zoran

1. ПЛАВА ПТИЦА
БИБЛИОТЕКА ЗА МЛАДЕ И СТАРЕ
Књига 5
КАРЛ MAJ
СИБИРСКИ ЛОВАЦ
РОМАН
Илустровао САША МИШИЋ
МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ
БЕОГРAД 1965.
Његов отац je становао у најугледнијој кући у Верхње-Удинску са којом се по величини могла мерити
само још једна, посто|јаљни двор,1 чији се власник, ха-зјајин,2 убрајао међу најимућније људе у граду.
У гостионици је владало бучно расположење. Руси су домородачко становништво Сибира пре свега
упозна-ли са вотком. Али Сибирац не може да поднесе много пића, брзо се напије. Његово пијанство, за
дивно чудо, није тешко, али зато дуже траје. Већ од две-три чаше он је два дана пијан; тада скаче и сав
блажен јаше уна-около, a чим се отрезни, одмах испија нову чашу.
У гостионици није било ни столова ни столица. У гостинској соби су око зидова прострте хасуре на
који-ма су, подавијених ногу, седели гости косих очију. Пили су све чега је било — кисело млеко, вотку,
квас или лонац пун чаја. И при томе им језици ни чаша нису мировали.
Ко би их чуо како вичу, могао је помислити да he се овде за тили час десити уморство или доћи до крваве
туче. Они су, међутим, водили врло љубазан и присто-јан разговор и забављали се.
Наједном сви гости ућуташе. Ушао је неки странац, и то господин. Господином су домороци сматрали
сваког човека са кавкаским цртама лица и добром одећом.
Нови гост је носио широке, плаве козачке пантало-не које су се губиле у сарама високих чизама, преко
панталона дугачак капут, a дреко њега лагано јареће крзно. На глави је имао шубару од јагњећега крзна,
каква се радо носи у Персији и кавкаским земл>ама.
Лице му је потпуно покривала густа, црна брада. Виделе су се само његове продорне, немирне очи, које
нису уливале поверење. Taj човек није имао рувко лице. По цртама рекло би се да је Француз или Грк.
Он по-здрави кратко и поносним погледом обухвати присутне.
Гостионичар дотрча, одгурну неколико гостију и поклони се скоро до земље.
— Здравствуј, баћушка, добро дошао, оче, у моју кућу! Шта желите?
— Могу ли ја прожич у тебја — могу ли становати код тебе?
— Да, баћушка — свакако! Али ниси ваљда сам?
1 гостионица
2 домаћин
— He, слуга je ča мном.
— A где je?
— Напољу код кибитке.
— О, свети боже остроленски! Кибитку имаш? Ко-лима си дошао? A ja то нисам приметио? Опрости
ми, тосподине! Поклонићу свом патрону, светом Николи, нову иконицу, да ми ову моју немарност
после смрти не уброји у зло. Одмах ћу се побринути за твоја кола.
— Хајдеонда!
Људи изиђоше. Пред улазом су стајале, натоварене пртљагом, једне од оних лаких двоколица које
називају кибитка. Брадати кочијаш је стајао поред коња.
— Одмах ћу заповедити да све унесу — рече гости-оничар. — Колико ћеш остати код мене?
— He знам join колико ће ме послови задржати. Чуо сам да је овде сајам.
— Јесте, господине.
— Ништа од свега тога не видим. Где се одржава •сајам?
— Ох, овде не постоји нарочито сајмиште. Сајам се одржава напољу поред Ррада. Смем ли знати
одакле долазиш?
— Из Иркутска.
— Дакле, са запада. Зато, наравно, ниси ни могао ништа да видиш. Сајам се одржава на источној страни
града.
— Долазе ли тамо и ловци на самуре?
— Много их долази, господине.
— Хтео бих неколико њих да најмим.
— Хоћеш да узмеш у службу ловце на самуре? Хм, господине, то је смелост. При томе можеш
много да зарадиш, али и да изгубиш.
— Ко хоће да добије, мора да окуша срећу.
— Питање је какве људе тражиш.
— Можеш ли ми препоручити неколико добрих ловаца? Хоћу да оснујем ловачку друх^ину.

2. — У томе, господине, нећеш успети.
— Зашто?
— Ови л>уди сами себи траже друттво. Ниједан од њих не би цристао да му ти изабереш другове које
«он не жели. Mopani се договорити c неким добрим лов-цем и препустити њему да нађе потребан број
другова.
— Послушаћу твој савет. Можда можеш да ми на-ведеш име таквог ловца.
— Ох, могу и више њих, господине! Најчувенији је — ех, господине, кад би тога могао да добијеш!
— Кога то?
— Број осамдесет четири.
— Бррј осамдесет четири? A његово име?
— To нико не зна, осим судија који су га осудили. Чак га и овдашње власти не познају. Он је надалеко
познат као најбољи ловац. He говори много, али свако хоће да му буде друг. Но он увек сам себи бира
људе и увек са својом дружином донесе најбогатији плен из лова.
— Је ли млад?
— Може да има скоро шездесет година.
— Је ли већ овде?
— .Нисам га досад још видео. Међутим, свако га познаје и упиташ ли за њега, показаће ти га. Али пре
свега мораш посетити среског начелника.
— Пре свега? Зар је то толико хитно?
— Да. Прво и прво, без дозволе не смеш ни један час боравити у мојој кући па ни у Верхње-Удинску
уопште. Затим, без његове дозволе не смеш да посетиш сајам, a треће, ни са једним човеком не можеш
склопити уговор, a да га срески начелник не потпише и не удари печат.
— И то наплати?
— Да, господине; a наплатиће утолико више, као казну, што дуже будеш оклевао да му се обавезно
пред-ставиш. Стварно ти не могу дати бољи савет, него да одмах одеш к њему.
— Прокљатаја Рос. . . — проклета Рус. . . Странац не изговори реч, али је промрмљао псовку
у браду.
— Добро, поћи ћу, ако је тако — рече гласно. — Док се вратим, спремићеш, надам се, моју собу.
Он пође до суседне зграде и уђе на главна врата. На једним је вратима писало „Присутствије", што значи
канцеларија. Тамо је стајао човек у војничком капуту обичног козака.
Странац му се обрати:
— Где могу да нађем исггравника?1
срески начелник
Није одмах добио одговор, јер је козак скочио као опарен и загледао се у њега разрогаченим очима.
— Њеужели ето вазможно — је ли могуће? Фло-рин! Ти? У Сибиру?
Странац побледе и устукну корак назад, али се брзо прибра.
— Вараш се. Ја те не познајем.
— To je могуће, али зато ја утолико боље познајем тебе. Прошло је, додуше, много година од нашег
по~ следњег сусрета, и моје лице се много променило, али твоје је такво да га човек не може заборавити
кад га једномвиди.
— Чудновато! — рече непознати слежући рамени-ма. — A ко сам ja, no твоме?
— Собар Флорин!
— Собар? A код кога?
—• Код Бруна фон Адлерхорста.
— To име join никад нисам чуо. Козак му се приближи.
— Господа му бога, — рече лромукло — што те више посматрам, све сам сигурнији. Флорине, ти си! He
претварај се!
Странац плану.
— Надам се да не намераваш да ме увредиш! Ти носиш знак прогнаника, значи послат си за казну у
је-дан сибирски пук. Треба да изустим само једну једину реч па да ти се пооштри казна. Morao би лако да
будеш премештен из другог у пети разред!
Упркос овој претњи, козак је остао при свом твр-ђењу.
— Кладио бих се да се не варам! Немогуће је да два човека толико личе један на другог.
— A шта је друго него сличност? Нећу да се свађам c једним кажњеником; али доказаћу ти да се вараш.
Ево ти мој пасош, на, читај!
C тим речима странац извуче пасош и пружи га козаку. Пасош је гласио на име Федор Ломонов, трговац
из Оренбурга, испуниле су га тамошње власти и оверио гувернер. Дакле, није више било сумње. Ипак је
козак почео да сравњује опис у пасошу са изгледом странца.
— Овде стоји „недостају два средња зуба", a теби не недостају — рече. — Како то?
Странац бесно извуче козаку пасош из руке.

