Savremeni grad na razmedji milenijuma izmedju utopije i stvarnosti

1. Апстракт: Појам утопије и проблем утопијског у нашем времену постаје све доминантнији,
и не само у филозофској литератури или филозофској свести уопште, већ све више улази у
наш свакодневни живот и манифестује се у многим основним областима живота. Многи
аутори су покушавали да објасне значење овог појма, стиче се утисак да су сви заузели став
да се ради о појму који представља сан о идеалном и уређеном друштву (граду), дакле,
идеално стање, срећа у најширем смислу, што је све, ипак, неостварено.
У овом раду посебну пажњу посветили смо и описивању градова у времену у којем се
ми данас налазимо, односно, писали смо о савременим градовима. Данашњи град није град
какав је био у прошлости. Стиче се утисак да је до неких крајњих сазнања о граду немогуће
доћи, јер обележја града као друштвене чињенице или више не постоје у свом изворном
облику, или су она знатно измењена. Међутим, ако желимо да се конкретније бавимо
градом, морамо ићи хронолошки, да најпре видимо како град настаје, из чега произилази.
Отуда ће у једном делу рада, пажња свакако бити усмерена на елементарно упознавање са
градовима из прошлости, како бисмо могли добити јаснију слику савременог града, односно
града у којем већина људи данас егзистира. Динамика савременог града, производи и
урбану патологију, аномију и потребу да се изнађу боља решења за становање, где зграда
не би као по Корбизијеу била само машина за становање слична Фуријеовом фаланстеру.
Отуд и потреба да се у овом раду промисли о позитивној функцији утопијског мишљења,
јер надати се бољем од оног што се тренутно има, подразумева креативан приступ
решавању проблема друштвених односа у граду, мегалополису или екуменополису. Све
што је производ људског духа већим својим делом зачиње се у граду, као центру моћи,
конструктивних и деструктивних делатности. Из тог разлога, у овом раду, пажња ће бити
фокусирана, првенствено на: градове утопије, настанак градова, град и друштвене промене,
културни и поткултурни продуктивизам, социјалну патологију и урбани немир, аномију и
деперсонализацију урбанита.
Кључне речи: Утопија, савремени град, аномије у граду, мегалополис, екуменополис;

2. Abstract: The term utopia and the problem of utopian nowadays is becoming more and more
dominating, not only in philosophical literature or philosophical consciousness at all, but it’s
getting inside our everyday life and it manifests itself in many basic areas of life. Many authors
tried to explain the meaning of this term, so there is an impression that they all get the same attitude
that this term is presenting the dream of ideal and arranged society (a town), so, ideal state,
happiness in a comprehensive meaning, that is, though, unrealistic.
In this work we paid a special attention on describing towns in the time that we are in as
well, namely, modern towns. Nowadays town is not the same town as it was in the past. There is
an impression that it is impossible to achieve some ultimate knowledge in the town, because
characteristics of a town as social fact aren’t existing anymore in their original form or they are
noticeably changed. But, if we want more precisely to deal with town, we will have to do this
chronologically, at first, to see how town becomes, from what it comes out. From there, in one part
of the work, the attention will be directed to elementary introduction of towns of the past, so we
will be able to create a clear picture of modern town, the town where most of population live these
days. The dynamics of a modern town produces urban pathology, anomie of individuals and need
of finding out some better solutions for habitation, where building won’t be as according
Corbisier’s definition, the machine for habitation similar as Fourier’s Phalanstre. From there is the
idea in this work to think of positive function of utopian thinking, because, hoping to a better that
we have got currently, implies creative approach solving the problem of social relations in town,
megalopolis or ecumenopolis. All that is product of human spirit, most of its part start in town, as
a center of power, constructive and destructive activities. Therefore, in this work, attention will be
primary focused on: towns of utopia, genesis of towns, town and social changes, cultural and
subcultural productivity, social pathology and urban restlessness, anomia and depersonalization of
urbanity.
Key words: utopia, modern town, anomies in town, megalopolis, ecumenopolis

3. Садржај
Апстракт...................................................................................................................................................2
Садржај.....................................................................................................................................................3
Садржај3
Увод4
1. Теоријско – методолошки део7
1.1. Хипотетички оквир истраживања11
2. Утопија и град13
2.1. Симбол и значај утопије13
2.2. Метафизичке утопије о граду15
2.3. Експерименталне утопије о граду22
2.4. Утопија модерних времена25
2.5. Утопија и антипутопија29
2.6. Историја града као носиоца идеје прогреса човечанства32
2.7. Улога града на прелазу из индустријског у постиндустријско друштво39
3. Савремениград у контексту друштвених промена, друштвеног развоја42
3.1. Град на прелазу миленијума - аномије у граду43
3.2. Нови град за нове људе – урбанизам као начин живота Луиса Вирта47
3.3. Човек у Екуменополису по Константиносу Доксијадису50
3.4. Статичанград прошлости и динамичан град (стар највише четири века) као опозити
статичном екуменском граду53
3.5. Град порука55
3.6. Град будућности57
4. Човек између утопије и стварности у савременом граду59
5. Закључак62
6. Литература65
6.1. Интернет извори:67

4. Увод
Чињеница је да је међу људима одувек постојала тенденција стварања бољег света
од оног у којем се тренутно налазе, у одређеном историјском периоду. Прича да је бољи
свет могућ, зависи и од човека као утопијског бића. Мислиоци су маштали о неком
уређеном граду у коме би све функционисало на најбољи могући начин, где би и простор и
друштвени односи били прилагођени потребама и срећи људи и отклоњени сукоби и
суптротности међу њима. Било је много теоретичара који су, из различитих потреба и
разлога, хтели да, ако ништа више, бар дају на увид читавом човечанству једну имагинарну
слику о савршено уређеном друштву, односно граду. Чини се да је све почело још од
Платона (грч. Πλάτων), човека који је био трајно обузет решавањем проблема стварања и
одржавања идеалне државе. Платоново утопијско дело Држава (Платон, 1976) било је
својеврстан прототип за каснија књижевнаи научна остварења са утопистичком тематиком.
Стиче се утисак да је Томас Мор (Thomas More), човек који је први употребио реч
„утопија“ у истоименој књизи, тим појмом, на неки начин систематизовао све претходне а
и будуће покушаје теоретичара који су маштали па и писали о иделном свету. Како
Мaмфорд (Mumford) пише „Реч утопија обично означава ону крајњу тачку људске лудости
или људске наде – залудни сан о савршенству у Земљи Недођији или рационалне покушаје
преуређења људског окружења и његових институција, као и побољшања његове
несавршене природе, ради проширења могућности свакодневног живота.“ (Мaмфорд, 2009,
стр. 6)
Томас Мор (2002) је дао оштру критику државног облика организације друштва из
свог времена. Па у првом делу „Утопије“ (његово најпознатије дело), даје критички приказ
друштвених односа и указује на патње и страдања сиромашног становништва у Енглеској.
Он,слично Платону, сматра да је корен свихдруштвених зала у приватнојсвојини,те мисли
да тамо где постоји приватна својина, где је новац мерило свих вредности, не може владати
напредак и правда. Због таквог друштвеног уређења у Енглеској, где је он живео на почетку
своје каријере, сматрао је да се приватна својина треба укинути и на тај начин дође до

