zoran

3. DZEK SLEJD
PHKSO
NIŠRO FORUM OOUR MARKETPRINT

4. EDICIJA VESTERN ROMANA
S E J N
Broj: 29
Glavni i odgovorni urednik;
Svetozar TOMIC
Urednik:
Zorka ClRlC
Naslov originala:
Jack Slade
A VERY SPECIAL RANCH
Recenzija: ,Tomislav KETIG
Prevod i adaptacija:
Tomislav KETIG
Lektor:
Zorka CIRIC
Tehnički urednik:
Ferenc BARAT
Naslovna strana:
Ferenc BAHAT
Korektori:
Marija BURANJI
Irena GALAMBOS
Štampa: 5. 10. 1981. godine
Tržište: 10. X 1981. godine
Izdaje i Štampa NlSRO FORUM — OOUR MARKETPRINT, Novi
Sad, Vojvode Mišića 1. Glavni i odgovorni urednik: Svetozar TO­
MIC; Urednik: Zorka CiRiC; Naslov originala: Jack Slade: A VERY
SPECIAL RANCH; Copyright: 1976. by Towe Publications INC, pre­
ma ugovoru sa GPA iz Minhena.
Oslobođeno osnovnog poreza na promet, mišljenjem Pokrajinskog
sekretarijata za obrazovanje, nauku i kulturu SAP Vojvodine, broj
413-12/79 od 28. II 1979. godine.

5. Sa sedlom o ramenu i puškom u ruci stajao je Sejn na
ivici puta, sačekavši da poštanslia kočija krene dalje. Vozar
se žurio. A li, takav je i bio njegov posao. Sejn je bio jedini
koji je sLšao, a novih putnika nije bilo. Prašina obavi za­
padnjaka. Onda njegov pogled pade na drugu stranu ulice.
D va m uškarca stajala su tamo u senci nastrešnice i po­
sm atrala ga. Prosto je osećao da oni s njim nešto snuju.
Samo nije znao Sta.
Ona dvojica nisu bili sami. Iznenada, oseti pritisak re-
volverske cevi u leđa.
— Činite šta vam kažem, Sejne, ili će praštati — pro­
m rm lja tip iza njega. — Vidite li onu berbernicu preko?
Tamo ćete ući.
Zapadnjak pogleda u tom pravcu. Berbernica mu je
izgledala zatvorena.
Tip za njegovim leđima izvukao mu je ,,kolt” iz opa-
sača i pušku iz ruke. Ona dvojica na drugoj strani ulice
nisu ga nijednog trenutka ispuštala iz vida..
Kad mu je onaj tip zario „kolt” u krsta, Sejn krenu.
Sta su hteli ovi ljudi od njega?
Zapadnjak krenu preko ulice. Onaj čovek je išao tik
iza njega. Preko ruke nosio je ogrtač, tako da niko od
prolaznika nije mogao da vidi oružje.
Šerifova kancelarija ležala je u suprotnom pravcu. Ali,
i ona je Sejnu izgledala zatvorena.
— iSre hodaj prebrzo, Sejne! — opomenu ga pratilac.
Zapadnjak je i dalje bio radoznao šta od njega hoće.
I pored najbolje volje, on to sebi nije mogao da predstavi.
Brigada Sedam poslala ga je u Feniks da na od Brigade
stečenoj zem lji između Slane i Džila reke podigne stočar­
ski ranč. Brigadi Sedam su bila drastično smanjena sred­
stva za delatnost od strane m inistarstva i zato se ona tru­
dila da stekne sopstvena. Prodaja stoke sa sopstvenog ranča
bila je jedna od takvih ideja. Pošto je to bila strogo čuvana
tajna, bilo je apsurdno tako nešto dovoditi u vezu s onim
što su ovi tipovi od njega hteli.

6. iririr 5 E J N kirir
Sejn zastade pred vratima radnje i osvrte se. Covek
iza njega bio je stariji od one dvojice lioja su se primalda
na deset koraka razdaljine. Bio je mršav. Uredno potkre-
sani brkovi davali su mu asketski izgled. II desnoj ruci,
prekriven ogrtačem, držao je „liolt” uperen u zapadnjaka,
Sejnov kolt zadenuo je za pojas, a u levoj ruci je nosio za-
padnjakovu pušku, cevi usmerene na dole.
Prolaznici su išli ispred njega i Sejna i za trenutak
su zaklonili drugu dvojicu. Sejn je reagovao munjevito.
Udario je tipa sedlom po glavi, odgurnuo njegov revolver
u stranu i izvukao mu svoj iz pojasa.
Pod težinom sedla, mršavi čovek pade na tlo. Prolaz­
nici su stajali u krug, svi sem onih koji su se kretali prema
revolveraši ma. Oni užasnuto odsl-cočiše u stranu i tada sev­
nu i prasnu u pravcu Zapadnjaka.
On se baci prema zidu i uzvrati vatrom. Meci revol­
veraša profijukaše pored njegovog lice i zariše se u zid.
A li, njegovi meci pogodiše. Jedan posrnu prema ogradi i
ispusti „kolt”, dok drugi polete napred i ispruži se licem
prema zemlji.
Sejn pođe ka vratim a berbernice i uskoci unutra. Vrata
nisu bila zatvorena, ali je radnja bila prazna. On bi'zo pro­
đe prostorijom, otvori zadnja vrata, a onda pretraži i dru­
gu, pa stiže do dvorišta. K rici s ulice prodreše preko krova
do njega. Videlo se nije ništa.
Dok se vraćao na ulicu, upade šerif u berbernicu. Uok-
viravala ga je gomila ljudi. Dotrčalo je sigurno stotinu
ljudi i mnogi su odmah pokazali na Zapadnjaka.
— To je on, šerife! — povika jedan stariji džentlmen.
— On je ustrelio jednog. Drugi je pobegao prema zvonari.
Sejn se osvrte. Njegovo sedlo i puška ležali su na tro­
toaru. Od mršavog nije bilo ni traga ni glasa.
Zapadnjak zadenu „kolt” u futrolu i saže se ka pušci
i sedlu. Šerif se na trenutak naže nad mrtvacem, a onda mu
priđe ozbiljnog i zatvorenog lica.
— V i ste pucali?
— Ja sam pre pet minuta stigao kočijom. Trojica su
me ovde uhvatila u klešta. Ja te ljude nikada ranije nisam
video, i meni još ni sada nije nimalo jasnije šta su oni od
mene hteli.
— I onda ste odmah pucali.
Šerif je bio oniži čovek od pedeset godina. Njegovo
široko lice se mrštilo.
4

7. ic'kkSEJN'k'kir
Zapadnjak nije morao da se brani. Mnogo prolaznika,
m uškaraca i žena, javilo se za reč i opisalo šerifu prepad.
— Dođite sa mnom u kancelariju da možemo načiniti
zapisnik — obrati se šerif Zapadnjaku i posla jednog m la­
dića po pogrebnika.
— Znate li ko je mrtvac? — upita Zapadnjak, korača­
jući kraj šerifa prema kancelariji.
Šerif ga odmeri pogledom.
— Razume se! Zove se Anton Mele.
O tključa kancelariju i pusti Sejna unutra. Ovaj položi
sedlo i pušku na klupu pod prozorom, pa skide šešir i obri­
sa znoj. Dan je bio izuzetno vreo.
— Kada poznajete čoveka, onda možda znate i šta su
ti ljudi hteli od mene?
Šerif ga ponovo odmeri.
— Teško mogu da zamislim. Ali, ako biste mi rekli
vaše ime i razlog zbog kojeg ste došli u Feniks, možda bih
ipak znao.
Sejn se namršti.
— Kako se zovete?
— Sejn! Kupio sam pašnjake od Salt rivera.
' To nije bilo sasvim tačno. Zem ljište je kupila Brigada
Sedam.. Ali, sve je moralo da ide na njegovo ime, jer B ri­
gada nije smela ni ná koji način da bude pomenuta.
— Pašnjaci južno od Salt rivera! — ponovi šerif pod­
rugljivo. — Tu teritoriju pedeset kilom etara dugačku i pe­
deset kilometara široku vi nazivate jednostavno pašnjacim a
južno od Salt rivera!
Sejn se cerio. On je dobro znao koliko je velika ta
zem lja. Ali, Brigada Sedam se nikada nije ni bavila sitni­
cama.
— Želim tamo da gajim goveda — obavesti šerifa.
— V i sami? — ¿ierif se namršti sa nev-cricom.
— Najm iću nekoliko ljudi.
Šerif zavrte glavom.
— Stvari nisu u redu u tom kraju. Sta tamo može da
vas snađe, u svakom slučaju, su teškoće. Velike teškoće.
Imam neko predosećanje za to.
— Kako? — iznenadi se Zapadnjak. — Zar nešto sa
kupoprodajnim ugovorom nije u redu? Da tamo ne živi
već neko?
— Ovde vam niko neće prodati ni jedno jedino grlo
stoke.

8. ★★★ S E J N 'kic'k
— Zašto ne? — raspitivao se Sejn, iako za to nije ni
bio zainteresovan. Krdo od pet hiljada goveda i više kola
punih drvene građe za zgrade ranča, nalazili su se već na
putu.
— Zato što vas ljudi ovde neće, Sejne!
— To nije nikakav odgovor na moje pitanje.
— Oni su suviše moćni. Oni će sve zgnječiti!
— Zašto me odgovarate? Ja poznajem taj kraj. Tamo
od Kočizovog vrem ena ne žive više Apači. U tom trouglu,
nije takođe podignuta nikakva farm a niti ranč. A ja ne po­
dižem tako veliko imanje samo zato da bih snabdevao me­
som Feniks ili možda još Tuson. Sto se toga tiče, možete
ovdašnje rančere da umirite. Ja ću svu stoku transportovati
železnicom na Istok, i prodati tamo klanicama.
Treba reći da su se o tome pobrinuli momci u Vašing-
tonu unapred, ne želeći da se ovde dolazi u sukob sa lokal­
nim rančerima.
— K ažete da poznajete taj kraj tamo? Otkud? — brun­
dao je šerif.
Zapadnjak sleže ramenima.
— Ja sam dosta često navraćao tamo.
Šerif ponovo zažmiri.
— I kako ste zaradili toliko novca, da ste mogli toli­
ko zem ljište da kupite?
— Dobio sam nasledstvo!
— Onda ste veliki srećković!
Sejn klim nu glavom.
— Tako i ja mi.slim.
— Ali, u poslednje tri godine niste bili ovde?
Zapadnjak malo razmisli.
— Tako otprilike.
— Od Kočizovih vremena tamo više ne žive Apači —
ponovi šerif Sejnove reči. — Tačno! Tamo napolju nema
nijedne farme, niti ijednog ranča. I to je tačno! A li, ono
što vi izgleda, ne znate, to je da tamo napolju postoji čitav
jedan grad!
— Sta?
— Gore u brdima! — objasni šerif. — Grad Džona
Gordona Banistera.
Sejn se namršti.
— Banditsko gnezdo?
— Moglo bi se reći! Banditsko gnezdo, utočište za pro­
8

9. ★★★Š E J N 'k'k'k
gonjene, sklonište za zločince svake vrste, a posebno ban-
doljerosi i komančerosi dolazi s vrem ena na vrem e preko
granice, kad ih dole, u Meksiku, ruralesi pritisnu uza zid.
Zapadnjak sede.
— Cigaru? — ponudi ga šerif.
Zapadnjak zavrte glavom. Računao je sa svim teško­
ćama, koje prati podizanje jednog ranča i uzgoj stoke, čak
i sa stočnom kugom, ali ne i sa takvim nečim.
Šerif je puckao dim.
— Morao bih, u stvari, da budem uz vas, ali, ja sam
protiv vas, Sejne! U svakom slučaju, dok ljudi ovde, u Fe­
niksu, žive i od grada Džona Gordona Banistera. Od kako
ovamo dolaze njegova kola da bi kupovala potrepštine, sva­
ka trgovina je postala dvostruko veća. A kovač je morao
da otvori još jednu radionicu i da zaposli pomoćnike. A li,
to još nije sve. V i ste, izgleda, veoma bogat čovek, Sejne.
Imate novca i zato ćete se boriti. To će biti pravi rat izm e­
đu vas i Džona Gordona Banistera. I ako vi ne napadnete
njega, napašće on vas, jer ćete s tim rančom približiti civi­
lizaciju i i;akone njegovom gradu.
— Ali, tu ste na kraju i vi! V i i ljudi iz Savezne m ar-
šalske kancelarije. Jedna stanica nalazi se i u Tusonu. Zar
oni ništa ne znaju o Banisterovom gradu?
— Svi to ovde znaju! — zareža šerif Ijutito. — A li,
sračunajte malo, koliko bi saveznih maršala bilo potrebno
da se oni ljudi gore razjure i to gnezno sravni sa zemljom.
— Onda mi je, znači, Džon Gordon Banister poslao onu
trojicu na vrat?
— Može biti, ali i ne mora. — Šerif sleže ramenima.
— Svako ovde, u Feniksu, ko je poslovno vezan sa Bani­
sterom, mogao je da pošalje te ljude.
— Ipak, vi poznajete m rtvaca! Za koga je on radio?
To bar morate znati.
— Ziveo je ovde, u gradu — odvrati predstavnik za­
kona. — A li, s vrem ena na vrem e sedmicama se nije pojav­
ljivao. Takvi ljudi smucaju se svuda. I poznaješ ih i ne po­
znaješ. I ona dvojica izgleda da su pripadale istoj sorti.
Pretpostavljam da je jedan od te dvojice bio brat ubijenog,
a drugi neki advokat. Od onih što nem aju sopstvenu kan­
celariju. Samo ih nazivaju advokatima.
Sejn klim nu glavom.
— Da, tako je to. — Ustao je. — Nisam uopšte imao
nameru da brda na istoku koristim za ispašu. Možda ćemo

10. 'k'kirSEJN'k'k'k
se Džon Gordon Banister i ja još sporazumeti. Ja ovde hoću
da gajim stoku, a ne da jurim bandite.
Šerif takođe ustade i isprati ga do vrata.
— Sejne! Verujete li vi zaista da Banister ne zna ko
ste vi? Vi ste se ovde godinama jurili sa ,,Vels Fargoom ” ,
a onda ste počeli da radile za Saveznu maršalsku kancela­
riju. To zna već svako dete. I sad se pojavljujete ovde i
kupujete veliki zem ljišni posed na teritoriji na kojoj se na­
laze banditi. Šta će Banister pomisliti o tome? Da ste vi
odgaj.ivač stoke, to će za njega biti nešto sasvim novo. Ja
vam, bar, u to ne verujem .
— A li, tako jeste! — potvrdi Zapadnjak i pruži mu
ruku.
II
Da stoka dođe ovamo i bude izgubljena, to svakako ne
bi obradovalo ni Brigadu Sedam ni Vašington. Zbog toga
se Zapadnjak još jednom uputio u poštu i obavestio B riga­
du Sedam o ovim nepredviđenim teškoćama za koje je upra­
vo saznao. Telegram je uputio, jasno, šifriran. Kome bi
ovde uopšte smeo da veruje? ,
Onda se uputi u hotel u kome je hteo da uzme sobu
za sledeću noć.
Senovito i prijatno sveže bilo je u hotelskom holu. P ri­
šao je recepciji, položio sedlo na pult i stavio ruku preko
njega.
— Molim sobu, ali, sa senovite strane! — reče.
Portir je bio oniži, postariji čovek s umornim očima
jazavičara. Zavrteo je glavom.
— Mi smo popunjeni. Do krova, mister Sejne. Stvarno
mi je žao.
— Odakle me poznajete?
Stari se nasmeši.
— Već mnogo dana znamo da dolazite u Feniks.
— I ko vam je naredio da me obm anjujete kako ste
popunjeni? Ja sam došao kočijom iz Tusona. Samo sam ja
sišao.
— Ja sam mu to naredila! — reče opori ženski glas
iza njega.
8

