Internet

1. Internet
Šta je internet?
Internet je najveća i najznačajnija mreža današnjice. To je otvorena, globalna mreža koja povezuje mnogo
različitih mreža i računara širom cele planete. Pošto je internet veoma kompleksan, teško ga je definisa- ti u jednoj
rečenici. Postoje dve osnovne grupe opisa: strukturni opisi definišu internet na osnovu onoga od čega se sastoji,
dok funkcionalni opisi definišu ono što internet svojim korisnicima omogućava.
Sa strukturnog stanovišta, internet je WAN mreža koja povezuje mnoštvo manjih privatnih ili javnih mreža i koja
omogućava međusobnu komunikaciju svim povezanim uređajima. Komunikacioni kanali su izgrađeni od različitih
fizičkih komunikacionih tehnologija (kablova, bežičnih veza, satelitskih veza). Krajnji uređaji (klijenti i serveri)
nazivaju se hostovi i između njih postoje samo posredne veze preko rutera. Struktura interneta je hijerarhijska:
hostovi su povezani u mrežu njihovih lokalnih dobavljača interneta (engl. internet service provider, ISP), uređaji
lokalnih dobavljača su povezani u regionalne mreže, a regionalne mreže su povezane u nacionalne i
internacionalne mreže. Najveće mreže povezane su izrazito brzim vezama koje se nazivaju kičma interneta (engl.
internet backbone). Na mrežnom sloju i host-računari i ruteri poštuju IP protokol komunikacije, koji svakom od
njih dodeljuje jedinstvenu logičku adresu - IP adresu. Paketi informacija od hosta do hosta putuju preko niza
rutera, pri čemu se putanja automatski određuje i hostovi nemaju kontrolu nad njom (koristi se komutiranje
paketa). Na transportnom sloju komunikacija se odvija korišćenjem dva protokola: TCP - protokol s
uspostavljanjem konekcije garantuje da će podaci koji se šalju biti dostavljeni ispravno i brži UDP - protokol bez
uspostavljanja konekcije i on ne daje ovakve garancije.
Uređaj je priključen na internet ako koristi softver koji komunicira protokolima TCP/ IP, ima IP adresu i može da
šalje IP pakete ostalim uređajima na internetu.
Internet možemo definisati i preko usluga koje nudi svojim korisnicima. Sa tog stanovišta, internet je mrežna
infrastruktura koja omogućava rad distribuiranim aplikacijama koje korisnici upotrebljavaju. Ove aplikacije
uključuju veb (engl. world wide web, WWW), koji omogućava korisnicima pregled hipertekstualnih dokumenata,
elektronsku poštu (engl. e-mail), prenos datoteka između računara (engl file transfer), upravljanje računarima na
daljinu preko prijavljivanja na udaljene računare (engl. remote login), slanje instant poruka (engl. instant
messaging) itd. Ove aplikacije komuniciraju preko svojih specifičnih aplikacionih protokola (na primer, HTTP,
SMTP, POP3). S vremenom se prave i nove aplikacije.
Iako su IP adrese osnova interneta i svaki uređaj ima svoju IP adresu, prosečni korisnici retko imaju direktan
kontakt sa njima. Da bi se olakšalo korišćenje internet servisa, pored IP adresa uvodi se sistem imena domena
(engl. domain name system, DNS) - tekstualni nazivi hostova (najčešće servera) koji se lakše pamte. Imenu svakog
domena pridružena je IP adresa odgovarajućeg hosta registrovanog za taj domen i ovo pridruživanje beleži se na
posebnim serverima, koji se nazivaju serveri za imena domena (engl. domain name server, DNS). Domeni ce
sastoje od nekoliko delova razdvojenih tačkama i organizovani su hijerarhijski. Na primer, domen
www.matf.bg.ac.rs ukazuje da se server nalazi u Srbiji (.rs), da je deo akademske mreže (.ac.rs), da je u Beogradu
(bg.ac.rs), da je na Matematičkom fakultetu (.matf.bg.ac.rs) i da je u pitanju centralni veb-server
(www.matf.bg.ac.rs). Poslednji deo domena često ukazuje na zemlju u kojoj je domen registrovan. Veliki broj
domena nije vezan za zemlju, već ukazuje na tip organizacije u čijem je vlasništvu domen (na primer, .com je
komercijalni domen koji može svako da zakupi, .org uglavnom koriste neprofitne organizacije, .edu koriste
obrazovne institucije, .aero koriste avio-prevoznici i aerodromi).
Internet je ima kompleksnu istoriju i teško je odrediti jedinstven događaj ili datum koji je obeležio njegov
nastanak.

2. Dobavljači interneta i tehnologije pristupa internetu
Da bi računari i privatne i poslovne lokalne mreže mogli da se povežu na internet, obično se koriste usluge
kompanija koje nazivamo dobavljači interneta ili internet provajderi. Deo infrastrukture interneta između host-
računara (na primer, kućnog računara) i prvog rutera (obično smeštenog kod dobavljača interneta) naziva se
lokalna petlja (engl. local loop) ili poslednja milja (engl. last mile). Iako predstavlja mali deo geografske razdaljine
koju podaci prelaze, ona je često usko grlo u komunikaciji. Naime, da bi se smanjili troškovi postavljanja novih
telekomunikacionih vodova, komunikacija u ovom delu vrši se obično korišćenjem postojeće infrastrukture (fiksne
telefonije, uglavnom zastarele, ili kablovske televizije), i to analognim signalima. Ipak, promene na tom polju
polako se vide. Čak i u nerazvijenim zemljama provajderi nude različite pristupne tehnologije koje omogućuju brz,
stalan pristup internetu, tzv. širokopojasni internet (engl. broadband). Najznačajnije pristupne tehnologije danas
su DSL, kablovski i mobilni pristup internetu, dok bežični WiMAX pristup postaje sve popularniji.
Prilikom odabira pristupne tehnologije, u obzir treba uzeti tehničke mogućnosti lokacije (na primer, ponekad
telefonska infrastruktura ne dopušta da se koristi DSL) i ponudu internet dobavljača (u nekim krajevima je
prisutan veoma veliki broj dobavljača, dok je negde ponuda drastično manja). Pored cene, koja je često važan
faktor, prilikom uvođenja interneta treba razmotriti brzinu protoka podataka koja vam se nudi (ona se obično
iskazuje posebno za dolazni, a posebno za odlazni saobraćaj, pri čemu se najčešće prikazuje samo vrednost
dolaznog protoka, koja je znatno veća). Tarifiranje se vrši prema količini prenetih podataka (na primer, naplaćuje
se svaki preneti kilobajt) ili, sve češće, na mesečnom nivou, uz mogućnost prenosa neograničene količine
podataka (tzv. flat rate). Internet servis korisnicima se obično nudi u paketima. Svedoci smo integracije svih
telekomunikacionih usluga i danas se nude paketi koji kombinuju pristup internetu, kablovsku televiziju (sve češće
digitalnu HDTV) i fiksnu i mobilnu telefoniju.
Klasičan modemski pristup
Jedan od načina povezivanja kućnih računara na internet (danas u Srbiji uglavnom prevaziđen) jeste klasičan
modemski pristup uz korišćenje klasičnih parica fiksne telefonske mreže (engl. plain old telephone system, POTS).
Da bi ce uspostavila (privremena) veza sa internetom, potrebno je iz računarskog programa pozvati telefonski broj
provajdera (engl. dial up).
Fiksni telefoni sa telefonskim centralama povezani su paricama koje prenose analogne signale na koje se računar
priključuje preko modema, koji vrši analogno-digitalnu konverziju. Na drugom kraju veze, kod provajdera, modemi
su povezani na ruter uključen u internet. Fizičke karakteristike komunikacije kroz klasičnu telefonsku mrežu
ograničavaju brzinu komunikacije na nekoliko desetina hiljada bitova u sekundi (standardna brzina modema je 56
Kbps). Naime, pošto je fiksna telefonija namenjena isključivo prenosu glasa, a za dobro razumevanje glasa
dovoljno je preneti frekvencije između nekoliko stotina i nekoliko hiljada herca, u centralama su instalirani filteri
koji uklanjaju sve frekvencije van ovog opsega, smanjuju šum i poboljšavaju kvalitet govorne komunikacije. Ovim
je i prenos podataka ograničen na uski frekvencijski opseg, što znatno ograničava brzinu prenosa podataka.
DSL
Digitalna pretplatna linija (engl. digital subscriber line, DSL) jeste tehnologija za istovremeni prenos glasovnog
signala i digitalnih podataka preko parica fiksne telefonske mreže. Za razliku od klasičnog modemskog pristupa,
DSL ostvaruje stalnu vezu i nema potrebe za pozivanjem broja, a korisnici istovremeno mogu da telefoniraju i
prenose podatke. Da bi se se povećao frekvencijski opseg (a time i propusna moć), ne vrši se odsecanje
frekvencija van uobičajenih frekvencija ljudskog govora, čime se postiže da frekvencijski opseg veze zavisi samo od
dužine kabla (na dugačkim paricama dolazi do slabljenja visokofrekvencijskih signala). Zato DSL nije moguće
uspostaviti na mestima koja su fizički previše udaljena od telefonske centrale (DSL pristojne brzine obično se može
ugraditi na rastojanjima do 4 km). Frekvencijski raspon deli se na pojaseve i svaki pojas se nezavisno koristi za
komunikaciju (tzv. multipleksiranje deljenjem frekvencija, FDM). Jedan pojas se rezerviše za prenos glasovnog
signala, dva pojasa za kontrolu prenosa podataka, dok se ostali pojasevi (njih oko 250) koriste za prenos podataka.
Pošto se podaci obično više preuzimaju nego što se šalju, više pojaseva odvaja se za dolazni (engl. download) nego
za odlazni (engl. upload) saobraćaj. Ovakva organizacija naziva se asimetrična digitalna pretplatna linija (engl.
asymmetric DSL, ADSL). Brzina prenosa iznosi do nekoliko desetina Mbps u dolaznom i nekoliko Mbps u odlaznom

