Slovenska mitologija

2. Садржај
Уводна реч
Уводна реч.....................................................3
Предања
Нека предања о настанку божанстава из
заједничког словенског пантеона...............4
Разговор
Миро Жиарислав Швицки..........................7
Историја
Бог правде...................................................12
Митологија
Мит..............................................................14
Обичаји
Дивинација код Словена...........................16
Живот наших предака
Старословенски накит...............................18
Приче инспирисане духом предака
Дошљакиња................................................21
Сродне религије
Руне - тајни језик космоса........................22
Мабиногион - шифровани келтски
календар......................................................24
Сви текстови у часопису су ауторски и не
предстваљају званичан став читаве редакције.
Интернет адреса:
http://www.starisloveni.com
Контакт:
veles@starisloveni.com
,,Велес"Интернет магазин посвећен Словенима
Редакција
Уредник: Никола Милошевић
Лектор: Бранислава
Текстови: Бранислава, Весна Какашевски,
Марко Брдар, Световид,
Никола Милошевић
Прелом: Никола Милошевић
Лого: Ненад Беленцан, Душан Божић
Позивамо вас да се придружите редакцији.
Попуните следећи пријавни формулар. Након
неколико дана ћемо вас контактирати.
Страна 2

3. Страна 3
Поштовани читаоци,
Пред вама се налази још један
број часописа Велес. Од
претходног броја прошао је
мало дужи период, што је
последица заузетости редакције
неким другим активностима,
али на крају смо ипак успели да
направимо и овај број. Надам
се да ће вам свима бити
занимљиве теме новог броја.
Наиме, дошло је до неколико
малих измена. Једна од измена
тиче се тога да од овог броја
има места и за несловенске
митологије и упоредну
митологију са словенском.
Наравно, часопис ипак остаје
при Словенима, па ће тако
највећи број текстова и остати о
Словенима.
У овом броју могу се прочитати
текстови о Рунама, као и мало
упоредне словенско-келтеске
митологије. Друга промена
односи се на то да ћемо, почев
од овог броја, имати и неки
интервју у часопису. Тако, за
први број је говорио Миро
Жиарислав Швицки, словачки
музичар и, како себе назива,
ведомец. На тај текст бих хтео
да скренем посебну пажњу, јер
су многе ствари везане за стару
словенску веру, термин
паганизам, као и уопштена
духовност човека јако добро
објашњене. Што се остатка
тиче, филозофија часописа је
доследна ономе чему је била и
пре. Постоји једна прича,
можете прочитати детаље
везане за словенски накит, као
и неке сачуване и
реконструисане митове о
настанку божанстава. Такође,
можете прочитати и историјат
тренутне српске химне,
претходно химне Краљевине
СХС. Уколико желите да нам се
придружите и напишете неки
чланак за следећи број, и даље
је отворен позив за све да
напишу поруку на
veles@starisloveni.com.
Занимљива ствар која се
догодила протеклих дана, а на
коју бих хтео да се осврнем,
јесте промоција Свевлада у
Београду. Одржане су две
вечери са Свевладом, 2. и 9.
априла у Старој капетанији у
Земуну. Домаћин вечери био је
Драган Боснић, уметник који је
у Старој капетанији приказивао
своје радове, и на тај начин
обележио 30 година креативног
рада. Прво од две вечери
почело је представљањем
Свевлада и промоцијом књиге
Пад Арконе или сумрак
словенског паганизма.
Говорило се о преводима
данских хроника, делови су и
цитирани, разноликим
обичајима који су забележени
на Аркони, али и у другим
крајевима словенских земаља,
као и о самом Данском
освајању Рујана. Такође, аутор
је био и посетилац Рујана и
Арконе, па је било говора и о
његовим искуствима и
доживљајима са тог путовања.
На крају, Драган Боснић је
причао о својим путовањима и
искуствима у Лужичкој Србији.
Друго вече је био представљен
словеначки документарни филм
о старом обичају који је
паралелно опстао, без примања
било каквих слојева
хришћанства. Обичај се зове
осватина, а ради се о
спаљивању, углавном храстовог
пања, како би се ојачало сунце
и тиме завршила зима. Увод у
филм дала је Александра
Обровски, док је након филма
одређене хипотезе и анализе
дала Александра Бајић, аутор
неколико књига о словенској и
келтској митологији. На крају
обе вечери било је места и за
питања, а Драган Боснић је
свако вече завршавао са
послуживањем медењака и
сока од вишње, након чега би
уследио необавезан разговор у
пријатељској атмосфери. Све у
свему био је то један од ретких
догађаја овог карактера, који
свакако није требало
пропустити.
Тако је стигло и пролеће на
северну земљину хемисферу и
у наше земље. Поред природе,
буде се још неке ствари. Тако
се и код нас јављају нове идеје
за будући рад, а самим тим
доживео је одређене промене и
сам овај часопис. Наравно, то
није све. Најављују се нови
пројекти и догађања о чему
ћете, наравно, бити обавештени
како преко сајта, тако и преко
часописа, мада је све ово у
почецима, па ће трајати
одређено време док се нешто
реализује. Наиме, буђењем
природе природно је да се буди
и човекова душа, која је зими
мало утучена, па се тако човеку
јављају и нове идеје. Након
буђења човек је
најкреативнији. Могуће је да
полако долази време духовне
слободе и да ће се, како је
Жиарислав најавио, пробудити
Сунчано духовно у словенским
земљама.
Никола Милошевић
Уводна реч

