P10: Informacioni sistemi

1. 10.5. Развој информационог система
10.5.1. Животни циклус ИС
Велики организациони системи, као што
су системи предузећа, генерално се
развијају и одржавају кроз систематски
процес, познат као животни циклус
система, који се састоји од осам фаза
које су приказане на слици.
• покретање израде новог или
надоградња постојећег система
• планирање система,
• анализа система,
• пројектовање система,
• израда система
• тестирање система,
• инсталација и
• рад и одржавање система.

2. 10.5. Развој информационог система
10.5.1. Животни циклус ИС
Након одређеног периода коришћења
(са одржавањем по потреби),
информациони систем може бити укинут
или надограђен. У случају веће
надоградње, систем улази у други
развојни животни циклус. У случају
напуштања коришћења постојећег
система, животни циклус система се
завршава.
Шест фаза, од планирања до
инсталирања и распоређивања
компоненти система, представљају
фазе развоја самог система, а
последња фаза је дугорочна
експлоатација.

3. 10.5. Развој информационог система
10.5.1. Животни циклус ИС
Покретање израде новог или унапређење постојећег
информационог система јавља се као нужност у
пословању сваке модерне организације и најчешће је
изазвано важним променама било у окружењу
организације (тржиште, конкуренти, партнери или
законско окружење), било унутар саме организације.
Основни циљ планирања је да се утврди да ли је и
какав систем потребан на основу дугорочних планова,
стратешких иницијатива и анализе трошкова и
користи.
Анализа система даје детаљан одговор на питање:
„Шта ће нови систем радити?“
Следећа фаза, пројектовање система, резултира
опсежним пројектом како ће нови систем бити
организован.

4. 10.5. Развој информационог система
10.5.1. Животни циклус ИС
Затим следе фазе израде (програмирања) и
тестирања, у којима се појединачни софтверски
модули система се развијају, тестирају и интегришу у
јединствен радни систем. Даљи нивои тестирања
обезбеђују континуирану контролу квалитета.
Инсталација укључује коначно тестирање система у
радном окружењу и конверзију организационих
операција на нови систем као и интеграцију са другим
системима који су већ постављени. Касније фазе
развоја укључују активности имплементације као што
су обука корисника и модификација организационих
процеса у којима ће се систем користити.
Током експлоатације система, систем се контролише у
раду и одржава према захтевима и потреби.

5. 10.5. Развој информационог система
10.5.2 Методологије развоја информационих система
Пројектовање и развој информационих система је сложен и дуготрајан
процес који се извршава систематичном применом изабране из скупа
постојећих методологија.
Методологија развоја информационих система представља скуп
процедура, поступака (техника), документације и алата који
помажу при пројектовању и реализацији информационих система.
Методологије за развој информационих система, поред осталог имају
задатак да учине ефикаснијом примену информационих технологија и
софтверских алата и тако побољшају процес развоја. Процес развоја
се побољшава применом стандарда. Стандардизацијом се
побољшавају спецификације система и олакшава коришћење и
одржавање.

6. 10.5. Развој информационог система
10.5.2 Методологије развоја информационих система
Од примењене методологије знатно зависи процес развоја
информационог система. Развојна методологија омогућава да се процес
развоја може контролисати и да се може идентификовати свака фаза и
сваки корак развоја. Одабрана методологија треба да покрива цео
животни циклус развоја информационог система и да осигура да се
реализује информациони систем у предвиђеном року и са прихватљивом
ценом.
Добре методологије специфицирају како ће се пројекат раставити на
фазе, који ће се задаци решавати у свакој фази, када и под којим
околностима ће се решавати, који ће се излази генерисати, који ће се
кадрови ангажовати, како ће се контролисати пројекат, која ће се
ограничења примењивати, који ће се алати користити у свакој фази и
како ће се обучити корисници.
Методологије не одговарају подједнако свим ситуацијама пројектовања
информационих система. Једна методологија може одговарати једном
предузећу а другом не.

7. 10.5. Развој информационог система
10.5.2 Методологије развоја информационих система
Неке од најважнијих методологија и модела за развој
информационих система су:
1. Модел водопада (Waterfall)
2. Итеративно-инкрементални модел
3. Еволутивни модел
4. Брзи развој апликација (RAD, Rapid Application Development)
5. Модел усмерен на поновну употребу (Reuse-oriented)
6. Модел агилног развоја софтвера

8. 10.5. Развој информационог система
10.5.3. Модел водопада (Waterfall)
Полазну основу савремених приступа пројектовању ИС представља
традиционална методологија развоја ИС коју представљамо преко
модела водопада (waterflow) и још се зове и модел животног циклуса
развоја ИС.