3. — Јер сам дао да ми се ставе, глупане! Ово су ве-штачки. Уосталом, ти ниси срески начелник и немаш
права да прегледаш пасош. C тобом сам готов и питам те једино могу ли говорити c исправником.
— Он је у канцеларији. Уђи! — Предсобље је имало троја врата. Једна, кроз која је ушао трговац Федор
Ломонов, друга кроз која је сад ушао начелнику, и тре-ћа која су водила непосредно у двориште.
— Ипак је то он! — рече козак у себи. — Шта ће овде? Где је био за време свих ових година? Зашто се
прикрива? — Није имао времена да размишља o томе, јер су се отворила трећа врата и ушле су три особе.
Напред је ишао омален, дебео човек са косо уса-ђеним очима, испупченим јабучицама и са огромном
шу-баром од медвеђег крзна. Био је од главе до пете оде-вен у крзно. Преко капута је прикопчао тешку
сабљу, a у десној руци је држао велики бич, који у његовој руци није изгледао опасан, јер je c његовог
наивног ли-ца вирио љубазан носић, a OKO уста играо доброћудан осмех.
За њим је ушла жена, обучена као и он. И она је имала бич у руци. Само joj je недостајала капа од
мед-веђег крзна. Косу је носила једноставно почешљану у две танке плетенице? које су joj висиле низ
леђа; уши су красили велики златни колутови, a OKO врата тежак сребрни ланац. Њено лице је изгледало
још доброћуд-није од мужевљева, a била је и дебља него он, тако да је једва прошла кроз врата.
Иза њих је ушла девојка, висока и складно грађена, чудно одевена. На малим ногама је носила дугачке
фино израђене црвене чизмице од лосове коже. Сукњица ј°ј је допирала само мало испод колена, a била
је од скупоценог крзна сребрног самура. Прслук од истог крз-на обавијао joj je складни струк. Широки
рукави су се ширили према шакама на источњачки начин, расечени скоро до рамена. Златне копче су
придржавале изрез, тако да је снежно бело, фино заобљено раме светлело из тамног сјајног крзна.
Око врата joj je блистао накит од четвртастих злат-них плочица. Густа, црна коса је била испреплетена
истим таквим златним плочицама и сребрним ланчићи-ма, али непокривена. Високо, лепо заобљено чело
по-кривало је више редова златног новца, повезаног сре-
10
i
i
брним куглицама украшеним дијамантима. Скупоцено камење је красило и дршку јахаћег бича којим се
немар-но играла.
Али више од свег овог дивног и скупоценог накита привлачило је девојчино лице, лице какво мајка
при-рода ретко подари неком бићу. Племенитост недирнуте^ чисте душе блистала је из сањалачких
дубоких очију, a око озбиљних усана играо је несвесно зрачак осмеха какав може да створи само ведрина
благородног срца.
Девојка је, значи, била лепа, не само телом већ и духом.
Мали човек пође смешећи се према козаку.
— Ти стојиш сдјес на карауле, мој синок, — јеси ли. ти овде на стражи, синко?
— Да, баћушка — јесам, оче.
Сви народи који се служе руским језиком употреб-љавају радо учтиве и љубазне речи од миља као: оче,
мајчице, брате мој, сестрице. Каткад се ове речи прече-сто употребљавају и тада постају смешне и
шаљиве.
— Познајеш ли ти мене? — упита дебели.
— He, али сигурно ћу имати задовол>ство да сазнам ко си.
Лице дебелог човека засија join љубазније.
— Па, сине мој, ту велику радост ћу ти радо учи-нити. Ја сам Була, тејш1 Бурјата. Познајеш ли ме сада,.
срце моје?
— Да, оче, сада те познајем.
— A ово је моја женица, кнегиња. Она се зове-Калина2. Је л'де да joj ово име врло добро
пристаје?
— Ох, пристаје joj врло добро, драги мој оче!
— A знаш ли можда је ли добри срески начелничић. код куће?
— Да, оче. Он је у својој соби.
— Е, онда ћемо ући. Дошли смо му у посету.
— Морам вас замолити да још причекате, добри оче, јер има неко код њега.
— Ко?
— Неки страни трговац који је дошао да покаже свој пасош.
1 кнез
2 дебела
12
— Па добро. Онда ћемо причекати. Надам се да се начелник неће дуго задржавати c пасошем. Дошао
сам на сајавд и треба да покупујем много ствари.
— Исправник ће се пожурити. Да ли да те при-јавим?
— О, не, толико ми се баш не жури. A да нам време не би било сувише дугочасно, упознаћу те са

4. својом ћеркицом; моје срдашце, мој алем-камен, моје јагњешце! Погледај је само! Зове се Карпала. Зар
joj то дивно име не одговара?
Од свих туркменских народа Бурјати су сачували најчистији језик. Kap значи снег,'а паламак значи
си-јати, блистати. Име Карпала значи дакле: блистава као снег.
Тек сада козак погледа лепу девојку. Његово снаж-но, складно грађено тело као да се исправи, поглед му
засија, a образи се заруменеше.
— Заиста, то име си врло добро изабрао, оче. Карпала приђе козаку, пружи му руку и рече гла-
сом чији му је чисти, снажни звук дубоко продирао у ЛУшу:
— Пружићемо руке једно другом као познаници који се нису заборавили! — Она му срдачно стегну
ру-ку. Отац и мајка се зачуђено згледаше.
— Како? Познаници? Зар сте се већ једном видели? — упита Була.
— Да — одговори ћерка радосно. — To je он. . . он. .. мој спасилац!
— Твој спасилац?
— Да. Он је.
— Који те је извукао из леда? — чудио се кнез све
више.
дала.
Да •— потврди девојка.
Да ниси у заблуди?
Нисам. Одмах сам га познала чим сам га угле-
— Према твом опису замишљао сам тог човека сасвим друкчије.
— Ипак је то он.
— Какоје чудо — какво чудо! Је ли истина да си ти њен спасилац, драги мој козаче?
— Срећан сам што сам твојој кћери могао учинити услугу — одговори козак спремно.
13
-т- Дакле, истина је? Ти си то стварно? Дај да те
загрлим!
Була привуче козака себи, a онда га благо гурну према Калини.
— Мајчице, притисни га на своје срдашце! Заслу-жио је да му захвалиш.
Мајчица га хтеде пољубити у образ, али joj je сме-тало њено гломазно тело; није га могла досегнути
усна-ма и тако је звонки пољубац одјекнуо у ваздуху као граната.
Тејш Була je c великим задовољством био сведок ове необичне нежности своје супруге; тада подиже
руку ирече лукаво:
— Немој мислити да ће и моја ћерка смети да те загрли и пољуби! Њени пољупци пргатадају другоме.
Она је вереница капетана, сина мог лријатеља, среског начелника. Ниједан од њих не би трпео такву
нежну захвалност. Али ми те сматрамо пријатељем, иако си само обичан козак-кажњеник!
Карпала се запањено окрену. Козак пребледе.
— Ја нисам злочинац — рече он, управивши тужан поглед на девојку. — Без моје кривице поступају са
мном као са кажњеником.
— Послаћу молбу за тебе.
— He, немој! Ионако не би помогло, већ би само шкодило, оче.
— He мисли тако, сине! Ја много значим код ка-петана.
Карпала полако приђе козаку и, гледајући га у очи, рече:
— Зар нећеш ни мени дозволити да се за тебе заузмем? '
— He, принцезо! Молим те да то не чиниш.
— Мислиш ли да би мени, својој вереници, одбио прву молбу?
Козак се нагло исправи и одговори помало грубо:
— He желим од њега никакву милост.
Карпала погну главу жалосна. Али joj наједном засијаше очи.
— Жао ми је што нећеш да ти помогнем, Али можда могу на други начин да ти изразим своју захвалност.
Дозволи да ти засад дам ово за успомену!
14
Карпала скиде прстен са прста и узе козака за руку да му натакне прстен.
У тај час из собе за примање изађе трговац Федор Ломонов и при томе је толико отворио врата да су се
иза њега видели начелник, његов син капетан и један козак поручник.
— Була! Кнез! — узвикну начелник.
Док се Федор Ломонов журно удаљавао, капетан приђе козаку.
— Шта се овде дешава?
— Нашла сам свог спасиоца — рече Карпала сме-шећи се.
— Да, њен драги спасилац! — упаде кнез. — Раду-јеш ли се и ти због тога, капетанчићу?