4. Страна 4
Како би се што боље разумео
пантеон словенских богова,
који није код свих Словена
исти, неопходно је прво бар
делимично размотрити основу
система веровања наших
предака, где је свака природна
манифестација окарактерисана
неким божанством. Основа
свега је да, за разлику од
данашњих, такозваних светских
религија, у старој вери наших
предака постоје три света, Јав –
стварни, материјални свет
живих бића у којем живимо,
Нав – свет невидљивог, свет
подземља, духова и Прав – сила
и закон стварања који држи у
равнотежи Јав и Нав, свет
божанстава и душа часних и
поштених предака.
По митологији, Свебог,
Свевишњи, Бог, Род, или како
год да га називају различити
словенски народи, створио је из
себе Белобога и Црнобога.
Белобог управља светом Јав,
док Црнобог контролише свет
Нав. Ова два лика главног Бога
представљају супротстављене
стране свих појава као што су
дан и ноћ, црно и бело, живот и
смрт, лето и зима итд. Ова два
света у равнотежи држи Прав.
Када бисмо требали да дамо
име вери наших предака, мирне
душе бисмо га могли назвати
Православље, јер је она била
слављење Права, тојест бога
творца и његових природних и
осталих манифестација
окарактерисаних различитим
божанствима. Осим многих
елемената које је ортодоксно
Хришћанство преузело од старе
словенске вере, преузело је и
њен потенцијални назив,
будући да она није ни имала
име. Стари Словени нису
сматрали да се нечему што се
само по себи подразумева треба
дати име, као што је то био
случај и са осталим аријевским
народима. Такође, религију
наших предака, из садашње
перспективе, можемо сматрати
и као многобожачку, али и као
једнобожачку, јер све потиче од
Свебога, Свевишњег, Рода или
како год да га назовемо.
Триглав или Тројан
По митологији наших предака
постоје два Триглава од којих
први, Триглав свемира, чине
Белобог-Јав, Свевишњи-Прав и
Црнобог-Нав, док други,
Сварогов Триглав, чине Перун-
Јав, Сварог-Прав и Велес или
Световид-Нав. У пантеону
Западних Словена, којем је
припадала већина старих Срба
пре доласка на Балкан, већину
функција Велеса имао је
Световид. То божанство је
слављено од стране Западних
Словена у истој мери у којој и
Велес од стране Источних
Словена. Вероватно је то и
разлог због чега Срби нису
могли престати да славе
Световида, па је од стране
Српске православне цркве
конвертован у лик Светог Вида,
како би се некако његов култ
уклопио у Хришћанство. И дан
данас 28. јун, Видовдан,
највећи је српски празник, и
што је интересантно, увек су се
на тај дан дешавале значајне
ствари за српски народ – или
добре или лоше. Постоји и
друга верзија, по којој је
Велеса родила света крава
Земун, што је написано у
„Велесовој књизи“ у чије се
постојање и веродостојност с
правом сумња, будући да
никада нису пронађене
помињане дашчице на којима је
исписана.
Сварог
Жеља бога творца за стварањем
створила је Сварога и Ладу.
Сварог представља мушко
начело, мушки лик Творца, а
Лада женски. Наши преци су
Сварога сматрали небеским
оцем, док су Ладу сматрали
начелом љубави, склада,
лепоте, плодности, итд. Као
што се Сварог, на већ описани
начин, „разделио“ на три дела,
тако се и Лада „разделила“ на
три дела, па можемо сматрати
да постоји и Ладин, женски
Триглав, у којем би редослед
био следећи: Жива-Јав, Лада-
Прав и Морана-Нав.
Каже се да је Сварог поклонио
људима, својим потомцима,
плуг, клешта, секиру и чашу.
Плуг – да обрађују земљу како
би могли да се хране, клешта –
како би могли да стварају и
тако олакшају себи живот,
секиру – како би могли да
бране себе и своје од нападача,
и чашу – како би могли да се
радују плодовима свог рада.
Шта је Сварог, небески ковач?
И зашто се зове тако и зашто се
каже да је то небо чији је
Предања
Нека предања о настанку божанстава из заједничког
словенског пантеона

5. Страна 5
Сварог ковач не небо које ми
гледамо са земље, већ једно
много далеко небо, које се на
санскриту зове Сварга? Овде
већ долазимо до питања
настанка свемира и до
стварања, између осталог, и
наше галаксије, Млечног пута.
Сварог - Ana Milojković Omi
Већ дуго научници говоре о
настанку свемира, па и наше
галаксије, експлозијом.
Такозвани велики прасак.
Центар наше галаксије су,
претпостављамо, не наши
преци, сточари и
земљорадници, већ њихови
вође и учитељи, знали као
Сваргу. И не само они, већ и
Индуси. У тренутку великог
праска по свемиру су се
разлетели остаци, да кажемо,
тога нечега што је било једно
тело, од чега су настале звезде
у нашој галаксији (па и наше
сунце – Дажбог, Дајбог, Дабог),
које су наши преци звали
сварожићима, и планете. Није
ни чудо што су наши преци
сматрали да су деца својих
богова јер, практично,
експлозијом једног тела и
разилажењем његових делова
по Млечном путу дошло је и до
тога да све што постоји у нашој
галаксији уствари садржи исте
материје, склопљене на
различите начине. Дакле,
Сварог је средиште галаксије
Млечни пут, сила која успева да
одржи звезде и планете у свом
окружењу, тако да не одплутају
даље у свемир. Занимљиво је да
су људи пре више хиљада
година знали за неке ствари
које се тек данас откривају уз
помоћ савремене науке и
технологије.
Просто је невероватно колико је
знања уништено у протеклих
хиљаду и више година, а све то
је замењено измишљеним
митовима и легендама од
стране доконих монаха по
европским манастирима и
исламских свештеника.
Штавише, сетимо се само
инквизиције и паљења на
ломачи људи који су својим
научним радом оповргли сва та
писанија.
Што се Стрибога тиче, каже се
да је Стрибог који своју улогу
обавља у свемиру настао као
дах Творца, а да је земаљски
Стрибог настао од жара из
Сварогове ковачнице. Стрибога
још називају и дедом свих
ветрова, а по легенди он је
одвојио земљу од Сварге.
Занимљиво је да Стари
Словени нису имали бога рата,
као остали стари народи, већ су
ту функцију делимично
„покривали“, код једних
Стрибог, код других Перун, а
код трећих Световид, у
зависности од територије на
којој су живели. Чак су стари
путописци забележили и да је
једно племе Венда које је
ратовало на Балтику носило
заставу са ликом Јарила, којег
су још звали и Јаровит и
Геровит.
Сунце
Последње божанство у
заједничком пантеону свих
Словена, које је већ поменуто у
својству сварожића, јесте
Дажбог, Дајбог или Дабог.
Стари Словени су себе
сматрали унуцима Дажбога, а
Срби су се чак сматрали децом
Дажбога. Његов култ је код
свих словенских народа био
толико јак, а посебно код Срба,
да су стари хришћански
свештеници исписали мноштво
прича и песама како би у
народу усадили љубав према
Светом Сави који у свакој
причи побеђује „хромог Дабу“
који је конвертован у лик самог
ђавола.
Дажбог - то је наше сунце,
сунце којем је у сваком
годишњем добу дато друго име.
Тако, на пример, прво пролећно
сунце које се бори да се
пробије након дуге зиме и
мртвила названо је Јарило.
Јарила су прослављали током
пролећне равнодневнице, када
се симболично палила лутка
Моране која је царовала током
зиме.
На дан летњег солстиција,
летње дугодневнице, Јарило се
претвара у зрело сунце, зрелог
мушкарца - Дажбога. Тада се
симболично палила лутка
Јарила, којег су испраћали да
би га поново дочекивали
почетком пролећа. Тај празник
се зове Купала, и данас га под
тим називом прослављају
родноверни у свим словенским
земљама.
Предања

6. Страна 6
На дан када сунце на небу
почиње да „пада“, тојест када
почиње да заузима визуелно
најнижи положај на небу, који
нам је познат као јесења
равнодневница, тада наступа
владавина Моране, и тада
обично није било никаквих
прослава и весеља, већ се само
одавала почаст Морани, која
симболизује нешто што је
неминовно и што увек на крају
мора доћи. Неки словенски
народи су сунце које се
појављује у том периоду звали
Хорс.
Коначно, на дан када је сунце
најниже на небу, на дан зимске
краткодневнице, прослављало
се рађање младог сунца -
Коледа, које наступа 25.
децембра, јер тада сунце
почиње да се креће узлазном
путањом на небу. О томе како је
дошло до тога да Хришћанство
обележава Божић - Христово
рођење на тај дан писано је у
претходном броју часописа. Тог
дана сунце на небу почиње да
се диже - рађа се млади бог,
Коледо, Кољада, или како год га
зову различити словенски
народи. Стари Срби су месец
децембар звали Коледар.
Такође треба имати у виду и да
су сви ти солстицији и
равнодневнице у суштини
датуми који су на одређен
начин били везани за различите
сеоске радове, будући да је то у
стара времена, осим
сточарства, била главна
привредна делатност.
Бранислава
Триглав
Предања