9. 10.5. Развој информационог система
10.5.3. Модел водопада (Waterfall)
Модел водопада дефинише процес развоја софтвера као низ каскадних
временски одвојених активности које се односе на развој целог система
и на следећи развојни корак прелази се тек кад се потпуно заврши
претходни.
Активности које следе једна за другом су: дефинисање стратегије,
анализа постојећег стања, пројектовање, апликативно
моделирање, увођење и одржавање.

10. 10.5. Развој информационог система
10.5.3. Модел водопада (Waterfall)
Предности овог модела су у томе што је могуће једноставно праћење
стања у којем се софтверски процес налази и добро је прихваћен од
руководства јер дозвољава да се софтверски пројекат планира по
истом принципу као остали.
Значајне мане овог модела су што је у пракси тешко раздвојити фазе
развоја па долази до накнадног откривања грешака и враћања у
претходне фазе. Такође, резултати посла нису доступни корисницима
све до фазе тестирања, самим тим није могућа корекција евентуалних
грешака у раним корацима и након целог процеса може се установити
да постоје грешке које су тешко отклоњиве.
Свака од фаза развоја на приказаном моделу се примењује на систем у
целини и секвенцијално следи претходну у потпуности комплетирану.

11. 10.5. Развој информационог система
10.5.4. Итеративно-инкрементални модел
Модел инкременталног развоја подразумева да се систем развија кроз
више итерација, и свака појединачна итерација већ реализованом делу
система додаје сасвим нови део - инкремент. Избор модела за развој
појединог инкремента унутар итерације није ограничен. На слици је
приказан изглед овог модела.

12. 10.5. Развој информационог система
10.5.4. Итеративно-инкрементални модел
Приступ је заснован на реализацији иницијално малих делова
софтверског пројекта који допуштају да се грешке и проблеми рано
открију.
Предност оваквог процеса је што дозвољава да се циљеви остваре и
ако корисник не зна како да дефинише шта хоће. Такође, предност је и
што је процес довољно транспарентан за менаџере – јасно је до којег
инкремента се стигло.
Корисници не морају дуго да чекају да би добили први инкремент који
задовољава њихове најбитније потребе и рано су у прилици да
конкретно провере и верификују основну концепцију целог посла.
Основне мане овог модела су у томе сто је често веома тешко поделити
корисничке захтеве. Предност је што је овај процес добро
документован, тачно је дефинисано шта се у којој фази добија и у
потпуности је подржан софтверским алатима (сада већ разних
софтверских кућа) и темплејтима.

13. 10.5. Развој информационог система
10.5.4. Итеративно-инкрементални модел
Овај модел се такође назива „предпланирано побољшање производа“,
започиње са датим скупом захтева а врши развој кроз више етапа. Прва етапа
обухвата део захтева, следећа етапа додаје још захтева, и тако даље, док се
систем не заврши. Током сваке етапе, извршавају се неопходни процеси,
активности и задаци, нпр. анализа захтева и архитектура могу се извршити само
једном, док су детаљно пројектовање софтвера, софтверско кодирање и
испитивање, софтверска интеграција и квалификационо испитивање софтвера,
извршавају током сваке етапе.
У овом приступу, док се свака етапа развија, активности и задаци процеса
развоја примењују се заредом, или делимично паралелно са преклапањем. Када
се узастопне етапе развијају делимично истовремено, активности и задаци
процеса развоја могу се применити паралелно, у свим етапама.
Фактори ризика које је неопходно узети у обзир приликом примене овог приступа
су да захтеви нису добро схваћени, да се очекују брзе промене у технологији
или у захтевима, као и да су средства на дуже време ограничена.
Предности овог приступа су ситуацијама када је потребно брзо оспособљавање
система, када је могуће и потребно да међупроизвод буде расположив за
коришћење и када је потребно да се средства обезбеђују инкрементално.

14. 10.5. Развој информационог система
10.5.5. Еволутивни модели
Модели еволутивног развоја се најчешће појављује у два основна облика: као
еволутивни прототипски модел и као еволутивни модел спиралног развоја.
Еволутивни модел животног циклуса такође развија систем кроз етапе, али се
разликује од инкременталног модела животног циклуса утолико што
подразумева да у почетку захтеви нису у потпуности схваћени, и да не могу бити
дефинисани. У овом приступу, захтеви се делимично дефинишу унапред, а
затим се прецизирају, у свакој узастопној етапи.