5. правичнеподеле добара и осигурање благостања. У другом делу „Утопије“, Томас Мор даје
своју визију "здравог" друштвеног уређења.
Наиме, Мор сматра да би једна друштвена заједница чинила егалитарно друштво,
нужно је да се сваки члан те заједнице мора бавити једном врстом посла, док би градско
становништво требало да повремено ради у пољопривреди, како би се на тај начин
савладала разлика између града и села. Касније ћемо се у раду конкретније бавити Моровој
Утопији.
Поред Платона и Мора било је и других теоретичара који су се бавили овом
проблематиком. Томазо Кампанела (Tommaso Campanella, 2003), Шарл Фурије (Charles
Fourier, 1980), Роберт Овен (Robert Owen, 1980) такође су на један оргиналан и
препознатљив начин покушали да презентују државу (град) у којој све функционише
идеално. Међутим, као реакција на неуспеле покушаје формирања утопија у деветнаестом
веку (фаланге Шарла Фуријеа (1980), „Нове Хармоније“ Роберта Овена (1980), колонија у
америчким државама у Тексасу и Илиноису - по угледу на дело „Пут у Икарију“ Етјена
Кабеа (Cabet, 1952) ), настају почетком двадесетог века антиутопије.
Џорџ Орвел (George Orwell, 2001), Олдос Хаксли (Aldous Huxley, 2001) и Јевгеније
Земјатин (, 2003) су само неки од теоретичара који су писали о антиуотпији, односно,
дистопији, дакле, о друштву једнодимензионалног човека новоговора, који служећи се
двомишљу не разликује рат од мира и слободу од ропства. Историја постаје виртуелни
медијски пергамент у добу глобализације друштва, на којем се по потреби могу писати и
брисати историјски догађаји, додавати и одузимати смисао онога што се догодило, тако да
се појам историјске чињенице изгубио у хиперреалном свету.
Аутори попут Френсиса Фукујаме (Yoshihiro Francis Fukuyama, 1997) и Збигњева
Бжежинског (Zbigniew Brzeziński, 2001) бранили су постојећи светски поредак заснован на
америчкој хегемонији, којој одговара идеологија о последњем човеку и крају историје. У
свом делу “Крај утопије“ Расел Џекоби (Russell Jacoby) констатује да је крајем двадесетог
века са појавом мултикултурализма наступила смрт утопије, да је ишчезао њен дух, тачније
„осећање да би будућност могла да превазиђе садашњост“. (Расел, 2002). Иако је пре пада
Берлинског зида доминирало марксистичко мишљење Ернста Блоха (Ernest Bloch, 1981) ,

6. да је човек утопијски орјентисано биће које се нада, јер се без наде као основног принципа
организовања живота не може почети са остваривањем конкретне утопије, след догађаја
након 1989. године као да је потврдио песимистичка предвиђања Освалда Шпенглера
(Oswald Arnold Gottfried Spengler) о будућности човека и друштва у делу Propast zapada.
(Шпенглер, 1989.) Пропаст западне цивилизације он не види у граду као прафеномену
културе већ у мегалополису, где феласи лишени сопствене културне историје и
националногидентитетаегзистирају као маса, као четврти сталеж друштва који не признаје
своју прошлост али ни будућност. Галопирајући напредак технологије, нарочито војне
индустрије, са претњом новог светског рата, у строго надзираном друштву као да
постмодерног човека лишава хуманих вредности,његове човечности,због чега је поречима
Мишела Фукоа (Michel Foucault) од самосталне индивидуе постао јединка у људској
заједници, као у савршеном паноптикуму.
Поставља се питање, како да се размишљајући о идеалном друштву не упадне у
замку тоталитаризма затвореног друштва, и не подлегне урбаном немиру јер данас „сваки
други становник Земље живи у граду, а сваки шести у милионском граду“ (Пушић, 2015,
206). Седам милијарди људи на планети, и да се обухвате мрежом од различитих градских
центара екуменополиса, тешко ће успети да се отргну омраженом гвозденом закону
олигархије и урбаном песимизму, ма колико њихова друштва тежила демократији. Прелаз
из 20. у 21. век је пун примера тоталитарних држава и ауторитарних владајућих структура.
По Луису Вирту (Louis Wirth) градови се међусобно разликују животним стиловима
њихових грађана. Урбанизам као начин живота представља основну социолошку подлогу
за разумевање градског живота.
Изучавање града не представља неку новину. Човек је хиљадама година своју пажњу
усмеравао управо ка граду, зато што је град одувек представљао меру конкретног друштва
да се на одређеном простору оствари складан живот свих његових грађана. Данас се,
међутим, многи сматрају квалификованим, компетентним и способним да оцењују живот
градова прошлости, посебно стање данашњих градова, али и њихову будућност. При том
ставови и закључци који се изводе истражујући градове нису нарочито објективни и
аргументовани. Стога треба истаћи да је за разумевање градова потребно пуно знања,
искуства, труда, напора и улагања. Истински се бавити градовима представља неизвестан,

7. тежак, мукотрпан и посвећен посао. Један од оних, који је на тај начин проучавао градове,
био је познати грчки урбаниста, научник, архитекта, футуролог Константинос Апостолос
Доксијадис (грч. Κωνσταντίνος Δοξιάδης). Он је већи део свог живота посветио изучавању
насеља. Његови текстови настају углавном 60–тих и 70–тих година прошлог века. Сви
његови закључци настали су на основу прецизнихмерења и засновани су на принципима и
традицији класичне грчке филозофије. Проучавајћи узроке и последице процеса раста и
развоја градова током 20. века, Доксијадис је велики део својих истраживања посветио
урбаној будућности. Стиче се утисак да никада до сада човечанство није било суочено са
тако комплексним проблемима као што су раст и развој градова. У развијеним земљама, у
не тако давној прошлости, раст и развој градова били су директна последица процеса
индустријализације. Међутим, Доксијадис (1982) констатује да у двадесетом веку то више
није случај, „комплетна организација савремене урбане економије захтева специјализоване
и разрађене видове поделе рада. Формирају се нове врсте занимања којима сврха није
производња добара већ услуга. Овакве промене су праћене сталним порастом животног
стандарда. Прерасподела врсте урбанизованог подручја у корист сервираних активности,
данас се шири и изван метрополитенцких граница, утичући битно на начин живота и
друштвено – економске односе традиционалног урбаног залеђа“. (Доксијадис, 1982, стр. 7)
Такође, он се бавио и тематиком насеља у простору, пропустима и грешкама у
архитектури, пројектима урбане обнове, проблематиком односа између човека и његовог
окружења итд. Указаћемо на неке од Доксијадисових ставова, идеја и закључака, али и на
ставове и запажања других научника који су своју пажњу усмеравали ка изучавању градова,
посебно мегалополиса.
1. Теоријско – методолошки део
Овај рад припада пољу истраживања социлогије, социологије културе и поткултуре,
односно социологије савременог града као социолошке дисциплине која за предмет
проучавања има савремени град у контексту друштвених промена, друштвеног развоја. Рад
је урађен у оквиру истраживања друштвених промена у савременом граду и граду уопште.