7. Страна 7
У овом броју представљамо
први интервју. Човек кога смо
првог интервјуисали је Миро
ЖиариСлав Швицки, музичар,
филозоф и, како себе назива,
ведомец, из Словачке.
Велес: За почетак, хтео бих да
Вам захвалим на сарадњи.
Молим Вас реците нашим
читаоцима пар речи о вама.
Жиарислав: Ја сам човек који
живи тако како осећа, како
сања, како види да је добро
живети. Са другим људским и
другим бићима говорим кроз
музику, кроз писмо, кроз дух.
Велес: Пре неколико година ми
је дошао до руку Ваш чланак у
којем критикујете то да су Вас
представили у неком часопису
као паганина, али такође
критикујете називе као Родна
Вера и сличне. Ту сам се први
пут срео са називом првобитно
духовно, како сте Ви у том
чланку објашњавали да би
требао да буде прави назив. Да
ли бисте могли мало да нам
појасните зашто је по Вама
управо то право име, а не нпр.
Родна Вера или Јазичництво,
многи су називи данас
присутни?
Жиарислав: Назив „паганин“
одбијам као туђе и увредљиво,
сами се тако нисмо звали у
времену слободе родног
духовна. Појам родна вера као
такав не одбијам, али га не
сматрам као целокупан за
означење основног - родног
духовна, који је сачињен не
само од вере, већ и свестноства
(ск. Ведомецтва) – свесности
(ск. ведомства). Онда,
свесноство је повезано са
познањем. Ведма значи она,
која вие, зна. Знати – ведиет –
је такође делом духовна
(ведомец – руски знахар –
лечитељ). Језичњицтво – тај
појам сам нашао само код
источних Словена, при чему
језик је значио не само реч, већ
и народ. Реч родно је и у
народу, и у природи, и у
породици, и у роду. То сматрам
за добар израз и спајање са
духом – духовном – то је такође
свесловенска реч.
Велес: Шта је ведомство? Шта
је ведомецке учење? Који су
главни смерови? Можете ли
нам то мало приближити? Ко су
ведомецке душе из Ваше песме
Пробудиће се?
Жиарислав: Прабака је била
ведма, чинила је и ведомецке
обреде, такође је познавала
биљке које лече и радила је са
њима... Ја радим не само
народно, али углавном
,,новодревно" ведомецтво, о
коме ћу вам још причати.
Новодревно ведомецтво би
требало да помогне и
модерним људима да се споје
са старом културом, и то на
начин који могу да схвате.
Усмерена је и ка онима којима
је поштовање предака и наше
старе културе некако
патуљасто, запуштено, али зато
су и несрећни, ишчупани од
корена. Овако штету праве и
себи, и свом народу и природи.
Не желим против ових рођака
да ратујем. Решио сам да им
помогнем едукацијом, дакле,
новодревним ведомецтвом.
Постоји једна старословенска
прича о томе да сваки човек
има ведомецку душу, која је
јасновидна (видовита). Значи у
сваком је јасновидни дух. У
временима духовног ропства су
ведомецке душе утучене,
спавају. Али ипак, у временима
духовног оживљавања се буде.
Ми смо у депресији духа откад
су мушкарци издали родно
духовно и прилагодили се
притиску. Зато и кажем да кад
су мушкарци запоставили своју
бранитељску улогу, у незнању
су се подали озлојеђености. То
су углавном мушкарци који
сада морају да испуне своју
бранилачку - будитељску улогу,
и помогну женама и деци да
преведу своје душе у лепше
стање. Долази време
оживљавања и време је да се
ведомецке душе буде.
Миро Жиарислав Швицки
Жиарислав
Разговор

8. Страна 8
Велес: Данас је ситуација са
материјалима о родној вери
предака поприлично лоша.
Мало има доказа из тог
времена. Често се верује и
неаутентичним
измишљотинама. Такође,
етимолози и историчари се
споре колико је било богова
Словена, каква су били бића (од
тога да их је било много, до
тога да су постојали само
Перун и Велес, а да је нпр.
Морана била само лутка која се
спаљује, а не божанство, до
тога да није могуће уопште
реконструисати стару веру
Словена). Како људи који данас
почињу да читају радове и
књиге о Словенима могу да
знају ко говори истину, а ко
измишља? Чему да се верује?
Како сте Ви препознали чему
веровати? Како је текао Ваш
пут ка родној вери наших
предака?
Жиарислав: Већ то је добро,
да почињемо да тражимо после
толико дугог времена спајање
са прецима, да почињемо да
тражимо родно духовно, да се
трудимо да задржимо своје
душе. Да ли је било богова
оволико или онолико, то је
ствар погледа, а у сваком
словенском пределу и времену
то је било мало другачије.
Словенско духовно није било
унификовано и имало је свој
развој. Време ће показати шта
ће од данашњих виђења
преживети, и верујем да ће
своју улогу при томе одиграти
духовно дешавање. 1999.
године сам имао виђење за
време дугодневнице да ће се
обновити сунчано духовно у
словенским областима. И
упркос неким не добрим
појавама, видим одређено
померање ка добром у
словенским областима, и као да
су то само почеци. То што се
хиљаду година давило не може
се оживети за десет година.
Треба нам више времена.
Морамо сада вредно и
стрпљиво да радимо да бисмо
исправили старе грешке. И,
наравно, да одбацимо нека
научна празноверја и глупости
о култури предака. На пример,
неки пишу да су Словени
убијали старе људе, што
наводно доказује обред
изношења Моране. Али то није
истина. Не постоји један једини
доказ, а много је доказа од
историчара тог доба (Хелмолд)
по којима су се наши преци
старали о својим старима више
него њихови хришћански
савременици у германским
државама. Наравно, и
погрешне ствари су
публиковане, али то не би
требало да нам згади рад и
мисију.
Данас је перцепција и
мишљење људи другачије, као
пре хиљаду година, и зато ће
бити и другачије духовно. Оно
би се развило и кад не би било
забрањено. Немам страх од
овог развоја. Страх може бити
пре од његовог вређања. Иако
неће доћи до потпуне
сагласности у
религионалистици, већ само то
да тражимо суштину је битна
ствар на духовном путу. Ја сам
о овим стварима, о души, о
животу и смрти, о сновима, о
будној свести, о духовима,
размишљао од малена. А добио
сам и дарове од предака, и
хвала им за то.
Велес: Приметио сам да у
Вашим песмама и текстовима
често помињете Живу, иако је
она била ретко помињана у
хроникама које су нам остале
сачуване. Шта за Вас
представља Жива и зашто она
има најистакнутије место у
Вашим песмама и текстовима?
Жиарислав: Видим два
значења речи „жива“. Жива са
великим Ж, као биће, и жива са
малим ж, као појава, као
животна сила.Данас је реч сила
део егзактне физичке науке, то
је величина из система СИ. И
зато користим реч жива као
означење животне силе.
Навешћу други пример - из
Разговор