3. saobraćaju. Na korisnikovom kraju linije instalira se razdelnik (engl. splitter), koji prvi pojas usmerava ka
telefonskom uređaju, a ostale pojaseve ka računaru (ili ulazu u lokalnu računarsku mrežu). Između računara i
razdelnika nalazi se ADSL modem. Sličan uređaj (koji se naziva DSLAM), instalira se na drugom kraju žice (u
telefonskoj centrali). On prihvata podatke od velikog broja korisnika, objedinjuje informacije i šalje ih ka
provajderu.
Kablovski internet - HFC
Optičko-kablovske mreže (engl. hybrid fibre-coaxial) jesu mreže koje se zasnivaju na kombinovanom prenosu
podataka kroz optička vlakna i koaksijalne kablove koji se koriste za istovremeni prenos televizijskog signala,
radio-signala i digitalnih podataka. Ruter u centrali provajdera povezuje se optičkim kablovima sa čvorištima, koja
su dalje povezana sa korisnicima korišćenjem koaksijalnih kablova (obično već postojećih kablova kablovske
televizije). Na jedno čvorište povezuje se nekoliko stotina korisnika (obično stanari jedne ili više susednih zgrada).
Koaksijalnim kablovima prenose se radio i TV signal (danas često digitalni) i digitalni podaci. Veza sa računarom
ostvaruje se preko kablovskog modema. Slično kao kod DSL, korišćenjem FDM, frekvencijski opseg se deli na
pojaseve i neki pojasevi (obično manji broj) koristi se za odlazni saobraćaj, a neki za dolazni saobraćaj. Svi korisnici
povezani na čvorište dele komunikacioni kanal i dolazni paketi bivaju dostavljeni istovremeno svim kablovskim
modemima priključenim na čvorište. Stoga brzina prenosa može da varira u zavisnosti od aktivnosti priključenih
korisnika. Brzina dolaznog saobraćaja je do oko 100 Mbps, a odlaznog nekoliko Mbps (pod pretpostavkom da
čvorište nije preopterećeno).
Mreže mobilne telefonije
Razvoj mobilne telefonije karakteriše se generacijama. U prvoj generaciji vršen je analogni prenos glasa, u drugoj
digitalni prenos glasa i manje količine podataka (na primer, uvedene su SMS poruke), dok se u trećoj generaciji
vrši digitalni prenos glasa i velike količine podataka. Pristup internetu korišćenjem mobilne telefonije postaje sve
napredniji i rasprostranjeniji. Tehnologije treće generacije koje se danas najviše koriste su High Speed Packet
Access (HSPA), koje omogućavaju protok do oko 7 Mbps u dolaznom (HSDPA) i do oko 6 Mbps u odlaznom
saobraćaju (HSUPA). Protok zavisi od trenutne opterećenosti mreže.
Povezivanje računara na internet
Povezivanje računara na internet ne razlikuje se mnogo od povezivanja računara u lokalnu mrežu. Ako je lokalna
mreža priključena na internet, onda je obično dovoljno uključiti računar u lokalnu mrežu i on automatski ima
pristup internetu. U kućnim uslovima u Srbiji danas, osnovne pristupne tehnologije su ili DSL ili kablovski internet,
i prvi korak pri priključivanju računara u vašem domu na internet jeste da od internet provajdera zakupite pristup i
dobijete modem (DSL ili kablovski). U slučaju kablovskog interneta, koaksijalni kabl kablovske televizije prvo se
deli (korišćenjem razdelnika) i jedna grana kabla ostavlja se za prenos televizijskog signala i uključuje u televizor,
dok se druga grana uključuje u kablovski modem. U slučaju DSL, telefonski kabl takođe se deli razdelnikom i jedna
grana se uključuje u telefon, a druga u DSL modem. Od modema (bilo kablovskog, bilo DSL) sprovodi se UTP kabl,
koji se priključuje u računar (u slučaju da se na internet priključuje samo pojedinačni računar) ili u ruter (u slučaju
da se na internet priključuje kućna lokalna mreža). Nekada je modem koji dobijete od provajdera i svič ili ruter
(čak ponekad i bežični), tako da onda nije potrebno koristiti dodatne uređaje da biste uspostavili lokalnu mrežu.
Nakon povezivanja računara sa modemom (ili nakon uključivanja u kućnu lokalnu mrežu koja je povezana na
internet), internet se obično može odmah koristiti. Ponekad je potrebno izvršiti softversko podešavanje (na
primer, podesiti korisničko ime i lozinku). Internet provajderi daju detaljno uputstvo kako izvršiti povezivanje i
podešavanje i pružaju tehničku podršku (moguće je pozvati ih telefonom i postaviti pitanje).
Veb
Iako je zaživeo tek 1990-tih, znatno kasnije nego internet, danas je veb osnovni servis interneta.
Veb je sistem međusobno povezanih dokumenata - veb-stranica (engl. web page), koje sadrže tekst, slike, video-
snimke i drugi multimedijalni materijal. Veb-stranice su povezane korišćenjem veza, tj. linkova (engl. link), i
predstavljaju hipertekst (tekst koji je tako povezan da se delovima teksta može pristupiti praćenjem veza i koji se