8. У овом делу рада, дефинисаћемо основне појмове које ћемо у раду користити, указаћемо на
предмет и циљ истраживања, а навешћемо и методе које смо у раду користили.
Предмет нашег истраживања су градови (као носиоци друштвеног и политичког
живота кроз историју) и утопије о граду које су писали мислиоци налазећи им слабости у
упоређивању стварног и идеалног, као што је Томас Мор поредио Лондон са Утопијом.
Даље, предмет нашег интересовањабиће и описивањеградова у времену у којем се ми данас
налазимо, дакле, савремени градови. Данашњи град није град какав је био у прошлости.
Стиче се утисак да је до неких крајњих сазнања о граду немогуће доћи, јер обележја града
као друштвене чињенице или више не постоје у свом изворном облику, или су она знатно
измењена. Отуда, неким истраживачима града се често дешава, да о појединим појавама у
граду сазнају накнадно, пошто су се оне већ манифестовале. Намера нам је ипак да
савремене градове и утопије о њима сагледамо у њиховој развојној димензији, што је важно
ако желимо да их боље разумемо и схватимо, јер је њихово трајање вишедеценијско. Да би
смо то урадили потребно је да представимо и друштвени контекст у којем су се градови
развијали и мењали. Због тога ћемо на самом почетку рада представити историју и настанак
Утопије, дакле, сан о егалитарном друштво, које се ипак у практичном животу никада до
сада није остварило. Међутим, као реакција на неуспеле покушаје формирања утопија,
почетком двадесетог века настају дистопије или антиутопије.
Даћемо један историјски приказ настанка првобитнихградова, тзв. традиционалних,
даље, улога града на прелазу из индустријског у постиндустијско друштво, и коначно,
приказ савремених градова (градови на размеђи миленијума) и градови будућности.
Градови су у основи модели живљења савременог homo urbanicusa, а човек, као појединац,
у таквом граду назван је urbanit. Посебно питање, које привлачи пажњу јесте, у којој мери
је такав савремени човек sui generis, односно, да ли је човекчинилац у настанку таквог града
или је пак град заправо произвео таквог човека. Стиче се утисак да је утицај био обостран.
Без икакве сумње, човек гради градове, али и градови изграђују или разграђују човека.
Оваква међузависност условљава промену човекових вредности и стила живота. Једна
невиђена, али свакако пристуна енергија се нагомилава у савременом граду. Друштвене
групе су подвргнуте одређеним правилимапонашања за разлику од осталог дела популације
који није у склопу градског ареала.

9. Ушавши у трећи миленијум, некадашња идеја напретка као да је исцрпила свој
смисао. Постмодерни дух гледа више уназад, у прошлост. Основни проблем овога рада ми
видимо у питању: како да се размишљајући о идеалном друштву не упадне у замку
тоталитаризма затвореног друштва, и не подлегне урбаном немиру јер данас „сваки други
становникЗемље живи у граду, а сваки шести у милионском граду“( Пушић, 2015, стр. 206).
Узимајући у обзир горе наведено, битно је указати на садржај појмова утопије,
антиутопије и савременог града.
Утопија1, као реч, представља неологизам Томаса Мора. Истовремено упућује и на
простор и на државу. Појам утопије временом добија статус именице, да би означила
неизводљив пројекат и тиме добила двоструку придевску функцију. Први придев,
„утопијски“, указује на карактер жеље као немогућности реализације исте, други
„утопистички“ првобитно је означавао „шаптач снова“. (Сервије, 2005, стр. 9) Префикси –
еу, односно –оу означавају двоструко, амбивалентно значење, дакле утопија као место које
не постоји и утопија као „добро место“. Нартроп Фрај, међутим, истиче да eutopia означава
„добро место“, док utopia упућује на не-место, односно нигде. (Фрај, 1965, стр. 334) Реч
је такође изведене и из француског état и condition и упућује на кретање путника у потрази
за потенцијалнимодговоримана питањекоје је још Платон поставио:„Која је најбоља врста
организације једне заједнице и како човек као индивидуа може на најбољи могући начин да
уреди свој живот?“ (Suvin, 2010, стр. 18-19).2
Међутим, као реакција на неуспеле покушаје формирања утопија у деветнаестом веку
(фаланге Шарла Фуријеа (1980), „Нове Хармоније“ Роберта Овена (1980), колонија у
америчким државама у Тексасу и Илиноису - по угледу на дело „Пут у Икарију“ Етјена
Кабеа (1952)), настају почетком двадесетог века антиутопије. Дух времена модерног и
постмодерног доба засићен је ратовима, Првим и Другим светским ратом, као и Хладним
1
Следећи тезе Дарка Сувина из студије Defined by a Hollow: Essays on Utopia, Science
Fiction and Political Epistemology, (Сувин 2010) велико слово за утопију користимо да означимо
Утопију-државу Томаса Мора,мало слово за све остале импликације појма утопије.
2
Сви цитати из литературе на енглеском језику, наведени су у преводу аутора овога рада.

10. ратом и многобројним сукобима који и у двадест и првом веку због свог непрекидног
трајања бришу разлику између појмова рата и мира, претварајући се путем савремених
медија и информационе технологије по речима Бодријара у сопствени симулакрум.
Данашњи савремени град, умногоме се, не само суштински разликује од градова у
блиској прошлости, већ му је и дијаметрално супротан. Та, његова, пре свега визуелна, а
потом и сва остала разноликост, која га одваја од градова прошлости, показује, да савремени
град и њему могући град будућности, доноси одређене нове појавности и односе међу
људима. То нам, надаље говори, да је град као највеће станиште људи савременог света,
постао полазно одредиште за многе активности, како оне дозвољене, тако и оне које се не
могу сврстати у законодавне оквире. Град на овај начин, доноси и одређене друштвене
промене у контексту друштвеног развоја. Савремени град и његови “знаци времена” нас на
то упозоравају. Отуда, Пушић закључује да у „раном социолошком интересовању град је
несумњиво био позорница на којој су се догађали сви друштвено релевантни процеси. Чак
и више, град је био арена у којој су се дешавале све борбе кроз које се оствариваонов урбани
поредак. Један од најрепрезентативнијих индикатора трансформације једне друштвено-
историјске епохе у другу је друштвена организација која се манифестује кроз облике и
модалитете начина живота. Практично сви подстицаји за социолошко-аналитичка
промишљења долазе из сфере реалности која се очитава као начин живота.” (Пушић, 1997,
стр. 77)
Предложено истраживање првенствено има теоријско-емпиријски карактер и биће
засновано у највећој мери на проучавању доступне домаће и стране литературе која се бави
тематиком коју смо поставили као предмет истраживања. Стога ће се у раду користити
херменеутичка метода, јер ће се приступити тумачењу мисли утописта који својом
вишезначношћу и загонетношћу, често остају несхваћени или разумљени на начин који
нису желели. Упоредно историјским методом приказаће се статичност и динамичност
градова кроз векове, као и њихова отвореност или затвореност за индивидуу која је у њима
видела могућност да се оствари као слободна личност. Вршиће се упоређивање и описивање
доступних података ради бољег разумевања овог проблема.
Циљ истраживања у овом раду, самим тим и резултати који се очекују су:

11. - Утврдити хронолошки приказ најзначајнијих утопија градова.
- Утврдити значај утопијског мишљења не само у прединдустријском него и у
постиндустријском друштву.
- Утврдити да је утопија много ближа концепту хармоније групе и индивидуе с обзиром
да истиче људскост, (хумане вредности увеличава у позитивном смислу) ,као најбитнију
особину цивилизованог друштва, него што је то изводљиво у антиутопији која увеличава
негативне карактеристике индивидуе у друштвеним односима. Од две крајности, по
Аристотелу би била прихватљивија она крајност која је ближа учењу о човеку душевне
величине који не заостаје за мером (амбиције).
- Утврдити улогу града као носиоца идеје напретка током историје различитих
цивилизација.
- Утврдити како се посредством утопијских модела друштва, индивидуалистички дух као
обележје човека западне цивилизације, може проширити и на друштва незападних
цивилизација.
- Утврдити да је размишљати о идеалном друштву, могуће у духу социолошке имагинације
којом би се испољила жеља за разумевањем друштвеног и историјског смисла и положаја
појединаца а да се не упадне у замке тоталитаризма.
- Утврдити како је појам утопије много ближи концепту хармоније индивидуално -
друштвених односа него што је то случај са антиутопијским мишљењем које тек са
нестанком утопијског духа код човека види „отрежњавајући“ моменат у осмишљавању
социјалног живота.
- У даљем раду покушаћемо да објаснимо какав је човеков однос и живот у савременом
граду, дакле, човеков живот између утопије и стварности у граду данашњице.
1.1. Хипотетички оквир истраживања
Генерална хипотеза:
Градови су од свог настанка до данас центри друштвеног, политичког и културног збивања,
те су као такви и места рађања новихидеја, па самим тим и покретачи напретка човечанства.

12. Посебна хипотеза 1:
Различити природни и друштвенo - економски услови утицали су на начин формирања
градова, и даље на његов развој и напредак.
Посебна хипотеза 2:
Посредством утопијских модела друштва, индивидуалистички дух се као обележје
човека западне цивилизације може проширити и на друштва незападних цивилизација.
Посебна хипотеза 3: Утопија (утопијско мишљење) настаје као реакција на покушај човека
да нађе одговор на проблеме са којима га живот суочава. У том настојању, идеја о могућем
бољем друштву (животу) има несумњиво велики значај, уколико утопијског мислиоца не
уводи у замку стварања тоталитаристичког поретка.
Посебна хипотеза 4:
Данашњи савремени град, умногоме се, не само суштински разликује од градова у
блиској прошлости, већ му је и дијаметрално супротан. Та његова, пре свега визуелна, а
потом и сва остала разноликост, која га одваја од градова из претходних историјских
периода, показује да савремени град и његова слика у даљој будућности доноси нове
друштвене појаве и промене у међуљудским односима. То нам говори да је град као највеће
станиште људи савременог света, постао полазно одредиште за многе активности, како оне
дозвољене, тако и оне које се не могу сврстати у законодавне оквире.
Посебна хипотеза 5: Појам утопије је много ближи концепту хармоније групе и индивидуе
с обзиром да истиче људскост, ( хумане вредности увеличава у позитивном смислу), као
најбитнију особину цивилизованог друштва, него што је то изводљиво у антиутопији која
увеличава негативне карактеристике индивидуе у друштвеним односима.

13. 2. Утопија и град
2.1. Симбол и значај утопије
Историјски посматрано одувек је постојала тежња код одређених људи да опишу, на
неки начин, представе свет, земљу или какав полис тачније град – државу где би све
функционисало на најбољи могући начин, где би и простор и друштвени односи били
прилагођени потребама и срећи људи и отклоњени сукоби и супротности међу њима. Због
различитих облика друштва у различтим временима људске егзистенција јавља се потреба
за објашњавањем тог стања у којем су се људи налазили вековима. Међу првима, а било је
покушаја и раније, који је покушао да објасни то стање, био је енглески хуманиста и
књижевник Томас Мор. Утопија је замишљено острво тј. земља Недођија, како је Томас
Мор још 1551. назвао државу чију економију, устав, урбанизам, односе међу грађанима и
детаље свакодневнице описује у делу истог имена.
Дакле, елементарно значење појма „Утопија“ односи се на место које не постоји, којег
нема. Након што је Томас Мор објавио књигу о најбољем уређењу државе, овај појам је
постао синонимза замисли које истражују могућност идеалног решења, било да је у питању
организација државе, односа међу њима или престанка било каквих сукоба и ратова.
Међутим чињеница је да све те идеје и замисли у пракси нису реализоване, без обзира не
разне покушаје.
Наиме, утопија, као нови појам представља новинуу учењима Томаса Мора, која у исто
време упућује и на простор и на државу. Дакле, овај појам временом је добио статус
именице, да би означила неизводљив пројекат и тиме добила двоструку придевску
функцију. Утопија у политичкој филозофији, политици и социологији је мисао о
консрукцијама и политичкој теорији која жели одбацити постојеће политичко и друштвено
стање као што су, на пример, политички систем, политичке институције и томе слично, и

14. да успостави нови идеални поредак. Такође, овај појам се може односити и на књижевну
форму, најчешће у облику фиктивног путовања који описује појаву и функционисање неког
идеалног друштвеног поретка, и размишљање о бољем свету који би се битно разликовао
од садашњег.
Утопијски социјалисти 18. века, посебно француски, веровали су да се може
успоставити рационално друштво само ако дође до обнове изворнога природног поретка
(ordre naturel), који би био заснован на науци. У групу аутора који су заслужни за развој
утопистичке мисли можемо уврстити Имануела Канта (Immanuel Kant) који је писао о
савршеном поретку светске цивилизације. Изричито нормативне или револуционарне црте
утопија је добила у списима Сен Симона (Saint-Simon) и његових следбеника. Утопија као
нека врста државног уређења је димензија коју не можемо изоставити из свих верзија
социјализма. Значајан је допринос Фридриха Енгелса (Friedrich Engels) у утврђивању
разлику између „преднаучне утопије“ и „научног социјализма“ који не би био утопија већ
рационална прогноза смера у којем ће се друштво развијати.
Почетком 20. века јављају се аутори, попут Ј. Замјатина (2003), О. Хакслија (2001), Џ.
Орвела (2001) и других, који су писали о низу негативних утопија или дистопија са
различитим застрашујућим облицима дехуманизованог друштва будућности. То је, дакле,
период када се са технократама јавља нова аристократија, другим речима утопија која је
настала из лоше употребе техничког прогреса.
Сервије констатује да је утопија „долажење до свести да постоји разлика између два
смисла речи прогрес: истовремено и пут који води ка праведном граду и развијање човека
путем усавршавања техничких знања.“ (Сервије, 2005, стр. 278)
Према истом аутору утопија је и „сан Запада, Фаустов сан који је, заборавивши смисао
људске авантуре, дрхтећи призвао слику своје жеље истовремено желећи да може да је се
ослободи.“ (Исто)