11. •k'k'k S E J N k^'k'ir
Zapadnjak se uspravi, okrete i lako odiže šešir.
B ila je to jedna smeđooka. Još je izgledala mlada i le­
pa. Bila je visoka i vitlia. Lice joj je bilo kao u Madone.
Ali, njen pogled mu se nije sviđao.
— Hotel pripada vama? — upitao je.
— Ja sam vlasnica, tako je.
— Cime se rukovodite kad mi otkazujete gostoprim­
stvo? Da li će i ljudi Džona Gordona Banistera morati da
traže drugi smeštaj?
— Jesam li vam dužna objašnjenja?
— Niste.
— No, dakle!
— Kod zvonare ima još jedan hotel — brbljao je por­
tir. — Mogli biste tamo da potražite, mister Sejne.
— Sačekajte! — reče žena neočekivano, ispruži ruku
i okrete se ka portiru. — D ajte mister Sejnu sobu broj
dvanaest. Moraće samo trenutak da se strpi. Gost koji je
tamo odseo odmah će sići. Džindžer može da vam pospremi
krevet u toku večere.
Bila je brineta. Nosila je crvenu haljinu sa dubokim
izrezom. Ona naglo prođe pored Zapadnjaka i iščeze u bla­
govaonici.
— Možete se već popeti — reče portir Sejnu i dade
mu ključ od sobe. — Taj gost je već pre pola časa otišao
suprotnom kočijom za Tuson. Sobaricu, Džindžer, poslaću
vam kasnije gore.
Sejn uze ključ i krenu uz stepenice. Zena se zvala Me.
„H otel kod M e” pisalo je velikim slovim a nad ulazom i on
je to pročitao.
Ušao je u sobu. Bila je vrlo prostrana. K raj prozora
je bio dupli krevet. Izgleda da zaista ništa drugo nije bilo
slobodno. Položi sedlo i priđe ogledalu koje je visilo na
zidu iznad umivaonika.
Tada se iza njega otvoriše vrata i Me uđe.
On se okrete iznenađeno.
Zatvorila je vrata za sobom i zurila u njega.
— Sejne, nisam ni slutila kakav si ti visok i zgodan
muškarac.
Prišao joj je, pogledao je i kad je oborila pogled uzeo
je u naručje. Poljubili su se. Usne su joj bile meke i vrele.
Imao je osećaj, kao da je već godinama poznaje.
— O, bože! — prošaptala je. — Izgleda da sam se u
tebe zatelebala.

12. 'kic'k Se j n
Izvukla se iz njegovog zagrljaja, prišla ogledalu i po­
pravila frizuru.
— Strpi se, dragi! Dođi posle večere u moj stan. Na­
lazi se odmah kraj tvoje sobe. Sad moram da idem. Gosti,
znaš!
Ona ga poljubi još jednom pa se udalji.
Sejn se smešio sam za sebe. Ovaj flert mu je baš do­
brodošao. I stoka i građevinski m aterijal mogu da stignu
tek kroz dve sedmice. Imao je, dakle, vremena, i ako bi
ga utukao sa Me, prošlo bi mnogo brže.
Sat kasnije, sreli su se u blagovaonici. Nasmešila mu
se zaljubljeno u prolazu i pomilovala mu ruku.
Posle jela, otišao je u igračnicu. Za ruletom sedelo je
dvanaestak ljudi. Većina ih je bila odmakle dobi i izgle­
da da su bili dobro snabdeveni novcern. Jedan krupije
vrteo je spravu. Me je stajala iza njega kad je ušao Sejn.
B ila je napregnuta tišina i čuo se samo zvuk kuglice koja
je poskakivala. Razgovor je vođen isključivo šapatom.
Me je držala ruke krupijeu na ramenima. Kada je
opazila Zapadnjaka, odmah ih je odmakla. To Sejnu nije
promaklo. K rupije je bio jedan bledi, koščati muškarac
crne kose. Zapadnjak ga je procenio na četrdeset godina.
Nosio je crno, dobro skrojeno odelo.
Između dve starije dame bilo je još jedno mesto slo­
bodno. Sejn se nakloni ljubazno desno i levo i sede. Me
mu priđe sa žetonima u rukama. Sejn kupi za hiljadu do­
lara. Ona ga krišom pogladi po potiljku, pogleda uperenog
u krupijea.
— Želim ti sreću! — prošaputa mu u uho i poljubi ga
brzo u trenutku kad se kuglica kotrljala, i svi za stolom
nepomično zurili u nju, a onda se okrete ka svom krupijeu.
Igralo se u visoke sume i naravno, mnogo i gubilo.
Sejn nije imao sreće. Izgubio je šest hilja'da dolara. A li, da
se na Me ne može osloniti, počeo je da oseća još kad je
ušao u ovu prostoriju. Počeo je da se koncentriše na igru,
i oslonio se na svoj sistem. I od toga je i ispalo nešto. K u g­
lica ga je slušala, dok nije zaradio dvadeset hiljada dolara.
Naravno, na račun ostalih igrača, koji su jedan po jedan
odustajali. N ajzad je ostao u igri sam protiv krupijea.
Sa ruletom nešto nije bilo u redu. Po Zapadnjakovoj
računici njegov dobitak morao je biti mnogo veći.
Neko vrem e igrali su sa promenljivom srećom. Onda
10

13. ■A'-fr-A' Se j n -k-kir
je krupije počeo besno da gleda Sejna, jer je ponovo gu­
bio. Sejn ga pogleda u oči i smehnu se.
— Isplatite me! — reče i pruži mu žetone.
Me rnu pruži novac.
— Čekaj na mene, dragi! — prošaputa.
On štavi novac u džep i priđe šanku da popije još je­
dan viski. Iza njega se praznila igračnica.
K rupije priđe šanku. Barm en mu bez reči smeša piće.
— V i igrate po sistemu, m ister Sejne?
— A vi ne? — nasmeši se Zapadnjak.
Kockar je samo zurio u njega.
— Mi ćemo još međusobno upoznati naše sisteme —
dodao je Zapadnjak, krećući. — Ostaču ovde neko vrem e.
Laku noć!
Kada se popeo na sprat, otvoriše se jedna vrata i Me
se pojavi na pragu. N jen stan se sastojao iz tri prostorije.
Bio je veliki i skupoceno name.šten. Nameštaj je poticao iz
Engleske. Na zidovim.a su visile slike američkih i evropskih
majstora.
Sejn se iznenađeno osvrtao i klimao s odobravanjem,
glavom.
— Ovako nešto sam video samo na velikim farm am a
na Jugu i preko u Meksiku. Posao sa Banisterovim gradom
zaista dobro ide.
Nasmešila se, ali suzivši oči.
— Šerif me je obavestio da su ovde u Feniksu poslovni
ljudi doživeli izvanredan uspon od kako Banister sedi tamo
gore, u brdima. Možda ću i ja stupiti s njim u poslovne od­
nose. Cim sam za to čuo, odmah sam pomislio na to da od
njega tražim najamninu. Grad se naime nalazi na mom
imanju. Poznaješ li Banistera?
Pogled joj je bio bezizražajan.
— Svi ga poznajemo.
— Dobro?
Gutala je.
— Ja ću ga sigurno takođe upoznati. — Uhvatio je za
podbradak i poljubio. — A li, nisam došao ovamo da s to­
bom razgovaram o Džonu Gordonu Banisteru.
— Rashladila sam jednu bocu šam panjca da proslavimo
tvoju pobedu — rekla je očevidno s olakšanjem.
— Novac mi može biti potreban — odvrati Sejn, klim -
nuvši glavom. — K o kao ja hoće ni iz čega da podiže ranč,
mora prvo da kupi stoku.
U

14. '★★★S E J N -kic-k
— Sedi. Dođi!
Uzela ga je za ruku i povela u drugu sobu. Tamo je
gorela samo jedna svetiljka koja je bacala crveno svetio.
Stolice su bile okupljene oko m.alog stola na kome je u ved-
rici s ledom stajala boca, a kraj njega čaše. Sejn otvori bo­
cu. Ispili su. Polako se smirivalo Sejnovo nepoverenje.
Ostao je pri ovoj prvoj čaši. Ni nju nije iskapio do
kraja. Pošto su stavili čaše na sto, zagrlili su se i poljubili.
K rv mu je zastrujala snažnije. Kada je odneo u spavaču
sobu, ponovo mu se vratilo sećanje da ga ona voli i strasno
žali.
III
Prošla su četiri dana. Noću je bio sa Me, a onda bi
danju dugo spavao.
Tik pred podne trećeg dana poštar mu je doneo tele­
gram. Zapadnjak se zatvorio u sobu i dešifrirao ga. Bio je
vrlo kratak i sažet:
„Postavite ranč na noge. U gradu če se nalaziti Džeson.
N jem u su data uputstva da vam pruži svaku moguću po­
dršku.”
Zapadnjak kresnu šibicu i spali telegram. O nekom
Džesonu on još nije čuo. Sigurno je to samo lažno ime.
Čekao je osam dana na tog momka. Noći je provpdio
sa Me. Za to vrem e se njegov dobitak na ruletu popeo na
osamdeset hiljada dolara, a da krupije, taj lukavi momak,
nij’e tome uopšte kumovao.
Posle tih osam dana, kupi on konja i odjaha prvi put
preko Salt rivera da obiđe zem ljište i potraži mesto na ko­
me bi mogao da podigne zgrade. Tri dana i tri noći zadr­
žao se tamo napolju, i samo se po sebi razum e da je bio
posmatran od ljudi Džona Gordona Banistera, iako su oni
to krili.
Sve što je našao, bili su tragovi kola, koji su od ušća,
južno od grada vodili preko pašnjaka ka brdima.
Kada se vratio u hotel, siđe mu Me niz stepenice u su-
12

15. 'k'k'k ŠEJNkit-ir
sret. Ostala je da stoji na poslednjoj stepenici i Ijutito ga
je gledala.
— Dugo si izbivao! — pozdravila ga je prekorno.
Sejn skide šešir i poljubi je.
— Ja hoću tamo napolju da uredim ranč. Onda mo­
ram jednom početi.
— Tri dana, Sejne! — prošaputala je i zakolutala svo­
jim lepim očima. — Umalo nisam um rla od čežnje za to­
bom.
— Sve ćemo nadoknaditi! — obeća. — Večeras!
— Od juče je ovde jedan m uškarac i čeka na tebe. Ne­
ki Džeson. Neki neprijatan tip. Verujem da sedi u baru.
— Reci mu da ću doći — zamoli je Zapadnjak, pomi­
lova je po licu i ode u svoju sobu.
Malo zatim, već se začu kucanje na vratima.
— Uđite samo! Otvoreno je — povika Sejn koji je
stajao kraj umivaonika i spirao prašinu s lica.
Osmehnu se iznenađeno i istovremeno malo razočara­
no’. Očekivao je nekog kočopernog momka, čoveka kadrog
da mu pomogne protiv tog banditskog gnezda.
A li, muškarac koji je ušao i predstavio se kao Džeson,
bio je onizak i suvonjav čovek od pedeset godina. Ipak,
izgledao je još dosta elastičan i istreniran.
Rukovali su se i seli.
— Ne smatram uopšte briljantnom ideju da me tražite
ovde, u hotelu — prim eti Sejn.
— A gde bih drugde mogao da vas tražim? Bio sam
dva dana imeđu Salt i Džila rivera, jahao onuda i tražio
ranč ili nešto što jednom treba da bude ranč.
— O, prokletstvo! — procedi Zapadnjak.
— Ja sam u ovom kraju poznat kao trgovac stokom —
nastavi Džeson. — Mi ćemo, dakle, razgovarati o govedima.
Zapadnjak klimnu glavom.
— Onda krenite sa pričom, Sejne!
— U stvari, ja zaista samo o govedima mogu s vama
da razgovaram — objasni Sejn. — Ovde čovek ne može da
očekuje mnogo, pa ni ja nisam bio oduševljen kad sam do­
bio naređenje da sam samcat podignem ranč.
— Onaj Banister je moj posao! — odvrati Džeson gru­
bo. — Ali, ja imam nalog da se obavestim od vas.
Sejn ispriča o svom dolasku i o razgovoru sa šerifom.
— To je praktično sve — dodao je — što znam.
13

16. ■k-kirSEJNiririr
Džeson ustade.
—* Ja ću vam isporučiti pet hiljada goveda. V i ćete
platiti, a sada idemo dole u bar hotela i izvešćemo tamo
posao načisto, kako je to u ovoj branši uobičajeno.
Zapadnjak krenu za njim. U baru je bilo malo gostiju.
Prišli su šanku i Džeson naruči piće.
— Dobili ste goveda po umerenoj ceni, m ister Sejne —
reče Džeson glasno i podiže čašu. — Ja ću vam rado ispo­
ručiti još. A li, ne otežite suviše. Cene rastu, i kažem vam
da će se na kraju popeti do nebesa.
Nazdravili su i ispili. Onda se snažno rukovaše. Dže­
son stavi šešir na glavu i izađe iz hotela.
— Sada su mi potrebni ljudi — okrete se Sejn ka bar-
menu. — Posao počinje.
Barm en zavrte glavom.
— Ne verujem da ćete ovde naći i jednog pomoćnika.
— Ja sam još pri novcu. Plaćam dobro!
Jedan od gostiju ustade i priđe šanku.
— Pođite malo u M ilerovu krčmu, m ister Sejne — po-
savetova ga. Tamo ćete naći ljude Siguran sam.
Svako u Feniksu znao ga je po imenu. Samo u početku
mu je to izgledalo komično. Zahvalio se za savet, i odmah
otišao tamo. Kada je posle pola časa ponovo izašao iz te
krčme, posedovao je petočlanu ekipu.
Već danima je imao osećanje da je Džon Gordon B a­
nister opozvao sve mere koje je trebalo da ga spreče. Kao
da je zauzeo stav iščekivanja. Možda je tome doprinelo i
Zapadnjakovo defanzivno držanje u Feniksu. A li, Sejn je
potajno verovao da za Banisterovo m irovanje treba samo
Me da zahvali.
Tri dana kasnije stigla su kola sa drvenom građom.
Kada su se dokotrljala u grad, Sejn se nalazio u svojoj ho­
telskoj sobi. Za njega je to bio siguran znak da rad počinje.
Sišao je i izašao na ulicu. Trenutak kasnije, pojaviše
se i ona petorica, koje je najmio u M ilerovoj krčmi. Za­
padnjak im opisa mesto tamo napolju gde je želeo da po­
digne zgrade ranča. Onda ta petorica povedoše kolonu kola
ka jugu, preko Salt rivera.
Zapadnjak ode do kolarske radionice i Džes Oven, ko­
me je pripadala radionica, odmah je izjavio da je spreman sa
svim svojim stolarskim m ajstorim a i pomoćnicima da ode
preko Salt rivera i da podignu zgrade. Nije se uopšte cenj-
kao sa Zapadnjakom.
li