4. ne mora čitati sekvencijalno - unapred određenim redom). Aktivirajući veze (obično jednostavnim klikom mišem)
korisnici prelaze sa jedne stranice na drugu. Za obeležavanje veb-stranica koristi se jezik HTML (engl. Hypertext
Markup Language), a za opis njihove vizuelne prezentacije koristi se jezik CSS (engl. Cascading Style Sheets).
Kolekcije stranica povezanog sadržaja nazivaju se veb-sajtovi (engl. web site). Stranice se čuvaju na veb-serverima
(engl. web server) i na zahtev klijenata prenose se na klijentske računare, gde ih prikazuju specijalizovani programi
pregledači veba, tj. veb-brauzeri (eng. web browser). Veb-sajtovima (stranicama, slikama i sličnim objektima)
pridružene su adrese (URI, uniform resource identifier). Stranicama ce pristupa ili direktnim unošenjem adrese, ili
praćenjem veza sa stranica istog ili drugih sajtova, često veb-pretraživača (engl. search engine), koji prikazuju
spisak stranica sa pojmovima koje korisnik pretražuje. Veb-stranice se najčešće prenose korišćenjem protokola
HTTP (engl. Hypertext Transfer Protocol). Svaki URI sastoji se od oznake protokola, domena ili IP adrese servera i
putanje do resursa na serveru. Tako, na primer, http://www.server.com/data/chart.pdf označava da se preko
protokola HTTP zahteva prenos datoteke chart.pdf, koja se nalazi na serveru pridruženom domenu
www.server.com u direktorijumu data.
Veb-stranice mogu da budu statičke (da prikazuju unapred pripremljen sadržaj, koji može samo da se pregleda) ili
dinamičke, tj. aktivne (podrazumevaju neku interakciju sa korisnicima).
Pregledači veba
Najkorišćeniji pregledači veba danas su Microsoft Internet Explorer, Mozilla Firefox, Google Chrome, Safari, Opera
itd. Verovatno ste svi do sada koristili neki od njih. Njihova upotreba je zaista jednostavna i nećemo je detaljno
objašnjavati. Pomenimo samo nekoliko osnovnih stvari.
Pregledači sadrže polje za unos adrese (engl. address bar), u koji se unosi URL stranice, odnosno sajta koji se želi
prikazati. Pored polja za unos adrese obično se nalazi i polje za pretraživanje (engl. search bar), u koje se unosi
termin koji se traži, nakon čega se aktivira pretraživač veba (moguće je odabrati različite pretraživače) i prikazuju
se rezultati pretrage. Neki pregledači (na primer, Google Chrome) nemaju posebno polje za pretraživanje, već se
upit unosi u polje za unos adrese. Može se prikazati više stranica istovremeno u posebnim karticama (tabovima).
Nova kartica se otvara prečicom Ctrl + T. Prikaz stranice (tzv. zum) najčešće se podešava prečicama Ctrl + + i Ctrl +
- . Moguće je i postaviti početnu stranicu (engl. home page), koja se automatski prikazuje prilikom uključivanja
pregledača. Pregledači čuvaju i istoriju posećenih stranica, što omogućava da se lako pronađu stranice koje su
nedavno bile posećene. Ovakve stranice se i pamte keširane na disku kako bi im se moglo pristupiti iz pregledača i
ako veza sa internetom nije uspostavljena (obično opcija Work offline). Moguće je snimanje veb-stranica na
lokalni računar da bi se mogle pregledati i kada nema pristupa internetu ili ako se stranica izmeni ili ukloni sa
servera. Ovo se radi na standardni način (File->Save ili prečicom Ctrl + S), pri čemu prilikom snimanja treba
odabrati da se sačuva cela stranica (obično opcija Web page - complete) da bi osim teksta bile snimljene i slike i
uključeni objekti. Moguće je i selektovanje i kopiranje teksta u programe za obradu teksta (prevlačenjem ili
korišćenjem klipborda). Slike se snimaju tako što se iz kontekstnog menija slike odabere opcija za snimanje
(obično opcija Save Image as).
Pretraživači veba
Veb sadrži enormnu količinu informacija i često je teško pronaći informaciju koja vam je potrebna. Veb prosto ne
bi funkcionisao bez savremenih pretraživača veba, od kojih je najkorišćeniji Google (http://www.google.com).
Veb-pretraživači sadrže komponentu koja se naziva pauk ili kroler (engl. spider, crawler), koja s vremena na vreme
preuzima stranice i skladišti ih. Tekst sa stranica se indeksira, tj. kreiraju se baze podataka koje svakom terminu
pridružuju spisak stranica na kojima se taj termin javlja. Pošto se termini javljaju na mnogo stranica, pre
prikazivanja korisniku potrebno je na neki način rangirati stranice i prvo prikazati najrelevantnije. Google je uveo
algoritam rangiranja stranica pod nazivom Page Rank, koji je u svojoj osnovnoj varijanti zasnovan na brojanju veza
koje vode ka stranicama (stranica će biti dobro rangirana ako ima veći broj ulaznih veza sa stranica koje su same
dobro rangirane). Danas se osim ovog osnovnog parametra za rangiranje koristi još veliki broj drugih.
Iako se pretraživanje vrši jednostavnim unošenjem reči u polje za pretragu, postoje neke tehnike kojima možete
poboljšati pretragu. Pretraživači uvek prikazuju stranice koje sadrže sve termine koje ste uneli. Kada želite da

5. precizirate pretragu, potrebno je da unesete više termina. Kod pretraživača Google, ako navedete reč ili frazu pod
navodnicima, tada se prikazuju samo one stranice koje sadrže tu reč ili frazu isključivo u tom obliku (ne pronalaze
se slične reči ili fraze). Ako se ispred reči stavi znak - prikazuju se samo stranice koje ne sadrže tu reč. Ukoliko se
stavi znak ~ prikazuju se i stranice koje sadrže sinonime te reči. Karakter * menja bilo koju reč u frazi. Ukoliko se
želi pretraga samo određenog sajta, pored reči koje se traže treba staviti direktivu site: (na primer, upit
matematika site:mpn.gov.rs pronalazi sva pojavljivanja reči matematika na sajtu Ministarstva prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja). Još neke kriterijume pretrage (na primer, period u kojem je određena stranica promenjena)
moguće je zadati korišćenjem opcije Search tools.
Forumi, blogovi, društvene mreže
Forumi (engl. internet forum, message board) su veb-sajtovi koji korisnicima omogućuju diskusiju (obično samo
na teme određene pravilima foruma). Diskusija je organizovana u tzv. niti (engl. threads) - neko započinje nit na
određenu temu postavljanjem prve poruke, a dalja diskusija na tu temu teče odgovaranjem na poruke iz te niti.
Blogovi (engl. weB LOG - blog) su svojevrsni lični dnevnici u kojima korisnici objavljuju svoja razmišljanja o nekoj
temi i dele ih sa javnošću. Korisnici čitaju članke koje autori bloga postavljaju i mogu javno da ih komentarišu i o
njima diskutuju.
Društvene mreže kao što su, na primer, Facebook, Twitter, Google+, Linkedln nastale cy sredinom prve decenije
21. veka i vrlo brzo su postale svojevrstan sociološki fenomen. Za manje od jedne decenije broj aktivnih naloga
porastao je na nekoliko milijardi. Društvene mreže korisnicima omogućavaju povezivanje i ostvarivanje kontakta
sa nalozima njihovih ličnih prijatelja i poznanika ili sa nalozima ličnosti iz javne sfere koje su im na neki način
zanimljive. Korisnici objavljuju statuse (kratke poruke koje sadrže tekst, slike, video-isečke, veze ka veb-
stranicama) i mogu da vide statuse svojih kontakata i tako budu obavešteni o dešavanjima u njihovom životu.
Statuse koji im se dopadaju mogu i javno označiti kao omiljene (kaže se lajkovati ih). Korisnici održavaju i svoje
profile - stranice na kojima upisuju svoje osnovne informacije (datum rođenja, detalje o obrazovanju i zaposlenju,
ljubavni status, omiljene knjige, muzičare), čuvaju svoje fotografije itd. Pojedinačne društvene mreže imaju svoje
specifičnosti. Na primer, Twitter je mreža za mikroblogovanje koja dozvoljava postavljanje statusa dužine najviše
140 ka- raktera, dok je Linkedln mreža koja se uglavnom koristi za poslovnu komunikaciju. Važan aspekt
društvenih mreža jeste privatnost korisnika i prilikom postavljanja statusa (na primer, fotografija svojih bližnjih)
treba imati u vidu da oni postaju vidljivi širokom krugu ljudi. Ukoliko ne želite da vaše informacije budu javno
vidljive, poželjno je da se podese tako da ih ne može videti niko osim kontakata koje ste sami potvrdili.
Broj korisnika društvenih mreža dokazuje da su one izuzetno jednostavne za korišćenje, pa se nećemo upuštati u
detaljno opisivanje načina njihove upotrebe.
Slobodne enciklopedije
Slobodne enciklopedije su danas najopsežniji i najdostupniji izvori znanja. Najznačajnija slobodna enciklopedija je
Wikipedia (http://www.wikipedia.org). Korisnici dobrovoljno popunjavaju njen sadržaj (engl. user generated
content) i svako može da kreira nove članke ili da ispravlja i dopunjava postojeće. Ovo, prirodno, rađa sumnju u
pouzdanost informacija, o čemu će biti više reči u nastavku. Wikipedia je dostupna na velikom broju jezika.
Najznačajnija i najobimnija svakako je verzija na engleskom, a postoji i verzija i na srpskom jeziku.
Geografski informacioni sistemi i internet mape
Geografski informacioni sistemi, skr. GIS (engl. geographic information system, GIS) jesu sistemi koji sadrže
geografske informacije: mape, satelitske snimke i baze podataka sa interesantnim geografskim tačkama (imena
naselja, ulica, pozicije prodavnica, stajališta i linije javnog prevoza). Komercijalni, profesionalni GIS sistemi postoje
već godinama, međutim, danas na internetu postoji određeni broj svima dostupnih sajtova koji prikazuju mape i
nude određene funkcionalnosti GIS sistema. Verovatno najznačajniji servisi ovog tipa danas su Google Maps
(http://maps.google.com) i još napredniji program Google Earth, Bing Maps (http://www.bing.com/maps/), a za
Srbiju PlanPlus (http://www.planplus.rs/) i mape B92 (http://mape.b92.net/). Najviše podataka uneto je za
najrazvijenije zemlje sveta (Sjedinjene Američke Države, zemlje Evropske unije), međutim, u novije vreme sve više
lokacija u Srbiji je mapirano i mape za Srbiju postaju sve korisnije.