9. Страна 9
- појава и Агни као бог ватре.
Код старих култура било је
нормално да се то преклапа -
виђење нечега као појаве и као
бића. Коренословна –
етимолошки, реч ,,жива"
повезана је са животом,
живети, жив, живахан, такође и
са нервом (код вас живац), као
и стомак - појасни извор силе -
код Руса и у старословенском
живот, такође живел (лат.
елемент) и друге речи указују
на спајање корена речи ,,жив"
са животном силом. Такође, од
половине 90-их година, кад сам
почињао да пишем основе
духовне науке, искористио сам
реч ,,жива" у значењу животна
сила, при чему у песмама та
реч може означавати и биће.
Никоме не намећем да ли треба
Сунце да гледа као биће или
као појаву. Зато говорим да
проповедам и пишем о
духовном, а не о вери. Друга
ствар је то да сваког дана
осећам светости и обављам
обреде пре јела, пре спавања,
пре пута и после повратка и
при другим приликама, и
такође обреде годишњих
празника. Остављам ипак
људима да у знатној мери
верска питања реше сами.
Овим ћу одговорити и на
питање о ведомецким
смеровима - поред духовне
науке радио сам и радим на
словенском духовном
коренослову, духовној
етимологији која је са тим
повезана, такође на путу
концовки као на начину
свирања и дисајних вежби
преко безрупе фруле, вежбе и
филозофија. Чар 4 живла
(елемената), вежбе покрета
Рајана, ведомецко цртање,
ведомецко позориште
(обредословие), чаропесме,
дивоигре, духовна историја... то
су ведомески смерови које
изучавам и о њима пишем.
Велес: У данашње време многи
људи се враћају у готово свим
словенским територијама
словенском духовном. Настају
многе организације. И Ви сте
оснивач Родног Пута (Родна
Цеста). Зашто мислите да се то
дешава управо сада? Шта је
било у прошлости препрека, и
како ће се по Вама то одвијати
у будућности?
Жиарислав: Основао сам у
другој половини 90-их година
удружење Родни круг, којем је
мисија образовање о основној
(словенској) и новодревној
култури, и такође њена
заштита. Родна цеста је име
часописа који сам основао, и
поново се спремамо да га
штампамо, као пре тога
часопис Родна дива. Данас је
додуше Родна цеста само на
интернету. Од забране родног
духовна, што је у Словачкој
било у другој половини 9. века,
а и на осталим словенским
територијама у сличном
времену, људи су живели у
страху, под притиском и
ропству. Основна култура је
додуше живела, али скривена,
тајно, без слободног развоја.
Половином 19. века је дошао
талас напора за обнову
слободног избора (демократија)
и успут и духовна. Обновитељи
19. века, по правилу научењаци
(интелектуалци), нопојили су
се више него њихови
претходници добом духовне и
грађанске слободе, и били су то
код нас на пример Људовит
Велеслав Штур, Јанко Крал,
Павол Дошински, други народи
су имали своје, па су они
налазили родно духовно.
Налазили су га у народној
култури, у причама, бајкама,
песмама, обредима и
објављивали их у својим
чланцима и књигама. Неке су
још у суштини скривене. После
се развој на неко време
зауставио. Дошло је до
напредовања егзактне науке, и
њени резултати су били често
примењени на потискивање
слободе. Настале су
,,клониране" неприродне
идеологије, као капитализам,
комунизам, фашизам, настали
су најгори ратови пуни научних
смртоносних проналазака, и на
овим ,,филмовима" људи и
народи су ,,одлетали",
избегавајући право природно
оживљавање. Данас смо
прошли, или пролазимо,
оживљавање демократије која
је ту била пре више хиљада
година, значи то није енглески,
француски или амерички
проналазак. И кад већ имамо
слободну вољу, и кад је можемо
користити, враћамо се ка
слободном - природном
духовну. Ово ми се јавља како
потпуно природна ствар. И
имамо још један разлог више -
еколошки. Природно, духовно
и опстанак људства зависе
једно од другог.
Велес: Живите сами на
Столичним врховима, али пре
тога сте живели у граду. Шта
Вас је навело да се преселите
да живите сами у природи?
Постоји ли нека веза између
спота песме Ступај, ступај и
Вашим одласком (кравата као
вешало, крађа...)?
Разговор

10. Страна 10
Жиарислав: Да, повезано је то,
иако не само са мојом причом.
Кравату никад нисам носио,
иако сам био неко време
новинар. Иначе, био сам ту и за
време рата у Југославији и
видео како политичари и
медији изврћу стварност. Код
нас је у то време била
поприлично једнострана
противсрпска пропаганда, и тек
данас многи сазнају да ,,добри
косовски Албанци" и ,,зли
Срби" - да је оваква пропаганда
била неистинита и циљана. Као
новинар сам осећао да се доба
слободе које је ту било
неколико година после нежног
преврата, поново мења у нешто
друго. Осећао сам штетне
притиске и ово је убрзало моју
одлуку да одем из
,,цивилизације". Определио сам
се за чист ваздух, чисту храну,
чисту воду и духовну слободу.
И хвала дивовима да је то било
могуће. У споту Ступај Ступај
игра Мојтех - млад човек који је
такође отишао из града, из
Братиславе, значи у принципу
не глуми, а сценарио је урадио
Хењо, ја сам га само одобрио.
Становати у шуми, о томе сам
сањао од малена и радио сам то
само један месец годишње.
После сам себи рекао - време је
да испуним свој сан.
Велес: Када почињете да се
бавите музиком? Први Ваши
снимци, ако сам добро
приметио, су снимци народних
песама. Како је дошло до тога
да радите ауторске песме са
мотивима словенског духовна?
На колико инструмената
свирате? Ко Вас је научио да
свирате те инструменте, као и
да их израђујете?
Жиарислав: Са музиком сам
се сретао од малена. Као дете
сам имао мали бубањ и
виолиницу. У нашој породици
се доста певало. Комшија је био
наставник гитаре, па ме је
нешто научио. Остале
инструменте сам учио сам.
Десет година нисам свирао и,
после, кад сам пошао на
духовни пут - ведомецтво,
посветио сам се томе и свирао
на фруле, фујару, после и на
виолину и друге инструменте.
Снимао сам отприлике на
двадесет инструмената. Већ пре
одласка у шуму сам себи шио
одећу и ципеле сам, тако да сам
радо правио и инструменте,
такође као самоук.
Народне песме сматрам
наследством предака, и у
некима осећам некакву светост
која човека зна да доведе до
занесености. Кад то осећам на
концерту, значи да је то
стварно.
Компоновањем се на ово
духовно напајам (настављам).
Тако то осећам не само у
музици, већ и у духовну иначе.
Музика и духовно су за мене
као дух и душа, не може се то
оделити. У вашој земљи се
певају и друге, не само
англосаксонске песме. Кад сам
био пре отприлике дванаест
година на перформансу српске
групе Диогенес, ваш амбасадор
ми је у разговору рекао да у
Југославији настаје годишње
бар хиљаду народних песама.
Нешто сам о томе знао из
својих посета југословенским
пределима, али овај податак ме
је инспирисао зато што је код
нас или фолклорна конзерва,
или пак потпуно туђа - западна
музика, а између тога готово
ништа. И зато сам почео да
снимам ауторске песме са
народним музичким и
духовним коренима, зато што
то код нас готово нико није
радио.
Велес: Ваш последњи ЦД је Та
сила у нама. Какви су Ваши
планови за будућност што се
тиче музике? Не планирате ли
да дођете и у Србију да
направите неки концерт?
Жиарислав: Пре месец дана
ми је изашао једанаести ЦД
- При прастаром храсту (Pri
prastarom dube). Истину
говорећи, имам неколико
познаника из Србије и радо са
њима причам. Некад их питам
и за њихову родну земљу.
Немам телевизор, али некад
пустим плејер са снимцима
филмова, и ако су тоенских
народа,
Разговор