17. ★★★S e j n ★★★
Sejn se vrati u hotel, osedla konja i ode do Me da se
oprosti od nje.
— Ovo je veliki dan za tebe — reče mu ona pomalo
tužno. — Nadam se da ćemo se često viđati.
— Ja ću u početku imati još dosta posla u gradu, i
kad mogu, ostaću preko noći.
Strasno ga je poljubila. Onda Sejn napusti grad. Još
se samo kratko zadržao u Ramboovoj trgovini dđ mu javi
da veliku narudžbinu, koju je izvršio pre nekoliko dana,
dostavi na ranč. A li, Rambo je već video kola sa građom
kako prolaze kroz grad, pa je odmah počeo s utovarom ro­
be. Jedna farm erska kola stajala su u dvorištu i dva služ­
benika su na njih tovarila sanduke i vreće.
Kada je nekolike časova kasnije stigao u uvalu u kojoj
je. odlučio da podigne ranč, ugledao je tamo brdo drvene
građe. Vozari : njegovih pet kauboja već su skoro istova­
rili sve. Okolo su ležali snopovi greda i dasaka, sanduci s
ekserima i staklom, rolne krovne lepenke i opet daske i
daske . . .
Još pre nego što se smrklo, vozari krenuše sa kolim®
nazad. Sejn podiže sa kaubojima šatore, koji su trebali da
po.služe za prvu priliku. Imali su tri prostrana vojna šato­
ra. U jednom će se sutra smestiti Džes Oven sa svojim
ljudima.
K orak po korak, krenulo je. Rambo je isporučio hranu.
Jedan od kauboja preuzeo je kuhinju. Dva dana docnije
stiglo je pet hiljada goveda koje je gonilo dvadeset m eksi-
kanskih vakerosa.
Predvodnik priđe Zapadnjaku da ¡se s njim obračuna
za stoku.
— Zar ne biste ostali sa svojim ljudim a? — upita Za­
padnjak stasitog Meksikanca. — Plaćam dobro.
— Žao mi je, senjor! Mi smo pod čvrstim ugovorom —
objasni Meksikanac i izvuče iz bisaga gvožđe za žigosanje.
— Izvolite, m ister Sejne. To mi je takođe dato za vas.
Sejn uze gvožđe u ruke, poče da ga vrti i zagleda, a
onda se namršti.
— Ovde nema nikakvo ,,S” .
— Više izgleda kao ,,G” — cerio se Meksikanac.
— Stvar pomalo liči i na vile — brundao je Zapad­
njak.
Predvodnik se nasmeja.
— Pa, i tako je. Ž ig sa znakom vila za đubre! No, do-
15

18. '•k'k'k Š E ’J N kk'k
bro. Moračete vašu stoku žigosati s leve strane vrata. Tako
je propisano.
Sejn opsova i pozva jednog od svojih kauboja, koji se
zvao Bil. Tutnuo mu je gvožđe u ruku.
— Počnite odmah sa žigosanjem — reče.
Bil je sa nevericom gledao prema velikom krdu, koje
je stoj alo oko stotina m etara od vakerosa.
— Nisu žigosana? — upita zaprepašćeno. — A li, nas
je samo petorica!
— Sa mnom smo šestorica — preseče ga Zapadnjak.
— Vakerosi neće da ostanu. Zato će jedan od nas mo­
rati da odjaše u Tuson da nađe još nekoliko ljudi.
B il je bezyoljno posmatrao gvožđe sa svih strana, a
onda se ponovo udaljio. Sejn pojaha sa M eksikancem ka
krdu da se obávesti o stanju fetoke. Goveda su bila dobro
negovana.
Dva časa kasnije, vakerosi su ponovo odjahali i Šejn
je bio sa svorn tom stokom jedini koji je ostao. U svakom
slučaju, znao je da stoka ne može da se razbegne. Salt ri-
ver na severu i Džila river na jugu koje se šesnaest kilo­
m etara zapadno od ove uvale spajaju i brda na istoku,
predstavljali su prirodne prepreke. Ovde bi jednom trebalo
da pase šezdeset hiljada goveda. B ar tako su momci u V a-
šingtonu planirali.
Rad je napredovao. Petorica kauboja počela su sa žigo-
sanjem, a glavna zgrada je vidljivo rasla iz dana u dan.
D va tesara nisu više u zgradi bila potrebna, i počeli su do­
sta daleko odatle da grade prvu štalu. Tuda je, ka Salt ri-
,veru tekao jedan potok. Sejn podiže pojilo. Bilo je veoma
mnogo posla. I u toku posla, on je zaboravio na Me. Samo
uveče bi pomislio na nju, kada bi se umoran i kao pre­
bijen dovukao u šator na spavanje.
Na Džesona bi često pomišljao u toku dana. I tada bi
njegov pogled bio prikovan za daleka brda na istoku.
Video je Džesona ponovo, mnogo ranije nego što je
očekivao.
Kada je jednog dana izjahao da vidi koliko su se u
međuvremenu raštrkala goveda na ispaši, i tik pred sumrak
se vratio sa tog jahanja, ležao je Džeson pred njegovim
šatorom. M rtav i obeležen njegovim žigom. Gvožđe je le­
žalo kraj njega u travi.
Sejn se skamenio u sedlu. Crte na licu mu otvrdnuše.
16

19. -kir-k S E J N k 'k 'k
Ova scena kazivala mu je mnogo. Znao je da mu je time
Džon Gordon Banister bacio rukavicu.
Nije morao da se osvrće. Bio je sa m rtvacem sam na
ranču. Kauboji i Džes Oven sa svojim graditeljim a napu­
stili su ga.
Posle izvesnog vremena, doprli su do njega pucnji iz
pravca gde je bilo krdo. U njemu je ključalo od besa. Bilo
mu je odmah jasno da su ti pasji sinovi počeli da mu ubi­
jaju stoku.
Sahranio je Džesona malo iza kuće, dok su pucnjevi
još uvek odjekivali. Celu noć su Banisterovi ljudi radili
svoj prljavi posao. Kada je svanulo, ugledao je jato leši-
nara kako kruže i ustrem ljuju se ka zemlji.
Osedlao je m rkova i odjahao u grad.
Kada je ušao u glavnu ulicu, šerif je stajao pred svo­
jom kancelarijom . Izgledalo je kao da su ga na njega upo­
zorili. Sejn dojaha do njega i zaustavi se kraj pločnika.
— Ja sam vam prorekao da ćete zapasti u teškoće,
Sejne — reče predstavnik zakona tmurno. — Sad ih im a­
te, je li tako?
— Je li to pitanje, ili hoćete time da mi nagovestite
da ste već obavešteni?
— Uzmite to kako vam je volja.
— Ti pasji sinovi nisu mi samo razjurili ljude i stoku
pobili, već su počinili i ubistvo! — reče Zapadnjak.
Šerif klimnu glavom.
— Covek od koga ste kupili stoku.
Sejn ga je gledao u oči.
— Zašto niste odmah dojahali tamo k meni, čim ste
to doznali?
— Ja ću odmah odjahati s vam a napolje, Sejne. Ako
vi to zahtevate.
Bilo je samo po sebi jasno da je Zapadnjak znao kako
čovek kao što je taj šerif, nema protiv Banistera ni trunke
šanse.
— Oh, prokletstvo! — prosiktao je i podbo mrkova.
Odjahao je do hotela, sjahao i ušao.
Portir je stajao za recepcijom. On zavrte glavom kad
je Sejn ušao u hol.
2 Sejn 29 I T

20. k'k'k SEJNif- kk
— Me nije tu — obavesti ga.
Sejn je znao da je tako. Ipak se popeo i pretražio njen
stan Bio je prazan.
Kada se vratio u hol, stajao je krupije na recepciji.
Sam. Portir je napustio svoje mesto. Sejn zastade pred
kockarem.
— Portir vam je već rekao da Me nije ovde — pri­
meti kockar ledeno.
— Je li dobrovoljno otišla?
Kockar se smeškao bezizrazno.
Ako je Me pod pritiskom . . .
— Da? — Kockar načini grimasu. — Sta hoćete da
kažete?
Zapadnjak više nije obraćao pažnju na taj podrugljivi
smešak. Iznenada je izjurio na ulicu, uzeo m rkova za uzde
i pošao ka stolariji.
Džes Oven je stajao u radionici. N ije bilo nijednog od
njegovih pomoćnika.
— Sejne! — povika on iznenađeno i uplašeno.
Zapadnjak se cerio.
— Sta se to sa vama događa? Zar vi ne želite novac
od mene? V i ste danima sa svojim ljudim a radili kod mene.
K uća je skoro gotova. Zašto sad hoćete da gotov novac is­
pustite iz ruku? Možete li mi to objasniti?
Džes Oven je bio naizmenično crven i bled.
— V i morate to da shvatite, mister Sejne! — mucao
je.
Zapadnjak mu priđe i podboči se.
— Ne! To ja ne razumem.
Oven zavrte glavom.
— Ja ne tražim nikakav novac od vas. Nijednog cen­
ta. Jer, najzad, nisam se držao ugovora. Ali, ostavite me na
miru.
— Tačno! Mi smo zaključili ugovor. Zašto ste ga ras-
kinuli? Odgovorite mi, do đavola!
— Sejne. ja ne živim sam ovde. Ja imaro ženu i o<ecu!
— Ostavite te priče — režao je Zapadnjak. — Ko vas
je prisilio da tamo napolju sve ostavite?
Džes Oven je zurio u svog posetioca. Kao da je ostao
bez vazduha. U svakom slučaju, tako je izgledalo.
— • Banister? — upita Sejn. — Je li to bio taj prokleti
Džon Gordon Banister?
18

21. 'k'k'k S e j n k k k
Džes Oven je grcao.
Zapadnjak poteže revolver.
— Sejne, ja nisam nikakav borac! — dahtao je Oven.
— Ja nisam kao vi i ostali. Ja umem da rukujem hoblom i
testerom. Ali, to je sve. Kako treba da se branim? K ako da
se oduprem? Kako da zaštitim život svojoj porodici?
— Ništa od toga ne morate! Ja želim samo da znam
ko vas je pretvorio u poslušnog psa.
— Mogli biste malo da pazite šta govorite, Sejne!
— Ne! Ne mora — reče neko na vratima.
Bio je to šerif. Ušao je u radionicu, pogledao Zapad-
njakov revolver i zavrteo ne odobravajući glavom.
— Zašto ga mučite, Sejne? Svi ovde kušujemo pred
Džonom Gordonom Banisterom. To sam vam rekao već
prvog dana. Pred njim šenim ja, a šeni takođe i Džes Oven.
Svi šene pred njim.
— Znači, da bi trebalo da to činim i ja? — Sejn za­
denu revolver u futrolu.'
— Ako me baš tako direktno pitate, da! Ali, i to sam
vam već prvog dana rekao. Neko vrem e je išlo dobro. A li,
onda je krčag pao i razbio se . ..
— Poći če mi suze na oči!
— Prodajte ponovo tu zem lju pre nego što vam suze
zaista pođu — posavetova ga šerif.
— Ako to učinim, neka me đavo odnese!
— V i ste heroj! — procedi šerif.
—- A vi uopšte niste — odvrati Zapadnjak Ijutito. —
To sada znam.
On ostavi onu dvojicu da stoje kao i ranije kockara,
i izađe do svog konja. Kada je uzjahao, pojavi se s.rif iz
radionice.
— I šta sada, Sejne?
Zapadnjak steže šakama rog sedla.
Šerif stade kraj m rkova i potapša životinju po vratu.
— Hoćete li sada da odjašete u brda i Džonu Gordonu
Banisteru, tom đavolu, vežete rep u čvor, ili . ..
Zapadnjak se zagleda u predstavnika zakona.
— Mogao bih da vam pokažem put, ako ga ne pozna­
jete — predloži šerif.
— Govorite kao mudrac. Ali,tO možda mogu i ja!
— N ije teško govoriti kao mudrac, kad svako dete vidf
da vi činite tačno ono, što Banister očekuje od vas.
— Tako izgleda? I šta mi vi u ovoj situaciji savetujete?,
1»

22. ★ ★ ★ S E J N * * *
— To sam vam rekao! Prodajte ponovo zem lju i ne­
stanite odavde.
— Prilično glup predlog od jednog mudraca!
— O, ja imam još glupljih stvari u šeširu. Na primer,
da vas sada uhapsim, zato što ste upali kod Džesa Ovena
i pretili mu.
Sejn se nasmeši.
— Zašto bi to bilo dobro?
— Koliko ja poznajem Banistera, on će ubrzo doći u
grad i potražiti vas u mojem kavezu.
— I?
— Igra s obeleženim kartama. Ostaviču otvorena vra­
ta. Kada Banister uđe, vi izađite, i onda ćemo zatvoriti
njega. Ja imam dovoljno razloga za to. A onda ćemo ono
gnezdo gore očistiti metlom za jedan jedini dan. — Na-
smejao se. — Bez Banistera svi su gore mačji kašalj.
Zapadnjak je zurio u njega. On je ovog čoveka pod-
cenio!
— Sta je? Da li vam je to iznenada suviše opasno? —
nastavi predstavnik zakona.
— Čekam na vašu odluku!
— M ister Sejne, u ime zakona teritorije Arizona, pro­
glašavam vas ovde uhapšenim!
Zapadnjak mu pruži prekrštene ruke.
— Ja neću pružati otpor, ali, želim pravedno suđenje!
Šerif je već pripremio lisice. K lik-klak! — zveckale su.
— Siđite s konja! — naredio je.
Prolaznici zastadoše.
Sejn sjaha. Šerif potrže „kolt” i uhvati za uzde Za-
padnjakovog konja.
— Napred! — viknu oštro.
Zapadnjak baci oglodane kosti kroz rešetke u praznu
tavu, koja je samo za to i služila.
Šerif skloni novine u stranu i pogleda ga.
— Sta je? Ne prija ti hrana?
Sejn ustade, obrisa ruke o pantalone i izađe iz ćelije.
— Dugo mi je vreme. Sedim već tri dana u tvom ka­
vezu, i ništa se ne događa.
— Moraš imati strpljenja!
ao