15. 10.5. Развој информационог система
10.5.5. Еволутивни модели
Модел прототипског развоја предвиђа да се основу приближног описа
проблема развије иницијална верзија система која се показује кориснику. На
основу корисникових примедби, та верзија се побољшава, опет показује, итд.
Коначна верзија система се добија након довољног броја итерација. Унутар
сваке итерације, основне активности развоја се обављају симултано и не могу
се експлицитно раздвојити.
Прототип је пре свега радна верзија апликације (или једног њеног дела) која се
гради брзо и јефтино са намером модификовања. Развој прототипа је посебно
користан за развој корисничког интереса за информациони систем. Прототип се
предаје корисницима који раде са њим и износе своје сугестије у погледу
модификације. Током процеса учења, корисници и они који раде на развоју
откривају праве захтеве корисника.

16. 10.5. Развој информационог система
10.5.5. Еволутивни модели
Спирални модел је верзија која је врло
слична прототипском приступу.
Подразумева реални систем чији
информациони систем је могуће
надограђивати у више пролаза.
Овај модел је први описао Бари Боем (Barry
Boehm, 1935-2022) у свом раду из 1986.
године који се зове „Спирални модел
развоја и побољшања софтвера“. У овом
раду представљен је дијаграм који је
репродукован у многим наредним
публикацијама у којима се расправља о
спиралном моделу.
Боем описује спирални модел као
„генератор модела процеса“.

17. 10.5. Развој информационог система
10.5.5. Еволутивни модели
Инкрементални, водопадни, прототипни и
други процесни модели су посебни
случајеви спиралног модела који се уклапају
у обрасце ризика одређених пројеката.
Предности еволутивног модела су у томе
што он произведи брз одговор на захтеве
корисника и постоји могућност да се
спецификација постепено развија у складу
са све бољим корисниковим разумевањем
проблема.
С друге стране, коначни систем није добро
структуриран због сталних промена, и
непогодан је за одржавање. Модел је
погодан за развој веб сајтова као и за мале
системе с кратким животним веком,
поготово оне који имају нејасне захтеве.

18. 10.5. Развој информационог система
10.5.6. Брзи развој апликација (RAD, Rapid Application
Development)
Задатак овог модела је брзо програмирање (паралелни развој). Основна
претпоставка (и основно ограничење) су да систем има јасно окружење
као и да има малу сложеност (једноставан ИС).
Да би овај модел био успешан, пројектанти ИС морају да раде са крајњим
корисницима, морају да буду искусни у коришћењу потребних техника и
алата и област примене не сме да буде критична већ комерцијална.
Усвојен RAD модел животног циклуса обухвата следеће компоненте:
остварљивост, изучавање посла, понављање функционалних модела,
понављање пројектовања и израде и имплементација.
Аутори ИС идентификују прототипове, договарају се око распореда, а
затим стварају и прегледају прототипове. Сваки аспект овог циклуса је
под утицајем временског ограничења, са правилом три понављања за
почетно испитивање, пречишћавање и усклађивање.
Овај приступ се обично усваја када су нови системи потребни брзо, или
када је систем хитно потребан.

19. 10.5. Развој информационог система
10.5.7. Модел усмерен на поновну употребу (Reuse-oriented)
Овај модел полази од претпоставке да већ постоје готове и употребљиве
софтверске целине или делови претходно развијених система. Настоји се
да се нови систем у што већој мери реализује спајањем постојећих
делова, у складу са применом исте идеје у другим техничким
дисциплинама.
Предности овог модела су у смањењу количине софтвера који треба
развити, а тиме и потребног времена, трошкова и ризика јер се ослања
на проверене и тестиране делове софтвера.
Мане су што због компромиса у спецификацији систем обично у
потпуности не одговара стварним потребама корисника нити постоји
потпуна контрола над развојем система. Ипак, пошто је број готових
решења све већи, а захтевају се све краћи рокови, овај модел се све
више користи.

20. 10.5. Развој информационог система
10.5.8. Модел агилног развоја софтвера
Модел агилног развоја изграђен је на основу итеративног, али се заснива
на приступу који је више окренут директној комуникацији са људима. Овај
процес као свој примарни контролни механизам користи повратне
информације из регуларног тестирања сваког издања (верзије) софтвера.
Већина агилних метода покушава да смањи ризик развојем софтвера у
кратким временским интервалима, у итерацијама које трају једна до
четири недеље. Свака итерација је као минијатурни софтверски пројекат
који укључује задатке потребне да се реализује мини инкремент нове
функционалности: планирање, анализу захтева, пројектовање,
програмирање, тест и документовање.
Агилне методе као примарну меру напретка пројекта узимају софтвер
који ради и усмерене су на брзо прилагођење променама.