11. Страна 11
онда их пуштам у оригиналу,
тако да српски доста добро
разумем. Живим девет година у
шуми, али због музике излазим
- свирам тамо где ме зову, где
организују концерт, тако да ако
би нас позвали, могли бисмо да
дођемо, можда и са групом
Бyтости.
Велес: Шта бисте поручили
нашим читаоцима у Србији?
Или, имате ли неки савет за
људе овде који се баве
словенским духовним?
Жиарислав: Неке ствари,
углавном у односима код
Јужних Словена су у
последњем периоду трпеле.
Као веома важан видим
покушај хармонизације,
покушај међусобног
разумевања. Много тешкоћа је
настало зато што нисмо стигли
да се вратимо до своје суштине,
до своје душе, свог духа. То је
задатак за ово време. Верујем у
то, и знам то да је овај свет
добар, али још се нисмо
научили да у њему у
потпуности живимо. Загубили
смо духовно предака, испрљали
природу, отровали реке. Сада
се, међутим, ствари могу
променити више него икад.
Променимо их ка добром.
Желим вам много успеха, добар
пут и много снаге на духовном
оживљавању, пријатељи и
рођаци.
Велес: Хвала Вам на Вашем
времену и сарадњи.
Разговор водио и превео на
српски језик:
Никола Милошевић
Разговор

12. Страна 12
Не тако давно, поново је
усвојена химна која је пре тога
била химна Кнежевине Србије,
па краљевине Србије, онда део
химне краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца, да би кратко била
и химна Републике Српске
Крајине и Републике Српске.
Кренимо од историје химне.
Химна ,,Боже правде" је део
алегоријског позоришног
комада ,,Маркова сабља" коју је
написао књижевник,
преводилац, оснивач и
управник Народног позоришта
у Новом Саду и један од
оснивача и управника Народног
позоришта у Београду - Јован
Ђорђевић. Музику је написао
Словенац Даворин Јенко, који
је у то време (почев од 1871.
године) радио као хоровођа у
Народном позоришту у
Београду. Даворин Јенко је био
познат по великом низу
композиција са снажним
националним осећајем Српства
и Словенства. Такође, он је
творац химне оружаних снага
Словеније ,,Напреј, застава
Славе". Даворин Јенко је умро
у Љубљани 1914. године, а
тестамент који је оставио био је
написан ћирилицом. У
тестаменту је тражио да се део
његове имовине употреби за
трошкове студија сиромашних
српских студената. Међутим,
пошто је Аустро-Угарска у том
тренутку већ била у рату са
Србијом, његов тестамент није
спроведен у дело. Позоришна
представа ,,Маркова сабља"
наручена је како би се њом
прославило пунолетство кнеза
Милана. Лета 1872. године
Милан Обреновић, синовац
убијеног Михаила, решио је да
се ослободи намесништва
(Ристић, Блазнавац,
Гавриловић) и преузме власт у
Србији. За ту прилику од
Јована Ђорђевића поручена је
драма са историјском
родољубивом садржином и
династичким духом. Јунаци
позоришне драме која
приказује пресек српске
историје периоду од 4 века су
Краљевић Марко, вила и певац
(гуслар). Овде се већ може
приметити надахнутост писца
српским митовима. Први пут
представа је изведена 10.
августа 1872. године, баш на
прославу пунолетства кнеза
Милана. У овој првој верзији
песме ,,Боже правде" текст је
био посвећен величању младог
владара, очекивању и нади за
бољом будућношћу, тад још
увек младе српске државе. Та
песма је у то време била
дугачка, што је било
непримерено химни, тако да је
песма претрпела извесне
промене. Постала је популарна
у народу.Критика је у овом
случају била подељена. Једни
су говорили како је дело добро,
док су други покушавали да
нађу сличности са другим
делима и дискредитују дело.
Ишло се до тога да се говорило
да је дело плагијат Стеријине
песме ,,Устај Србине", и како је
песма покварила Стеријино
дело. Иако су нађене
сличности, ипак плагијат није
било могуће утврдити.
Доласком краља Петра I на
власт речи химне су даље
модификоване. Више се није
славио Милан, већ Петар. 1909.
године краљ Петар је расписао
јавни позив за нову српску
химну, међутим конкурс није
успео. Недовољно добром се
показала и песма Алексе
Шантића ,,Божена поља земље
ове". Није утврђено ко се први
сетио да тражи од краља да
песма ,,Боже правде" постане и
званично српска химна, али је
сигурно да је Никола Пашић
одиграо у томе велику улогу.
Након Првог српског рата
песма је доживела још мале
промене у тексту. Више није
слављен краљ Петар, већ се
певало ,,нашег краља".
Јован Ђорђевић
Даворин Јенко
Историја
Бог правде

13. Страна 13
Такође се више се није певало
,,Боже спаси, Боже храни краља
Петра и српски род", већ како је
нова држава представљала
краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца, певано је ,,Боже
спаси, Боже храни нашег краља
и наш род". Коначан текст је
добијен пре неколико година,
тако да сада рефрен песме
гласи ,,Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род".
Свечана песма ,,Боже правде"
прво је постала будилац српске
националне свести у
Војводини. Касније је песма и
званично призната као српска
химна. Речи песме су дубоко
инспирисане наслеђем и
митологијом, као и читава
представа ,,Маркова сабља". За
почетак, ко је бог правде?
Несторова хроника говори о
томе да су се Руси заклињали
Перуну, када би склапали
договоре. Онај ко прекрши
договор страдао би од
Перуновог грома. Према овоме
и још неким старим списима,
очигледно је да је у
старословенској митологији бог
правде био Перун. Хришћански
бог је један једини и не може се
на њега гледати ни у каквом
случају као на божанство
правде. Такође, још једна
индикација да се ради о Перуну
је то што овај бог правде баца
громове. Божанство коме се
српски род обраћа у овој песми
је недвосмислено национално
божанство. Овај бог води народ
у бој, што говори о томе да је
реч о ратном божанству, какво
јесте био Перун. То је
божанство које брани и штити
отаџбину једног народа, доноси
му срећу и благостање, што је у
супротности са
карактеристикама каснијих,
такозваних наднационалних
божанстава. Национални
карактер му даје и чињеница да
је то божанство које треба да
сложи српску браћу, јер су се
оваквим стварима такође
бавили стари богови из
предхришћанске ере. Ове све
индикације нам говоре да се
заправо ради о једној оди
Перуну, као и једној молитви
Перуну да подари бољу
будућност за српски народ.
Очигледно је да су крајем 19.
века у Србији и даље јаки
култови старих богова, и да они
инспиришу најбоље српске
уметнике, као и да ти богови
покрећу на национално буђење
српског народа.
Никола Милошевић
Извори:
1. Боже спаси актуелног краља,
Српско Наслеђе, број 3, март
1998.
2. Несторова хроника
3. Грб, застава и химна
Републике Србије, Влада
републике Србије,
http://www.srbija.gov.rs/pages/arti
cle.php?id=12084
Краљ Милан Обреновић
Историја

