2. Сликање пејзажа је једна од тема у
сликарству и која подразумева
приказивање предела. До ренесансе
пејзаж је био само споредна тема која
је пратила друге главне теме, а од
ренесансе, постаје и он сам главна
тема у сликарству.
3. Свој врхунац сликање пејзажа
доживљава у 19. веку када су
пантеситичке и романтичне
представе омогућиле да та тема
постане равноправно заступљена
са историјским темама.
4. У романтичарском сликартву
разликују се два типа пејзажа:
херојски пејзаж и
идеални пејзаж .
5. Натуралистички приказ пејзажа био је
раширен још у античком сликарству
мада су елементи пејзажа често
стављани једни поред других на начин
назнака и скраћења и нису били у
стању да образују континуирану
целовитост слике.
6.
7.
8. Схватање пејзажа као
јединствене и засебне цјелине
слике тјесно је повезано са
идејно-историјским иновацијама
ране ренесансе као што је
развој централне перспективе.
9. Даљи развој просторно поиманог
пејзажа ишло је паралелно са
композиционим раздвајањем
предњег, средњег и задњег плана.
10.
11.
12.
13. У 19. вијеку сликарство пејзажа заузима
значајно мјесто. Значајни француски
сликари пејзажа друге половине тог
вијека били су Гистав Курбе и
ујметници барбизонске школе који су са
интимним пејзажем презентовали
реалистични поглед на природу.
14. На почетку 20. вијека Фердинанд
Ходлер и Ђовани Сегантини уздигли су
пејзаж у област симболичког што је у
сликама припадника група Плави јахач
и Мост и даље развијано са још
израженијом експресивношћу. У
цјелини се, међутим, може рећи да је у
20. вијеку значај сликања пејзажа у
великој мјери ослабио.