23. 'k'k'k Se j n ★★★
Zapadnjak sede kraj njega.
— Cigaru? — upita ga šerif.
Sejn ovaj put prihvati ponudu, iako je šerif pušio pre-
ispoljnu krdžu.
Puckali su i plavi, slatkasti i sm rdljivi dim dizao se
ka plafonu, U tom Sejn pogleda napolje kroz prozor i opazi
poštara kako prelazi ulicu. Odmah je ustao i vratio se u
ćeliju.
Malo zatim, uđe čovek u kancelariju.
— Telegram iz Vašingtona za Sejna — obavesti šerifa,
koji mu kratkim pokretom glave pokaza ka ćeliji. Poštar
pruži Zapadnjaku poruku kroz rešetke.
Sejn je još prvog dana, dok je sedeo u ćeliji, poslao
telegram u Vašington i obavestio ih u Džesonovoj smrti.
Sada je u glavi dešifrovao poruku.
„Prekinite za izve.mo vreme sa gradnjom ranča i iz­
vucite Banistera iz hrda. Da li vam je potrebno pojačanje?"
N jegov odgovor bio je još kraći. On se obrati poštan­
skom službeniku:
— Telegrafirajte još jednom na istu vašingtonsku ad­
resu. Samo jednu reč: „N e!”
Službenik se odmah udalji.
— Je.si li otkazao put? — upita ga šerif zainteresovano.
— Da!
— Mora da imaš rođake u Vašingtonu. U vek sam že­
leo tamo da odem,.
— Možda ćeš to i učiniti. Kada ovde budemo gotovi,
povešću te sa sobom.
— Za.što? Snovi bolje da ostanu snovi, jer ako više ne
možeš da ih sanjaš, moraš da tražiš nove snove.
— Sta misli.š 0 jednom pivu? Mislim, posle masnog jela
i po ovoj vrućini!
Šerif ga odmeri bezvoljno.
— Ti ćeš troškove ove čatrlje popeti na nebesku vi­
sinu. Gradski oci će mi pljuvati na glavu.
Sejn poseže u džep i baci jedan dolar kroz vrata.
Šerif ustade, ugasi cigaru u pepeljari i obiđe oko svog
stola. Zadiže pantalone da ih bolje stegne. Zatim pogleda
kroz prozor i zastade u pola pokreta.
— Sejne! — promuca. — Oni su! Banisterovi ljudi!
21

24. 'kkkSEJN'kir'k
Zapadnjak skoči sa ležaja, priđe vratima ćelije i ispru­
ži vrat, vireći napregnuto kroz rešetke i prozor na ulicu.
— Banister?
Šerif se okrete.
— ' Video sam samo trojicu. Momci iz njegove prve
garniture. Upravo su stigli i ušli u hotel.
— Nisi video Me?
Šerif zavrte glavom, dođe do vrata ćelije, uze od Za­
padnjaka dopola popušenu cigaru i zdrobi i nju u pepelja­
ri. L jut smrad ispuni kancelariju. Neprekidno je gledao
kroz prozor.
— ' Sada dolaze ovamo — reče i pričvrsti bolje opasač.
— Ti se najbolje ne miči, i ne govori ništa. Oni sigurno
žele samo da vide da li zaista sediš u ćeliji.
— K oliko ih je? — raspitivao se Zapadnjak.
— Trojica! A li, najtvrđi kalibar. Ringo, Henk Fišer i
Džob Mele. — Zagleda se u Sejna. — Brat Antona Melea.
Sejn je znao zašto ga šerif gleda. Džob Mele je bio
brat čoveka koga je već prvog dana ovde u Feniksu ustre­
lio pred berbernicom.
Šerif otvori vrata i pusti onu trojicu da uđe.
— ■Helo, Ringo! — pozdravi glasno i srdačno. — N i­
sam vas dugo video ovde. Je li i mister Banister ovde?
Ringo je bio vitak muškarac, obučen u crno kožno ode­
lo. Šešir mu je bio duboko nabijen na čelo. Oči su mu bile
crne kao i odeća, samo su više sijale. Sa rukom na dršci
„kolta” , optočenoj slonovačom, ostao je na vratim a i po­
kazao levom rukom na ćeliju.
—- Hoćemo da odvedemo ovu pticu — reče. — Pošto
si ga ti uhvatio, uštedeo si nam truda da razapinjemo sop­
stvenu mrežu.
— Trenutak! — odvrati šerif pretećim glasom, nači­
nivši dva koraka unazad. — Ja vam ne mogu predati uhap-
šeniKa. Osuaio sam ga na tri sedmice, i fma prvo ovde to
da odsedi.
Ringo se zagleda šerifu u oči. Druga dvojica, koji su
stajali iza njega, zurili su ka ćeliji i merili Zapadnjaka.
— Banister hoće da vidi to kopile — objasni Ringo. — ■
On ne može na to da čeka još tri sedmice. Zato odmah ot­
ključaj kavez! Ali, oprezno, da ti ne skratimo noge!
— To je otišlo suviše daleko! — odvrati šerif. — Ja
moram da se držim zakona. M ister Banister treba sam da
dođe ovamo. Recite mu to.
32

25. 'kkk Š E J N ■k'k'k
Ringo potrže „kolt” i uperi ga u šerifa. I njegovi pra­
tioci odmah potegoše. . .
— Sada će se nešto otvoriti! — - prosikta Ringo. — Ili
ona vrata tamo, ili tvoj trbuh!
Šerif podiže ruke i pođe unatraške u stranu.
Uglovi Ringovih usana se iskriviše prezrivo.
— No, dakle! Covek mora uvek prvo da ti čita jevan-
đelje!
On priđe pisaćem stolu da potraži ključeve. N jegovi
pratioci pošli su ka vratim a ćelije. Niko više nije obraćao
pažnju na šerifa, a predstavnik zakona ništa drugo nije ni
čekao. On m unjevito potrže oružje.
— Bacite revolvere ili pucam! — odjeknu njegov ener­
gični glas.
Ona trojica se ukočiše i spustiše revolvere.
— Ti si pošašavio, stari! — prosikta Ringo. Od besa,
krv mu je iščezla iz lica.
Tada ustade Zapadnjak i izvuče ,,kolt” koji je nosio
sakriven pod jaknom, jer je osetio da ona trojica i ne po­
m išljaju na to da priznaju poraz. On je samo ubrzao stvar.
On koranu lagano napred, i gurnu vrata ćelije.
Ona trojica ga poglédase iznenađeno. A li, to iznenađe­
nje trajalo je samo delić sekunde. Psujući, obrnuo se Ringo
kao čigra i opali u šerifa. N jegovi pratioci podigoše revol­
vere da pucaju u Zapadnjaka.
Sejnov „kolt” blesnu i prasnu. K ancelarija je odjeki­
vala od detonacija. Njegovi meci odbiše M elea i Henka Fi-
šera ka vratima. Tresnuše leđima o njih, ispustiše revolve­
re i klonuše na kolena. Zapadnjak je gađao visoko i obo­
jicu pogodio u levo rame. Sagnut, okrete se. Još dva puc­
nja prasnuše. Pucao je Ringo, ali i šerif.
Šerif je stajao iza stalka za pušlce i držao se za levu
podlakticu, ne ispuštajući ,,kolt” iz šake.
Ringo, strah i trepet od revolveraša, Banisterov naj­
bliži poverenik i zamenik, ležao je pred njim na leđima i
zurio staklasto u grede na plafonu. Šerif ga je pokosio.
Zapadnjak prođe pored Ringa ka šerifu i pogleda mu
ranu. Bila je to samo ogrebotina.
V erujem da je ovo propala stvar, Sejne — procedi
šerif.
Zapadnjak se okrete. Mele i Fišer su ponovo ustali.
Ringo je bio m rtav. Od one dvojice nisu se morali plašiti.
A li, koji je vrag done® <smIjiaÉ» «ada? Tri dana i noći

26. ★★★S e j n ★★★
čekali su šansu da zatvore u ćeliju Džona Gordona Baniste­
ra, i sad se ovo moralo dogoditi!
Šerif priđe vratim a i otvori ih. Napolju, na ulici, čuli
su se pucnji. Prolaznici su počeli da se okupljaju.
— Gubite se i da vas više nisam video u Feniksu! —
obrati se predstavnik zakona Meleu i Fišeru. Oni nisu če­
kali da im se kaže dvaput. Napustili su odmah kancelariju,
ali bez posebne žurbe, i videlo se da nam eravaju da ponovo
dođu. A li ne sami! Doći će sa Džonom Gordonom Baniste­
rom i ćelom njegovom gomilom.
Ledeno ćutanje vladalo je na ulici, dok su ona dvojica
vukla iz kancelarije svog m rtvog kompanjona. Mele i Fišer
odmah odjahaše, vodeći Ringovog konja na uzici.
Šerif zatvori vrata i pogleda Zapadnjaka.
— Sad smo nas dva idiota počinili 'jednu lepu i sud­
bonosnu grešku — reče potišteno.
— Tako glupi nećemo biti da sedimo ovde u kancela­
riji i čekamo na Banistera — odvrati Sejn. — Mi ćemo
okrenuti batinu. Izvući ćemo ga iz jazbine!
Šerif se nasmeja kiselo.
— Jesi li već bio kadgod tamo gore?
— Nisam!
Predstavnik zakona klimnu glavom.
■— To sam i mislio.
— Mi moramo odavde da se izgubimo, ili ćemo živeti
samo još tri dana.
— To je tačno! — progunđa šerif. — Ali, zbog toga
još uvek ne moramo da jašemo pravo Banisteru. Možemo
i ovde da ostanemo da čučimo i sve će doći samo po sebi.
— Hajde, kupimo se — navaljivao je Zapadnjak. — ■
N ajbolje bi bilo kad bismo stigli gore još pre M elea i Fi-
Sera.
Šerif zavrte glavom.
— Ti si dobar borac, Sejne, i u borbi bez premca. Ali,
kad ne leti olovo, ti si sasvim drugi čovek, skoro bez ikak­
vog shvatanja stvari.
Sejn se namršti.
— Kako ti to sebi predstavljaš? — produži šerif. — Mi
nećemo još ni stići do Banisterovog grada, a već ćemo le­
žati razoružani, nosem prema zemlji. Kasnije će nas Banis-
terove ubice zajedno streljati usred grada. Banister sedi u
jednoj tvrđavi. Tamo možda možeš ući, ali, nikada više iza­
ći, sem ako to kopile tako neće. Bar ne živ.
U

27. 'k'k'k Š EJN kk'k
— Sto se tako uzbuđuješ? — odvrati Sejn. — Ja ni­
sam nijednom rečju pomenuo da ćemo nas dvojica bez
mozga jahati u Banisterov grad! — On pokaza preko ra­
mena. — Stoji li možda iza mene neko ko je to rekao? Ja
takav predlog u svakom slučaju nisam dao. Toliko bar iznam.
— A tako! Ti sebi predstavljaš da će nam Banister
negde usred divljine natrčati na put? I to sam!
— To bi za nas već bila zgodna prilika. Hajde, izgubi­
mo se pre svega! Onda ćemo videti dalje.
Šerif duboko udahnu vazduh, a onda se ipak pomače.
Pola časa docnije, jahali su jedan uz drugog iz grada. Dok
su prolazili pored hotela, Sejn je mislio na Me. Ona se još
nije pojavila i on je gajio nadu da će je sresti tamo gore
u brdima.
IV
Jahao je sa šerifom preko Salt rivera prema upola za­
vršenoj rančerskoj kući. Gvožđe za žigosanje još je ležalo
pred šatorom. Sejn ga podiže i zadenu ga pod bisage.
— Sta hoćeš s tim? — upita šerif.
— Neću da ga ostavim da ovde leži.
Jahali su dalje na jug. Tamo su utvrdili da su Bani­
sterovi ljudi ustrelili oko tri stotine goveda. Krdo se u
m eđuvremenu raštrkalo po širokom prostranstvu. Tu i ta­
mo, susreli bi male grupe goveda. Vode i ispaše bilo je do­
voljno, tako da je Zapadnjak zasada mogao životinje mirno
da prepusti njihovoj sudbini.
Sledećeg dana, prešli su preko Džila rivera, koji je u
ovo doba godine bio samo uzan potok. Na suprotnoj oliali,
skrenuli su u pravcu istoka, prema brdima, koje su se u
daljini uzdizala kao senke iz sivkaste izmaglice.
Šerif je poznavao Banisterov grad samo po pričanju.
Gde on zaista leži, znali su samo njegovi stanovnici i od
njih'dosada nijedan nije zucnuo o tome ni reči.
Gubili su na vremenu, pazeći na zaklon i brišući s vre­
mena na vreme svoje tragove.
Bilo im je potrebno dva dana da bi stigli do prvih
brda, koja su se sastojala od ogoljenih crvenkastosmeđih
stenovitih masiva, visokih i do hiljadu metara. Teren jc bio
25

28. divlji i teško prohodan. Sa platoa bi se uzdizali kameni tor­
njevi i kugle, kupe i najrazličitiji oblici. Uz svu divljinu,
bila je to na svoj način lepa zemlja, i oba jahača nisu mo­
gla da odvoje oči od neobičnog krajolika.
Jara, prašina i ubodi insekata mučili su i njih i njihove
konje. Pre nego što su ponovo prešli Džila river, putujući
ka severu, pustili sU konje da se još jednom dobro napiju
i napunili čuture sa vodom.
— Grad treba da se nalazi prokleto visoko •— primeti
Šerif. — To je zapravo sve što znam o njemu.
Koliko ljudi živi tamo? raspitivao se Sejn. U
prtljagu je imao durbin. S njim je pretraživao stene i brda.
“ Ne znam. U svakom slučaju suviše za nas.
— Mi nećemo sa svima da se sukobimo. Samo sa Ba­
nisterom.
— On se neće dati odvojiti od svoje bagre.
Zapadnjak se ponovo vinu u sedlo. I šerif pojaha. Sejn
mu pruži durbin. Ali, šerif zavrte glavom. N jega takav po­
gled nije interesovao. Poterao je konja kroz vodu, a zatim
u§aha u prvi klanac. Time su se našli ponovo na pašnjaci­
ma koje je kupila Brigada Sedam za svoje krdo.
Pronašli su Banisterov grad brže nego što su i pret­
postavljali. Kada se zapadnjak .sledećeg jutra uspeo na jed­
nu stenovitu glavu i odozgo pogledao u krug kroz daleko­
zor, otkrio je daleko na severoistoku pramenove dima. Tan­
ki kao konci i udaljeni od njih svojih dvadeset pet kilo­
metara, lebdeli su u nepomičnom vazduhu.
Sejn siđe ka šerifu, koji je u međuvremenu osedlao
konje.
— Moramo na seVeroistok — objasni. ■— Nalazi se oko
dvadeset pet kilometara i na visini od oko hiljadu metara.
Šerif je zurio u njega.
— Video sam dim. Dim iz mnogih dimnjaka.
Šerif se cerio, ali, nije rekao ni reČi. Samo se vinuo u
sedlo.
Jedan uz drugoga jahali su dalje. Tražili su put ka vi­
soravni. Posle tri kilometra, mogli su tanke pramenove
dima da vide i golim okom. Zaustavili su se, i onda je Šerif
ipak uzeo dalekozor.
— Hombre, to su oni! — uzviknu.
Jahali su dalje. Put je postao teži. Čitave deonice mo­
rali su da idu peške i vode konje, Sunce je počelo đa se
26