14. Страна 14
Мит
Митологија
(од индоевропског "мудх" -
сетити се, надати се, и од
грчког "мyтхос" - прича,
предање)
Тешко је прецизно дефинисати
апстрактне појмове као што су
"мит", "љубав", "срећа".
У зависности од теоријског
концепта даване су
најразличитије, па и
супротстављене, дефиниције
мита и митологије.
Неки друштвено-теоријски и
политички покрети кроз
историју (просветитељство,
рационализам, позитивизам,
марксизам, комунизам,
клерикализам, глобализам...)
видели су у митовима
неистините, сујеверне причице
лишене сваке логике. Врло
честа дефиниција гласила је
овако: "Митови су приче
примитивних народа о
постанку света, Боговима,
херојима, необјашњивим
природним појавама..." Такво
поједностављено гледиште није
било у стању да објасни ни
виталност митова, а ни
унутрашњу, психичку потребу
савременог човека за митовима.
Појам мита далеко прецизније
објашњавају следеће
дефиниције:
- "Мит је пред-научно и пред-
филозофско поимање
стварности на основу
интуиције и колективног
искуства"
- "Мит је резултат
размишљања једног народа о
важним проблемима"
- "Мит је најузвишенија
поезија народа"
- "Мит је истина у форми
лепоте"
Филозоф Платон тврдио је да
се животни доживљаји са
својим натприродним
елементима могу истинито
саопштити само кроз форму
мита и никако другачије.
Психијатар Карл Густав Јунг,
сматрао је да је савремен човек
у демитологизованом
индустријском друштву лишен
емоционалне енергије коју је
имао раније у митско доба.
Дакле, мит је, ако се схвати
симболички, врста древне,
ванвременске истине, врста
на делу провереног пра-узора
и скуп проверених вредности
у одређеном народу.
Мит је НАРОДНА ПРА-
СЛИКА чија маштовита
поетска форма можда не
одговара потпуној
стварности, али чији садржај
се вечно понавља, изнова и
изнова у садашњости и
будућности. Изузетан пример
за то даје нам академик
Александар Лома у својој
научној студији "Пракосово":
"Александар Велики схватао је
свој поход на Азију као
наставак Тројанског рата, а
себе доживљавао као новог
Ахилеја. На овај начин не само
да се може одбранити наизглед
парадоксална тврдња да је
косовски епос био добрим
делом спеван пре боја на
Косову пољу 1389, коју смо
изнели на почетку овог
излагања, него се може слутити
да је и сам догађај у својој
историјској реалности био
донекле предодређен том
древном епском традицијом,
коју смо назвали Пракосово: да
је кнезу Лазару кад је ступао у
бој са надмоћним
непријатељем лебдео пред
очима јуначни узор Пра-
Лазара, да је Милош Обилић
свесно се жртвујући да би
дошао главе највећем
непријатељу свога народа и
вере следио пример некога Пра-
Милоша, који му је
посредством епске песме још у
Сцена из филма ,,Бој на Косову"

15. Страна 15
раној младости био дубоко
усађен у душу, као што ће у
потоња времена сваком Србину
од малих ногу бити присно
његово, Милошево и Лазарево
име."
Српски митови
(приче о херојским подвизима
предака)
Пошто смо одредили општи
појам мита као народну пра-
слику, онда митове Срба такође
треба схватати као холограме
који се преносе кроз време и
простор, од митског доба до
данас. Српски мит је древна
слика из живота старих Срба
која поред естетске вредности
има и снажну моралну
вредност. Али док естетика не
мора увек говорити сувопарним
језиком чињеница (нпр.
крилати коњ Војводе Момчила),
скривена порука у миту је увек
истинита (војвода Момчило
иако бољи јунак страда због
издаје), а онај поетски део, који
говори о крилатим коњима и
другим митолошким бићима,
служи да појача истините црте
мита које се никако не би могле
представити на рационалан
начин. Нпр. да је јунак својим
херојским ставом и делом
толико бљеснуо да је дотакао
небо, свет Богова, и постао и
сам полубог у очима народа.
Наше митско доба је трајало
дуже него код других
европских народа због
робовања под Турцима и због
егалитаристичког економског
система у Отоманском царству.
Срби су се, оставши без
државе, а делимично и без
цркве, после великих сеоба у
17. веку, окренули својој
племенској митологији као
последњем бедему заштите од
уништења. И као што то бива
често у историји, у најтежа
времена призивају се митска
бића у помоћ, а та митска бића
(виле, змајеви, вукови, јунаци)
представљају народне идеале
којима сваки Србин и свака
Српкиња тежи уочи Првог
српског устанка 1804. године.
Световид, уредник сајта
www.badnjak.com
Сцена из филма ,,Бој на Косову"
Црни Ђорђе како га је видео Милић од Мачве
Митологија