6. Korisnici mogu da pregledaju mape ili satelitske snimke naše planete na različitim nivoima uvećanja (zuma), da
pretražuju mesta (na osnovu adrese ili da, na primer, pronađu sve supermarkete ili benzinske pumpe u blizini
nekog mesta), da pregledaju fotografije koje su korisnici postavili uz određene geografske lokacije i da traže
najkraći put između dve tačke, i to automobilom, javnim prevozom (ako su u sistemu prisutne informacije o
linijama javnog prevoza) ili pešice. Google čak nudi pregled ulica (Street View), tj. mogućnost virtuelne šetnje
ulicama svetskih metropola (naravno, potrebno je da Google na svojim serverima ima fotografije ulica određenog
grada, snimljene obično iz njihovog specijalnog vozila). Upotreba ovih sajtova je veoma jednostavna, tako da nisu
potrebna posebna uputstva za njihovo korišćenje. Kao i uvek, isprobajte mogućnosti koje nude i ne bojte se da
eksperimentišete.
U doba pametnih telefona opremljenih sistemom globalnog pozicioniranja (engl. global positioning system, GPS),
mape ce sve više koriste za određivanje trenutne pozicije, snalaženje na ulicama i putevima i davanje uputstava
kako najlakše stići do željene destinacije (obično uz govorna uputstva tokom puta). Za ovo se obično koriste
specijalne aplikacije, na primer, za operativni sistem Android, koje pristupaju istim bazama geografskih podataka
kao i klasične veb-aplikacije.
Elektronska trgovina i bankarstvo
Početkom novog milenijuma došlo je do ogromne ekspanzije poslovanja vezanog za internet, pre svega trgovine
preko interneta. Iako u Srbiji još nemamo utisak da ovaj vid trgovine prevladava, u drugim zemljama elektronska
trgovina sve više zamenjuje klasične oblike trgovine. Ili kompanije prodaju svoju robu i usluge pojedinačnim
kupcima - B2C (engl. business to customer), ili kompanije prodaju svoje usluge drugim kompanijama - B2B (engl.
business to business), ili prodavci pojedinačno prodaju svoju robu i usluge pojedinačnim kupcima - C2C (engl.
customer to customer). Mnogi sajtovi danas omogućavaju kupovinu, ali i prodaju različitih proizvoda. Kupovina se
realizuje tako što kupac robu i usluge plaća kreditnom karticom, pouzećem ili standardnom uplatnicom. Prodavac
robu isporučuje poštom ili nekom kurirskom službom.
Većina svetskih prodavaca usluga omogućava elektronsku trgovinu. Na primer, putovanje se danas može potpuno
organizovati preko interneta. Avionske, autobuske ili vozne karte najlakše se kupuju preko veb-sajtova
transportnih kompanija. Korisnik dobija elektronsku kartu, koju može da odštampa i uz pasoš se ukrca u avion,
autobus ili voz. Hoteli i hosteli takođe se mogu rezervisati preko njihovih sajtova ili, još bezbednije, preko nekog
poznatijeg sajta specijalizovanog za ovakve usluge. Potrebno je obratiti pažnju na to da se, u slučaju nedolaska,
uglavnom automatski naplaćuje puna cena smeštaja i zato obavezno otkažite rezervaciju ako odustanete od
putovanja.
Banke danas pružaju usluge elektronskog bankarstva. Nakon što se ulogujete na sistem, možete proveriti stanje
na računima, uplaćivati, isplaćivati i prenositi sredstva sa računa na račun. Veoma je korisna usluga elektronskog
plaćanja računa (popunjavanjem elektronske uplatnice čija polja odgovaraju opštoj uplatnici) jer sve možete
plaćati od kuće i ne morate čekati u redovima u pošti ili banci. Usluge elektronskog bankarstva se posebno
naplaćuju, ali ovo su obično manji iznosi (a i u klasičnom platnom prometu usluge se naplaćuju).
Prilikom korišćenja usluga elektronske trgovine naročito treba obratiti pažnju na sigurnost i bezbednost. S
obzirom na to da se radi o pravom novcu, nesmotrenost može imati veoma neprijatne posledice. Treba obratiti
pažnju na koji sajt unosite broj svoje kreditne kartice (poželjno je da sajt koristi HTTPS, a ne HTTP protokol).
Jednostavna a delotvorna metoda zaštite jeste ta da na bankovnom računu, koji je povezan sa karticom koja
dopušta plaćanje preko interneta, nikada ne čuvate više novca nego što planirate da u skorijem roku potrošite.
Ako koristite usluge elektronskog bankarstva, možete čak pre svake transakcije da prebacite tačan iznos novca sa
nekog od redovnih računa na račun vezan za karticu.
Elektronsko učenje
Elektronsko učenje (engl. e-learning) podrazumeva korišćenje informacionih tehnologija, veba i interneta u oblasti
obrazovanja. Sistemi za organizaciju učenja (engl. learning management systems, LMS) omogućavaju
nastavnicima da ostavljaju elektronski nastavni materijal svojim učenicima, organizuju testiranje, postavljaju
rezultate ispitivanja i slično. Poslednjih nekoliko godina postalo je popularno i obrazovanje preko masovnih

7. slobodno dostupnih kurseva na internetu (engl. massive open online courses, MOOC), koji se organizuju potpuno
elektronski (predavači ostavljaju snimke svojih predavanja, domaće zadatke, studenti rade zadatke i šalju ih u
predviđenom roku, zadaci se automatski pregledaju i po uspešno položenom ispitu polaznici dobijaju sertifikate).
U novije vreme i društvene mreže, forumi i blogovi sve više se koriste u obrazovanju.
Elektronska pošta
Elektronska pošta je jedan od najstarijih servisa interneta (čak je u nekom obliku postojala i pre interneta i mreža
koje su mu prethodile). U današnje vreme elektronska pošta ima tendenciju da skoro u potpunosti zameni
klasičnu poštu. Godišnje se razmeni više milijardi elektronskih pisama (kaže se i elektronskih poruka, engl. e-mail
messages). Da biste mogli da koristite elektronsku poštu, morate da imate nalog za elektronsku poštu (engl. e-
mail account) na nekom serveru, čime dobijate elektronsku adresu i elektronsko poštansko sanduče (engl.
mailbox), tj. mogućnost slanja i primanja elektronskih pisama. Naloge elektronske pošte obično obezbeđuju
kompanije (svojim zaposlenima), univerziteti (svom osoblju i studentima) i dobavljači interneta (svojim
klijentima). Usluga elektronske pošte može biti i besplatna, što obično važi za pristup elektronskoj pošti preko
veba, tzv. veb-mejl (engl. webmail), gde svako može da otvori nalog.
Elektronska adresa se sastoji od korisničkog imena i domena servera elektronske pošte, razdvojenih znakom @
(izgovara se „et”, a naziva i „majmunče”). Na primer, pera@server.rs je adresa korisnika sa korisničkim imenom
pera na serveru server.rs. Uz svaku adresu u pismu moguće je navesti i pravo ime (na primer, Pera Peric
<pera@server.rs>). Korisnici mogu direktno da kucaju adrese ili da ih kopiraju iz adresara, koji su obično ili
sastavni deo programa za rad sa elektronskom poštom, ili su tesno integrisani sa njima.
Za rad sa elektronskom poštom koriste se specijalizovani programi koji se nazivaju klijenti za elektronsku poštu
(engl. e-mail client) ili agenti za elektronsku poštu (engl. e-mail agent). Danas se sve češće koriste i pregledači
veba u slučaju veb-mejla), kao i aplikacije za rad sa elektronskom poštom na mobilnim uređajima.
Iako je u samom početku interneta bilo neophodno da i pošiljalac i primalac budu istovremeno prlključeni na
internet kako bi mogli da razmene poštu, to danas nije slučaj. Nakon slanja, pošta se skladišti naserveru primaoca
(u njegovom elektronskom sandučetu) i on može da joj pristupi kad god mu to odgovara. U slanje jedne
elektronske poruke obično su uključena četiri računara. Pošiljalac poruku priprema na svom računaru (bilo
korišćenjem nekog klijenta elektronske pošte, bilo korišćenjem pregledača veba i odgovarajućeg sajta). Od
trenutka kada uspešno dostavi poruku svom serveru, pošiljalac više ne mora da bude priključen na internet.
Server pošiljaoca zatim pokušava da dostavi poruku na server primaoca. Ako dođe do greške (nije moguće
kontaktirati server primaoca ili se utvrdi da na serveru ne postoji korisnik sa korisničkim imenom navedenim u
adresi primaoca), server pošiljaoca o tome obaveštava pošiljaoca tako što mu šalje izveštaj o grešci. Inače, poruka
se smešta u elektronsko sanduče na serveru primaoca i tamo ostaje sve dok primalac ne proveri svoju elektronsku
poštu. Tada se sadržaj poruke isporučuje sa servera primaoca klijentu primaoca.
Dva su osnovna pristupa organizovanja elektronske pošte. Stariji pristup podrazumeva da se sve poruke odmah
trajno prenose sa servera primaoca na njegov računar (klijent), da se brišu sa servera i dalje arhiviraju i organizuju
na tom računaru. Ovaj pristup se obično vezuje za korišćenje klijenata elektronske pošte (na primer, Microsoft
Outlook Express). Noviji pristup podrazumeva da poruke sve vreme stoje na serveru i tamo se organizuju. Ovaj
pristup se obično vezuje za korišćenje elektronske pošte preko veba. Mana novijeg pristupa je to što elektronsko
sanduče na serveru mora biti mnogo veće, a prednost je to što korisnik svojim porukama može pristupiti sa bilo
kog računara povezanog na internet.
Slanje elektronske pošte
Svaka elektronska poruka ima nekoliko delova.
• Adrese primalaca (engl. To:) čini lista elektronskih adresa primalaca (razdvojenih zapetama).
• Adrese primalaca kopije pisma (engl. Carbon Copy, CC:) služe da se kopije pisma dostave još nekome osim
glavnih primalaca. Iako nema suštinske razlike između navođenja adrese u polju namenjenom unosu