29. kk'k $ EJ Nieirie
naginje ka horizontu. Kada je daleko, daleko na zapadu,
kao užarena lopta, počelo da iščezava, naišli su iznenada
na četvoricu. Oni su od stena, dasaka i drugog što su našli
podigli konačište, i očito tražili zlato. Oni su jahače mnogo
ranije otkrili i sada su stajali pred svojom čatrljom jedan
kraj drugog, sa puškama u rukama.
Zapadnjak i šerif jahali su polako dalje. Šerif još ni­
kada nije video te ljude, ali su i on i njegov saputnik bili
uvereni da ili pripadaju Banisterovim ljudima, ili su ovde
sa njegovim dopuštenjem. Banisterov grad nije bio daleko
odavde.
Zaustavili su se dve dužine konja pred ljudima, koji
uopšte nisu izgledali kao banditi ili kandidati za vešala.
Nosili su uredna odela i svi su bili glatko izbrijani. N aj­
starijem od njih moglo je biti četrdeset godina. Ostala tro­
jica bili su znatno mlađi.
Svi su gledali nepoverljivo i napregnuto pridošHce.
— Sta vidim? — progovori najstariji. Šerif iz Feniksa!
Šerif skide šešir, odveza maramu s vrata i klimnu gla­
vom.
— Da, to sam ja! Mi smo u potrazi za jednim kradljiv­
cem konja, koji je sa jednog ranča pokupio pola tuceta grla.
-— Dok je to govorio, brisao je znoj maramom. —• Od juče
pratimo njegov trag. Je li ovde? Ako jeste, dajte ga napo­
lje!
Šerif stavi ponovo šešir na glavu i pogleda ljude u oči.
O vi se odmah nasmešiše. Videlo se, s olakšanjem.
— Mi ne posedujemo hi jednog jedinog konja. Samo
mazge — reče stariji. — U to se možete lako uveriti, šeri­
fe. A ja sam već pomislio da ste došli po nas.
—^ Zašto bih —^odvrati šerif. —* Ali, čovek kraj mene
mogao bi vas naterati da odete. V i se nalazite na njegovoj
zemlji.
— Ova zem lja pripada vama? — obrati se čovek Za­
padnjaku iznenađeno i Ijutito u isto vreme, — Brda? Ja
živim već preko godinu dana sa mojim sinovima ovde.
— Možete ostati — odvrati Sejn. — Samo, nem ojte
doći na ideju da se spustite dole na pašnjake. *
— To nismo ni mislili. Ali, mi ovde tražimo zlato! —»
N jegove oči opasno zasvetlucaše. Njegovi sinovi zauzeše
ratoborno držanje.
— Ako nešto nađete, možete to' zadržati — osmehnu se
27

30. ★★★S E J N -k'k'k
Sejn. — A li, nećete naći ništa. Pre mnogo godina, dok su
još Apači bili ovde gospodari, ljudi su ovde već tražili zla­
to. Većina su izgubili život ili od apačkog noža ili u među­
sobnim obračunima. A jedva da su nešto našli.
— Zar Džon Gordon Banister još nije pokušao da vas
etera? — upita šerif.
— Njem u pripada jedan deo! — objasni čovek. — I s
vremena na vreme, dođe jedan njegov čovek da vidi da li
smo nešto našli.
— On više neće doći, u svakom slučaju, ne zbog tog
razloga — reče Sejn. — Zategao je uzde mrkovu. — H aj­
demo, šerife! Ovde smo se zaista prevarili, Jašimo nazad u
Feniks.
— A li, već je mrak! Možete ovde provesti noć, šerife,
— predloži čovek. — Mister, ovo je vaša zemlja. Nama će
biti čast da vam pružimo konačište.
Zapadnjak i šerif izmenjaše poglede i odlučiše da os­
tanu. ,
— Saket! — predstavi se tragač za zlatom. Onda na­
vede i imena svojih sinova.
— Šerif Vudi — progunđa predstavnik zakona, a i Za­
padnjak reče svoje ime.
— - Mi smo jutros ustrelili jednu antilopu. Ako volite
meso od antilope, džentlmeni — pozva ih Saket. — Hoćemo
li moći još da lovimo ovde, mister Sejne?
— V i nećete moći samo dve stvari da činite, Sakete —
odvrati Zapadnjak. — Da hvatate moja goveda i da podi­
žete kuću na travn jacim a. . . Video sam da pred kućom
stoje dva bureta s vodom zaštićena nastrešnicom, od sun­
ca. Odakle donosite vodu?
— Iz Banisterovog grada — objasni Saket. — Ja ša­
ljem jednog svog mladića gore. Ali, Banisterov kontrolor
donosi svaki put po jedno bure. U svakom slučaju, moramo
da štedimo.
— V i izgleda da se razum evate sa Banisterom — pri­
meti šerif.
Saketovo lice se zatvori.
— To je preterivanje. Kad nađemo zlato, platićemo za
sve to visoku cenu. Krčm ar, recimo, vodi jednu listu i za­
pisuje svako bure vode.
— Dolazi li njegov kontrolor često? — raspitivao se
Zapadnjak.
26

31. k k k SEJN- kk'k
— U vek kad gore pomisle da nam je voda potrebna,
dođe jedan. Banister sigurno računa s tim da ćemo jednog
dana naći zlato.
Šejn priđe buretu i kucnu po njemu. Zvučalo je dosta
prazno.
— Sutra će verovatno neko da se pojavi — objasni
tragač za zlatom. — Ako u sam cik zore ne pošaljem jed­
nog mladića tamo.
— Ja ću jahati sutra ujutru, oče! — reče jedan od
sinova. <
Saket klimnu glavom.
— Ne! — umeša se šerif. Ako neko od ljudi .siđe ova­
mo, moći ćemo se raspitati za konjokradicu.
Saket se nasmeja.
— Pošto momći polovinu svog plena daju Banisteru,
ništa nećete doznati. Bar ja to sebi ne mogu da predstavim.
— Koliko je odavde do Banisterovog grada?
— Na konju čovek može da stigne tamo za pet časova.
Nama, na mazgama, potrebno je šest, ponekad i sedam. Ali,
dođite! Zauzm ite mesto! Mladići, skidajte pečenje s vatre!
D vojica njegovih sinova iščezoše u kolibi.
Saketovi nisu dobro govorili o Banisteru. Bojali su se
da će kada jednom nađu zlato, veći deo morati njemu da
daju.
K ad se jahač zaista sutra pre podne pojavio, ostadoše
sva četvorica sa Zapadnjakom i šerifom u kolibi.
Šerif je poznavao tog čoveka. Pripadao je Banistero­
vim ljudima, koji su često dolazili u Feniks. Vodio je dru­
gog konja na, uzdi, koji je nosio dva bureta s vodom.
Kad je sjahao i pozvao Saketove, otvori šerif vrata i
izađe s puškom u ruci.
— No, Peri, stara kućo! Sta si ovde izgubio?
Covek je bio onižeg rasta i divlja izgleda. Nosio je oli­
njali šešir, preširoku odeću i iskrivljene, predugačke čizme.
U dobrom stanju, bili su mu samo „koltovi” koje je nosio
nisko usađene.
— Šerife?! — prošišta. — V i ovde?
— Malo obilazim brda. Ustanovio sam da je vrem e za
to. I ti si me uverio.
29

32. Se j n -k'k'k
Zastade pred njim i uperi mu cev puške u grudi.
— Kako to: sa mnom? — Smeškao se nesigurno. —
K ako to treba da shvatim?
— To je vrlo prosto, Peri! Zar ti ne znaš najbolje sam
svoje grehove? Pre dva dana, poštar mi je stavio jedno pi­
smo na sto. Unutra je bila poternica. Na njoj je bilo tvoje
ime i bila je iz Teksasa. Da li ti je sada stvar jasnija?
Ta poternica je, u stvari, ležala već više od godinu da­
na u fioci njegovog pisaćeg stola. Da je tog ubojicu pokušao
da uhapsi u Feniksu, sada bi već bio m rtav čovek.
Peri ga je gledao netremice u oči.
— Zar ti to zaista još nije jasno? — nastavi šerif. —
Traže te u Teksasu, jer hoće da te obese. Ti si tamo ubio
jednu staricu i opljačkao njenu blagajnu. Dvanaest dolara
i sedamdeset centi. Došao sam zbog poravnanja, stara kućo!
— A li, to je bilo još pre pet godina! — mucao je ban­
dit.
— Tja, onda je to dosta dugo i trajalo. A li, s tim si
morao da računaš.
— Samo trenutak, šerife! Ja sam ovde pod ličnom za­
štitom Džona Gordona Banistera.
Šerif ga pogleda podrugljivo.
— Ali, ja Banistera ovde ne vidim. Ili on lebdi kao
duh nad tobom i upravo će me sada oboriti?
— Slušajte, šerife! Ja vas opominjem! Kada m ister
Banister sazna da ste me uhapsili, nećete živeti ni jedan
dan!
— Od koga bi on to trebalo da sazna? Saketove smo
poslali do đavola?
— Poslali?
Tada Zapadnjak izađe iz kolibe.
— Imaš li ga. Mek? Možemo li?
— Da, možemo!
Sejn ode iza kolibe i dovede konje.
— Ko je sad to? — upita Peri zbunjeno.
— Sejn, moj pomoćnik!
Šerif izvuče banditu ,,koltove” iz opasača i baci ih ne­
marno iza sebe. Onda odmota uzde tovarnog konja sa roga
sedla i ponovo se okrete ka Periju.
— Penji se! Jašimo!
Peri uzjaha.
— Sejn? Zbog njega i vas je mister Banister jutros
odjahao za Feniks. On če vam dobro isprašiti stražnjice!
30

33. ★★★S E J N 'k'k'k
— Mi još nismo u Feniksu — odvrati predstavnik za­
kona. — I tamo uopšte nećemo ni jahati. Mi sada idemo
najlcraćim putem za Teksas, da tamo mogu konačno da te
obese.
Bandit je zurio u njega. Zapadnjak privede konje, i
on i šerif uzjahaše.
— Ne pokušavaj da bežiš — opomenu šerif bandita.
Odjahali su. Saketovi se nisu pojavljivali. Ne bi bilo ni
zdravo za njih, ako su mislili da dalje ovde. kopaju.
— Sa koliko ljudi je Banister odjahao za Feniks? —
upita šerif.
— Otkud bih ja to mogao da znam? — obrecnu se
bandit.
— Ja sam dobroćudan čovek. Peri — nastavi šerif. —
Do Teksasa je daleko. Ne vidim nikakvo zadovoljstvo u
tome da čovek umre na vešalima. B ar ne još. Možda ćeš
me u toku putovanja i zadovoljiti, pa mogu da se predo­
mislim i da te pustim, da pobegneš. Postoji takva šansa.
Ali, na to se ja na tvom mestu ne bih oslonio, jer ja sam
kad hoću jako gadan. Do sada me ničim nisi zadovoljio. A li,
još postoji mogućnost da mi kažeš ono što hoću da saznam
od tebe, i da učiniš ono što od tebe očekujem. A ja nisam
nezahvalan. Možda bih te onda stvarno pustio da pobeg­
neš? Hm?
Peri ga je posmatrao nakostrešeno.
— Sta hoćete da znate, šerife?
— Upravo sam ti to rekao! Sa koliko ljudi je Banister
odjahao u Feniks?
— Poveo je desetoricu sa sobom. Sada mora već da su
tamo.
Šerif se cerio.
— Peri, ti mi stvarno ležiš na srcu! Izgleda da ću te
stvarno pustiti.
— Sta hoćete još da znate?
— Banister jaše uvek jednim utvrđenim putem. To i ti
znaš?
Peri klimnu glavom.
— Vodi nas onuda! — naredi šerif.
Peri je buljio zaprepašćeno.
— Hajde! Sta je? Zar tebi Banisterov život vredi više
nego tvoj sopstveni? Mi se s tobom nalazimo na putu ka
vešalima. Zar ti zaista nećeš da promenimo pravac?
— Vodiću vas! — proštenja bandit.
31

34. •k'k'k Š EJN k k k
— A li, Banistera tamo moramo prestići — upozori ga
šerif. — luJče se vraćamo na stari pravac; za Teksas. Kop­
čaš?
Bandit klimnu glavom.
Sejn mu priđe.
— Gde je Me?
Kako ga je peklo to pitanje na jeziku!
Peri ga odmeri.
— U gradu.
— U Feniksu?
— U brdima! U gradu Džona Gordona Banistera.
— Je li ona tamo u Banisterovom zatočeništvu?
Peri ga pogleda i nasmeja se.
— Ona od njega? Ja više verujem da je on od nje,
hombre! ‘
Sejn više ništa nije pitao. Samo je zategao uzde mrko­
va i opet malo zaostao.
V
Šerif je sedeo na jednom kamenu i pušio svoju groznu
krdžu. Ličio je na dim njak koji se puši na suncu. Time je
prekraćivao vreme. Zapadnjak i Peri ležali su u hladovini
i kartali se. Bandit je bio u tome zanatu pravi prevejanko
i Sejn je bio srećan što tip nema ni centa u džepovima, pa
nije mogao da igra u novac.
Tu i tamo bi obojica pogledali ka šerifu koji je držao
na oku dugačak i
Strane
uzan klanac, kojije vodio naniže.
klanca nisu bile jako visoke, ali su bile strme. Četiri dana
ležali su tu u zasedi. Ali, Banister nikako nije dolazio.
Pred podne, utisnu Sejn banditu karte u ruke i ustade,
uze laso i pope se na stenu. Klanac jedva da je bio širok
sto metara. Na drugoj strani, rasla je Jedva tri metra vi­
soka smreka. Iznova i iznova, isprobavao Je Zapadnjak hi­
tac lasom. Uvek mu je uspevalo, pa Je brzo izgubio volju
da trenira. Sa lasom u ruci prišao je šerifu i zajedno s
njim osmatrao klanac U koji se pogledom moglo dopreti više
od kilometar i po u dubinu.
— Da bismo Banistera ovde uhvatili, nije uopšte po­
trebno da se naprežemo. Dovoljno Je da čekamo — pri-
32

35. •k'k'k ŠEJN kk'k
meti šerif i podiže glavu. — U pitanju je samo naše strp­
ljenje, zar ne?
— Polako me obuzima osećaj da smo suviše strpljivi —
odvrati Zapadnjak. — Sve više verujem da nas je Banister
pratio jedan komad puta, a onda sasvim drugim smerom
odjahao u svoj grad.
— On se u Feniksu uvek zadrži dobrih nekoliko dana.
Zapadnjakov durbin, koji je položio kraj kamena u
hlad, šerif ponovo diže i osmotri klanac.
Peri se dovuče sa rukama nabijenim u džepove.
— Da li se nešto vidi? — upita.
Šerif odrnače durbin i okrete sa ka banditu.
— Nikako da me napusti osećaj da si , nas obrlatio,
mladiću — odvrati. — Ali, to ti neće pomoći. Mi ćemo te
odvesti u Teksas i pobrinuti se da tamo visiš, stara kućo!
— Ali, ovo jeste put koji Banister koristi uvek kad
jaše za Feniks — uveravao je bandit. — Ja vam se kunem,
šerife! — Udario se u grudi. — Ali, ja ipak nisam Banister.
Ja nisam đavo k o ji.se u njemu krije i došaptava mu: to
ovako, a to onako. Možda mu je odjednom palo na pamet
da prvi put jaše sasvim drugim putem. Ali, ja tu ništa ne
mogu. I to nije moja krivica.
Kukao je i pokušavao očajnički da uveri šerifa u svoju
iskrenost.
Sejn uze durbin, namesti sočivp i pogleda ka jugu.
Na dnu klanca, lebdeo je tanak veo prašine nad ste­
nama!
Skloni ponovo durbin i reče.
— Dolaze!
Šerif i Peri buljili su u njega kao da je duh. Pred­
stavnik zakona je prosto skočio, bacio dopola popušenu ci­
garu i oteo Zapadnjaku durbin iz ruke.
— Ja sam vam rekao da možete da mi verujete, šerife!
— na'-icao je Peri.
Šerif spusti durbin i pogleda Zapadnjaka u oči. Sejn
se smeškao.
— Konačno nam se osmehnula sreća, zar ne?
— To su samo jedna kola!
Sad Sejn pogleda kroz durbin. Zaista su bila kola, ali
ih je pratilo bar tuce jahača.
Bez reči, vratio je durbin šerifu. Ovaj takođe ponovo
pogleda. Samo na čas. A li, kad se okrenuo ka Zapadnjaku
lice mu se cerilo.
3 Sejn 29 33