15. 2.2. Метафизичке утопије о граду
Кроз своје процесе историја нам је са собом донела пуно ванредно погодних прилика за
постављање питања о стварању идеалног (савршеног) друштва. Тако су нам позната
маштања појединих мислилаца у разним периодима историје о савршено уређеном граду.
Питања о срећи људи и живот без сукоба и супротности међу људима одувек су била
интересантна разним теоретичарима, из тих разлога писане су разне утопије.
Нарочито су интересантне утопије у којима се „одређују и просторни односи у граду,
оптимум његове популације, или се испитују проблеми прилагођавања градског простора
људским групама.“ (Костић, 1982, стр. 59). Према неким тумачењима, утопијско мишљење
се може наћи и код хришћанских мислилаца, који су такође имали један генијалан мит о
грађењу идеалног града у којем би живео препорођени човек.
Наиме, трагање за новим утемељењем је одувек било присутно, никако не можемо да
изоставимо замисао једног света без неправди коју је уобличио Платон у свом
најпознатијем делу „Држава“, једној од највећих филозофских визија нове људске
заједнице. Платон (1976) је замишљао један савршени привредни град који се не може
остварити на земљи, што је произилазило из његовог разочарења покушајем остварења
таквог пројекта у Сиракузи. За Платона Атина је била симбол рационалног „западњачког“
града, за разлику од ирационалног „орјенталног“ града Атлантиде. Уједно то је био и први
тријумф мита о утемељењу. Познато нам је да је Платон одувек трагао за апсолутно
најбоњом државом, у томе и лежи утопистичка категорија његовог дела. Дакле, за Платона
друштвени поредак једне државе чине три класе, то су филозофи, војници и робови. Платон
је свакој категорији ових класа дао функцију коју би они требали да извршавају. Он је уочио
да приватна својина квари човека, па је сматрао да прве две класе не могу поседовати
приватно власништво. Међутим, најупечатљивија чињеница за функционисање овакве
државе лежи у Платоновом концептуправде, односно праведности која тражи да свако ради
свој посао.

16. Оношто је интересантнојесте да се Платон у својој Држави посебно позабавиопитањем
величинеи уређења полиса. Наиме, у њему би требало да су у складу три основнаелемента,
то су величина, богатство и слобода грађана.
Важно је било да се у тим градовима грађани међу собом познају, јер би им то
познанство омогућило да бирају најбоље између себе за јавне службе, у тим градовима број
грађана требао би бити ограничен, дакле треба да је толики да се он са успехом може
бранити.
Након што је Платон у свом поменутом делу презентовао славни пример једног полиса
(града), прошло је много времена без сличних размишљања. Последица свега тога је била
проузрокована чињеницом да је људска мисао, нарочито у средњем веку, била
преокупирана проблемима загробног живота, па није било превише простора за
размишљање о земаљским проблемима, нарочито не о оним о уређењу градова. “Само су у
то доба неке хришћанске секте маштале о christianopolisu, тј. граду који би био изграђен и
уређен према њиховом религиозном учењу, али су те замисли остале без практичне
примене.“ (Костић, 1982, стр. 60).
То мишљење које се није пуно односило на овоземаљске активности трајало је
поприлично дуго. Међутим, много касније након што је Платон илустровао облик утопије
јављају се разни теоретичарима који покушавају да представе нови план “Државе”.
Томас Мор се сматра највећим представником енглеског хуманизма, међутим, он је без
сумње и највећи утопијски социјалиста све до 20. века. А као што смо већ напоменули,
његово најзначајније дело свакако јесте „Утопија“.
У Утопији Мор није изложио начин на који треба да се изврше конкретне промене и
оствари идеално друштво. Међутим, Мор за Утопа (име по којем је назвао оствро), првог
краља острва, каже да је „од сирове и дивљачке гомиле створио народ који данас својом
културом и цивилизацијом превазилази готово све остале.“ (Мор, 2002, стр. 92) Дакле,
апсолутни посвећени владар управља друштвом имајући у виду оно што је најбоље за целу
заједницу. У овом смислу, Мор има исти приступ проблему промене као и Платон. Оношто,
међутим, нарушава овакву слику, су ставови који су уобличени у расправи с Рафаелом
(наратором у Утопији).

17. На почетку своје адвокатске каријере Мор је добио неочекивани позив од енглеског
краља Хенрија VIII да буде његов саветник. Наиме, Хенри VIII је код Мора видео доста
врлина, полазио је од тога да је Мор успешан адвокат који је живео мирним грађанским и
угледним животом, није тежио слави и моћи, био је хришћански васпитан итд. Мор је
пристао да буде саветник енглеском краљу. Међутим, улазећи у политику, он је осећао
раздвајање две сфере живота - грађанског (личног) и политичког (јавног, заједничког). То
раздвајање ће на нивоу целог друштва да се оствари тек после буржоаских револуција,
неколико векова касније. Потребно је рећи да је Моров поглед на друштво, тј. свест о
раздвајању материјалне производње живота и политичке моћи и ангажмана, више био
производ његових хришћанских идеала, него увида у конкретно стање у средњовековној
Енглеској. У сваком случају, свој унутрашњи сукоб око прихватања позива краља Хенрија
VIII јасно је представио у разговору са Рафаелом у првој књизи Утопије. Може се рећи да
је послушни хришћанин и угледни грађанин Мор, осећао потребу да прихвати позив, па је
и говорио Рафаелу да „...ћеш постићи бар толико да неко зло умањиш, ако већ ниси у стању
да га преокренеш на добро" (Мор, 2002, стр. 81).
На самом почетку овог дела он описује свој боравак у Француску, где је био послат због
неких преговора. Док је боравио тамо посетио га је његов веома блиски пријатељ Петар
Егидије који га је упознао са веома ученим човеком Рафаелом са којим је одмах нашао
заједничке теме. Томас Мор је са великом пажњом слушао Рафаелове авантуре и
доживљаје, али су га највише занимале причео народима које је Рафаел сретао на свом путу
и какво је њихово државно уређење.
„Мене је мало стид, драги Петре Егидије, што ти шаљем ову књижицу о утопијској
држави готово после годину дана. Ти си је очекивао, поуздано знам, већ после шест
месеци, тим пре што си знао да ја при изради овог дела не морам да губим време на
прикупљање грађе нити да размишљам о композицији дела, већ само треба да напишем
оно што смо нас двојца заједно слушали од Рафаела.“ (Мор, 2002, стр. 33)
На основу свега онога што је могао да чује од Рафаела, Мор је почео да замишља
друштво у коме су укинуте све противречности, у коме владају потпуна слобода и
једнакост, где нема сиромашних, па нема ни злочина, с обзиром да су у тој земљи простор
и друштво рационално планирани.

