza zid poput
kolica u supermarketu koja čekaju mušterije. Ogromna platnena korpa za veš beše
postavljena ispod otvorene zidne cevi.
U uglu je na nekoliko kolica s dugim drškama stajalo dvanaestak zelenih boca
za kiseonik. Ef je radio onoliko brzo koliko mu je umor dozvoljavao, gurajući boce
u sva tri lifta, po četiri u svaki. Skinuo im je metalne poklopce i udarao po
brizgaljkama dok nije čuo šištanje gasa. Pritisnuo je dugme za poslednji sprat i sva
vrata su se zatvorila.
Iz torbe je izvadio dopola punu kantu tečnosti za upaljač. Pakovanje šibica za
sve vremenske uslove bilo mu je negde u džepu kaputa. Drhtavim rukama je
prevrnuo korpu za veš, izbacio skorelu posteljinu ispred tri lifta, pritisnuo kanticu
36. uz zloban osmeh i posuo platno zapaljivom tečnošću. Kresnuo je nekoliko šibica i
bacio ih na gomilu koja se zapalila uz nalet vreline. Ef je pritisnuo dugmiće za
pozivanje sva tri lifta - kojima se zasebno rukuje iz podruma - i potrčao koliko ga
noge nose, pokušavajući da se skloni s puta.
Nedaleko od zagrađenih vrata za izlaz, ugledao je veliku kontrolnu tablu sa
cevima u boji. Uzeo je vatrogasnu sekiru iz staklenog ormarića - bila je veoma
velika i teška. Zamahivao je, otkidajući zaptivače sa sva tri napajača, koristeći
težinu sekire više nego svoju posustalu snagu, sve dok gas nije počeo da curi.
Provukao se kroz vrata i našao se na pljusku u blatnjavom parku s klupama i
napuklim stazama s pogledom na auto-put „Frenklin D. Ruzvelt" i kišom šiban Ist
River. Ko zna zašto, na pamet mu je pala rečenica iz starog filma „Mladi
Frankenštajn": „Moglo je biti gore. Mogla je padati kiša.“ Zakikotao se. Gledao
je taj film sa Zakom. Nedeljama su jedan drugom dobacivali citate. „Ovde vuk...
tamo zamak."
Nalazio se iza bolnice. Nije imao vremena da pobegne ka ulici. Umesto da to
učini, potrčao je preko malog parka, pošto je morao da se udalji od zgrade najviše
što je mogao.
Kad je stigao do drugog kraja, ugledao je nove vampove kako prelaze preko
visokog zida iz pravca Ruzveltovog auto-puta. Dodatne ubice koje je poslao
Gospodar. S njihovih tela ubrzanog metabolizma na kiši se podizala para.
Ef je trčao ka njima, iščekujući da zgrada iza njega eksplodira i da se sruši.
Sutnuo je prvih nekoliko vampova, odgurujući ih sa zida na ulicu - dočekivali su se
na ruke i noge, ustajući istog trenutka, kao neusmrtivi iz video-igara. Ef je potrčao
duž vrha zida, ka zgradi Medicinskog centra Njujorškog univerziteta, pokušavajući
da se skloni od Bolnice Belvju. Pred njim je vamp s dugačkim kandžama obuhvatio
vrh zida. Pojavila se ćelava, crvenooka glava. Ef se spustio na koleno i zario
sečivo u vampova otvorena usta. Vrh je dospeo do zadnjeg dela vrelog stvorovog
grla. Međutim, nije ga probio dokraja, nije uništio vampira. Srebrno sečivo ga je
peklo, sprečavajući vilicu da otkači i pusti žaoku.
Vampir nije mogao da se pomakne. Oči oivičene crvenom bojom sevale su
pogledom ka Efu, zbunjene i bolne.
„Vidiš li me?“, reče Ef.
Vamp nije reagovao. Ef se nije obraćao njemu, već Gospodaru.
„Vidiš li ovo?“
Okrenuo je mač, primoravši vampa da pogleda ka bolnici. Druga stvorenja su
se pela na zid, a neka su već istrčavala iz bolnice, upozorena da je Ef pobegao.
Imao je samo nekoliko trenutaka na raspolaganju. Pribojavao se da je njegova
sabotaža propala, da je gas pronašao bezbedan način da izađe iz bolnice.
Ef se uneo u stvorovo lice kao da je to Gospodar lično.
„Vrati mi sina!"
Izgovorio je poslednju reč baš kad je zgrada iza njega eruptirala, odbacujući
Efa napred. Mač je presekao vampirovo grlo i izbio kroz zadnji deo vrata. Ef se
37. skotrljao sa zida, stežući dršku mača. Sečivo je skliznulo iz glave vampira dok su
se zajedno izvrtali i padali.
Ef je sleteo na krov napuštenog automobila, jednog od mnogih koji su stajali
na unutrašnjoj traci auto-puta. Vampir je pao na drum, pokraj njega.
Kuk je podneo najveći teret udarca. Kroz zvonjavu u ušima, Ef je čuo piskav
zvižduk i podigao pogled ka crnoj kiši. Posmatrao je kako nešto poput projektila
ispaljenog s visine pravi luk iznad njegove glave i pada u reku. Boca za kiseonik.