5. Али овај нестршвиво одмахну руком.
— Шта je c овим прстеном? — упита он кратко.
— Поклонила сам га своме спасиоцу — одговори Карпала уздржано, л>ута због његовог одсечног
говора.
— Како? Њему, изгнанику? To не допуштам! Ова-мо, момче!
Капетан зграби козакову руку, свуче му прстен са прста, натуче га на свој прст и рече оцу, мајци и кћери:
— Уђите, молим вас!
Козак је стајао непомично, као право оличење же-лезне уздржаности. Само се око наусница примећивао
једва видљив дрхтај, a веђе је спустио, како поглед не би одао шта се збива у његовом срцу.. .
Карпала је ћутала стиснутих усана. Следила је дру-ге као по неком унутрашњем нагону који joj je терао
крв у лице.
— He тугуј! Видећемо се поново! — брзо је шапну-ла козаку.
Тада се врата затворише за њом. Козак се тек сад покрену. Он дубоко уздахну, ис-прави се, и претећи
подиже стиснуту шаку.
— Куцнуће и мој час! — промрмља. Трудио се да остане миран. У глави му је једна мисао гонила другу.
— Бићу ја опет слободан, a тада. . .! Какав дан! Прво тај Флорин! To je он. Заклео бих се да јесте. A сада
Карпа-ла — вереница капетанова. О, боже!
Груди су му се надимале од дубоких уздаха. Он спусти шаку и полако се окрену као човек који се
уза-дуд бори c тешким разочарањем.
15
КЋИ БУРЈАТСКОГА КНЕЗА
Начелник љубазно поздрави кнеза, његову жену и кћер. Али, добар познавалац људи лако би запазио да
ова претерана љубазност није долазила из срца.
Он је био висок, широких рамена, имао је ниско че-ло, затубаст HOC, дебеле усне и чупаву браду. Његов
син, капетан, много је личио на њега. Имао је још шира ра-мена и на изглед велику телесну снагу.
Поручник, који је стајао поред њега, хтеде да пође, -али га један знак претпостављеног задржа.
— Нимало нам не сметаш — дошапну му капетан. — Напротив, хоћу да будеш сведок како ћу дебелом
кнезу показати ко сам.
Ружно се церећи, окрену се кнезу Були.
— Оче, што си дозволио Карпали да једном кажње-нику поклони свој прстен?
Кнез га зачуђено погледа.
— Па он је њен спасилац!
— Јеси ли срећан што си га нашао?
— Јесам, много, и мајчица Калина исто тако. Ми смо га од радости загрлили.
— Загрлили?
— A зашто не?
•— Да није и Карпала?
Кнез хтеде нешто да одговори, али га Карпала претече.
— Зар би ти било криво?
— И те како! Па ти си моја вереница!
Страх прелете Карпалиним лицем. Она побледе, и као да се борила c једном одлуком.
— Досад нисам ништа o томе знала. Тек данас то чујем.
— Тако је уговорено између нас и твојих родитеља Твој отац је положио заклетву лами. He
сме да је погази.
— Је ли то истина, оче? — упита она тихим, дрхта-вим гласом.
— Јесте, душо моја, срдашце моје.
— Зашто си то учинио?
— Рећи ћу ти зашто кад постанеш жена свога мужа.
— И то се не може променити?
16
— He може, Ти добро знаш да је немогуће прекр-шити такву заклетву.
Карпала немо погну главу; трепавице joj će спу-стише као да су хтеле да задрже сузе које су нагло
избиле. Тада се спусти на столицу, јер изненада осети како губи снагу.
Капетан joj приђе и рече умиљавајући се:
— Видиш, злато, ми припадамо једно другом и сам поглед једног таквог пса злочин је према теби.
Карпала љутито набра чело.
— Зар ти мог спасиоца називаш псом? Зашто? Шта је учинио?
— He знам. Нико не зна због каквог је злочина не-ки човек прогнан у Сибир. Али он се сад поново
огре-шио.
— Чиме? — упита Карпала уздрхталог срца.

6. — Због дрскости којој нема равне. Он те је пољубио. Карпалине образе обли румеи.
— Мене. . . пољубио? Ja oi томе ништа не знам.
— Јесте. Један сведок је то видео.
— Ко?
— Ја лично.
Капетан је надмено посматрао Карпалу. Али није се десило оно што је очекивао; она се ни најмање не
збуни. Полако се диже и приђе му.
— Ти ои видео да ме је пољубио? Онда си такође видео како сам јахала преко реке и како се лед сломио
под мојим коњем?
— Јесам.
— Ја сам се тада онесвестила. Видела сам лице свог спасиоца само један трен, али оно ми се
урезало у срце, — и она стави руку на место на крзну испод ког joj je срце ударало — урезало ми се у
срце да га никада нећу заборавити. Кад сам се освестила, лежала сам овде код вас.
— Ја сам те донео овамо.
— Али он ме је извукао из реке, испод леда?
— Да, тај број десет! Ја сам га позвао. Карпалино лице обли руменило.
— Ах, ти си га позвао! Јер ниси био довољно хра-бар, бојао си се за свој живот! Због тога је он морао да
жртвује свој да би ме спасао! A ти си био велика кука-вица, иако си већ онда знао да сам твоја кереница!
2 Сибирски ловац 1
Њему искочише жиле на челу.
— Пази да ме још једном не назовеш кукавицом.
— Можда своје понашање зовеш храброшћу? Стајали су једно наспрам другог. Карпала c погле-
дом пуним презира, капетан c очима сјајним од срџбе. Начелник и тејш хтедоше да их раздвоје, али
капетан их обоје снажно одгурну руком.
— Пусти га само, оче! — одби и Карпала гордо. — He бојим се ја њега, нека ми одговори!
— Одговорићу ти! — повика капетан. — Наравно, ја бих се потрудио да није било тог момка. Али
зашто да поквасим своју униформу?
Карпала га је мерила од главе до пете ужареним погледом.
— Онда нека прими и награду уместо тебе!
— Светог ми Андреја, мог заштитника, на какву то награду мислиш? — насмеја се капетан грубо.
— Одговор ћеш убрзо сазнати — одговори Карпала хладно.
— Желим да ми одговориш одмах! Заповедам ти!
— Мени? Принцези Карпали?
,— Да, теби! И мораш ме слушати!
— Никада!
— Онда ћу те присилити! Он подиже руку.
— Хоћеш да ме удариш? — узвикну Карпала. Она не устукну ни један корак и гледала га је без страха
право у очи.
Он се предомисли и спусти руку.
— He, тебе не. Зна се ко треба да буде бијен. Мо-жда he ти бити болнији ударци које он добије.
C тим речима он зграби звоно и зазвони.
— Број десет! — викну да се могло чути напољу. Козак уђе, затвори врата за собом и стаде очеку-
јући.
— Принцеза је хтела да ти поклони прстен? — упи-та капетан грубо.
— Да, господине.
— И ти то ниси одбио?
— He, господине.
— Сукин син — пасји сине! Зар не знаш шта ти је дужност? На, ево ти награда!
18
Капетан зграби бич са стола и поче ударати козака. Овај ниСје ни трепнуо, само се окренуо у страну и
по-дигао руку да ударци не би падали по лицу.
Тејш Була и Калина хтедоше да спрече побеснелог капетана, али на један покрет Карпалин одусташе и
само су климали главама.
— Сама ћу će c њим обрачунати — процеди она кроза зубе.
Најзад капетан баци бич.
— Тако, сад си добио награду и ' губи се доле у стају!
— Како заповедате, господине! Козак изиђе.
Капетан се подругљиво окрену Карпали и упита пакосно:
— Па како ти се ово свиђа?
— Није ме заболело — одговори она гледајући му хладно у очи, али на њеним финим црвеним уснама