18. Мор је на један експлицитан начин описао острво „Утопија“ које „броји педесет и
четири пространа и величанствена града у којима су језик, обичаји, установе и закони
потпуно истоветни, имају сличан положај и спољни изглед, уколико је то дозволило само
тло.“ (Мор, 2002, стр. 93). Градови не би требали бити далеко један од другог, наиме
„Најкраћа раздаљина између два града износи двадесет и четири хиљаде корака, док ниједан
од њих није толико усамљен да се до њега дође из најближег града не би могло стићи за
један дан хода.“ (Исто)
За све градове Утопије он је имао на уму и друге друштвене чиниоце као што су њихове
професионалне улоге у социјалним односима, облике понашања за време доколице када су
у групи или ван ње.
Када је реч о градовима Утопије, сви би градови били готово исти, осим оних који би се
због свог географског положаја истицали. Главни град звао се Амаурот, „јер се налази у
средишту острва и јер је као такав најпогоднији за прикупљање делегата са разних страна“
(Мор, 2002, стр. 93). Он се налазио на пределу једног брда у близини реке Анидер (река без
воде). Песимизам Морове утопије се примећује у коришћењу именица са негативним
значењем: владар државе се зове Адемус (владар без народа): ”земљу насељавају
Алаополити, грађани без града.Њихови суседи Ахоријевци су људи без земље” (Сервије,
2005, стр. 120) Куће у граду Амауроту су савршено чисте и нанизане са обе стране улице.
Пошто становници тих градова немају приватнусвојину они би сваке десете године морали
да мењају своје куће, по принципу извлачење коцкице.
Сви становници Утопије се баве пољопривредом. „Пољопривредници обрађују земљу,
гаје стоку, секу дрва, и све те производе довозе у град...“ (Мор, 2002, стр. 94). У
пољопривредним пословима упућују се још у детињству и то делом учећи теорију у школи,
а делом на школским излетима када изводе децу у околину града, где учествују у
пољопривредним радовима. Осим ангажовања у пољопривреди, сваки појединац учи по
један занат, а то је обично занат којим се бави његов отац. Међутим, ако жели да пронађе
неки други занат, усвајају се у неку другу породицу где ће моћи да се баве тим занатом.
Слободно време могу да користе по слободном избору, што год им је воља, али никако не
смеју да седе у доколици, већ морају да се баве неким другим активностима ван свог
занимања.

19. Одмор имају и после вечере, само један час када могу да уживају у музици и разговору.
Код њих порока у виду коцке или нечег сличног није било. Њихово радно време траје шест
сати што је њима довољно да заврше све своје активности, па чак да произведу и више него
што им је потребно. Свака група од тридесет породица бира себи сваке године старешину
који се на староутопљанском језику зове сифогрант, а по новијем филарх. Заправо једини
који су било ослобођени било какве активности и рада били су управо сифогранти и
научници, али ако они изневере очекивања враћају се свакодневном животу и
пољопривредним радовима.
Када су у питању узајамни односи, то је замишљено на начин да у једној породици сви
чланови морају да слушају најстаријег члана, осим ако у случајевима када његов разум
попусти, тада га мења други најстарији члан те породице. Даље, свака породица требало би
да има најмање десет, а највише шеснаест чланова. Ако, којим случајем, острво постане
пренасељено онда се из сваког града одређују чланови који одлазе и оснивају насеља на
најближем копну.
Међутим, Мор је својом „Утопијом“ као литералним делом дао један од многих
конкретно историјских доказа, како развијена, консеквентна теорија социјалистичког,
односно комунистичког друштвеног уређења може да настане само из најнапреднијих
слојева филозофије и науке одређеног доба.
Тамо где су Платон и Мор стали, у истом тону наставио је италијански доминиканац и
филозоф Томазо Кампанела (2003) који је обележио епоху хуманизма и ренесансе.
Инспирисан Платоновом Државом и Моровом Утопијом, Кампанела 1602. године бива
осуђен на затвор због својих идеја. Као саучесник у политичкој калабријској завери, у њему
проводи пуних 27 година где пише своје најпознатије дело „Civitas Solis – Град сунца“. „У
једној дирљивој песми он моли Бога да га избави:
Нека се из самилости сажали вечна љубав на моју невољу, и нека највиша мудрост
усмери на мене саучешћа божанске свемоћи; ти видиш, о мој Боже, а да ти о томе и не
говорим, тешке муке моје дуготрајне патње. Већ двадесет година патим и осећам болове
свим својим чулима, моји су удови седам пута мучени, незналице су ме проклињале и
исмејале, узета ми је сунчева светлост, искидани су моји мишићи, сломљене су моје кости,

20. кидано је моје месо, спавам на тврдој земљи, окован сам, крв ми је проливена, изложен сам
најгрознијим ужасима, храна ми је недовољна и покварена. Зар то није довољно, о Боже
мој, да бих се могао надати твојој заштити?“ (Кампанела, 2003, стр. 103)
Наиме, своју замисао идеалне државе Кампанела је изложио у делу „Град сунца“,
означивши у поднаслову да је реч о „идеји филозофске државе“. Уколико је дакле његово
дело насловљено мање претенциозно него Морово, утолико су опрезнији и његови ставови
о томе како би требала изгледати идеална држава.
Томазо Кампанела пише о „граду Сунца“ и истиче да такав град нема облик монархије
а ни републике, међутим, град Сунца има прецизноистакнуту структуру и систем владајуће
хијерархије. Свештеник је врховни владар и зове се Хох (у преводу Сунце). Особине
владара су особине једног филозофа он је – историчар, математичар, физичар, лекар,
антрополог, социолог, психолог – он је мудрац. Његови помоћници су „моћ, мудрост и
љубав“. Помоћник Моћ је оно што је у грчкој митологији бог рата – војник, ратник.
Мудрост се бави науком, вештинама и занатом док је Љубав преузела надлежности рађања,
одевања и исхране.
Дакле, Т. Кампанела замишља град, односно утопију где даје исцрпан приказ уређења
градског живота, чистоће, борбе против епидемија и неге болесника, обичаја, одевања и
томе слично. При томе, он често захвата неке суштинске проблеме са којима се у пракси
сусреће свако градско насеље. Компанела грађане имагинарног града Сунца назива
соларцима и међу њима нема доколичара, и свако има своје дужности. Нема разлике између
умног и физичког рада. Да се изразимо политички коректним језиком, уступљена су сва
родна права. По узору на Платона приватна својина је узрок сваке несреће људског рода,
стога у граду Сунца влада социјална правда и једнакост. По својим замислима о изградњи
градова и организовању друштва у њима, познати су и неки новији утописти, пре свихШарл
Фурије, Роберт Овени и Етјен Кабе. Наиме, Фурије је приметио да произвођачка класа ради
без било каквог задовољства и веома споро, добрим делом је била незапослена, и из тих
разлога код њега се јавља идеја о стварању друштвене заједнице (фаланге и фаланстера),
која би имала производно – потрошачки карактер, у њој би сви људи живели заједно и
имали би иста права. На тај начин би се људи више интересовали за рад. Да би се то