36. ★ ★ ★ S E J A / * * *
Sejn mu uze durbin iz ruke i krenu ka konjima.
— Mogu li da isparim? — okrete se Peri ka šerifu.
— Ne tako žurno! Ti ćeš još ostati ovde pod pretpo­
stavkom da nam zatrebaš — zabrunda predstavnik zakona
i uze pušku u ruke, iako je za to još bilo rano. Sem toga,
nije bio ni siguran da li su za kolima oni ljudi na koje su
čekali. A li, već je namerkao pogodno mesto i pošao tamo
u zaklon.
Peri se ujede za usnu i priđe Zapadnjaku.
Sejn je u međuvremenu završio svoje pripreme. Omo­
tao je laso oko ruke.
— Kada zviznem, dođi sa mrkovom — reče banditu.
— Ali, neka ti ne padne na pamet da jednostavno odmag-
liš. Ako ne savladamo Banistera, tebe ćemo, ptičice, uvek
ščepati, a onda će ti krenuti loše. Ne zaboravi na to.
— Glavno je da šerif drži svoju reč!
— Cini šta mi od tebe očekujemo i šerif će svoju reč
održati! — odseče Zapadnjak i krenu ka steni iza koje je
ležao predstavnik zakona.
— Još će ovo potrajati, pa ne moramo da žurimo —
m rmljao je šerif mrzovoljno.
¿ejn pogleda kroz durbin. Šerif ga je posmatrao na­
pregnuto. Kola 1 jahači su se sasvim polako približavali.
— Kola izgledaju teško natovarena! — ustanovi Za­
padnjak i spusti durbin.
— Roba iz Ramboove prodavnice! — gunđao je šerif.
— Kada budemo imali Banistera u šakama, onda ako neko
tamo gore proda samo jednu iglu, ići će u zatvor. Dovoljno
sam dugo gledao kroz prste. S tim je sada kraj.
Sunce se već naginjalo ka horizontu, kada je Sejn po­
čeo da kroz durbin razaznaje pojedinosti. On pruži šerifu
durbin.
— Je li Banister s njima?
Šerif je osmatrao dugo.
— Da! — potvrdi uvereno. — On je s naše strane prvi
jahač. Nosi crveni ogrtač. Samo on. Kada budeš lovio, ne
možeš pogrešiti.
Zapadnjak preuze durbin. Dugo je posmatrao. Bio je
iznenađen, ustanovivši da je Banister već star čovek. Pro-
cenio je da ima najm anje šezdeset godina. N jegovo suvo-
njavo lice bilo je opaljeno od visinskog sunca, obeleženo sa
puno bora i ožiljaka.
94

37. ★★★S E J N ★★★
Sejn je držao spreman laso. Sada se kolona brže pri­
bližavala. Topot kopita i tandrkanje i škripanje točkova is­
punili su klanac pod njima, koji je već ležao u senci.
Šerif privuče noge prema telu, i prisloni „vinčesterku” ,
Klim nu Zapadnjaku i pogleda kratko Perija da vidi da li
i ovaj spreman.
Sejn otpuza malo nazad. Klanac je na ovom mestu bio
dubok desetak metara. Vrebao je sagnut. Banister i jahači
kraj njega iščezoše mu iz vidnog polja. Jahači su se nala­
zili svi pred kolima. Sa Banisterom i kočijašem, bilo ih je
jedanaest. Cela prva garnitura iz banditskog gnezda!
Zapadnjak napregnuto pogleda ka šerifu i kad je ovaj
iskočio, koraknu Sejn napred. Banister se nalazio tačno
ispod njega. On nanišani i baci omču, pa povuče Džona
Gordona Banistera iz sedla. P eri dotrča s konjem.
Banister ispusti snažan krik. N jegovi pratioci posegoše
za puškama, iako nisu znali sa koje strane opasnost stvar­
no dolazi. Kada se prvi pojavio, otvorio je šerif vatru.
Sejn dobaci Periju kraj lasa, koji ovaj omota oko roga
sedla, pa potera konja nazad, povlačeći time Banistera uvis.
Zapadnjak se presavi preko jedne jake grane, uhvati
Banistera za kragnu i prevuče ga preko ivice stene, dok ga
je vođa bandita mrko merio.
Iza njih ponovo odjeknuše pucnji. Banisterovi ljudi
više nisu videli cilj. Šerif zadihano dojuri.
— K onje ovamo, Peri! — povika i snažno mahnu ru­
kom.
Sejn osovi Banistera na noge, izvuče mu „kolt” iz opa-
sača i baci oružje ponovo u klanac u kome su se Baniste­
rovi pratioci, kričeći i psujući rastrčali, tražeći mesto na
kome bi mogli da se uspnu. A li takvog mesta nije bilo.
N eki od bandita to shvatiše, uzjahaše ponovo na konje i
odmagliše u galopu dalje.
Zapadnjak je bio iznenađen koliko je Banister m ali
rastom. Veza mu ruke na leđima. Bandit nije pružao ni­
kakav otpor. Ni reč nije prešlo preko njegovih usana. Samo
je zverao pogledom.
Sejn povuče vođu bandita na svog m rkova i vinu se u
sedlo iza njega. I šerif je .uzjahao. Peri mu priđe.
— Mogu li sada da se izgubim? — upita drhtavim gla­
som.
— Da, gubi se! — odvrati predstavnik zakona. — AliV
da te nikada više ovde nisam videol

38. ★★★S E J N ★★★
i ,, Peri povede konja i uputi Banisteru nesiguran pogled.
— Ti, prokleti kučkin sine! — prosikta vođa bandita.
•— Nisam verovao da si dotle pao.
To su bile prve reči koje su se od njega čule. Peri u
snažnom galopu odjaha odatle. Tog čoveka zaista neće više
nikada videti, U to su bili uvereni i šerif i Sejn. A možda
i Banister. A sigurno je bilo da taj bandit više nikada neće
pasti u ruke zakona.
Šerif krenu, a Sejn za njim. Jahali su korakom, jer,su
znali da banditi mogu da stignu ovamo najranije za jedan
čas.
Jahali su jedan komad ka jugu, a onda skrenuli na se-
ver, želeći time da zalude svoje gonioce, koji su sigurno bili
uvereni u to da će oni sa Banisterom krenuti najkraćim
putem za Feniks.
Kada se sunce na nebu spustilo. Zapadnjak i šerif
ugledaše banditske gnezdo. Pojahaše mimo njega na rasto-
janju od devet kilometara.
Banister ih je odmah upoznao sa njihovim izgledima.
— U mom gradu, nalazi se tri stotine ljudi. I svi će
biti spremni da vas progone.
— Ja sam u Feniksu i šerif i izvršilac pravde — od­
vrati predstavnik zakona nemarno. To se može pročitati u
mom postavljenju. A ako ste već osuđeni, ne igra nikakvu
ulogu gde ćete biti .smaknuti. Ko od vaših ljudi h 'ć e da ::3
nas dokopa, prvo će morati da prisustvuje vašem pogub­
ljenju.
— To se vi nećete usuditi! — siktao je Banister.
— Hoću, itekako! Da je Feniks praktično u vašim ru­
kama, to sam ja već sebi predstavio. Vaši su ljudi od po­
četka sa mnom potpuno bezdušno postupali, a vi ste tome
doprineli. A li, oni nisu bezdušno postupali sa mnom, nego
sa zakonom. A krčag ide dotle na vodu dok se ne razbije,
stara kućo! E, sada je krčag razbijen. Ja ću raščistiti Fe­
niks, a i vaš logor tamo gore. O tome već godinu dana sa­
njam. Nisu to svi m oji snovi, ali je to čoveku dovoljno da
zadrži samopoštovanje. Dozvolili ste da me tamo u Feniksu
vuku po prašini, da zagrizem svaku kiselu jabuku. Ja ću
vas odvesti na vešala, Banistere, m akar to bilo poslednje,
što sam uradio u životu.
— Nemate nikakve šanse — odvrati vođa bandita rav­
nodušno. — Umrećete vi i čovek iza mene, a ne ja.
36

39. '*ricicSEdN'kicic
— Niste u situaciji da možete nekome da pretil« —
upozori ga Zapadnjak.
— Ja vam ništa ne pretim, Šejnel Ja prosto iskreno
govorim.
Sejn izvuče gvožđe za žigosanje iz bisaga i piinese gm
banditovom licu.
Banister ne reče više ništa. Sejnu je bilo jasno da M
bandit očigledno odmah setio Džesona.
VI
Bilo je već mračno kada su sa Banisterom stigli do
jedne pećine koju su odmah pretražili. Sejn sjaha i pomože
vođi bandita da siđe s konja.
— Ne pokušavajte da odmaglite — upozori ga. — Na
svoj metak mogu uvek da se kladim i nikada ne izgubim.
— S te strane mogu da vas umirim, mladi čoveče —
odvrati Banister. — Ja neću da pobegnem. Zašto bih. to po­
kušavao? Samo bih mogao sebe da dovedem u opasnost.
— O tome i ja govorim.
— Nemam potrebe da srljam u opasnost — preseče ga
Banister suvo.
— Veži mu ruke i nogel — javi se šerif, koji je upravo
počeo da rasedlava konje. — On zna vrlo dobro da mora
sve da stavi na jednu kartu, ako neće da visi.
Sejn povede Banistera u pećinu. Šerif zapali sveču i
Zapadnjak sveza bandita.
Predstavnik zakona je to posmatrao i brundao zado­
voljno.
— Neću da zbog ovog kopileta moram da stražarim — •
progunđa izlazeći da dovede konje u zaklon. Zatim uze ćebe
i ponovo napusti pećinu, da bi obrisao tragove.
— Me mi je pričala o vama, Sejne — progovori Bani­
ster kada je šerif izašao. — Vi se s tom ženom niste časno
poneli.
— Kako ste došli do takvog zaključka?
— Mi znamo da niste došli ovamo da gajite goveda.
To je bio samo paravan. Džeson nas je uverio u to. Jedno­
stavno smo morali da krenemo protiv vas.
St

40. ★★★S E J N •kic'k
— Zašto mi to pričate? Tim e ste mi priznali da ste
vi Džesonov ubica.
— To ste vi od početka znali! Postavite se u moj polo­
žaj. Džeson je došao u moj grad da me smakne. Bilo je
m oje pravo da ga sprečim u tome.
— Ja nisam na vašem mestu.
— Predlažem vam jedan posao.
Sejn ga pogleda.
V i gajite vaša goveda i živećemo međusobno u miru.
— Ja ću i gajiti svoja goveda. Ali, u miru nas dvojica
više ne možemo da živimo. Ne više od Džesonove smrti.
— Ja ću vam platiti svaku sumu koju naznačite, Sejne.
— Predložite šerifu takav posao. Možda će on biti
spreman da me zvizne po glavi.
— Sto hiljada i Me!
Zapadnjaku počeše da igraju mišići na licu.
— Me pripada vama?
— Ona je zainteresovana samo za vas, Sejne! Zato njoj
neće biti neugodno da napusti hotel i da dođe kod vas na
ranč.
— A ko je Me zaljubljena u mene, onda mi nije potreb­
no vaše posredovanje.
Banister zažmiri.
— U ovoj zem lji mogao bi vam moj blagoslov biti po­
treban.
Sejn se nasmeja oporo.
— U ovoj rupi u steni, nalazite se na mom zem ljištu.
— Svakom pripada samo ona zem lja na kojoj može
da rasproštre svoju moć!
Zapadnjak mu priđe, ščepa ga za okovratnik i povuče
ga malo u stranu.
— M oja je volja da više ne ležite tamo, nego ovde —
reče ironično. — Pokušajte da je izmenite. Sa svom vašom
moći.
— Na ove reči ću vas jednom još podsetiti, mladiću!
Šerif se vrati u pećinu.
— No, Sejne? Je li kopile pokušalo da te kupi?
'— Dabome. Morao sam sve vrem e da slušam uvijene
ponude.
Šerif se nasmeja i zastade pred banditskim vođom.
— U trtoljali ste se, znači, načisto! To mi se baš do­
pada!
O krete se zatim i sede na svoje sedlo.
38

41. ★★★ S E J N 'k'k'k
— On zna da ne može da se osloni na svoje hijene —
preo je sa zadovoljstvom. — V iše od nas obojice, on sluti
da te hijene tamo gore sada pljačkaju njegovo blago i da
će onda pobeči glavom bez obzira, umesto da traže njega.
H ijene nikada nisu verne.
— Još ćete se začuditi koliko mnogo grešite! — odbrusi
Banister.
Zapadnjak je tvrd hleb razmekšao vodom i stavio na
njega odreske suvog mesa. Šerif poče da jede, ali kako B a­
nister nije prestajao da mfelje, ubeđujući ih u kakvoj se
bezizlaznoj situaciji nalaze, priđe mu, i zapuši mu usta
hlebom i mesom.
Tada vođa bandita začuta.
— Mi ne moramo s njim obavezno u Feniks — reče
šerif, kada je ponovo seo kraj Sejna. — Ja sam o tome
već razmišljao. Jahaćemo' kroz brda za Tuson. To je kraći
put.
Prepuštam to tvojoj odluci — odvrati Zapadnjak.
— Važno je da to što brže preturimo preko glave, da bih
mogao ponovo da se vratim svom poslu.
— Onda jašemo za Tuson! — odluči šerif. — Za sm ak­
nuće uvek će nam biti potrebno dva pomoćnika. U Feniksu
ih zaista ne bih našao.
Sejn klim nu glavom i namesti se za spavanje. Š erif
preuze prvu stražu. Bio je i na poslednjoj, i probudio je
Sejna kad je nebo počelo da bledi.
Četvrt časa docnije, već su krenuli za Tuson. Jahali su
pravo ka istoku, a pred podne slirenuli su ka jugu. Uskoro
zatim, teren je postao tako težak da su i Sejn i šerif m orali
sjahati i povesti svoje životinje za uzdu.
Hiljadu metara visok m asiv oivičavao je kotlinu i klan­
ce kroz koje su išli. Jahali su preko gole stenovite zaravni,
na kojoj je raslo samo šiblje meskvite, koje je vetar pre­
krio slojem prašine. Na južnim obroncima bilo je tako vru ­
će, da je tem peratura bila kao u peći. Sasvim lagano, na­
predovali su kroz besputni kraj. Malo-malo, pa bi za­
stali da otpiju gutljaj iz čuture. Svaki put su dali i B a­
nisteru da pije.
Šerif je podnosio vrućinu, ali, nije bio tako navikao na
pešačenje. Uskoro mu je bilo dosta toga, da vuče svog konja
za uzdu. Pojahao je, i krenuo dalje. Životinja je po oblu-
cim a i kam enju počela da posrće, jer je on bio dosta težak