7. по-јавила си капљица крви, тако је чврсто угризла усне. — Да би ме то заболело, требало би да ми будеш
мање мрзак него што јеси. A он је јунак.
— Чорт возми — нека га ђаво носи! Јунак?
— Да, јунак и мученик! Јунак, јер не само да је поднео бол него се упркос смртној увреди савладао и
присилио своје срце да остане мирно. A мученик, јер недужан пати због мене.
Капетан лупи ногом да су се греде затресле.
— Смртна увреда? Смешно! Kao да официр може да увреди кажњеника! И невин је патио због тебе!
Нека буде срећан што сме да пати због тебе. Други пут ћу га убити. И нећеш ме у томе спречити!
— Ни у чему те ја нићу спречавати. Што год учи-ниш, мени је тако свеједно. Ево чак ћу одмах отићи,
иако знам да ће се расправљати o калину.1 Чините што хоћете! Ја вам нисам потребна. Ми имамо
пословицу која гласи: правда иде брже него неправда. Једини ми-раз који треба да ти донесем јесте бич,
који би сваког дана требало да осетиш.
Карпала замахну бичем поред капетановог лица и изиђе, a да је нико није задржао. Пред кућом су стајала
три коња на којима је дојахала са родитељима. Она се none y седло, ободе коња мамузама и одјаха.
мираз
19
Кад су се врата затворила за њом, настао је тајац у соби. Тада начелников син махну руком и звизну
пр-стима. C мрачним, бледим лицем он се окрену лоручни-ку и даде му знак да пође за њим, док су кнез
Була и Калина још стајали у немоме узбуђењу и гледали се. Запрепашћен, начелник се наслони на
прозор.
Капетан ћутке прође журним кораком поред њих са својим пратиоцем и залупи врата за собом да је
од-јекнуло по целој кући.
Тек напољу, на ваздуху, опет проговори.
— Карпала је нешто нашла у том ниткову. Morao би да постане опасан. Треба да га уклоним c пута —
процеди он кроза зубе.
— Како? Можда. . .? — Поручник показа на своју сабљу.
— He, тај је момак сувише безвредан за поштену сабљу. Он је само број.
— Значи ли то да га намераваш преместити?
— He! To дуго траје, и за то је потребна пуковни-кова дозвола.
— Онда не знам шта мислиш да почнеш.
— Постоје мале случајности, мале несреће, за које у ствари нико није крив. Ту је, на пример, нови
ждре-бац, ухваћен у табуну. Још га нико није јахао. Шта ми-слиш o томе?
— Није лоше! — насмеја се поручник.
— Онда хајде! Удесмћемо му једно јахање! Официри пређоше преко дворишта, где су испред
стаје стајали њихови коњи. Козак је стајао поред коња, јер је био у личној служби капетановој.
— Изјахаћемо. Оседлај за >себе новог ждрепца из табуна — издера се на њега капетан.
Табун је крдо дивљих коња. Јахати таквога коња, који још никад није осетио терет на леђима, опасно је
по живот.
Али козак је остао миран. Почео је прво да наме-шта седло на коња свога господара.
— Остави то! Сам ћу. Пожури, да не чекамо дуго! Козак одмах пође према стаји.
— Мало су се прерачунали! — мрмљао је у себи. •— Нисам ја ноћу узалуд три пута потајно изјахивао
на дивл.ем ждрепцу и припитомио га! Капетан хоће да ме уклони, то je јасно. E, na добро, он или ја!
20
Он отвори стајска врата и уђе. У једном углу из-међу дасака лежао је струк маховине коју Бурјати зову
лепта. Козак узе мало у уста, сажвака, приђе коњу који е био привезан и спутан у све четири ноге, и дуну
му дах у ноздрве. Очи које су дотле бесно блистале одмах постадоше литомије и коњ је мирније дахтао.
Та трава ie једноставно, a ипак мало познато средство за умире-ње и најдивљијих ждребаца.
Козак дохвати седло, изнесе га пред стају и узе нагајку која је висила на спољњем зиду стаје. Оба
офи-цира су већ узјахала коње.
Haraj ка је тешки бич са кратком дршком, испле-тен од јаких кожних ременова. Спретан табуншчик1
може једним јединим добро одмереним ударцем бича да убије и најјачег вука.
— Где си? — повика капетан. — Зар jotu ниси го-тов? Шта се шуњаш овуда?
— Зар не смем напољу да оседлам коња?
— Овде? Јеси ли полудео?
У том часу је вранац, кога су на један козаков миг одвезала његова два друга у стаји, пројури кроз врата
да су се сви присутни разбежали. Коњ је галопирао укруг док козак није потрчао према њему. Он је
непри-метно извадио маховину из уста, и сад ју је пружио животињи као да хоће да је помилује. Ждребац
је још неколико пута дивље зарзао, али кад му је козак ставио РУку на губицу, он прихвати маховину и
стрпљиво до-зволи да га козак оседла и да му стави оглав.
Наоколо се зачуше гласни изрази чуђења. Официри су једва веровали својим очима кад се козак мирно

8. none У седдо, као да јаше неку питому рагу. Капетан опрезно притера свога коња.
— Човече, је ли то стварно ждребац из табуна?
— Погледај га, господине, — одговори мирно козак.
— И он је тако питом као јагње?
— Па није код сваког.
— A зашто је код тебе?
— Ја знам да укротим сваког непријатеља, па био TO човек или животиња.
— Безобразниче! Шта ће ти бич?
чувар крда дивљих коња
21
— Носим га, ако се деси да на овом јахању стра-дам. Тада ћу у последњем часу оном ко за то буде крив
нагајком сломити кичму.
Козак је то рекао учтивим гласом и мирно гледају-ћи преда се. Али капетан је добро разумео на кога се
односи та претња.
— На кога ти то мислиш? — узвикну. —• На вука, наравно!
— Срећа твоја! Даље c тим бичем! За нама!
C тим речима капетан крену према реци. Козак је послушао. Одбацио је нагајку и јахао иза официра. Сви
су зачуђено гледали за њима.
Верхње-Удинск лежи на ушћу реке Уде у Селенгу, која се улива у јужни део Бајкалског језера. Недалеко
од града официри су јахали преко Уде једним шгаћа-ком; вода је сад у јесен допирала коњима до
слабина. Преко, на другој страни, потерали су коње прво гало-пом, a онда пуним касом. Козак их је
пратио истом бр-зином и ждребац му није причињавао ни најмању те-шкоћу.
Капетан се каткада окретао за њим.
— Овај момак има ђавола у себи! — мрмљао је. — Како је само све ово извео?
— И мени је несхватљиво — рече поручник.
— Видећемо хоће ли ждребац и на брзацима реке бити овако питом.
— Шта, зар хоћеш да још једном газимо реку?
— Да, тамо!
Капетан показа према обали, од које су сада били прилично удаљени.
— Тамо је река најдубља и најопаснија — опомену r a поручник. — Ваљда не мислиш да тамо јашемо?
— Ми нећемо, само он!
— A под каквим изговором?
— Тамо преко, далеко на другој обали, видим по-ворку кола, која иду у град на сајам. Нека пита одакле
ти људи долазе.
— Неће жив стићи преко.
— Е, баш зато! Управо тамо је прошлог пролећа извадио Карпалу из воде. Она је веровала да може
пре-ћи преко замрзнуте реке, али се лед проломио и она је
22
c коњем потонула између санти. Сад нека покуша да се join једном срећно извуче.
Капетан је окренуо коња ка обали, али је ускоро опет стао показујући напред у даљину.
— He пасе ли тамо крај воде неки коњ?
— Изгледа.
— A поред њега лежи хрпа одеће. Чудновато!
— Слушај, — узвикну поручник, — изгледа да је то женска одећа!
— И мени се тако чини. Да није то можда . . .
— Карпала која се овде купа?
— Није искључено. Место је заклоњено, a обала висока и обрасла грмљем, тако да се овде и девојка
може слободно купати.
— Али баш на том опасном месту?
— Бурјаткиње су одличне пливачице. Уосталом, Карпала је у стању да та»о нешто уради.
Официри појахаше према обали. Заборавили су да их козак по дужности прати.
— K чорту — до ђавола! To je њен коњ! Карпала је јахала плићаком да би савладала узбу-
ђење кс средила мисли. Видела је свог спасиоца и баш тад сазнала да је заклетва њеног оца неопозиво
везује за капетана кога презире.
Јахала је касом преко долине. Одвратна помисао да је вереница тога грубијана испуњавала ју је
праведним гневом. Жена таквог човека! До смрти да живи c њим? Никада!
A очева заклетва коју је дао лами! Како да реши тај сукоб? Размишљала је и размишљала, али није
на-лазила излаза.
Тада се сети козака. Карпала још није била свесна колико је снажан утисак оставио на њу. Ипак се
смири-ла чим су joj мисли одлутале до њега. Колико пута је већ замишљала смело, мужевно лице које је