8. adrese primalaca, stavljanjem neke adrese u polje CC: jasno stavljate do znanja da on nije glavni primalac
pisma.
• Skrivene adrese primalaca kopije pisma (engl. Blind Carbon Copy, BCC:) služe da se kopije pisama dostave
i na ove adrese, ali tako da drugi primaoci poruke to ne vide.
• Adresa pošiljaoca (engl. From:), naravno, sadrži adresu onoga ko šalje pismo. Ovo polje često ima
podrazumevanu vrednost.
• Predmet pisma (engl. Subject:) jeste kratka informacija (u nekoliko reči) o čemu se u pismu govori.
• Telo pisma (engl. message body) jeste centralni deo pisma i sadrži tekst koji se saopštava primaocima.
• Prilozi pisma (engl. attachments) jesu datoteke (na primer, slike, PDF dokumenti) koje se šalju uz
elektronsko pismo. Pošto je telo svakog elektronskog pisma isključivo tekstualno, prilozi se ne smatraju
sastavnim delom teksta, već su samo prateći delovi. Veličina priloga koji se mogu poslati obično je
ograničena (nekoliko megabajta) i velike datoteke ne bi trebalo slati elektronskom poštom.
Slanje poruke uvek se sastoji od popunjavanja formulara (bilo u okviru dijaloškog prozora klijenta elektronske
pošte ili aplikacije za mobilne uređaje, bilo u okviru veb-stranice ukoliko se za slanje pošte koristi veb), koji sadrži
nabrojane parametre elektronske poruke. Adresa primaoca, predmet poruke i telo poruke najznačajniji su delovi i
oni su uvek direktno dostupni, dok ostala polja ponekad nisu odmah prikazana na formularu za slanje poruke.
Nova poruka se obično pokreće opcijom New Message ili Compose. Poruku je moguće kreirati i kao odgovor na
neku prethodnu poruku (opcija Reply, kada se odgovara pošiljaocu, ili Reply All, kada se odgovara i svim
primaocima). Poruka može da se kreira i tako što nekom prosleđujete poruku koju ste ranije poslali ili primili
(opcija Forward). U slučaju odgovaranja ili prosleđivanja poruke, običaj je da se deo poruke ili njen celokupni
sadržaj integriše u novu poruku. Da bi se sadržaj prethodne razlikovao od sadržaja tekuće poruke, na svaku liniju
prethodne poruke dodaje se karakter >.
Svako pismo, pa i elektronsko, trebalo bi da sadrži i potpis pošiljaoca. Često se program za rad sa elektronskom
poštom može podesiti tako da se na kraj svake poruke unosi neki unapred zadat tekst (obično vaši lični podaci).
Čitanje i organizovanje elektronske pošte
Svi programi za rad sa elektronskom poštom omogućavaju organizovanje elektronske pošte. Primljene poruke se
smeštaju u fasciklu koja se naziva Inbox, dok se poslate poruke smeštaju u fasciklu koja se naziva Sent. Korisnici
mogu da prave nove fascikle, da premeštaju i kopiraju poruke iz jedne fascikle u drugu i da definišu pravila na
osnovu kojih će poruke odmah po prijemu biti razvrstane u određene fascikle.
Ostali servisi interneta
Korišćenje udaljenih računara (Telnet, SSH)
Korišćenje udaljenih računara (engl. remote login) jedan je od najstarijih servisa interneta. Ovaj servis omogućava
korisnicima da se preko interneta prijave na udaljeni računar (obično server) i da ga nakon uspešnog prijavljivanja
koriste kao da je u pitanju lokalni računar. Korisnici tako dobijaju terminal kojim upravljaju udaljenim računarom
izdajući komande (najčešće korišćenjem komandne linije). Udaljeni računar prima komande i izvršava ih
korišćenjem svojih resursa, a rezultate šalje nazad klijentu, koji ih prikazuje u okviru terminala. Prijavljivanje na
udaljene računare obično koriste administratori sistema kako bi imali pristup serverima i mogli da ih
administriraju, kao i istraživači koji žele da svoje proračune izvršavaju na efikasnim računarima. Da biste mogli da
koristite udaljeni računar, neophodno je da imate nalog na njemu. Prijavljivanje na udaljeni računar obično se vrši
preko protokola Telnet i SSH koji je bezbedniji jer se prilikom slanja vrši enkripcija (šifrovanje).
Prenos datoteka (FTP)
Servisi prenosa datoteka i odgovarajući protokol (engl. File Transfer Protocol, FTP) veoma cy stari. Prenos
datoteka jedan je od klasičnih servisa interneta i datira još od ranih 1970-ih. Prenos datoteka se vrši između
klijentskog i serverskog računara i mogu se preuzimati i postavljati datoteke na server. Ovo se danas obično koristi
za postavljanje datoteka na veb-servere, kao i za preuzimanje velikih binarnih datoteka (za manje datoteke obično
se koristi HTTP protokol). Serveri koji čuvaju kolekcije datoteka obično se identifikuju domenom koji počinje sa ftp
(slično kao što se veb-serveri identifikuju domenom koji počinje sa www).