42. ie ir ic S E J N i t 'k i r
čovek. Nije prošao ni kilometar, kada je to uvideo. Između
stenja, put je vodio strmo nadóle, strm ije nego što je odo­
zgo izgledalo. Tada se mrkov sruši i polomi -prednje noge.
Šerif pri padu raskrvari čelo i ostade dugo nepomičao da
leži.
Sejn ustreli životinju i to je bila druga pogreška. Pu­
canj ne samo da je namamio lešinare, već i grupu Bani-
sterovih ljudi, koji su ih tražili u ovom kraju i nam eravali
da im prepreče put za Tuson.
Zapadnjak ugleda jahače, dok je senfu previjao čelo.
P ojavili su se daleko na jugu. Bila su šestorica.
Sejn opsova.
Šerif pogleda kroz durbin.
— Šestorica, dabome — složi se — i to predvođena
jednim Apačem izvidnikom. Ali, ne mari. Ako hoće da nam
oderu kožu, moraće da siđu s konja. A mi ćemo se okrenuti.
Sejn mu pomože da ustane. Onda dobaci pogled Bani­
steru, koji kao da je urastao u sedlo,, gledajući ka jugu,, a
u očima mu je svetlucao trijum f.
Okrenuše se. Šerif je sa naporom teturao napred. Sedlo
je ostavio, jer nije hteo da ga nosi po ovoj jari.
Iznenada, prasnuše pucnji , iza njih, S ign aln i. pucnji.
Zastadoše i osvrtoše se. Jahači su takođe stali i sjahali, sti­
gavši upravo do teško prohodnog terena.
Pucali su još nekoliko puta u vazduh. U vek po tri puta
za redom.
Šerif je uzeo durbin od Zapadnjaka, zastao bi s vre­
mena na vrem e i pretraživao kraj. Prvo ih je poveo nazad
prema severu, a onda skrenuo ka istoku u još besputniji
kraj, da bi naterao i gonioce da i dalje idu peške.
— Tamo nećemo naći vode — primeti Sejn, koji je po­
znavao ovaj kraj.
— Znam! — prasnu šerif. Ali, sada' je važno da ski­
nemo s vrata one kučkine sinove. Posle ćemo videti dalje.
Išli su naviše, a tlo je bivalo sve gore. Sejn se mučio
sa svojim mrkovom. Banister se opušteno truckao u sedlu.
Nekoliko puta, uhvatio je njegov pogled. Sejnu je bilo jas­
no da njih dvojica ni od ovog razbojnika ni od njegovih
ljudi ništa dobro ne mogu da očekuju.
Dvadesetak metara visoka stena uzdizala se pred njim a
na golom platou. I odande je iznenada na njih zapucano.
Šerif odmah leže i uzvrati vatrom.
*0

43. 'k'kirSEJN'k'k'k
— Skini Banistera s konja, da ne bi slučajno njega po­
godili! — povika.
Zapadnjak je već skinuo zarobljenika iz sedla i gurao
ga pred sobom ka jednoj steni. Kad su stigli u zaklon, konj
se sruši pogođen. Banister se cerio.
Sejn se osvrte. Šestorica gonilaca trenutno se nisu vi-
dela. Ali, morali su se uskoi’o pojaviti.
Pucnjava prestade. Sejn je prebrojao tuce pušaka.
Tam a ih neće spasti. U to je bio siguran.
,— Hej, vi, tamo! — povika šerif. — Smaknućemo B a­
nistera ako se ne izgubite.
Ništa se nije micalo na steni. Nijedan tip se nije po­
javio.
Šerif ustade, skide šešir i mahnu njim. U tom položa­
ju, morao je biti pogođen. I zaista, četiri puške prasnuše
odozgo. Šerif se sruši, i ostade na mestu mrtav.
Sejn, koji je hteo da uzvrati paljbom, odmah se povu­
če. Napadači su bili iznad njega, i imali su bolju metu.
Banister se nasmeja hladno.
— No, Sejne? Sada ne biste više tek tako odbacili mo­
je predloge. Ali, žao mi je. Ja ih neću ponoviti. Imali ste
svoju šansu i šlus!
Zapadnjak mu pritisnu cev vinčesterke u grudi.
— V i moj kraj nećete preživeti. Jednostavno ću pritis­
nuti obarač i takođe šlus!
Banister zavrte glavom.
— ’ Ja nisam šerif! — opomenu ga Sejn.
— Niste njegov pomoćnik?
— Nosim li ja zvezdu?
— V i ste maršal. Savezni maršal. V i me ne možete tek
tako ustreliti!
— Da bih spasao svoju kožu, učiniću sve. Ko će me
ovde, u bespuću, pozvati na odgovornost? Ali, da vas zado­
voljim , ja nisam nikakav maršal. Ko vas je to i;.#vukao na
tanak led?
— Džeson je tako nešto nagovestio.
Sejn zažmiri i prinese mu cev puške ustima.
— Podsetite me još jednom na Džesona, i ja ću povući
obarač.
Gledali su se netremice u oči, i Banister shvati da je
počinio grešku što je govorio o Džesonu.
Šestorica jahača pojaviše se iza ojih. Tik kraj Banjste-
rovog uha, opali Se]n u vazduh.
41

44. ★★★ S e j n ★★★
— Ako se samo jedan od njih pojavi bliže od petsto
metara, ustreliću vas. Recite to vašim ljudima!
Banister se smeškao zlobno.
Sejn ga naglo povuče nagore. Sa stene odmah odjeknu
pucanj. K ugla zapara Banisterovu jaknu. On htede odmah
da se baci na tlo, ali ga je Zapadnjak držao uspravljenog.
Banister se uplašeno osvrtao. A li, nijedan pucanj više
nije odjeknuo. Onaj čovek ga ,je samo prekasno prepoznao.
— Ne približavajte se! — ponovi on glasno nekoliko
puta ljudim a za stenom i onoj šestorici, koji odmah zausta-
više konje.
Sejn se zadovoljno smeškao, gledajući Banistera.
— Treba tamo dole da ostave dva konja! — naredi.
Onda neka se svi izgube!
Banister stisnu usne.
Sejn podiže pušku i stavi mu cev pod bradu. To su
njegovi ljudi mogli sasvim lepo da vide.
— Link! — viknu Banister drhtavim glasom šestorici
jahača. — Ostavite dva konja i povucite se. Izgleda da me
ima u rukama.
Sejn se i dalje smeškao.
Banister se onda okrete ka steni.
— Hej, ko vas tamo vodi?
— Sorti! — stiže odgovor. Tada se jedan od ljudi po­
javi. — Ja sam, ser! Sorti!
Banister nestrpljivo mahnu rukom.
— Odlazite! I vi!
N ije prošlo ni deset minuta, a dvanaestorica koja su bila
za stenama, pojahaše ka severu. I ona šestorica iza njih
povukoše se, ostavljajući dva konja kako im je naređeno.
Zapadnjak je čekao dok se svi nisu izgubili. Onda
ustade i odveza Banisteru ruke.
— Ovde leži dovoljno kam enja — .obrati se banditu.
■— Pokrijte šerifa njime.
Okrenuo se, prišao mrtvom konju i skinuo mu sedlo.
Banister je ostao da stoji na stenama, i da ga posmat-
ra. Tek kad je Sejn podigao glavu, potrudio se da posluša
njegovo naređenje. Zapadnjak mu pomože da brže budu
gotovi.
Pošto su pokopali šerifa, natovari Sejn sedlo na rame,
pa krenu sa Banisterom ka konjima.
42

45. ★ ★ ★ gEJ/V-A-*"*-
B rižljivo je pretražio jednu od životinja da bi prove-
rio da na njoj nema sakrivenog oružja, a onda pusti Bani­
stera da uzjaše. Onda je osedlao drugog konja, i kad je s
tim bio gotov, pojahao je sa banditom dalje prema istoku,
iako je znao da će ih pratiti.
— Ja sam vas pustio da radite na svom m eđurečju —
javi se bandit — dok je Zapadnjak pretraživao durbinom
okolinu. — Sve dok nismo uhvatili Džesona, i dok nisam
saznao da ste vi protiv mene. To što smo mi neprijatelji
nije, dakle, m oja krivica.
— Jesam li vam ja to prebacio?
— Šerif je mrtav, Sejne! V i sami nem ate zaista nikak­
ve šanse. Moji ljudi pratiće nas izdaleka, a ako bi nas iz­
gubili, ponovo bi nas našli.
Sejn nije gajio nikakve iluzije. Banister je bio potpuno
u pravu. Bio je u ovim brdima opkoljen, i Banisterovi ljudi
će mu, bili bliže ili dalje, stalno biti za vratom. N ije mogao
po ovoj divljini danima da jaše i da se nada da će mu sre­
ća uvek biti naklonjena. Imao je još jedan problem. Morao
je da nađe vodu. A to u kraju za koji je tačno znao da ne­
ma vode. Sem toga, danju je mogao ove ljude da drži na
odstojanju, ali noću .. .?
Ne! Neće dozvoliti da ga smaknu. Onda je shvatio da
za njega postoji samo jedan put. Sačekao je da padne mrak,
a onda je prepustio Banisteru vodstvo. /
Kada je granulo jutro, bili su prevalili daleki put i
ugledali pred sobom krovove grada Džona Gordona Bani­
stera.
Iako nije znao da li ga progone ili ne, Sejn je jahao
sa Banisterom brzo dalje.
Grad je kao izumro ležao pred njima. Zapadnjak je bio
iznenađen brojem kuća. Sredinom grada, kao i u Feniksu,
protezala se glavna ulica. Šatori, brvnare i kolibe nalazili
su se samo na ivici.
Bilo je tu radnji, štala za iznajm ljivanje i berbernica.
N ajveća zgrada bio je hotel.
Ni živa duša ih nije presrela. Možda je bilo prerano.
Banister, koji više nije znao, šta od Sejna treba da
krije, pokaza na hotel.
43

46. — Moja rezidencija! — reče ponosno.
Zapadnjak dojaha do zgrade, i siđe s konja. Banister
učini to isto.
— Ovde ste moj gost, Sejne! I ja vas pozivam na do­
ručak.
Sejn uperi pušku u njega i pređe pogledom preko fa­
sade. Zgrada je bila dvospratna.
— Potrebna mi je gore jedna bezbedna prostorija!
Banister je zurio u njega ćutke.
— Hteo bih, kao prvo — nastavi Zapadnjak — da pri­
mim predstavnike građana. Imate li ovde tako nešto?
— Sta želite time? Sta nameravate?
— Da se dogovorimo o najamnini! — objasni Sejn. —
Ove kuće ovde stoje tačno na mom zemljištu.
Banister se smeškao.
— Ovo je moj grad. Govorimo dakle mi o tome.
Sejn ga progura „vinčesterkom” ka vratima. Vrata su
bila zaključana.
— Kako ćemo ući? — upita Sejn.
Banister ga je posmatrao Ijutito i zalupao nekoliko pu­
ta, dok nije čuo iznutra korake.
Otvorio je jedan starac. Srećan i začuđen išao je pogle­
dom od jednog do drugog. Sejn ga odgurnu ti stranu i povu­
če Banistera preko praga.
Mister Banister! — povika starac iznenađeno. — i
Kako ste došli ovamo? Svi su izjahali da vas traže.
Zapadnjak se smeškao zadovoljno.
— Hoćemo doručak.
— Pa naravno! — promuca starac.
— I to odmah! — dodade Banister. — Bićemo gore.
— Probudiću žene! — obeća starac i zatvori vrata.
— Sejn potera Banistera dalje, i ovaj se pred njim
brzo pope uz stepenište. Na spratu krenuo je duž hodnika
i otvorio jedna vrata na njegovom kraju. Bila je to njegova
radna soba. Sejn skide šešir i osvrnu se iznenađeno oko se­
be. Izgledala je kao ona u stanu Me, u hotelu u Feniksu.
— Sedite! — ponudi ga vođa bandita. — Viski? Ali
to nije ono pravo za ovo doba. Limunada će nam možda
prijati bolje.
— Viski! — odluči se Zapadnjak, obori pušku, sede na
jednu kožom presvučenu fotelju i stavi pušku pred sebe na
sto.
44

47. -k-kirŠE'JN'kirir
Banister se mrštio.
Sejn baci šešir na drugu fotelju, i ispruži noge na sto.
— V i možete piti limunadu, ali, ja hoću viski.
— Razume se! — složi se bandit, priđe kredencu i vrati
se ka stolu sa bocom i čašama. Počeo je da uliva piće. Ruka
mu je drhtala. Viski se prelivao po stolu.
— Sta vas čini nervoznim? — upita Sejn. On skide
pušku sa stola i položi je kraj šešira.
— Pa, ne zn a m . . . — mucao je Banister i podigao
svoju čašu.
Sejn mu nazdravi i iskapi viski. I Banister srknu, ali se
odmah zagrcnu. Još se kašljao, kada se otvoriše vrata i Me
uđe u sobu. Nosila je kao pena tanak jutarnji ogrtač i iz­
gledalo je kao da je sada ustala iz kreveta. Zastala je na
vratim a. Pogled joj je izražavao mešavinu neverice i bez­
graničnog iznenađenja.
— Sejne! — jedva izusti.
— Me! — promuca Banister. — Sejn je ovde da bi sa
mnom sklopio ugovor o najamnini.
— Da! — odvrati žena. — On je još u Feniksu o tome
govorio.
Zapadnjak ustade.
— Kako si?
Ona priđe stolu i pruži mu ruku, još uvek zbunjena i
začuđena. Sejn ponovo sede.
— Sedi s nama. Me! — pozva je Banister. — Doruč-
kovaćemo zajedno.
Me Sede i pređe-pogledom od jednog ka drugom.
— Kako ste došli ovamo? Grad je potpuno prazan. Svi
traže tebe . . . odnosno vas.
— Sve je jasno! — odvrati bandit. — Sejn i ja došli
smo zajedno zbog posla.
Me pogleda Zapadnjaka i ovaj klimnu glavom. Lice
joj se razvedrilo. Nasmešila se.
— Onda ću biti srećna — reče i odmeri Banistera.
I ovaj se smeškao nesigurno. Ovim obrtom stvari i sam
je još bio potpuno iznenađen.
— K oliku najam ninu si mislio? — upita Me Sejna.
— Nisam znao da je grad ovoliko veliki — odvrati
Sejn. — Sada moram zaista da razmislim.
— Siguran sam da ćemo se složiti — umeša se Bani­
ster, i još jednom napuni čaše.
45

48. •k'k'kSE'JN'k'kir
— I ja verujem u to — složi se Me i pogleda zaljub­
ljeno u Zapadnjaka. — Sigurno ćete se složiti.
— Pomozi mi, Me! — reče Banister. — Predloži neku
sumu.
Ona ponovo pogleda jednog pa drugog, a onda sleže
ramenima.
— Pa, ne znam! Možda bi odgovaralo deset hiljada
dolara. Mislim, godišnje.
— To je suviše — odvrati vođa bandita. — Taj novac
moramo da uberemo od ljudi koji ovde traže stan i utoči­
šte. A li, većina nema ništa u džepovima i sve što im aju je
strah da ih ne dohvati ruka zakona.
— Slušaj malo, Džone! Mnogi ljudi koji ovamo dolaze
imaju hiljade u prtljagu.
— Reko! — negirao je Banister.
Začu se kucanje. Vrata se otvoriše i dve mlade žene
donesoše doručak. Bile su zaista lepi parčići! Plavuše sa
uvojcim a! Tako nešto Sejn u ovom banditskom gnezdu nije
očekivao. Nasmešile su mu se prijateljski i koketno, dok su
servirale jelo. Onda pođoše napolje. Opazio je da mu jedna
od devojaka krišom upućuje poljubac rukom. On joj isto
tako krišom namignu.
Miris kafe ispuni prostoriju. Sejn i Banister bili su
gladni, a Me je jela samo reda radi i uz put posmatrala
obojicu muškaraca.
— Pet hiljada! — reče Sejn.
I Banister i Me pogledaše ga sa nerazumevanjem.
— Pet hiljada godišnje — objasni Zapadnjak. — I kad
su mi potrebni goniči da odvedem krdo do stanice za uto­
var na severu, staviće mi grad dvadeset muškaraca na ras­
polaganje. Besplatno.
Banister je jedući slušao. Ovaj predlog izgledao mu je
tako razrađen, da je jedino mogao da se s njim složi. Po­
lako mu se pojavi osmejak u uglovim a usana.
— Slažem se s tim, Sejne! U potpunos'ti!
Me živahno klimnu glavom.
— Bio bi nam potreban jedan advokat — nastavi Za­
padnjak. — Siguran sam da u ovom gradu postoji i on.
— Pa naravno! — rekoše Banister i Me u jedan glas.
Vođa bandita ustade i odmah krenu ka vratima.
— Odmah ću dati da ga pozovu — reče. Sejn je imao
osečaj da je izašap iz sobe samo da bi video da li će ga pu­
stiti da ode. Zatvorio je vrata za sobom.
46