9. у трену-Цима смртне опасности угледала изнад себе! Многе ноћи је у сну или будна видела свог
спасиоца, a чежња, уса-мљеност и фантазија су обавијали његов лик, дајући му све одлике витеза-јунака
...
Онда изненада угледа сјајне таласе реке. Тамо се TO догодило. Kao омађијана и осећајући да том човеку
нешто дугује, окренула је коња према том месту и по-сматрала га. Ох, тамо је лежало њено укочено тело
у
23
трсци, тамо ју је дозвао свести — пољубио је у уста. Онда је дошао капетан, тај одвратни човек!
Карпала наједном снажно махну бичем. Одлучно је затресла главом, тако да је зазвонио златни украс у
коси. He, неће више да мисли на њега — радије на оног другог, који је за њу ставио живот на коцку и
бацио се у ледене таласе да би је извукао из вртлога између ле-дених санти.
Још пре иего што је завршила мисао, скочила je c коња и почела да скида одећу и накит. Ускоро је
шш-вала у хладним таласима.
Није знала да се у међувремену приближавају два официра, и да су, угледавши њеног крња, сјахали,
оста-вили коње и сад се нечујно прикрали ближе.
— Козак иза нас се зауетавио! — рече наједном поручник.
Начелников син се окрену.
— Заиста! Изгледа да тај нитков нешто смера. Гле, враћа се! Чекај, момче, и сам ћеш још у воду! Сто му
громова, долазе и неки странци; свакако из оне поворке кола!
Капетан показа на другу обалу, којој су се прибли-жавала три јахача. Била су то два сува, необично
ви-сока момка, и један онизак човек. Дугоње су седеле на мршавим бурјатским коњима, док је трећи,
изгледа, јахао на мазги. Животиње су ожеднеле и јахачи су начас оставили кола да би их напојили на
реци.
Три странца приметише пливачицу и стадоше. Чи-нило се да се нешто договарају, a онда се повукоше
на-траг.
— Ах, каква префињеност! — ругао се поручник.
— Видели су нас! Гле, шта хоће онај мали?
— Маше нам.
—- Изгледа, момак хоће да се и ми удаљимо.
— Сад чак прети песницом!
— Шугаво псето!
Мали јахач c друге стране стварно је подигао сти-снуту шаку претећи. Поново је махао, a кад је и то
остало без успеха, сјахао је и скинуо са седла неки ду-гачак предмет.
— Чорт возми — до ђавола! Пушка! — узвикну капетан.
— Пази, тај ће стварно пуцати!
24
— Нека се само усуди.
Изгледало је, међутим, да странац то не сматра ни-каквом смелошћу, јер, пошто је join једном
безуспешно махнуо, подигао је пушку и следећи час одјекну хитац. Капетан се трже и ухвати се за главу.
— Господе, тај стварно пуца! — викну поручник. — Јеси ли рањен?
— Негде сам погођен.
— Ах, ево овде у калпак! Кокарда са пером је иш-чезла.
Сад се зачу c друге стране на исквареном руском језику:
— Први хитац у капу као опомена! Други у раме, ако се не варам!
— Псето, ко си ти? — заурла капетан.
— Име ми је Сам Хоукинс. Трчи, my boy, иначе ћу те погодити.
Мали поново лодиже пушку.
— Дођи, хајдемо — опомињао је поручник. — По-ново ће пуцати, a наши пиштољи де досежу тако
дале-ко као његова пушка.
C тим речима ои брзо одвуче капетана натраг до места где су оставили коње. Журно су узјахали,
маму-зама подболи коње и одј ахали натраг у град. Козак број десет је јахао за њима.
Карпала се испрва уплашила кад је чула хитац. Дакле, ипак није сама на овом усамљеноме месту! Кад је
Сам Хоукинс довикнуо своју претњу, сазнала је из његових речи да је неко крадом посматра. A no
капе-тановом гласу је познала ко је тај дрски посматрач.
Одмах после пуцња загњурила • се, тако да joj je само глава вирила из воде. Сад је чула бат коња који су
се удаљавали. A ča десне обале зачу се глас малог јахача:
— Ћерчице, ми те одавде не можемо видети, али нам глас можеш чути!
— Говори — викну Карпала смело.
— Изиђи, у име божје, из воде. Отишли су.
— A ви?

10. — Ми смо странци и хтели смо да напојимо коње. Седимо леђима окренути реци и нећемо се окренути
пре Hero што нам ти то дозволиш.
— Верујем вам!
25
— Надам се да je тако! Сам Хоукинс држи реч, па макар је дао индијанској лепотици која седи у води!
Хихихихи!
Било је нечег у понашању странца што је Карпали уливало поверење. Осим тога она је одрасла као дечак
и није умела да се пренемаже. У другом положају она би и сама умела да c оружјем у руци избори
поштовање других. Зато изиђе из воде без нарочитог устручавања. Брз поглед на обалу увери је да је
љубазни странац го-ворио истину. Три странца седела су леђима окренута реци; били су то две дугоње и
један омален човек. Брзо је навукла одећу.
— 'Сад се можете окренути! — викну смејући се. Странци је послушаше.
— Ко сте ви? — запита Карпала стављајући, c мање журбе, накит на себе,
— Ја сам Американац, ако се ие варам и моди прија-тел^и су прави Американци, који воде порекло ]ош
од Колумба.
— Јесте ли видели човека који ме је кришом ло-сматрао?
—• Јесмо, ја сам му зато просвирао тане кроз капу.
— Због тога ћеш рђаво проћи, јер је тај на кога си пуцао — син среског начелника.
— Е, баш је много отмен човек кад се црикрада туђим женама, a затим на први хитац побегне, ако се не
варам!
— Сигурно је одјахао да би наредио да вас ухапсе.
— Дивно!
— He ругај се! Он овде држи власт у рукама. Опту-жиће вас због покушаја убиства.
— Због покушаја убиства једне капе?
— Довољно је што си пуцао на њега; али ја ћу вам помоћи.
— Ти? A како?
— He појите сада коње! He смете изгубити ни часа — упозори их Карпала. —Одјаптате брзо до
сајмишта и упитајте тамо за бурјатског кнеза Булу! Стигнете ли тамо пре официра, он вас неће предати.
— Зар те кнез познаје? —• Ја сам његова кћи!
— Одлично! Ти нам желиш добро, али ми се не бо-јимо једног козачког официра.
26
— Ипак треба да се бојите, мени за љубав! Како бих вам доцгоге могла захвалити!
— Сто му громова, TO join никад ниједна индијан-ска лепотица није тражила од Сама Хоукинса! Али
теби за љубав, радо ћемо се једном и плашити, хихихи!
— Јашите само брзо! Ја ћу одмах за вама. Покуша-ћу да претекнем официра.
— Добро, ћерчице моја.
Три јахача узјахаше коње и потераше их галопом. Карпала такође ускочи у седло и потера коња дивљим
касом c друге сгране реке према граду. Њен коњ био је бољи од коња сфицира и она их престиже већ на
гош-ћаку. Великим скоком Карпала натера коња у воду тако да попрска капегана.
— Плутја! Лејдак! — Бедник! Хуља! — довикну му при томе.
Начелников син није одговорио, само је снажно мамузнуо коња и терао га што је брже могао, али није
успео да је стигке.
Кад је Карлала стигла до кнежевог логора, није тамо затекла трл странца. Њени родитељи су се већ
вратили од наче.таика и били су под својим пространим шатором. Карпала није ни сјахала, само им је
довикну-ла неколико речи објашњења и појахала убрзо у су-срет странцима.
Ускоро их је нашла како се распитују за кнежев шатор, и она их здведе у логор пре него што је капетан
стигао.
— Брзо сјашите! — заповеди им.
Тада и сама сјаха и одведе странце под шатор.
ДИВЉИ ЗАПАД У СИБИРУ
Сам Хоукинс Дик Стон и Вили Паркер у Сибиру! Шта је нагнало ову тројицу да напусте саване и прерије
и замене их негостољубивим и необичним тундрама?
Тада у Долишг смрти1 нису, наравно, ни у сну по-мишљали на таквЈ могућност и насмејали би се у лице
Види: Карл Maj, „У долини смрти"
28
сваком ко би само и поменуо да he ce њихов „тролист" наћи на азијском тлу.
Међутим, све се врло једноставно догодило. Они који су имазш удела у догађајима у Долини смрти
мо-рали су да се задрже дуже времена у Сан Франциску, јер је било потребно да сведоче на суду. Тамо је
Хер-ман фон Адлерхорст и примио писмо од свог пријатеља сликара Паула Нррмана, које га је веома
узбудило, Пи-смо је било већ старијег датума и стигло је после дугог лутања ономе коме је упућено. Оно