9. Skladišta datoteka
Danas pojedine kompanije korisnicima nude mogućnost da uskladište podatke u „oblaku”, tj. u skladištima,
takozvanim repozitorijumima (engl. repository), na serverima koji su u vlasništvu tih kompanija. Tako sa različitih
računara i uređaja uvek imate pristup svojim podacima, a sinhronizacija podataka sa serverima vrši se automatski.
Nakon instaliranja i unosa pristupnih parametara (imena i lozinke), u sistemu datoteka korisnika kreira se posebna
fascikla, čiji se sadržaj automatski sinhronizuje sa kopijom na serveru. Pod pretpostavkom da je računar
konstantno povezan na internet, svaka izmena nekog dokumenta u toj fascikli istovremeno se ažurira u skladištu.
Sadržajima u skladištu moguće je pristupiti i preko veba i aplikacija za pametne telefone.
Diskusione grupe
Diskusione grupe (engl. usenet) su distribuirani internet sistem za diskusije koji datira još od ranih 1980-ih.
Korisnici mogu da čitaju i šalju javne poruke. Poruke se smeštaju na servere (eng. news server). Diskusije su
podeljene u grupe (engl. newsgroup) po određenim temama i grupe se imenuju hijerarhijski. Na primer, sci.math
je grupa za diskusije na temu matematike, dok je alt.binaries.boneless grupa sa najvećim saobraćajem (više od
četiri milijarde poslatih poruka) koja se koristila za razmenu piratskog sadržaja. Diskusionim grupama pristupa se
korišćenjem specijalizovanog softvera (engl. newsreader). Obično su klijenti elektronske pošte istovremeno i
klijenti za korišćenje diskusionih grupa. Iako su u današnje vreme veb-forumi alternativni način diskusija,
diskusione grupe se u određenoj meri i dalje koriste.
Ćaskanje
Ćaskanje (engl. chat) korisnicima interneta omogućava uspostavljanje kontakta i razgovaranja na razne teme
razmenom poruka uživo (engl. online). Korisnici pristupaju sobama za ćaskanje (engl. chat room) i time mogu da
se uključe u grupnu ili privatnu komunikaciju. Ćaskanje je zasnovano na specifičnim protokolima (na primer, IRC) i
aplikacijama ili se koriste veb-sobe za ćaskanje. Instant poruke (eng. instant messaging) takođe mogu da se
podvedu pod ćaskanje. Osnovna razlika je u tome što se instant poruke predstavljaju direktnu privatnu
komunikaciju između dva učesnika, dok ćaskanje u užem smislu obično podrazumeva grupnu komunikaciju u sobi
za ćaskanje.
VoIP
VoIP servisi i programi omogućuju glasovnu i video-komunikaciju (telefoniranje i video-konferencije) između
udaljenih osoba preko interneta. Nakon što instalira program i otvori nalog, korisnik može da pronalazi svoje
poznanike (često na osnovu adrese elektronske pošte), a zatim i da poziva one koji su tog trenutka prijavljeni i
priključeni na ovaj servis. Iako se nudi i mogućnost razmene tekstualnih poruka (ćaskanja), servis puni smisao
dobija tek ako je vaš računar opremljen mikrofonom i kamerom. Moguće je povezivanje ovih servisa i sa
klasičnom telefonijom, međutim, ta usluga je komercijalne prirode.
Pravo i etika na internetu
Pravila ponašanja
Kao i u svakoj kolektivnoj ljudskoj delatnosti, i na internetu je poželjno poštovati određena pravila ponašanja. U
mrežnom okruženju, ova pravila se nazivaju netikecija (engl. network etiquette, netiquette). Iako su pravila
uglavnom neformalna i razlikuju se od jedne grupe korisnika do druge, postoje neke zajedničke smernice koje se
odnose na pristojnu elektronsku komunikaciju. Većina ovih pravila je u saglasnosti sa opštim pravilima ponašanja i
pristojna osoba poštovaće ih čak i da nije eksplicitno upoznata sa njima.
• Oni kojima se obraćate trebalo bi da znaju ko im se obraća. Poruke poslate elektronskom poštom trebalo
bi da sadrže vaš potpis, eventualno uz dodatne informacije o vašem trenutnom zanimanju, zaposlenju i
slično. Iako je komunikacija na forumima i blogovima često neformalnija i korisnici ne otkrivaju svoj pravi
identitet, već se kriju iza korisničkih imena i avatara, svaki forum ima svoja pravila i pre slanja poruka bilo
bi preporučljivo da se provere.
• Nije pristojno slati poruke koje korisnici ne žele da prime, tzv. spam (engl. spam). Masovno spamovanje je
i zakonom kažnjivo.

10. • U diskusijama (na forumima, blogovima) poželjno je da se uvek držite teme diskusije i ne koristiti diskusije
za sopstvenu promociju, provociranje drugih, izazivanje sukoba itd. Poželjno je koristiti pristojan rečnik,
nije pristojno psovati, vređati druge, svađati se (ali argumentovana, pristojna razmena suprotstavljenih
mišljenja uvek je dobrodošla).
• Neki forumi i blogovi eksplicitno preporučuju korisnicima poštovanje pravopisa. Pisanje ISKLJUČIVO
VELIKIM SLOVIMA smatra se ekvivalentom vikanja i stoga se ne smatra pristojnim.
Zaštita autorskih prava
Internet je medijum pogodan za širenje svih tipova informacija. S obzirom na to da nadilazi nacionalne granice i da
je u javnom vlasništvu, kontrola sadržaja koji se na internetu deli nije striktna i preko interneta je moguće
neovlašćeno distribuirati digitalni sadržaj koji podleže nekom obliku zaštite autorskih prava. Kao što smo već i
ranije diskutovali, ovo je duboko nemoralna i nelegalna aktivnost i ne bi je trebalo upražnjavati.
O pouzdanosti informacija
Informacije uvek treba uzeti sa dozom rezerve. Glavni način da se poveća pouzdanost neke informacije jeste taj da
je proveri (rediguje) što više stručnih lica. Čak ni činjenica da je neki tekst prošao stručne recenzije ne garantuje da
je sve što je u njemu napisano tačno, pouzdano, aktuelno i nepristrasno (činjenice se s vremenom menjaju, nešto
može da zastari, autor i recenzenti mogu da se nađu u zabludi, tekst može da bude ideološki obojen i tome slično).
Veći deo sadržaja na internetu nije prošao nikakvu nezavisnu proveru. Autori na svoje lične stranice, blogove i
forume mogu da postavljaju sadržaj kakav god žele i time se pouzdanost ovakvih izvora dovodi u pitanje.
Međutim, internet je toliko raznorodan da se ovo ne može tvrditi za sav sadržaj. Na primer, na internetu se
objavljuju i mnogi naučni časopisi, u čijoj je izradi proces provere izrazito striktan. Naročito veliku polemiku izaziva
sadržaj koji dobrovoljno kreiraju korisnici (pre svega najveća slobodna enciklopedija - Wikipedia). Iako se članci
objavljuju čim ih neko napiše, nakon objavljivanja i nakon svake izmene članke rediguju dobrovoljci. Tako se članci
koji sadrže očigledne materijalne greške veoma brzo ispravljaju ili uklanjaju (ako biste pokušali da napravite neku
pogrešnu izmenu, videli biste da bi ona veoma brzo bila ispravljena).
Stručnost dobrovoljaca nije proverena kao kod komercijalnih enciklopedija, ali po pitanju važnih i popularnih tema
i članaka obično se sakupi dovoljan broj ljudi koji poznaju oblast i njihov konsenzus može da ukaže na ispravnost
prikazanih činjenica. Oko sadržaja iz oblasti egzaktnih nauka (matematike, fizike, računarstva itd.) obično nema
velike polemike i sadržaj je najčešće precizan i tačan. Sadržaj iz oblasti društvenih nauka (na primer, istorije)
obično je podložan različitim tumačenjima i tu se konsenzus teže postiže. Međutim, sporna mesta obično se
obeležavaju i čitaoci se upozoravaju na njihovo postojanje.
Možemo zaključiti da prilikom korišćenja informacija uvek treba razmisliti i proveriti koliko su te informacije
pouzdane, ko ih je objavio, odakle su preuzete, da li su i kako redigovane. Uvek je dobro proveriti različite izvore,
sagledati stvari iz različitih uglova i kritički preispitati informacije. Ovo nikako ne znači da treba izbegavati
preuzimanje informacije sa interneta (jer je internet svakako najpraktičniji i najširi izvor informacija), već samo
treba obratiti pažnju na njihovu pouzdanost.