49. 'k'kirŠEJN'k'kir
Me pogleda Zapadnjaka.
— On je naredio da mi ustrele tri stotine goveda —*
reče Sejn. To će morati da mi nadoknadi. To mu objasni!
— Razume se, Sejne! On je velikodušan čovek i sve
će učiniti samo da s tobom živi u miru.
Posle izvesnog vremena, Banister se vratio.
— Advokat će odmah doći i načiniti ugovor — reče.
— Sejn želi da mu nadoknadiš tri stotine goveda —
um(=ša se Me. — I ja mislim da je to njegovo pravo.,
— Pa naravno! — topio se Banister i smeškao zado­
voljno. — Ja ću se bez oklevanja pobrinuti i z;a to da tesari
odmah ponovo preuzmu posao. Mi imamo ovde osam sto­
lara. Sve ću vam ih poslati. Besplatno. Kad su vam potreb­
ni ljudi, Sejne, samo mi javite.
Me se zaljubljeno smeškala Zapadnjaku.
— U Feniksu postaviću sada za šerifa svog čoveka —
reče Banister. — Na ovu priliku sam već dugo čekao. Onda
će i Feniks biti moj grad.
Jedna od loknastih glavica dođe i pospremi sto. Ta beš-
tijica je izrez na svojoj haljini malo spustila, da bi visoki
stranac što bolje mogao da uživa u pogledu na njene raz­
vijene grudi. Malo je pocrvenela kada je prirnetila Sejnov
pogled, ali se pomakla još malo napred i saginjala tu i tamo,
dok je oštar i opominjući pogled Me nije trgao. Onda se
udaljila.
K asnije se pojavio advokat. I tog čoveka je Sejn po­
znavao. Radilo se o tipu koji mu je pri dolasku u Feniks
zabio cev revolvera u krsta i kojeg je posle pred berberni-
com oborio.
On je već imao napisan ugovor i Banister i Sejn ga
potpisaše.
V II
Popodne su se pojedinačno i u većim i manjim grupa­
ma počeli vraćati Banisterovi ljudi, stanovnici ovog bandit­
skog gnezda. Sejn je mnoge od njih upoznao. Bila su to
tražena imena, ubiće i banditi za kojim a su u mnogim
državam a izdate poternice i koji su se odande izgubili bez
47

50. ★★★S Ed Nit-k-k
traga. Poriašali su se ljubazno, i Sejn je znao zašto. Mnogi
od tih ljudi su se često ranije prema njemu ponašali agre­
sivno i sa neprikrivenim neprijateljstvom i njihovu sadaš­
nju tobožnju promenu m išljenja, objašnjavao je time da im
u osnovi nije ostao drugi izlaz.
Sejn to prihvati kako jeste.
Bilo je već kasno uveče, kada se izvukao iz beskrajnih
Banisterovih zdravica uz runde pića i kada ga je Me pove­
la u svoju sobu. N jegove bisage ležale su tamo, na stolu.
Okačio je šešir o čiviluk i zadenuo „vinčesterku” u futrolu.
Me ga obgrli, priljubi se uz njega, smeškajući se za­
ljubljeno i strasno ga ljubeći.
— Ti ne možeš znati koliko sam srećna što se sve ova­
ko završilo. Ja te tako volim, Sejne.
— N ije trebalo tako jednostavno da napustiš Feniks
— prekori je on. — Morala si mi dati mig kojim bi me upo­
zorila.
Posmatrala ga je ozbiljno i sklonila mu pramen kose
sa čela.
— Ja sam već bila ovde kad su ljudi uhvatili Džesona.
Nisam mogla ništa da učinim. Zaista, ništa.
Sejn se namršti.
— Ja ne pripadam Feniksu, već ovom gradu! — ob­
jasni mu ona.
— I onda misliš da će se Banisteru dopasti što si sada
ovde, kod mene?
— Ah, Banister! — odvrati ona prezrivo.
I «— Bojim se ipak, da će nam to stvoriti nove teškoće.
— Za to se ne brini! I on voli promene — šapnu Me,
i poče da ga ljubi po vratu, dok se ovaj nije sav zapalio. Bila
je zaista izvanredna žena! Sasvim po njegovom ukusu. On
je podiže i ponese ka krevetu.
Ostala je celu noć kraj njega. Već je granulo jutro,
kad se išunjala iz sobe i ostavila Sejna ■da još malo od­
spava.
la
Jedna od plavokosih devojaka s uvojcim a probudila
ga je.
— Hej, dugonjo, zar nećeš da ustaneš? — smeja
ee. — Već je dan. Uveliko. I ja neću moći da nastavim sa
svojim poslom, ako još dugo budeš blokirao ovu sobu.
Nasmešio se i odmerio je pažljivo.
cTzvratila je osmejkorn kada je osetila kako je gleda.
48

51. •k'k'k S E J N'k'k'k
— Hoćeš li mene za doručak? Još je dugo do podneva!
Sem toga, Me bi prvo meni a onda i tebi iskopala oči. Doći
ću ponovo za pet minuta. Ako tada loš uvek ne budeš iza­
šao iz kreveta, moraćeš .sam svoju jazbinu dovesti u red.
Koketno se nasrnejala i izašla.
Sejn zevnu i uspravi se, skoči iz kreveta i priđe umi­
vaoniku. Bio je skoro gotov s oblačenjem, kada se koketa
ponovo pojavila.
— Kako se zoveš? — upitao je.
— M arijeta!
— Lepo ime!
Nasm ejala se.
— Dopada ti se?
— Ime je isto tako lepo kao i ti.
— Misliš?
— Časna reč! — on položi ruku na srce.
— Pazi da te Me ne čuje!
— Bojiš li je se?
— Dopada mi se ovde, i ne bih htela da izgubim svoj
posao.
— K revete možeš nameštati u svakom gradu.
— Ja ovde ne nameštam samo krevete.
Sejn podiže obrve.
— Ko me posmatra tako kao ti, mora biti spreman da
posegne duboko u džep. A ovde često dolaze ljudi sa jako
debelim novčanicama. Zato, ako me Me bude pitala, mora-
ću joj reći da si mi platio. Inače bih bila oterana odavde.
— Ja te još nisam ni dodirnuo!
■— To će već doći. Ja te posmatram, dugonjo. A za ta­
ko nešto ja imam pogled.
Sejn se isceri, skide šešir, potapša je i izađe iz sobe.
— Me je jedna opasna zmija! — povika ona za njim,
upozoravajući ga.
Zapadnjak krenu niz stepenice. U holu su se nalazila
šestorica revolveraša. Jedan je sedeo i zurio pred sebe. dvo­
jica su čitala stare novine. Ostali su sedeli za iednim okrug­
lim stolom i igrali karte. Kada se on pojavio, svi Dodigo.še
pogled.
Sejn zastade na poslednjoj stepenici i podiže ruku u
znak pozdrava.
Od stola ustade jedan i priđe mu. Bio je to Link —
visok i snažan momak od tridesetak godina, sa, ćoškastim
licem.
4 S ejn 29

52. 'k-k'k S E J N icicic
— Kuda ćeš? — upita ga nepoverljivo.
. — Gladan sam!
— Ručak će biti za jedan čas. Službenik zazvoni i to
se čuje u celoj kući.
— Je li Banister u svojoj sobi?
Link se široko isceri.
— Mister Banister je odjahao! Sa Me! — Reč „m ister”
je prosto procedio kroz zube.
Sejn pokaza po ostalima.
— Jeste li vi moji čuvari?
— Kako si došao na to?
— Onda ću ja malo da prošvrljam po gradu — objasni
Zapadnjak i prođe kraj Linka ka vratima. Tamo se još
jednom osvrte. — Mogu li da te pozovem na piće?
— Ne mogu! — procedi Link. — Ja jesam ovde po­
stavljen kao čuvar, ali ne tvoj.
Sejn izađe na ulicu. Tipovi mu se uopšte nisu sviđali.
Nijedan. Polako je išao ulicom, osvrćući se i tražeći ono
što mu je bilo potrebno. Dva konja! Ali, da bi odavde uma-
kao sa Banisterom, potrebno mu je bilo pre svega njegovo
poverenje i njegova tesna saradnja. Jedno je do sada po­
stigao: onaj prsten od tri stotine ljudi, koji je njega i Bani­
stera tamo napolju opkolio više nije postojao. Ti ljudi su
se ponovo nalazili u svom gradu, i svi na gomili. Morao je
samo brzo da iz toga izvuče prednost, i ništa više.
Ušao je u jednu krčmu i popio viski. Unutra je bilo
malo gostiju. Svi ljudi bez izuzetka pripadali su istoj vrsti.
Oni se kao po komandi okretoše ka pridošlici i počeše da ga
posmatraju otvoreno. Jedan od tih malih drumskih pljač­
kaša ustade i prjđe k njemu za šank.
— Ja sam Džekob Fišermen — predstavi se. — Ti bi
stvarno morao da me poznaješ, Sejne!
Sejn nije nikako mogao da se seti.
— Odakle?
— Iz Duranga? — cerio se čovek. — Dakle?
Zapadnjak se namršti.
— Hombre, pomozi mi malo više. Ja sam tamo tako
iesto bio . . .
— Kada smo „Vels Fargou” odveli pet stotina konja
— boksnu Fišermen Zapadnjaka u grudi. — Bio sam među
onima, koji su ti pomogli da odvedeš konje Indijancima.
— Džekob! — sad mu je sinulo. Pružio mu je ruku i
naručio piće za njega.
50

53. ★★★ S E J N 'k'k-tr
Džekob Fišerm en je pre toga bio sedeo sa još trojicom
za stolom. Sada i oni ustadoše i priđoše šanku. '
— Poznaje li te on zaista od ranije, Sejne? — upita
jedan u ime svih. — To nam je sve vrem e tvrdio.
Zapadnjak klim nu glavom, a Džekob Fišerm en se po­
gladi po bradatom licu s očitim ponosom.
— Ćuli smo da dole podižeš ranč — reče. — Nemaš li
neki posao za nas? U goveda se svi mi razumemo.
Sejn klim nu glavom.
— Dobri momci uvek su mi potrebni. '
Džekob Fišerm en se ponovo ponosno isceri i pređe po­
gledom po svojim kompanjonima.
— No, šta sam vam govorio? Sejn, moj stari amigo,.
uvek ima nešto za mene. — Udari Zapadnjaka po ramenu.
— Znači, dogovorili smo se? Kada počinjemo? Svaki od
nas ima konja.
Sejn naruči jednu rundu.
— Kada imate konje, jašite tamo i prihvatite se. Po­
sao tamo samo što vam ne bode oči. Covek bi morao biti
slep da ga ne vidi. Ja ću ostati ovde još nekoliko dana.
Ljudi su s tim bili saglasni. Sejn poseže u džep i dade
svakom po dvadeset dolara džeparca. To oni jedva da su
očekivali, i Džekob Fišermen, koji je sijao od ponosa, što je
Sejn zaista njegov stari amigo, kao što je on uvek tvrdio,
porastao je ogromno u očima svojih drugara.
Zapadnjak mu pruži bocu i potapša ga po ramenu.
— Pre nego što odete, dođi još jednom k meni. Ja
stanujem u hotelu.
On se pozdravi s ljudim a među kojim a se Fišerm en še­
purio kao kralj, i izađe iz krčme.
Još jednom je prošao kroz grad pa se vratio u hotel*
Postojala je jedna štala za iznajm ljivanje, ali, bila-je zatvo­
rena, đavo bi ga znao zašto.
Hol hotela bio je prazan. Službenik, je u m eđuvrem e­
nu zvonio. Sejn pođe u blagovaonicu i sede za jedan sto.
Tamo je bila velika gužva. Više od četrdeset ljudi sedelo
je tu i jelo. Plavuše s uvojcim a su posluživale. Obe odmah
dođoše za njegov sto.
Posle obeda, on ode u svoju sobu. Malo zatim stiže
Džekob Fišermen. Sejn ga pusti unutra i dade mu gvožđe
za žigosanje.
— N ajbolje počnite odmah s tim poslom — savetovao
ga je.
/ 8 i

54. — V ile za đubre na Sej novom žigu — smejao se F i­
šermen.
— O beležavajte goveda kako ih nalazite. Ima ih preko
četiri hiljade grla. Nešto je već žigosano. Gonite žigosana
goveda sva na zapad. Sledećih dana treba da stigne još
pet hiljada grla. Ti si kod mene zaposlen kao predradnik,
Džekobe.
Fišerm en ponovo zasja.
' — Bićeš zadovoljan sa mnom, Sejne — hteo je još ne­
što da kaže, ali ućuta.
— Sta je sad? — upita Zapadnjak, posmatrajući ga.
— Nas ima, u stvari, desetorica — objasni Fišermen.
~ A li, to su sve ljudi koje poznajem i za koje mogu da
jamčim. Mi svi tražimo jedan stalan posao. Možeš da nam
veruješ.
— U jednom od šatora, smeštena je kuhinja. Ureži
sva imena u lonac za supu!
— Nikada ti to neću zaboraviti, Sejne!
Sejn ga lupi po ramenu.
— Onda se gubi i prihvati se posla. Sve dok ranč ne
pretrpi gubitak, plate će biti dobre, i radićemo od izlaska
do zalaska sunca.
— Ja ću se za sve brinuti! — obeća Džekob i pođe ka
vratima.
— Džekobe!
Novi predradnik zastade i pogleda ga s iščekivanjem .
Sejn mu lagano priđe pognute glave. Onda ga pogleda u
oči.
— Potrebna su mi dva konja!
Džekob Fišerm en se isceri.
— To je bar jednostavno. Obrati se Banisteru. K od
njega si na velikoj ceni.
— Recimo da on to ne bi trebalo da zna.
Predradnik je zurio u njega. Onda tiho zviznu kroz
Biube.
— U ovom gnezdu, zbiva se samo ono što je on lično
blagoslovio.
— Ja imam dovoljno gotovine! Konji mogu ostati gde
ješu, ali, m oraju stajati osedlani, i ja moram znati gde.
Džekob Fišermen se ugrize za usnu.
— Zašto mi to nisi već u krčmi rekao? Sada ljudi stoje
dole i čekaju.
K