21. постигло, сматра Фурије, сваки човек треба да ради посао где би могао да испољи сав свој
потенцијал, односно да ради посао за који је најспособнији.
Стварањеоваквих модела друштвених група билоби вишеструко корисно за све чланове
које би егзистирале у тим заједницима. На тај начин би се смањила незапосленост која је за
последицуимала велико сиромаштво, даље, спречили би се конфликти који највише настају
због сиромаштва и осигурао би се егзистенцијални минимум за све чланове друштвене
заједнице. Стекавши велики број присталица који су прихватили његову визију, Шар
Фурије је ширио идеју о фаланстерима – друштву хармоније.
Роберт Овен (1980) британски друштвени реформатор, индустријалац и један од
оснивача утопијског социјализма покушао је да у свакодневном животу докаже истинитост
своје политичке и економске доктрине. Он је први устао против експлоатације радника, на
самом почетку индустријске револуције и схватио важност људског рада. Потрошио је сву
своју имовину и уложио знатан део своје енергије у тражењу практичних решења која би
омогућила социјалну еманципацију сиромашних друштвених слојева који су у његово
време чинили већину становништва Енглеске.
Роберт Овен је управљао фабриком текстила у Шкотској, тамо је успоставио радни дан
од десет часова док су у другим фабрикама радници радили и по 14 часова, тако је овај
утописта започео први велики корак ка социјалној једнакости. Памучна криза је натерала
многе произвођаче да обуставе производњу, међутим, Овен је и тада исплаћивао радницима
пуну плату па је на крају ипак предионица остварила висок износ профита. Бринуо се о
васпитању и образовању сиромашних, па је тако насеље које је подигао била узорна
заједница у којој није било криминала и осталих друштвених девијација. Читаво своје
богатство трошио је на бројне експерименте утопијских комуна од којих је најпознатија
„Нова хармонија“ у САД. Све док није јавно иступао са својим „комунистичким идејама“
био је друштвено признат и угледан човек. Убрзо је због својих ставова прогнан и остављен
од својих пријатеља.

22. 2.3. Експерименталне утопије о граду
Док су метафизички утописти сањали градове у којима ће владати мир, солидарност,
срећа и сви други фактори који доводе до егалитарног друштва, у међувремену су се
градили и подизали тзв. индустријски градови.
Начин живота у индустријским градовима и све потенцијалнеопасности за човека у тим
градовима (пренасељеност, бука, извештаченост човека и др.) инспирисалесумноге касније
ауторе да стварају нове утопије о граду будућности где аномије више неће бити и где ће,
између осталог, човек коначно почети да управља технологијом а не она њиме.
Поред свих поменутих опасности са којима се човек индустријског града сусретао,
јављају се још два проблема, то су отуђење личности човека и неадекватан простор у граду.
Наиме, због све већег пораста људске популације долазило је до нагомилавања људи у
градовима где се сужавала динамична и морална густина, па се због тога трагало за трајним
решењима која би омогућила боље функционисање људи у градовима будућности, у том
смислу Ц. Костић пита: „да ли ће се решење за њих наћи подизањем веома високих зграда,
или изградњом у мору, испод воде и сл.“ (Костић, 1982, стр. 63) Када погледамо данашње
градове, није тешко закључити да се привремено решење пронашло у Бурџ Калифи3, дакле
подизане су високе куле - зграде широм континената у којима би могло стати као у
вештачким термитњацима што више људи. Пренасељеност изазвана савременим
архитектонским решењима није донела бољитак у свакодневном животу њених станара :
„Поред тога, све већи утицај масмедија и других фактора у великом граду несумњиво утичу
на алијенцију личности.“ (Исто).
Инспирисане метафизичким утопијама, настају експерименталне утопије са
тенденцијом стварања бољих услова живота у индустријским градовима и отклањању
бројних проблема урбаног живота. Тако су нам познати примери И. Серде (Ildefons Cerdà,
1867, Teoria general de la Urbanization), П. Кропоткина (Пётр Алексеевич Кропоткин, 1899,
Fields, Factories and Workshops), Е. Хауарда (Ebenezer Howard, 1902, Garden Cities of
3
БурџКалифа (Дубаи) је највећа зграда на свету, од 2008. године. Висока је 829,8m и има 163 спрата.

23. Tomorow) и многих других који су покушавали да поставе теорију о уређењу људских
насеља.
Разликујући два основна процеса урбанизацију и рурализацију, шпански инжењер
Серда (1867), развија теорију о уређењу људских насеља. Он је полазио од поставке да село
и град, као главни центри људских насеља, „имају својих добих и лоших страна.“
(Стефановић, 1973, стр. 9) То такође важи и за урабнизацију и рурализацију, где би се
решење могло наћи у селектирању позитивнихелемената и једног и другог процеса, другим
речима, приликом изградње градова, добро је увести све позитивне елементе села, односно
при реконструкцији села позитивне елементе града.
Експанизија индустријских градова са собом је доносила пуно урбаних превида , због
којих су почеле да се рађају разне идеје и код других мислилаца. Тако је на пример, П.
Кропоткин (1899) покушао да дȃ теоријски приказ, како се може изаћи из тих тешкоћа.
Сматрао је да се комбинацијом индустрије и аграра олакшавају друштвени додири села и
града. На тај начин би се са развојем производних снага у индустрији и аграру могло доћи
до напуштања праксе о грађењу концетричних великих градова. Гигантска предузећа која
су сконцетрисана у великим градовима, на некин начин, условљавају становништво да се
нагомилава унутар центра, да би се та пракса избегла, Кропоткин сматра да би било боље
када би индустријска предузећа пословала рентабилно, у смислу да своје погоне расподеле
по локалним насељима. На тај начин вратила би се предност малих радионица и радници
би били далеко задовољнији приликом рада, што би свакако допринело побољшању
друштвених односа.
Овеје идеје су такође инспирисале Ебензера Хауарда (Garden Cities of Tomorrow, 1902)
који је у својој концепцији вртног града, представио услове који би омогућили да развој
нове цивилизације почива на служењу заједници. У великом градовима, због пораста
становништва, слабе друштвени односи и повећавају се разлике између села и града, стога
се становништво у тим градовима све више удаљава од аутохтоне културе и природе. Из
тог разлога, подизањевртнихградова представља известан напредаку односу на дотадашње
мегалополисе, јер би се у њима могли наћи позитивни аспекти људског живљења.
Вртни град је заправо замишљен као нека врста организма који би био способан да
обавља све функције урбане заједнице, он треба да контролоше свој развој и односе као и

24. свако здраво живо биће. Дакле, такав град треба да има свој оптимум становника (као
Платонов полис на пример), и да избрише све мане великих градова. Ту аутор пре свега
мисли на загушљивост мегалополиса, њихове сиротињске четврти, буку, загађеност и дуга
путовања између стана и радног места. Због тога, у том граду број становника и градски
ареал4 треба да буде строго ограничен.
Оно што је специфично за вртне градове је то да радна места од стамбених објеката не
смеју бити превише удаљена, с обзиром да је основна активност вртног града индустрија.
Дакле, ове теорије о вртном граду су подстакле новетеорије о градовима, да би елементи
вртног града били унети у концепције сателитског града и „новог града“.
Када је реч о сателитским градовима, они су урбана насеља поред великих градова.
Идеја ових градова јесте да се стари град и велики градски центри растерете сувишне
популације и да се тако олакша стамбено питање.
Начин на који би вртни град требао да изгледа и функционише, дакле његов принцип
изградње, још више је дошао да изражаја у концепцији нових градова.
Средином прошлог века у Енглеској почели су да се подижу тзв. нови градови. Управо
је тај период важан за нове градове, јер термин „нови град“ датира још из 1947. године.
Међутим, ови градови нису добили име „нови“ због визуелног изгледа и техничке израде,
већ због идеје по којој су грађени и по ономе што су требали да буду у социјалном смислу.
Све у корист хуманијих услова живота, успостављања виших моралних вредности у
међуљудским односима. Нови градови би се оснивали поред река, где би могли да се граде
велики паркови и спортска игралишта.
4
Ареал (lat. area: равнина), подручје распрострањеностинеке биљне или животињске
врсте; шири простор, равна пвршина, нарочито комплекс земљишта.