11. Ko želi da zna više?
IP protokol ima različite verzije. U okviru trenutno preovlađujuće verzije, IP adrese su predstavljene
tridesetdvobitno (međutim, često se prikazuju kao četiri dekadna broja između 0 i 255). Na primer, jedna IP
adresaje 147.91.66.20. S obzirom na veliki broj uređaja priključenih na internet, ova shema adresiranja nije
dovoljna (jer je sa 32 bita moguće adresirati tek nešto više od četiri milijarde uređaja), tako da nova verzija IP
protokola, IPv6, uvodi šire adrese.
Upravljanje domenima u Srbiji (.rs i .srb) vrši Registar nacionalnog internet domena Srbije (http://www.rnids.rs).
Domen se može registrovati (najčešće zakupiti na određeni vremenski period) preko dobavljača interneta.
Počeci interneta vezuju se za mrežu ARPANET, nastalu 1969. zbog potreba američke vojske i ministarstva
odbrane. To je bila jedna od prvih mreža zasnovanih na komutiranju paketa. Mreža raste tokom 1970-ih, stotine
velikih računara se povezuju i mreža od istraživačkog projekta izrasta u mrežu od praktičnog značaja za američku
vojsku. Početkom 1980-ih uvode se standardni protokoli TCP/IP, koji se koriste kao osnovni protokoli današnjeg
interneta. Godine 1983. vojni i civilni deo mreže ARPANET se razdvajaju, a kombinovana mreža počinje da se zove
Defense Data Network (DDN). Uspeh mreže ARPANET inspiriše ljude na univerzitetima da razviju NSFNet, mrežu
direktno zasnovanu na protokolima TCP/IP, kako bi omogućili povezivanje univerziteta koji nisu imali striktne
ugovore sa američkim ministarstvom odbrane. Ova mreža postaje uspešna tokom 1980-tih, spaja se sa civilnom
granom mreže ARPANET, ali i sa mrežama na drugim kontinentima (na primer, EuropaNet i EBONE u Evropi).
Sredinom 1980-ih ova zajednička mreža počinje da se tretira kao jedinstveni entitet - internet. S vremenom se
uvidelo da njeno finansiranje samo iz budžetskih sredstava nije moguće i dopušta se upliv privatnog kapitala, što
dovodi do razvoja mrežne infrastrukture.
Protok se danas obično izražava u megabitima po sekundi (Mbps), a ne u megabajtima po sekundi (MBps). Brzina
u MBps obično se dobija tako što se brzina u Mbps podeli sa oko 10 (jer se uz same podatke šalju i kontrolni
bitovi). Pri protoku od 1 Mbps video-zapis od oko 700 MB može se preuzeti za oko sat i po vremena. Povećanje
broja megabita u sekundi proporcionalno smanjuje vreme prenosa. U vreme pisanja ovog teksta osnovni paket
jednog dobavljača nudi protok od 2 Mbps (uz 256 Kbps u odlaznom saobraćaju), dok najbrži paket nudi protok do
100 Mbps (uz 4 Mbps u odlaznom saobraćaju).
Jedno vreme se za pristup internetu koristila ISDN tehnologija (koja je takođe koristila parice fiksne telefonije), ali
nju je danas potpuno potisnula ADSL tehnologija.
Starija tehnologija General Packet Radio Service (GPRS) omogućavala je protok od samo stotinak kilobajta u
sekundi i korišćena je za prenos podataka u okviru druge generacije (tzv. 2,5G). HSPA je unapređenje ranijih
standarda zasnovanih na tehnologiji Wideband Code Division Multiple Access (W-CDMA). Novija tehnolognja
Evolved HSPA (HSPA+) dopušta protok veći od 100 Mb/s.
Veb je koncipiran 1980-tlh u istraživačkom centru CERN. Razvio ga je Tim Berners-Li u okviru sistema koji
istraživačima omogućava jednostavno korišćenje i razmenu dokumenata. Sa grupom kolega Berners-Li je 1990.
godine kreirao prototip klijentskog i serverskog softvera i definisao prvu verziju HTTP protokola za njihovu
komunikaciju. Pojavljuje se i prvi pregledač, Mosaic. Popularnost veba i HTML-a raste i tokom 1990-tih velike
softverske kompanije proizvode svoje pregledače (Microsoft Internet Explorer i Netscape Navigator) i započinju
borbu za primat na veb-tržištu (ovaj period poznat je i kao period ratova pregledača). Da bi se kanalisao dalji
razvoj veba i koordinisali industrijski proizvođači softvera, 1994. Tim Berners-Li je formirao neprofitnu organizaciju
World Wide Web Consortium (W3C), koja okuplja nekoliko stotina akademskih stručnjaka i koja preuzima
kontrolu nad veb-tehnologijama. Danas se W3C smatra jedinim relevantnim telom za razvoj veba i njihove
preporuke se smatraju standardima.
Dinamika se veb-stranicama dodeljuje specijalizovanim programima - skriptovima (engl. script). Razlikuju se
skriptovi koji se izvršavaju na serveru (kada se klijentu šalju generisane HTML stranice) i skriptovi koji se izvršavaju
na klijentu (kada se klijentu šalje program ubačen u veb-stranicu koji se izvršava u okviru veb-pregledača). Za

12. pisanje serverskih skriptova koriste se jezici PHP, ASP.NET, JSP, dok se za pisanje klijentskih skriptova koristi jezik
JavaScript.
Neke mreže omogućavaju pristup internetu samo preko specijalnih proksi servera (engl. proxy server) i da bi se
mogao pregledati veb, potrebno je u pregledaču podesiti proksi adresu.
Neke stranice se prikazuju u vrhu pretrage jer su njihovi autori to platili, ali ove reklame su jasno obeležene i lako
se mogu prepoznati. Na redosled rangiranja ne može se uticati novcem. Autori veb-sajtova koriste različite
tehnike, poznate pod zajedničkim imenom SEO (engl. search engine optimization), da bi se njihovi sajtovi
pojavljivali među prvim rezultatima određenih upita.
Google vrši objedinjenu pretragu, odnosno na istoj stranici prikazuje pronađene stranice, slike, vesti i snimke koji
odgovaraju vašoj pretrazi. Naravno, moguće je i pojedinačno pretraživati ove kategorije sadržaja.
Neki od popularnih sajtova za rezervaciju smeštaja su http://www.booking.com, http://www.tripadvisor.com,
http://www.hostelworld.com, http://www.expedia.com.
Napad u kojem vam se neki sajt lažno predstavlja (često se trudeći da i po izgledu liči na neki poznati sajt) i traži
od vas da unesete lične podatke (lozinke, broj kreditne kartice i slično) naziva se fišing, tj. pecanje (engl. phishing).
Najpoznatiji LMS je sistem Moodle. Masovni kursevi se organizuju preko sajtova edX, Coursera, UDACITY, Khan
Academy, MIT OpenCourseWare itd.
Najznačajniji servisi za veb-mejl su Yahoo! Mail (http://mail.yahoo.com), Google mail, tj. GMail
(http://mail.google.com), i Microsoft Outlook, bivši Hotmail, (http://www.outlook.com). Ove kompanije pružaju
više servisa i korisniku je dovoljno da napravi samo jedan nalog da bi mogao svima da im pristupi. Tako, na primer,
jedinstveni korisnički nalog Google pruža mogućnost korišćenja i njihove elektronske pošte (GMail), paketa za
kancelarijskog poslovanje (Google Docs), društvene mreže (Google+), servisa za video-materijal (YouTube) itd.
Pravila pojedinačnih servera određuju koji sve karakteri mogu biti deo korisničkog imena. Obično su to samo ASCII
karakteri (velika i mala slova, cifre i eventualno podvlake i tačke). GMail, na primer, dopušta korišćenje tačaka, ali
ih potpuno zanemaruje, pa je adresa pera.peric@gmail.com isto što i adresa peraperic@gmail. com.
Najpoznatiji klijenti za elektronsku poštu su Microsoft Office Outlook, Microsoft Outlook Express, Apple Mail,
Mozilla Thunderbird, Lotus Notes, Eudora, alpine, elm.
Za slanje elektronske pošte koristi se protokol SMTP. Za primanje elektronske pošte ranije se koristio POP3, dok se
danas koristi napredniji IMAP, koji dopušta organizovanje poruka na serveru. Pre korišćenja klijenta elektronske
pošte obično je potrebno izvršiti njegovo podešavanje (unos imena i prezimena korisnika, njegove elektronske
adrese i adrese servera). Ove adrese su obično navedene u uputstvima koje vam dobavljači interneta daju (ili su
navedene na njihovom sajtu).
Elektronska pisma se šalju u tekstualnom (i to ASCII) formatu. I prilozi (koji obično nisu tekstualni) i tekst koji nije u
ASCII formatu moraju nekako da se kodiraju u ASCII obliku da bi mogli da se šalju uz pismo. Format elektronskih
pisama definisan je standardom koji se naziva Multipurpose Internet Mail Extensions (MIME). Stariji klijenti
elektronske pošte nisu podržavali ovakva kodiranja, tako da nije bilo moguće ispravno poslati karaktere koji nisu u
ASCII tablici. Danas su ovi problemi uglavnom prevaziđeni i savremena elektronska pisma mogu prilikom unosa da
sadrže i Unicode karaktere (međutim, i dalje se pre slanja ovi karakteri na neki specifičan način kodiraju ASCII
karakterima).
Da bi se omogućilo podešavanje izgleda pisma (fonta, veličine slova, boje teksta), podržano je slanje elektronskih
pisama u HTML formatu. Uz takva pisma obično se istovremeno šalje i njihova verzija u obliku čistog teksta (u
slučaju da primalac ne ume da tumači HTML). Iako su takva pisma „šarenija”, ona su veća i nose određeni
bezbednosni rizik - na primer, moguće je da vam neko pošalje lažno pismo formatirano tako da liči na neki poznati

