Кратак осврт на српски народ у Босни и Херцеговини и Старој Србији.

1. www.casistorije.tk

2. Срби су у прошлости живели у многим државама и под
многим владарима. Служили су угарско и хрватско
племство, слушали аустријског цара, били покорени од
турског султана. Скоро половину становништва
православни Срби су у прошлости чинили у турској
Босни, Хецеговини и Старој Србији (Рашка-Санџак,
Косово, Метохија и данашња северна Македонија са
Скопљем). Срби у овим крајевима су тежили да се
ослободе Турака и уједине се са Србијом.
- Српски народ у Босни и Херцеговини се богатио
бавећи се трговином и занатством. Ово богатство је
коришћено како за остварење политичких циљева, тако
и за кулутрно уздизање. Трговци и занатлије су
одржавале везе са Србијом, и почетком 19. века су се
надали ослобођењу од стране Карађорђа.

4. - Било је неколико буна српског народа за време
трајања Првог српског устанка. Све је турска војска
угушила.
- Са друге стране, у Босни и Херцеговини су почели да
се буне и богати и утицајни турске аге и бегови, којима
нису одговарале просвећене реформе, губитак утицаја и
побољшање положаја покорене хришћанске раје.
Највећа је била побуна Хусеин-паше Градашчевића.
Зато су турски феудалци свој бес искаљивали на
хришћанским Србима. Отпор ага и бегова у крви је
угушио Омер-паша Латас, османски везир српског
порекла.
- После Кримског рата 1856., Турска је уставним
законом покушала да поправи положај хришћана, али
је то било мртво слово на папиру.

6. - Сада је српски народ почео да се буни и у
Херцеговини. Главни вођа херцеговачких Срба је био
Лука Вукаловић. Често су устанке подржавале и
црногорске владике и главари.
- Устанак у Херцеговини, “Невесињска пушка”, 1875.
изазвао је Велику источну кризу, која је на крају довела
до српске и црногорске независности. Устанак се из
Херцеговине пренео у Босну, а укључиле су се и Србија,
Црна Гора и Русија. Учествовао је и Петар
Карађорђевић, будући краљ Србије, под псеудонимом
Петар Мркоњић.
- Ипак, Берлински конгрес 1878. дозволио је Аустро-
Угарској да окупира Босну и Херцеговину, па су Срби
само променили господара, а слободу нису добили.

7. - Циљ Аустро-Угарске је био да преко БиХ и Старе
Србије прошири своју власт низ долину Вардара све до
Солуна.
- У Старој Србији, српски народ је живео измешан са
домаћим муслиманима и Арбанасима (Арнаутима,
Албанцима). Срби су били већина у 90% области Старе
Србије. Добар део тадашњих Арбанаса је, у ствари,
насељен на ова подручја после Велике сеобе Срба 1690.
- Средишта националног рада су били манастири
Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија, и
веће градске средине.

9. - Српски народ у Старој Србији је био угњетаван и
протериван од стране албанских паша, које су
помагали турски феудалци. На овај начин се стварао
простор за насељавање новог албанског становништва.
- Да би идеолошки помогла овај процес, “Призренска
лига” је објашњавала да је простор Старе Србије
одвајкада албанска територија и да на њој не сме да
буде српског становништва. Овај процес се у наше
време приводи крају.

10. Кључне речи: Босна и Херцеговина, Јанчићева
буна 1809, бегови и аге, Хусеин-паша Градашчевић
/ „Змај од Босне”, кметови, раја, Омер-паша Латас,
Кримски рат, Хатихумајун (1856), Лука Вукаловић,
Невесињска пушка 1875, Петар Мркоњић,
Берлински конгрес 1878, Аустро-Угарска окупирала
Босну и Херцеговину, Стара Србија,
Арбанаси/Албанци, Косово и Метохија, манастири:
Сопоћани, Високи Дечани, Пећка патријаршија и
Грачаница, Градови: Нови Пазар, Пријепоље,
Бијело Поље, Приштина, Гњилане, Призрен,
Скопље и Косовска Митровица, Албанска лига / тзв.
Призренска лига (1878–1881)