Cigle obložene malterom bombardovale su ulicu. Komadići stakla su padali
poput kiše dragulja i rasipali se po putu. Ef je pokrio glavu kaputom dok je silazio
sa ulubljenog krova, ignorišući bol u boku.
Tek kad je ustao primetio je dve staklene krhotine koje se behu čvrsto zarile u
njegov list. Iščupao ih je. Krv je pokuljala iz rana. Čuo je vlažnu, uzbuđenu ciku...
Nekoliko metara dalje, ošamućen vamp je ležao na leđima dok mu je bela krv
grgoljila iz rupe u vratu - međutim, još je bio uzbuđen i gladan. Efova krv je
nalikovala pozivu na večeru.
Uneo mu se u lice, stežući slomljenu, iščašenu bradu, i video da se crvene oči
usredsređuju na njega, a zatim na vrh njegovog srebrnog sečiva.
„Želim svog sina, drkadžijo!", urliknuo je Ef.
Zatim je oslobodio strigoja, žestokim udarcem mu presekavši i glavu i
komunikaciju s Gospodarem.
Šepajući i krvareći, ponovo se podigao na noge. „Zak...“, mrmljao je. „Gde
si...?“
Zatim je krenuo na dug put kući.
Central park
Zamak Belvedere, na severnom kraju Jezera u Central parku, duž Sedamdeset
devete ulice, predstavljao je „ludoriju", mešavinu viktorijanske gotike i romanike,
koju su 1869. izgradili Džejkob Rej Mold i Kalvert Voks, prvobitni kreatori parka.
Zakarije Gudveder je znao samo da izgleda sablasno i hladno i da ga je taj
srednjovekovni (po njegovom mišljenju) zamak u središtu parka u centru grada
oduvek privlačio. Kao dete je izmišljao priče o njemu, o tome kako je to zapravo
ogromna tvrđava koju su izgradili majušni trolovi za prvobitnog arhitektu grada,
mračnog gospodara po imenu Belvedere koji je obitavao u katakombama duboko
ispod stene na kojoj je zamak izgrađen, i koji je obilazio mračnu citadelu noću, kad
bi dolazio da se pobrine za svoja stvorenja u parku.
To je bilo u vreme kad je Zak morao da pribegne mašti radi ispredanja priča o
natprirodnom i grotesknom. Kad je morao da sanjari kako bi pobegao od dosade
modernog sveta.
38. Sad je njegovo sanjarenje postalo java. Fantazije su mu bile dostupne.
Njegove želje su ispunjene, žudnje ostvarene.
Sada već mladić, stajao je na otvorenom ulazu u zamak i posmatrao kako crna
kiša dobuje po parku. Šibala je Kornjačino jezero, koje se već prelivalo. Nekad je
bilo puno algi, svetlucavozeleno, a sad je obična blatnjava rupa. Nebo je bilo
zloslutno oblačno, drugim recima - normalno. Nepostojanje plavog neba značilo je
nepostojanje plave vode. Dva sata dnevno, nešto ambijentalne svetlosti se
probijalo kroz burno nebo i vidljivost se poboljšavala tek toliko da vidi krovove
grada oko sebe i močvaru nalik na planetu Dagobu 3 u koju se park pretvorio.
Lampe iz parka koje napaja solarna energija nisu uspevale da upiju dovoljno
goriva da bi osvetlile dvadeset dva sata tame, njihova svetlost je bledela ubrzo
nakon što bi se vampiri vratili iz podzemnog skloništa i ušetali u senke.
Zak je porastao - i ojačao - tokom protekle godine; glas je počeo da mu mutira
pre nekoliko meseci, vilica mu se definisala a torzo izdužio takoreći preko noći.
Snažne noge su ga nosile gore, uz najbliže stepenice, usku gvozdenu spiralu koja
vodi do Opservatorije Henrija Lusa na drugom spratu. Duž zidova i ispod staklenih
stolova i dalje su stajali izloženi skeleti životinja, perje ptica i ptice od papirmašea
postavljene na drveće od šperploče. Central park je nekad bio jedno od
najbogatijih posmatrališta ptica u Sjedinjenim Državama, ali promena klime je na
to stavila tačku, verovatno zauvek. Tokom prvih nedelja nakon zemljotresa i
vulkanskih erupcija izazvanih topljenjem jezgara nuklearnih reaktora i
detonacijama bojevih glava, mračno nebo je bilo prepuno ptica. Cičale su i
dozivale po čitavu noč. Masovno su umirale i krilati leševi su padali s neba s
gustim, crnim gradom. U vazduhu su vladali haos i očaj, kao i među ljudima na
zemlji. Više nije bilo toplijih, južnih predela u koje bi mogle da migriraju. Zemlja
je bukvalno danima bila prekrivena lepetavim, počrnelim krilima. Pacovi su se
halapljivo gostili popadalim pticama. Mučno cvrkutanje i krici probijali su ritam
dobovanja padavina.