11. је гласило:
„Драгл Хермане!
Зашто нам живот ретко пружа чисту, непомућену радост? Ми смо обоје срећни, Лиза и ја. Цикима
суде-лује у нашој орећи. Али у чашу наше среће пала је кап горчине. Замисли, ваш брат Готфрид, o чијем
смо бо-равку у Русији сазнали од Цикиме1, нестао је без трага. Kao што је нестао Мартин из
Вилкинсфилда, o чему си ми писао. Са Готфридом је нестао и његов поочим, руски гроф Васиљкович
који га је усвојио, o чему Ти досад ниси знао. И ми смо то тек недавно сазнали. Гроф и његов посинак
пошли су пре три године на дуже пу-товање у Сибир и одатле се никад нису вратили, Упр-кос свим
настојањима и тражењима које су предузели грофови рођаци, они нису пронађени. За чудо, пре више од
годину дана службено су проглашени мртвима, a цело грофово имање је наследио један далеки грофов
рођак c мајчине стране, јер гроф није имао потомака. Све сам то сазнао од руског посланика у Берлину,
коме сам се обратио у вези c тим.
Драги Хермане, ударци судбине КОЈЈ^ стално пога-ђају вашу породицу толико су немилоордни, да ће Ти
се изрази мога саучешћа чинити безначајни и бледи. He могу друго да Ти кажем осим: Нека Ти бог да
снаге да мужевно поднесеш овај нови ударац и нека Ти подари орећу на другој страни!
Како то мислим? Ево да Ти у поверењу казсем: Вест o Готфридовом нестанку цримила је Цикима c ве~
ћом присебношћу но што смо очекивали. Чак ми се чини да је брига за Тобом заменила бол за њим. Она
врло ретко помиње капетана Орјолчашћу, али чешће поми-ње неког другог који сад тражи свог брата по
прерија-ма и Стеновитим планинама Дивљег запада.
Види: Карл Maj, „Дервиш"
29
A сад морам да нађем храбрости да Ти јавим још једну вест која ће, на жалост, повредити стару рану.
Добар удес нас је на чудан начин упознао са судбином твоје браће, док је судбина твоје мајке и даље
остала обавијена велом тајне. Сада се и тај вео донекле поди-гао. Познато Ти је да је Лиза носила златни
медаљон са сликом Твога оца Бруна фон Адлерхорста, што је тада и омогућило да Ти пронађеш своју
сестру. Кад смо недавно опет једном причали o прошлости .Лиза је отворила медаљон да погледа слику
свог оца. Тада се сличица одлепила, a испод ње се указала мала пожуте-ла цедуљица на којој је скоро
нечитким словима писало на немачком језику:
„Драга моја мала Лизо! Твоја мајка умире сломље-ног срца. Твој отац је мртав, твоја браћа и ти продани
сте, као и мајка, у робл>е. Кад једном одрастеш, нека бог буде милостив да ти ова цедуљица и ова слика
буду од користи. Нека те чува бог, драго моје дете, и нека те под својим окриљем поново одведе у твоју
домовину!
Ана фон Адлерхорст".
Можеш замислити како нас је то откриће потресло. Па ипак, ма колико да нам је болна помисао на
мајчину смрт, — та сви смо се надали да ћемо једном и мајку пронаћи, као што су се брат и сестра нашли
— ипак ви-димо малу утеху у томе што Ти је мајка била поште-ђена тешког јада који би joj донело
дугогодишње робо-вање.
Драги Хермане, нека та помисао и Теби буде утеха. Нада да ћеш наћи мајку била је толико мала да си се
већ морао помирити c њеном смрћу. Нека почива у миру, a ти усмери своје мисли на срећнију будућност.
Лиза и Цикима Те срдачно поздрављају. И оне се као и ја надају да ће Твоје трагање за Мартином
уро-дити шгодом.
Твој пријатељ
Паул"
Херман je c овим писмом одмах пожурио до свог брата Мартина, који се полако опорављао од патњи које
је претрпео у руднику живе. Заједнички су се посаве-товали шта да предузму. Да ли да службено
проглаше-
30
н>е смрти Готфрида и његовог поочима у Русији узму као свршену чињеницу? Мартин, који је још био
врло утучен, сматрао је да је ствар безнадежна. Херман је, напротив, био другог мишљења. Срећа која га
је пра-тила при трагању за Мартином улила му је самопоузда-н>е. Та, и Мартин је био неетао без трага,
па ипак је, за-хваљујући отшроумности и истрајности Олд Фајерхен-да, пронађен и ослобођен! Олд
Фајерхенд! Да, он и Ви-нету, то су били л>уди који су у тој тешкој ситуацији могли дати најбољи савет.
Два брата пођу у собу у којој је ловац становао са индијанским поглавицом. Фајерхенд пажљиво прочита
писмо, затим замишљено погледа Хермана и рече:
— Хоћете да чујете моје мишљење? Хм! Ова прича ми се не свиђа.
— Како то мислите? — упита Херман.
— Један гроф не нестаје само тако, без икаквог трага, у Сибиру. Иза тога се крије нешто друго.
— Мислите ли на злочин?
— Свакако.
— Мислите, дакле, да је мој брат убијен ...