25. 2.4. Утопија модерних времена
Када говоримо о модерном добу, морамо одредити о којим временима говоримо.
Чињеница је да не постоји нека конкретна студија о Утопији модерних времена, већ се
углавном о томе писало на један индиректан начин. На основу целокупног истраживања
долазимо до одређених хипотеза које нам дају назнаке да се ради о савременим градовима,
другим речима о градовима сутрашњице. Сервије констатује:
„Утопија, видели смо, означава несвесну вољу ка повратку структурама града
традиционалних цивилизација, изражавајући ту жељу симболима које би пронашао
појединац изложен аналогној стрепњи и истој несвесној жељи. Утопија затвара своје
градове који зраче у спутавајуће структуре традиционалнихцивилизација. Видели смо
до које мере је било тешко изјаснити се о настанку Утопије Томаса Мора: утицај прича
о путовањима у непознато...“ (Сервије, 2005, стр. 314)
Дакле, по дефиницији утопија је замишљени град у коме егзистира егалитарно друштво,
међутим сведоци смо да је данас веома тешко пронаћи државу у којој све функционише на
најбољи могући начин. У овом делу рада, покушаћемо да хипотетички илуструјемо град
сутрашњице, какве градове можемо да очекујемо у будућности, другим речима, каква је
„намера“ савремене архитектуре.
Утопија модерних времена може се везати за мисао утописта коју су савесно
разрађивали идеју о негораниченом развоју науке, усавршавању технике и истовремено о
адаптацији човека на измењене услове сопствене егзистенције. Међутим, сан утописта је
превазишао стварност, магијска моћ науке и технологије последњих деценија 20. и
почетком 21.. века залази у подручја истраживања која су некада била домен science fiction
књижевности– научна фантастика биће главне компоненте утопије модерних времена.
Сходно томе, Сервије сматра да „Технички прогрес постаје средство да се човек
усаврши.” (Сервије, 2005, стр. 318) Утописти сматрају да ће управо машина омогућити
човеку креативнији живот, остављајући му времена да усаврши свој дух, и успостави
хармонију тела и душе.

26. Међутим, пред нама се отвара један изузетно усложњен свет, свет који данас пролази
корз фазу убрзане технолошке револуције и прогреса који има и те како озбиљне последице
на социјално ткиво како држава и региона тако и читаве планете. Будућност је непозната.
Упркос томе, потреба човека да сазна шта се налази иза појмовног хоризонта, у
сутрашњици, сасвим је природна. Многобројни и различити су покушаји човека да се
домогне таквих сазнања. Када је реч о граду, та хтења нису другачија него било које друге
друштвене појаве.
Град као најсложенији друштвени феномен, у том погледу „опирао“ се да понуди
елементе који би човеку омогућили да досегне иза његове актуелне стварности. А она је
најчешће пресек свих незадовољстава која се јављају у једном друштву. Када би град могао
да се види у неком времену испред, то би истовремено значило да се може сагледати
будућност целокупног друштва, јер кроз град се преламају све друштвене, техничке и
технолошке компоненте једне заједнице. Као обележје одређене цивилизације,град је израз
њених материјалних и духовних достигнућа и могућности.
У односу на многе појаве и процесе који покушавају да се сагледају у будућности, чини
се да је са градом ствар најсложенија. Не само због чињеницеда се ради о најкомплекснијем
друштвеном феномену, већ је то у исто време и технички и просторни систем који
искључује могућност да се његова појавност посматра као прост скуп различитих процеса
и функција. У том погледу намеће се једно питање,а то је: које елементе његове будућности
је потребно „видети“? Социјално - економске оквире развоја (политичке посебно),
демографске карактеристике, техничко напредовање цивилизације или просторно -
временске могућности? Очигледно је да се не може наћи одговор који би решио све ове
проблеме града будућности, јер не постоји научни метод који би био кадар да обухвати сву
ову множину проблема.
Сва чешћа орјентација на интердисциплинарна посматрања, нажалост представља
компликоване и неефикасне покушаје да се научно парираизазовима сложеног света. У том
смислу и могућа решења појединих научних дисциплина, па и она која су се сасвим
приближила потребама града, попут урбанистичке или социологије града, сасвим су
ограничена. Разматрање целине урбане будућности, чак ни у светлу научне
интердисциплинарности,нијемогуће! Оношто јесте могуће и чему социологија савременог

27. града тежи јесте разумевање друштвених услова који стоје на путу развоја осталих
(природних и техничких) система. Такође, дугорочне и свеобухватне пројекције развоја
социјалних услова нису могуће. Да јесу, свет данас не би изгледао овако како изгледа. У
непознавању будућности крије се и сам смисао човековог постојања и делања.
Многобројна су истраживања о социолошким – економским аспектима развоја друштва
. Интересовања се углавном појављују као реакција на виђење будућности из других
научних сфера. Често, су то покушаји да се разуме ширина и дубина друштвених промена
које ће настати због могућих или очекиваних трендова спрегнутих појава популационог
раста и техничко – технолошког развоја цивилизације.
Природно је да се у времену великог убрзавања свих врста промена које се дешавају у
човековом окружењу, јавља појачана потреба да се у научном оквиру сагледа њихова
перспектива. У многобројним покушајима да се обави научна систематизација човекових
погледа на будућност, садржани су и они који се односе на град. „У принципу, сва
промишљања о будућности могу се поделити на две велике групе, а то су научна и
утопијска, али ни тиме све могућности нису исцрпне. Понекад се, са разлогом, поставља
питање о томе где се налази граница између нечега што се на први поглед чини као утопија
и што не садржи нама познат а у науци прихваћен метод, и онога што представља
исходиште етаблираног научног промишљања о појавама“ (Ђорђевић, 2011, стр. 406).
Посебну групу виђења будућности представљају утопије. Ако погледамо шта је основа
великих историјских промишљања о судбини и перспективи друштва, можемо веома лако
пронаћи град. Класификације утопијских виђења су такође многобројне. Пушић (2015)
наводи само неке у којима се може наћи визија града. Дакле, Јунг (Carl Gustav Jung, 2006)
говори о имагинативним утопијама које се гранају у логичке, критичке и стваралачке.
Фридман (Yona Friedman) говори о позитивними негативнимутопијама. Прве су утемељене
на незадовољству људи и имају или могу имати научну основу, док се друге темеље на
жељи за бољим и у позадини имају морална и религијска начела.
Коначно, ако узмемо у обзир читаво стање у којем се ми налазимо и начин живота који
спроводимо, све то има несумњиву аналогију са градовима будућности, неки који су
замишљени и који су на путу да се реализују, а неки који су већ реализовани. Дакле, људи
замишљају, најчешће у случају великих природних катастрофа, да би могли да се повуку и