13. sajt (npr. Facebook) sa poljem za logovanje i da time budete zavedeni da ukucate parametre pristupa, koji se šalju
napadaču.
Neki sistemi (na primer GMail) nude mogućnost pretraživanja vaše arhive pošte, kao i sistem oznaka (engl. labels),
koji omogućava obeležavanje poruka korisnički definisanim oznakama. Umesto da poruka bude smeštena samo u
jednu fasciklu, na ovaj način joj se mogu pridružiti različite oznake. Na primer, poruku u kojoj vam je drugar pisao
o koncertu koji je odslušao na ekskurziji možete označiti i oznakom „muzika” i oznakom „putovanja” i kasnije je
pronaći prema oba ova kriterijuma. Ovim se rešavaju problemi hijerarhijske organizacije podataka, o kojima je bilo
reči i ranije.
Za korišćenje udaljenih računara najčešće se koriste aplikacije kao što cy telnet (komandna aplikacija koja koristi
protokol telnet), PuTTY (aplikacija koja koristi protokole Telnet i SSH), OpenSSH, SSH Secure Shell Client (aplikacije
koje koriste protokol SSH) itd.
Mogućnost prenosa datoteka često je integrisana u programe za organizaciju datoteka. Na primer, u programu
Nautilus moguće ga ie ostvariti opcijom File -> Connect to server. Za prenos datoteka moguće je koristiti i
programe ftp (komandni program koji direktno primenjuje FTP protokol), scp (komandni program koji kopira
datoteke uz korišćenje enkripcije), GNU FTP, Windows Commander, veb-pregledače koji omogućavaju samo
preuzimanje datoteka sa FTP servera i slično.
Najpopularnija skladišta datoteka danas su Dropbox, Google Drive, Ubuntu One, Microsoft SkyDrive.
Primeri aplikacije za ćaskanje su Xchat i mlRC. Preteča instant poruka je UNIX program talk, koji je omogućavao
komunikaciju korisnika ulogovanih na isti server. Najpoznatiji servisi koji nude razmenu instant poruka su AOL
Instant Messenger (AIM), Microsoft MSN Messenger, Google Talk, Skype, ICQ... Postoje specijalizovane aplikacije
koje odgovaraju navedenim servisima (na primer, Microsoft Messenger). Postoje i aplikacije koje daju mogućnost
korišćenja različitih sistema za instant poruke (na primer, Pidgin). Instant poruke se danas mogu razmenjivati i
preko veba (na primer, GMail chat, Facebook chat). Društvene mreže (naročito Twitter) mogu da se razumeju kao
određeni vid ćaskanja.
Najpopularniji servis za glasovnu i video komunikaciju preko interneta je Skype, koji je danas u vlasništvu
kompanije Microsoft, zatim program Google Talk, Viber, WhatsApp itd.

14. Zanimljivost
Trgovina internet domenima bila je svojevremeno veoma unosna. Pošto se domeni dodeljuju onome ko ih prvi
registruje, u rano doba interneta pojedinci su registrovali domene za koje su pretpostavljali da mogu da budu
interesantni određenim kompanijama (na primer, domen www.mercedes.com sigurno je interesantan kompaniji
Mercedes), da bi ih kasnije za velike sume prodavali tim kompanijama. Jedan popularan domen prodat je za
neverovatnih 14 miliona dolara.
Često se dešava da se pogrešno identifikuju internet i veb. Veb je samo jedan od servisa interneta, tj. jedna
distribuirana aplikacija koja se izvršava zahvaljujući infrastrukturi interneta. Možemo reći da je internet omogućio
veb, a veb doneo neslućenu popularnost internetu.
Google je postao sinonim za pretraživanje veba, tako da je u žargon ušao glagol guglati ili guglovati. Poželjno je
napraviti jasnu terminološku razliku između pretraživača i pregledača veba.
Google prilikom rangiranja koristi više od 200 parametara, ali njihov spisak i uticaj na rangiranje je poslovna tajna.
U Velikoj Britaniji se dogodilo da je supruga šefa obaveštajne službe na društvenu mrežu nesmotreno postavila
slike sa večere na kojoj su bili prisutni poslovni saradnici njenog muža, čime je objavila identitet čitave mreže
obaveštajaca.
U trenutku pisanja ovog teksta, Wikipedia na engleskom jeziku sadrži više od četiri miliona članaka, a ukupan broj
reči je preko dve milijarde, što bi, kada bi se odštampalo, predstavljalo više od 1 700 tomova (bez slika). Poređenja
radi, najznačajnija klasična enciklopedija Britanika ima 32 toma. Članci su prepravljeni i dorađeni u proseku
dvadesetak puta. Wikipedia na srpskom jeziku trenutno ima oko 225 000 članaka.
Porastom dostupnosti GPS uređaja postala je popularna igra Geocaching (http://www.geocaching. com/). Igrači
širom sveta sakrivaju sitne predmete (na primer, novčiće, igračkice i slično) na najzanimljivijim mestima u
gradovima ili u prirodi i zadatak drugih igrača je da na osnovu koordinata i opisa pronađu skrivene predmete.
Svrha igre je da vas izmami u šetnju po prijatnim mestima. Pokušajte i vi! Ako u vašem gradu još nema skrivenih
predmeta, možete biti prvi koji će ih sakriti i objaviti koordinate, a neko će već doći da pronađe predmete.
Amazon (http://www.amazon.com) je kompanija koja se proslavila prodajom knjiga, ali osim knjiga danas prodaje
robu široke potrošnje i najveća je elektronska prodavnica. Iz Srbije takođe može da se kupuje na sajtu Amazon, ali
carine i troškovi špedicije ovakvu trgovinu čine neisplativom.
Ebay (http://www.ebay.com) je kompanija koja se proslavila aukcijama u kojima se kupci nadmeću za kupovinu
novih ili polovnih stvari. Danas nudi i uobičajenu kupovinu proizvoda po fiksiranoj ceni. Za razliku od kompanije
Amazon, koja prodaje proizvode (i time je B2C), Ebay je samo posrednik u trgovini između prodavaca i kupaca
(C2C).
PayPal je najznačajniji svetski posrednik u prenosu novca u elektronskoj trgovini (nažalost, zbog neusaglašene
zakonske regulative, Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj PayPal još ne posluje u punom obimu). Umesto da
direktno unose broj svoje kreditne kartice na sajt prodavca, korisnici usluga PayPal-a ovaj broj unose samo
jednom na sajtu PayPal-a, što znatno povećava bezbednost (jer prodavac ne može da zloupotrebi tuđu karticu).
PayPal omogućava i novčane transakcije sa inostranstvom.
U poslednje vreme popularni su sajtovi za grupnu kupovinu, koji omogućuju kupovanje razne robe i usluga sa
popustom.
Carbon Copy je doslovan prevod izraza indigo kopija. Ako bi majka od vas tražila da pošaljete pismo u kojem se
izvinjavate bratu, brata biste naveli kao glavnog primaoca pisma, a majku kao primaoca kopije (jer ona nije
primalac, već samo svedok vaše komunikacije).

15. U engleskom jeziku reč spam - spliced ham označava vrstu mesnog nareska. Upotreba ove reči za neželjenu
poruku potiče iz skeča „Letećeg cirkusa Montija Pajtona” o restoranu u kome se u svakom jelu korisnicima potura
i mesni narezak.
Ako dobijete poruku iz Nigerije u kojoj se tvrdi da ste nasledili milione dolara i da će vam biti uplaćeni samo ako
pošaljete podatke o svom računu, vrlo je verovatno da ste meta spamera. Ovakve poruke se obično šalju na
milione adresa i dovoljno je naći samo nekoliko naivnih korisnika da bi se ostvario profit. Spam poruke se obično
masovno šalju sa računara zaraženih zlonamernim softverom.
U internet žargonu, za osobu koja piše poruke koje nisu u vezi sa temom i uznemirava druge korisnike kaže se da
troluje (engl. troll). Za onog ko izaziva sukobe kaže se da flejmuje (engl.flame).
U elektronskoj komunikaciji, naročito putem mobilnih uređaja bez tastature, pravopisna pravila često se ne
poštuju. Prvi su na udaru interpunkcijski znaci, neke se reči skraćuju i slično. Na primer, u engleskom jeziku B4
označava before, 4UM - forum, OMG - Oh, my god, CU - see you itd.
Dešava se da potpuno izmišljeni članci dugo opstanu na sajtu Wikipedia. Ovakvi članci poznati su pod imenom
hoax. Tako je, na primer, preko osam godina postojao članak o izvesnom Rimljaninu pod imenom Gajus Flavijus
Antoninus, koji je navodno ubio Julija Cezara, što je apsolutna izmišljotina. Većina ovakvih podmetačina biva
uklonjena u roku od sat vremena, ali njih stotinak opstalo je i po nekoliko dana, pa i godina (spisak se može videti
na http://en.wikipedia.org/wiki/Wikipedia:List_of_hoaxes_on_Wikipedia).
Pre nekoliko godina internetom se raširila izmišljena vest koju su prenele i neke velike medijske kuće, a bila je
preuzeta sa satiričnog sajta Njuz.net. Naime, navodno je turista iz Srbije ubio ajkulu u Šarm el Šeiku tako što je
slučajno skočio na nju.