16. Страна 16
Као и сви остали народи, и
Стари Словени желели су да
сазнају тајне будућности.
Неким појединцима будућност
није била непознаница, и ти
људи су били видовити или
пророци. Познато је да су
чешке принцезе Либуш, Тета и
Кази биле пророчице, а међу
њима се посебно истицала
Либуш. Она је својим
пророчанствима помогла
Чесима да изаберу себи краља
тако што им је описала његов
изглед и карактеристике. Да би
сазнали шта их у будућности
чека, они који нису имали
овакве способности морали су
да користе дивинацију. У
следећем чланку
представићемо неке од
дивинацијских форми које су
биле популарне међу нашим
прецима.
Дивинација коњима -
Словенски народи који су
живели на територији око
Балтичког мора и између река
Одре и Лабе користили су
специфичан облик гатања -
дивинацију коњима. Ови
Словени били су веома везани
за коње, који су представљали
свете животиње њихових
богова - Световида, Радгоста и
Триглава. У храмовима ових
божанстава гатало се у
специјалним приликама,
најчешће када би се полазило у
рат. Тада су у храм пуштали
коње чије се кретање помно
пратило. Земља у Радгостовом
храму била је за ту прилику
избушена, а коњ прекривен
травом пуштен да гази по овој
земљи. Избушене рупе
вероватно су биле поређане по
одређеном редоследу градећи
тако неки симбол који је,
уколико коњ згази на њега,
откривао судбину. Световидов
храм је за ову прилику био
испуњен копљима. Свештеници
су пуштали белог коња и
тумачили којом је ногом
закорачио у храм. Уколико је
коњ закорачио десном ногом
исход гатања сматрао се
позитивним, а племе кретало у
рат (симболично представљен
уздигнутим копљима која су се
постављала у храм). Нешто
слично одвијало се и у
Триглавовом храму. Његова
света животиња, црни коњ,
била је пуштена у храм
испуњен копљима, међутим, у
рат би се полазило само ако
коњ не би дотакао ниједно од
њих.
Дивинација која укључује
храну и пиће - Овај
дивинацијски метод заснован је
на чињеници да су храна и пиће
симболизовали плодност, срећу
и берићет. Гатање уз помоћ
медовине вршило се у храму
Световида за време његовог
празника. Свештеник, односно
жрец, посматрао је стање
медовине која је за време
прошлогодишњег празника
била сипана у Световидов
жртвени рог. У случају да је
течност у рогу опала, то је
значило да ће година која следи
бити сиромашна, док је препун
рог значио родну годину. Колач
или погача користили су се
такође у гатању за време овог
празника, а ево како је то
гатање изгледало: свештеник
би се сакрио иза погаче/ колача
и уколико је био виђен упркос
сакривању, то је значило да ће
следећа година бити неродна.
Колач који је био толико
велики да се иза њега могао
сакрити одрастао човек
означавао је да ће предстојећа
година бити родна. Сличан
обичај постојао је у
југозападној Русији и
Херцеговини.
Дивинација уз помоћ гвожђа
или угљевља - Претпоставља
се да оваква врста дивинације
потиче из периода паганизма
јер се у овом периоду
обожавало све што долази из
природе, укључујући дрво и
метал. Гатање угљевљем било
је популарно на овим
просторима још у средњем
веку, а врши се дан-данас.
Писац Традиционалног
балканског вештичарства,
Радомир Подунавски,
присуствовао је једном оваквом
гатању, док је ауторка ових
редова такође била сведок
нечег сличног (поступак гатања
је био исти али су се уместо
угљевља користила
палидрвца). Ево како укратко
изгледа дивинација гвожђем
или угљевљем: У воду
коришћену само за ту прилику
баца се ужарено угљевље или
истопљено олово. Након тога
посматра се какве облике
добија олово у додиру са
водом, односно, да ли угљевље
цврчи, тоне и у који део посуде
пада.
Шаманска дивинација - Лариса
Виленскаја, која је проучавала
шаманизам код Руса, описала је
овакву врсту дивинације. Она
је у себе укључивала
постизање стања
Обичаји
Дивинација код Словена

17. Страна 17
транса током ког се могао стећи
увид у будућност. Овакав начин
дивинације могао би бити
старији и од самог паганизма
јер су шаманске концепције
света и шаманска магијска
пракса старије од оних
паганских. Поред озбиљног
теоријског изучавања
Виленскаја је проучавала и
саме шамане који још увек
постоје у Русији. У питању су
особе (најчешће из руралних
средина) које су склоност ка
шаманизму наследиле од својих
предака и од њих биле
обучавани за будуће шамане.
Шаманка коју је Виленскаја
испитивала описала је како се
уз помоћ дивинације
припремала за неко путовање.
Она је у стању транса
визуализирала пут који јој
предстоји, и трудила се да уочи
да ли јој неке препреке стоје на
том путу. У случају да је,
рецимо, видела маглу, то би
значило да су могуће несреће
на путовању. Она би онда
својом вољом отклањала ову
маглу у чинила своје путовање
сигурним.
Дивинација уз помоћ књига -
Овакву врсту дивинације у
Русији су вршили људи познати
као кудесници. Кудесник је у
сврхе прорицања користио
одређене магијске књиге чији
нам садржај данас није познат.
Да су пророчке књиге
коришћене и од стране Словена
који живе на Балкану, доказује
Пејшнс Кемп у својим
Балкански култовима. По њој,
су то били астролошки списи,
али постоји могућност да се
ради и о нечему другом.
Наиме, Вук Караџић спомиње
књиге које се читају на гумну,
тј. магијске књиге, које су
морали да читају они који су
учили „дванаест школа“. Ове
„школе“ вероватно означавају
дванаест магијских нивоа које
су морали да савладају они који
су се на овим просторима
бавили магијским вештинама.
Сасвим је могуће да су
поменуте „школе“ означавале
некакав систем иницијација.
Словени су користили и друге
пророчке технике осим
поменутих. Дивинација се
вршила коришћењем пепела,
изнутрица, или путем
посматрања кретања птица.
Подунавски спомиње
савремено гатање током кога се
гледа у фотографију особе или
се држи њен лични предмет.
Сасвим је могуће да је ово
последње варијација неког
гатања које су наши преци
користили у прошлости, али у
то не можемо бити сигурни. На
територији Србије мешале су
се многе магијске традиције
(словенска, влашка,
муслиманска и др.), па није
сасвим јасно из које традиције
ово гатање потиче. Модерни
словенски пагани
употребљавају и такозване
„словенске руне“ које су
изведене на основу германских
магијских знакова коришћених
за дивинацију у доба
паганизма. Овакав облик
дивинације није био познат
Старим Словенима који нису
имали руне, иако је
старословенско писмо доста
подсећало на њих.
Весна Какашевски
Обичаји
Алфонс Муха - Прослава Свантевита

18. Страна 18
Накит старих Словена био је
веома сличан накиту
некадашњих Германа и Келта.
За ово постоји сасвим
једноставно објашњење - у
приближно исто време и на
истој територији налазиле су се
све три културе - келтска,
германска и словенска, а због
географске блискости ове
културе су се међусобно
мешале. И данас мали број
људи може да примети разлике
између ових култура (нарочито
између старословенске и
старогерманске), што се
посебно односи на накит који је
тема овог чланка. Једна од
занимљивијих разлика међу
поменутим културама није
везана за сам изглед накита, већ
за његово коришћење.
Старословенски мушкарци
нису носили скоро никакав
накит, чак ни у загробни живот,
док су за разлику од њих
германски мушкарци веома
волели да украшавају своју
одећу накитом. Они су носили
многобројне комаде накита, а
накит су носили са собом и у
гроб. Ову склоност германских
мушкараца ка накиту налазимо
у многобројним сагама, између
осталих, у Саги о Њалу. А кад
већ говоримо о германском
накиту, требали би споменути
да је оно што се у историјским
емисијама најчешће приказује
као најпознатији германски
накит, заправо словенског
порекла. Овај накит је запон -
округла или елипсаста шнала
којом се учвршћује горњи део
женске ношње. Многи од
запона чије сте реплике
вероватно видели на
историјским каналима на
интернет сајтовима заправо су
старословенски запони.
Жене старословенске културе
су од 3. века пре нове ере до 2.
века пре нове ере користиле
бронзане и сребрне запоне
зарубињецког и пшеворског
типа, а касније кијевског на
северу и чарњаховског на југу.
Старословенски запони су
углавном мањи него германски,
а типични примерци имају
људски лик на врху. Због тога
су често изгледали као фигура
човека у кошуљи, а постоје и
комади са делтоидном горњим
делом. Најкомпликованији и
најлепши накит пронађен на
нашем подручју су примерци
запона пронађени у Валесници
украшени на ромејски начин.
Такође, нађени су и у Прахову
са нешто скромнијим
декорацијама, налик на
дуборез. Током периода од 2.
века пре нове ере до 5. века
нове ере стари Словени прелазе
са запона на фибуле латенског,
а касније римско
провинцијалног типа
(легионарског, са повијеном
стопом као и оног крстастог
типа). По насељавању Балкана
са променом ношњи долази до
постепеног престанка употребе
запона и до њиховог нестајања.
У исто време, вештина израде
и дизајн осталог
старословенског накита у
многоме се мењају и
унапређују, комади постају
ситнији, финији и лепши.
Типично за накит старих
Словена од 5. века нове ере до
9. века нове ере је израда
ливењем у традиционалним
једноделним калупима са
опсежном употребом
гранулације и филиграна.
Данашње реплике у општој
продаји само подражавају
такве ефекте.
Иако су типови и дизајн накита
били приближно исти на свим
Живот наших предака
Старословенски накит
Овакав брош нађен је у археолошким налазиштима двеју
култура - старословеснке и старогерманске