12. — Нисам хтео то да кажем. Знате, ја верујем у смрт једног човека тек пошто видим његов леш. Сети-те
се свог брата Мартина, кога сте већ оплакивали, a ево га жива и здрава поред вас.
— У праву сте. Човек не треба да мисли одмах на најгоре. Али каква могућност још постоји?
—• To će, наравно, засад још не може рећи. У сва-ком случају не треба одмах очајавати него трагати за
несталима.
— Посаветујте ме! Видите и сами да нема ниједне полазне тачке.
— Ниједан злочин се не дешава, a да не остане неки, ма и најнезнатнији траг. Под претпоставком,
на-равно, да је посреди злочин.
— Где би требало, по вашем мишљењу, да се почне трагати?
— Тамо где се на изглед губи последњи траг. Про-шло је отада додуше много времена. Ипак верујем да
се могу утврдити места кроз која је пропутовао гроф c вашим братом.
— Ви то лако кажете, али за мене је то врло тешко. Да, кад бих имао поред себе таквог човека као што
сте
31
ви! He бисте ли могли — знам да je то смела претпо-ставка — поћи са мном?
Олд Фајерхенд се насмеја.
— Ствар није тако једноставна као што ви мислите. Ви добро знате да ја стојим на челу једне компаније
и не могу отићи. Трагање за вашим братом Мартином ионако је изискивало више времена него што
сам ми-слио.
Херман се тужно сагласи.
— Well,1 TO сам и мислио. Опростите! Ви сте већ много учинили за нашу породицу. Али, веровао сам
да ћете као земљак — и као стари пријатељ породице . . .
Олд Фајерхенд се уозбиљи.
—• Немам шТа да опростим. Верујте ми, драги при-јатељу, радо бих се одазвао вашој молби, већ за
љубав вашег оца кога ценим. Међутим . . . хм . . . зашто бих то морао да будем баш ја? Зар не би неко
други могао да пође?
— He знам ко би дошао у обзир. He усуђујем се да се обратим Винетуу, a Сама Хоукинса, ма колико да
је лукав, не сматрам човеком који би .. .
— A зашто Ае? — прекиде га Олд Фајерхенд. — Ви не познајете Сама Хоукинса као ја. He смете да
су-дите по оном што сте видели. Пошто се он у последње време у свему мени покоравао, није могао да
локаже све своје знање. Препустите му само једном да самостално ради, па ћете доживети право
изненађење. Хтео бих да видим ко би њега надмудрио и био храбрији од њега.
— Кад вас чујем како говорите, најрадије бих по-кушао да га позовем да пође са мном. Али да ли би он
пристао?
— To, наравно, не могу да знам. Морате сами по-кушати. Он чезне да једном види Немачку, земљу
своје бабе. Можда ће због тога радо поћи преко у Стари свет. Уосталом, ја ћу вам колико могу помоћи у
томе, кад већ не могу да вас пратим.
Херман и Мартин пођоше к оближњим вратима и покуцаше код Сама Хоукинса и двојице дугоња, али је
соба била празна. Тролист је изишао да разгледа варош и требало се стрпети до вечери. Кад су доцније
сви за-једно вечерали у трпезарији гостионице, Херман изнесе свој предлог.
Добро (енглески)
32
Мали трапер je узбуђено чепркао по својој перики и млатарао ножем и виљушком преко стола.
— Али, сер, јесте ли полудели? Шта вам пада на памет? Ta ja не знам језик тамошњих Индијанаца и
муслимана.
— To нека вам буде најмања брига. Колико вам треба руски, лако ћу вас ја научити.
— Зар ви говорите тај језик. Кажу да је тежи од кинеског, ако се не варам!
— Немајте бриге, причао сам вам да сам раније у Цариграду радио у немачкој обавештајној служби.
Тамо је знање руског језика обавезно.
— Well, a xohy ли ja успети да то угурам под своју стару перику, то је, сер, друго питање.
— Препустите то само мени! — насмеја се Херман. — Уверен сам да испод ваше перике има још
довољно места за много шта . . .
— Дакле? — упита Херман. — Хоћете ли ми учи-нити ту пријатељску услугу или не?
— Хм, полако, сер. Реците ми пре свега могу ли по-вести своју Мери.
— Разуме се. Без јахаћег коња рђаво бисте се тамо провели.
— Има ли тамо савана и прерија?
— И више, можда, него што ће вам пријати. Но оне изгледају друкчије него овде и зову се тундре.
— A Индијанци? Како je c њима?
— Тамо нема Индијанаца, али зато има мноштво кавкаских номадских племена, као што су
Киртази. Тунгузи, Бурјати, Остјаки, Јакути, Самоједи и . ..

13. — Престаните, престаните! Ко да упамти сва та и-мена! A колико би тек језика требало да се савлада!
He бих на крају умео ниједну правилну реч да изговорим, ако се не варам.
— Већ сам вам обећао да ћу вас научити руски ко-лико је најпотребније да знате. To he вам бити
довољно, да се можете споразумевати c тим народима.
— Ваш говор је као ласо који ми обавијате око рамена. Шта ви на то кажете, господине Фајерхенде?
— Мастер Адлерхорст говори истину. Нцје тако рђаво као што ви замишљате. A што се мене
тиче, био бих миран кад бих знао да ви пратите маСтер Адлер-хорста.
3 Сибирски ловац o
— Заиста? — упита Сам поласкан. — A колико би то путовање трајало?
— To не могу тачно да кажем — одговори Херман.
— Морали бисте свакако рачунати са пола године.
— He више? Но, па онда ствар није тако рђава.
— И ја тако мислим. Уосталом, ја бих се потпуно равнао према вама, и не бих ништа предузимао, a да
се претходно c вама не посаветујем.
Тиме се Херман дотакао ствари у којој је Сам Хоу-кинс био нарочито осетљив. Он је био — и то c
правом
— поносан на своје способности, па, иако није o томе говорио, ипак је био задовољан кад би му се
одавало признање.
— Well, — рече попустљиво — видим да сте паме-тан момак, c којим се може предузети такав
подухват.
— Покушајте, мастер Саме, покушајте! Неће вам бити на штету. Ја сам спреман да вас по завршетку
пута богато наградим.
Самове мале очи се скупише и скоро нестадоше испод густих обрва.
— Тако дакле! Хоћете да ме исплатите као што се откупљују крзна од ловца замкара! Мислите да ћете
старог Сама лакше тако придобити да пристане на ваш предлог! Кажем вам, млади човече, не
долазите ми више c тим. Имам ја довољно тих трица које називају мамоиом1, ако се не варам, не треба
ми ваших неколико центи. Ако вас будем пратио, то ћу учинити из чистог пријатељства према вама и
према нашем мастер Фајер-хенду — и ни из каквог другог разлога! A сад руку ова-мо! Тако, за добро
другарство и верно пријатељство!
Он спусти нож на сто и пружи Херману руку.
— Well, мастер, то је права реч — узвикну Херман весело. — To вам никад нећу заборавити.
Две дугоње су c великом пажњом пратиле разговор, али се нису мешали. Међутим, кад је Сам пристао,
на њиховим лицима се јасно видело шта мисле. Кошту-њаво лице Дика Стона издужило се и изгледало је
као живи знак узвика, a Вил Паркер је тако бесно стегао усне, да су невероватно личиле на црту.
— Стоп, Сам! — умеша се у разговор Вил. — По-нашаш се као да нас и нема!
Сам Хоукинс зачуђено погледа Вил Паркера.
Јбог злата и новца
34
— All right!1 Добро си ме на то подсетио. Стварно сам на то потпуно заборавио, хихихи!
— Онда је крајње време да те подсетимо на наше скромно присуство.
— Well, примам то на знање. Дакле, шта хоћете од мене?
— Саме, заиста је одвратно од тебе што доносиш тако важну одлуку a нас и не питаш.
— A зашто бих баш вас двојицу питао?
—• He говори којешта! Ми смо „тролист" што значи да смо нераздвојни. Је ли ти то јасно?
— Реч је само o растанку на кратко време.
— Можеш ли да се закунеш на то? Лако може од пола године да настане цела година па и више. He!
Оста-јеш c нама.
— Али ја сам овом господину управо обећао да ћу га пратити.
— Онда идемо и ми!
— Немогуће, овог пута ми нисте потребни.
— A зашто нисмо? — побуни се ћутмкиви Дик.
— Јер сте непоправљиви жутокљунци, и само би-сте ми сметали.
— Ћути! Одмах завежи и немој да нас л>утиш! — подвикну Вил. — Знамо ми добро да без нас не
можеш!
— Гле, молим те! Шта то рече? Свашта уображава-те, -ако се не варам!
— Саме, уразуми се. . . ми смо „тролист" и „тролист" ћемо остати. — Нећемо ваљда дозволити да сам
ходаш тамо међу оним црнцима и Хотентотима. Шта би ти био без нас? Дрво без лишћа, сироче без оца и
мајке!
— Ти, дакле, себе сматраш мојим оцем, a овог дру-гог жутокљунца поред тебе мојом мајком?
— He ругај се! Остајемо цри томе: идемо c тобом. Три пара очију више виде него једанпар. Уосталом,