Međutim, park je sad miran i tih kad nema kiše, po jezerima više ne plivaju
patke i guske. Nekoliko prljavih kostiju i pera pomešalo se s biljkama i blatom koji
pokrivaju zemljište i staze. Čupave, šugave veverice povremeno su skakutale uz
stabla, ali njihova populacija u parku je znatno opala. Zak je pogledao kroz jedan
teleskop - zaglavio je kamen veličine novčića u prorez kako bi teleskop radio bez
ubacivanja novca - ali vidokrug mu se gubio u magli i mračnoj kiši.
Pre nego što su došli vampiri, u dvorcu je bila smeštena meteorološka stanica.
Većina opreme i dalje se nalazila na krovu kule, kao i u ograđenom prostoru južno
od zamka. Njujorške radio-stanice nekad su započinjale prognozu rečenicom „U
Central parku temperatura je...“, a zatim je sledila temperatura izmerena na kuli
opservatorije. Sad je jul, možda avgust, onoga što će postati poznato pod imenom
„pasje leto“. Najviša izmerena temperatura čijem je očitavanju Zak prisustvovao
tokom jedne posebno blage noći iznosila je šezdeset jedan stepen Farenhajtove
skale, to jest šesnaest Celzijusovih stepeni.
39. Zak je rođen u avgustu. U kancelariji se nalazio kalendar star dve godine.
Poželeo je da je pažljivije pratio protok vremena. Da li je već napunio trinaest
godina? Osećao je da jeste. Zaključio je da jeste. Zvanično je tinejdžer.
Zak se još - doduše, jedva - sećao kako ga je otac jednog sunčanog popodneva
odveo u Zoološki vrt Central parka. Posetili su ovu izložbu u zamku, a zatim jeli
italijanski sladoled na kamenom zidu iznad meteorološke opreme. Zak se sećao da
je ocu poverio kako ga deca u školi ponekad zadirkuju zbog prezimena Gudveder, 4
govoreći da će Zak biti meteorolog kad poraste.
„Šta želiš da budeš?", pitao ga je otac.
„Želim da se brinem o životinjama u zoološkom vrtu", odvratio je Zak. „A
verovatno ću biti i motokros trkač."
„Zvuči dobro", rekao je otac. Bacili su prazne papirne čaše u kantu, a onda su
krenuli na popodnevni matine. Krajem dana, nakon savršenog popodneva, otac i sin
su se zakleli da će ponoviti taj izlet. Međutim, nikad to nisu učinili. Poput mnogih
obećanja u priči o Zaku i Efu, ni to nije ispunjeno.
Sećanje je sad nalikovalo snu - ako se ikad zaista i dogodilo. Njegov otac je
odavno nestao, mrtav je kao i profesor Setrakijan i ostali. Ponekad, veoma retko,
čuo bi eksploziju negde u gradu ili ugledao gust oblak dima i prašine kako se
probija kroz kišu i zapitao se. Neki ljudi sigurno još pružaju otpor neizbežnom. To
je Zaka podsetilo na rakune koji su dosađivali njegovoj porodici jednog Božića i
preturali smeće uprkos svemu što bi otac učinio da ga obezbedi. Ova situacija
nalikuje tome. Ti ljudi predstavljaju smetnju, ali ništa više od toga.
Zak je ostavio ustajalu izložbu za sobom i sišao niza stepenice. Gospodar je
napravio sobu za njega i Zak ju je uredio po ugledu na svoju staru sobu kod kuće.
Jedino što u staroj sobi nije imao video-ekran preko čitavog zida, skinut s Tajms
skvera. Niti „pepsi“ mašinu i police prepune stripova. Zak je šutnuo upravljač za
igre koji je ostavio na podu i spustio se u luksuznu kožnu fotelju sa stadiona
Jenkija; ta sedišta su koštala hiljadu dolara i nalazila su se iza ploče domaćeg tima.
Povremeno bi dovodili decu da igraju mečeve s njim, ili bi igrao onlajn na
posebnom serveru, ali Zak je maltene uvek pobeđivao. Svi ostali su bili
neuvežbani. Dominacija može da dosadi, posebno ako se ne prave nove igre.
U početku ga je boravak u zamku zastrašivao. Čuo je sve priče o Gospodaru.
Neprestano je očekivao da će ga preobraziti u vampira, kao njegovu majku, ali to
se nije dogodilo. Zašto? Nikad mu nisu ponudili objašnjenje, niti ga je tražio. Bio
je gost i, s obzirom na to da je bio jedini čovek, bio je pomalo slavan. Za dve
godine, otkako je postao gost Gospodara, niko od drugih nevampira nije priman u
zamku Belvedere niti bilo gde u blizini. Ono što je u početku delovalo kao otmica s
vremenom je počelo da liči na selekciju. Na poziv. Kao da je za njega rezervisano
posebno mesto u novom svetu.
Od svih ostalih, izabran je baš Zak. Za šta, to već nije znao. Znao je samo da
je biće koje ga je dovelo u taj privilegovani položaj apsolutni vladar novog
carstva. Zbog nečega je želeo Zaka kraj sebe.