14. не можеш нас оставити овде. За тако нешто имаш сувише добро срце.
— Тако? Стварно? Ето, то сам управо хтео од вас да чујем. A сад могу да вам кажем да ми не би ни на
УМ пало да путујем без вас. Морате и ви са мном; то де сигурно као моја „лиди"2.
1 тако је
2 име које је наденуо својој двоцевки
35
— Зашто нам то ниси одмах рекао? Morao си нас бар питати.
— Запхто?
— Замисли да смо били против тога, и да смо се успротивили да путујемо c тобом?
— He говори глупости, старо кљусе! Противили? Овим џентлменима смо потребни тамо преко језера, и
нећемо их оставити у шкрипцу, ако се не варам!
Тада Сам Хоукинс пажљиво саслуша Хермана o чему је реч и рече, размисливши:
— Мишљења сам, као и мастер Фајерхенд, да је овде реч o злочину. Сад је наша етвар да испитамо је ли
посреди уморство или нешто друго.
— A како мислите почети, мастер Саме?
— На правом крају. Мастер Адлерхорсте, кад пођем трагом неког злочина, питам се пре свега: Ко ће из
ко-лача извући суво грожђе? Можете ли ми на то одго-ворити?
— Наравно, наследник.
— A ко je TO y нашем случају?
—• Moj брат Готфрид кога je гроф Васиљкович ус-војио.
— All right! Али у овом случају он не долази у об-зир, јер је нестао заједно са грофом. — Ко би могао
бити следећи?
— Првобитни наследник — нећак несталог грофа.
— Како се он зове?
— To не знам. У писму се не помиње име.
— A знате ли где живи?
— Ни то. Ништа ми o њему није познато, сем да је c мајчине стране у сродству c несталим грофом.
— Онда бих на вашем месту ту почео. Најпре тре-ба сазнати како се зове, где станује, и по могућности
докучити где је био у време када се претпоставља да се догодио злочин.
— Одлично! — рече Олд Фајерхенд. — Браво, ма-стер Хоукинсе! To je и моје мишљење. Зар нисам био
у праву, мастер Адлерхорсте, кад сам вам саветовао да се обратите Саму Хоукинсу?
— Хихихи! — смејао се мали трапер задовољно испод густе браде. — Иако су ме Индијанци
преварили за мој поштени скалп, мозак Сама Хоукинса ипак нису попили. Настојаћемо, мастер
Адлерхорсте, да све буде
36
како треба. Пре свега, морате писати свом пријатељу, или, још боље, пошаљите телеграм немачком
послан-ству у Петроград и тражите телеграфски одговор.
—- To нећу моћи. Било би прескупо. Један или више каблограма, који у нашем случају не могу имати
само неколико речи, не бих .могао да платим.
— Нека се мој млади бели брат не брине за новац
— добаци Винету, који је све до сада ћутао, пошто није долазило у обзир да он путује у Русију. —
Поглавица Апача1 платиће колико треба.
— Прихватићу вашу понуду са захвалношћу, али не као поклон, већ као зајам који ћу вам вратити —
рече Херман.
— Moj бели брат је поносан — одговори Индија-нац. — Винету му неће поклонити новац.
— Онда да не губимо време. Хтео бих одмах да по-чнем проверавање — изјави Херман. — Коме ћемо
нај-пре послати каблограм?
— Прво вашој сестри и пријатељима у Немачкој
— предложи Олд Фајерхенд. — Заслужили су да први сазнају како стоје ствари. A затим немачком
конзулу или неком другом немачком надлештву у Русији.
Поступили су по савету Олд Фајерхенда. Наравно, морали су бити спремни да ће дуго чекати одговор.
Ме-ђутим, то није значило неко одлагање, јер их је суђење злочинцима из Долине смрти ионако
задржавало у Сан Франциску извесно време.
После четрнаест дана стигао је опширан каблограм из Русије. Наследник грофа Васиљковича звао се
Поли-кеф и налазио се у Петрограду. Пре нега што ;је насле-дио свог рођака био је, како се прича,
задужен до гуше Поликеф није био код куће у време када је гроф нестао, већ на путовању у
иностранству. Није могло да се утвр-ди где је био.
To je укратко био садржај каблограма. Олд Фајер-хенд и Сам Хоукинс били су задовољни. Њихова
сум-ња да је садашњи наследник одиграо неку мрачну уло-гу у целој тој ствари, поткрепљена је и
чињеницом да Поликеф у време кад су цретпостављали да се догодио злочин није био код куће. Наравно,

15. неки сигуран доказ његове кривице ни сада нису имали.
L
ИНДИЈЗНСКО племе
37
— Можда смо на погрешном трагу, — рекао је Олд Фајерхенд — али је засад он једини који нам указује
на успех и морамо њиме ићи до краја. Имате ли можда у Руеији неког ко ужива ваше поверење,
господине Ад-лерхорсте?
— He, имам само у Немачкој једног пријатеља, a то je Паул Норман.
— Tor Поликефа не смемо више изгубити из вида. Предлажем да свог пријатеља Нормана пошал>ете у
Де-троград. Нека тамо покуша да се на неупадљив начин приближи грофу и да га прати на сваком кораку
и o свему вас тачно обавештава. Шта мислите o томе, Саме?
— Well, слажем će c вама, мастер Фајерхенде. И ја сматрам да треба да се држимо тог трага, ако се не
варам.
— Предосећам да Петроград значи почетак једне нити која се завршава негде у Сибиру. Међутим, ако
желите да у Сибиру наступите c потребним ауторитетом, мастер Адлерхорете, морате се пре свега
побринути за добар пасош. Како стогјите c тим?
— Због тога се не бринем. Сви ћемо добити пасоше да ни кнез не би могао имати боље.
-— A на који начин ћете доћи до њих?
— Наравно, заобилазним путем. Пасоши које је сам цар потписао могу се добити не само у
Петрограду и Москви већ и другде.
— Баш сам радознао. Како ћете ...
— He заборавите да сам ја радио у немачкој оба-вештајној служби. Moj успешни рад у Тунису —• знате
из мог причања да ме је тамо пратила нарочита срећа — join ce памти. Треба само да кажем коју реч, па
да добијем сваку ломоћ. A пасош, или чак и више пасоша са царевим потписом, не представљају
тешкоћу.
— Утолико боље! Надајмо се да ће нас пут којим смо пошли довести до циља.
После тог разговора упућен је опширан каблограм Норману, у коме је добио потребна објашњења и
упут-ства за одлазак у Петроград. A затим је требало поново стрпљиво чекати.
Процес против оптужених се настављао. Доказа је било толико да је исход суђења био јасан, упркос
упор-
38
ном порицању оптужених. Нарочито је поступак против Лефлора захтевао дуготрајну истрагу, тако да се
вре-ме одужило и стрпљење браће Адлерхорст, Олд Фајер-хенда и „тролиста" стављено је на тешку
пробу. Они су седели више или мање запослени у Сан Франциску, иако би много радије трагали за Билом
Њутном, некада-шњим дервишем — ако је неки траг уопцгге постојао.
Тада је изненада дошао дан пун неочекиваних дога-ђаја који је нагло прекратио досадно чекање. У
истраж-ном затвору где су били Рулен, Валкер, Лефлор, Хуа-нито Алварез, Мис Миранда и стара
Араб^ла било је у то време затворено и неколико људи који су до тада играли важну улогу у јавном
животу западних држава. У стојим мрачним пословима и смицалицама руководи-ли су се само новцем и
частољубљем, док се најзад није умешала полиција. Они су похапшени и против њих је подигнута
оптужба. Међутим, за време вођења истраге, присталице и јатаци ухапшених потајно су роварили и
подмићивали да би поново ослободили своје вође.
Поменутог дана, пуног изненађеша, избила је бура. У истражном затвору дошло је до побуне кажњеника.
Подмићени чувари су отворили ћелије, a стражари, који су покушали да врше своју дужност, били су
нападну-ти. Дошло је до праве борбе, a виновници побуне су баш то и желели. Требало је да се створи
забуна и том при-ликом су ухапшени намеравали да побегну. Али заједно c њима ослобођени су и остали
затвореници, па и олош жељан освете над чуварима закона, жељан пљачке и
КрВИ.
Међу побеснелом руљом која се борила у затвор-ском дворишту били су и злочинци из Долине смрти.
Било је ту лопова, фалсификатора, варалица и убојица. Иако је ноћ била тамна, поприште борбе било је
освет-љено ватром која је пламтела са једног дела старе за-творске зграде, коју је дивља руља потпалила.
Одје-кивали су пуцњи, севали мачеви, a оружје није било само у рукама верних чувара и страже. И
побуњеници су се докопали оружја и ножева. Одсвуда су се чули избезумљени, страшни крици. Гомила
се лретворила у једно једино побеснело клупко.
Лефлор је појурио за руљом према затворској ка-пији. Рулен и Валкер су се одшуњали у један тамни угао
у дворишту где су покушали да неоиажено пређу
39
— До ђавола! — - викт/n iQ r>
кло га вребајући, с скаллираном лобањоад
РУ, али ое душевно био поремећен чи °РаВИ° У немирно иизгубљено. Kao што nL?n У Му светлеле