19. Страна 19
територијама насељеним
старим Словенима, материјал
се разликовао у зависности од
доступних природних
богатстава. Због тог је већина
сачуваног накита из централног
Балкана од бакра, бронзе,
сребра и гвожђа, док је у
западним крајевима сачувано
доста златних или позлаћених
примерака. И поред
специфичних карактеристика
старословенског накита, накит
који су наши преци носили је
до 8. века био под јаким
утицајем византијске културе.
Из тог времена чести су налази
звездоликих наушница, делом
из домаћих радионица, делом
из увоза. У 8. веку тај утицај
привремено слаби и занатлије
се посвећују традиционалној
изради прстења са мотивима
пентаграма и птице,
лунуластих привезака и
лунуластих наушница које су
биле широко распрострањене
на Балкану и широм Русије.
Током 9. века накит се мења и
гранулирани троугласти
елементи постају
распрострањенији, а у 10. веку
почињу да се користе
двострани калупи. Средином
10. века појављују се
гроздолике наушнице и
најбројнија врста наушница у
нашим крајевима, наушнице са
ливеним чланковитим
привесцима. У том периоду,
под поновним утицајем
Византијске културе, појављују
се и наушнице са три шупље
јагодице. У западним деловима
Балканског полуострва, због
географског положаја и рудних
богатстава, накит старих
Словена имао је специфичну
форму. Минђуше у 8. веку биле
су алкице од бронзе и сребра,
позлаћеног сребра и злата,
понекад са бобицама од
стаклене пасте. У 9. веку у
овим крајевима минђуше су
углавном биле гроздоликог
типа, скоро искључиво увожене
из Византије. Током 8. и 9.
века често су се појављивале и
огрлице од шарених перли и
стаклене пасте, што увоз из
Византије што из каролиншког
круга.
Још једна специфичност ових
крајева је и велика
заступљеност привезака, било
ношених око врата, било као
украс на одећи. Издвојио бих
три типа, прво као најбројније,
ливене бронзане прапорце без
посебних детаља, затим ливене
полумесечасте привеске касног
античког стила, и на крају
овалне привеске - медаљоне од
сребра, са обостраним
приказом људских фигура.
Израда и мотиви прстења су
такође специфични. Већина је
израђена са отвореним
крајевима, најчешће од уских
трака бронзе или сребра са
штитастим проширењем
украшеним тачкастим
орнаментима или са
угравираним крстом или
пентаграмом. За јужне делове
Балканског полуострва типична
је чешћа употреба сребра,
филигранског рада и
гранулације. Минђуше су често
биле израђиване од бакра,
бронзе и сребра, као алкице
или са филигранским
бобицама, или са три покретна
привеска од танке жице. И
прстење је било рађено од
бакра, калаисаног бакра и
сребра. У овим крајевима
преовладава дизајн са купастом
главом, са украсима од
тордиране глатке жице и
филиграна на глави и траци
прстена.
Живот наших предака
Словенски накит направљен од перли

20. Страна 20
За разлику од западних крајева
где су се више користили
привесци, на југу су
заступљеније биле комплетне
огрлице прављене од рано
бојених стаклених бобица и
шупљих металних елемената
срцоликог, вретенастог,
крушколиког или јагодичастог
облика. Једнако честа појава у
овим крајевима су и наруквице.
Иако данас у продаји могу да се
нађу разни комади
старословенског накита
направљени од гвожђа,
наруквице су вероватно једине
биле рађене од тог материјала.
Осим од гвожђа, такође су
нађени примерци израђени од
бобица стаклене пасте,
отворених бронзаних трака, као
и од плетене и увијане жице.
Све отворене наруквице имале
су или увијене крајеве или
крајеве са животињским
главама, а најчешће змијске.
Такође су у употреби били и
торквеси, што нас заједно са
наруквицама од увијене жице
враћа на почетак овог текста и
сличност старословенске
културе са културама
споменутим на почетку текста,
у овом случају са културом
Келта.
Наши преци су у периоду свог
цивилизацијског развитка
интегрисали утицаје многих
култура у своју сопствену. Оно
што видимо на примеру
старословенског накита такође
уочавамо и на примеру
словенског оружја, оклопа,
одеће и сл. Како су околни
народи утицали на Словене
тако су и Словени утицали на
ове народе. Зато проучавајући
накит Германа, Келта,
Византинаца и осталих
уочавамо утицај и словенског
начина израде накита.
Брдар Марко, оснивач
удружења Бранич Гавранова
Живот наших предака
Привезак у облику Месеца Торквес

21. Страна 21
Нашли су ме под оскорушом
увијену у лишће. Никад нисам
сазнала ко су ми били
родитељи, али нисам ни
покушавала да их нађем.
Прихватила сам своју нову
породицу и трудила се да им
будем добра кћерка. Нисам се
обазирала на гласине о мом
пореклу, нити на приче које су
о мени кружиле. Приче су
спомињале вучји зуб који је
висио на кожици око мог врата
оног дана кад су ме нашли, и
крзно које je такође мени
припадало. Није ми сметало ни
што су људи упирали прстом у
мене док сам пролазила
сеоским улицама. Добацивали
су ми да сам чудовиште, јер
имам маље на врату и шакама.
Не можете ми ништа,
одговарала сам им у мислима,
јер ме се плашите. Могу то да
омиришем...
Сени су ми се први пут
обратиле оног дана када сам
постала жена. Оњушила сам
сопствену крв, а онда се
запитала - каква ли је његова?
Сазнала сам касније да не само
што његова крв има леп мирис
већ и да је изванредног укуса.
Кости сам оставила сенима да
од њих праве чегртаљке, а
слезину старом врачу за гатање.
Тог дана сам почела да ловим.
Маље су постајале све гушће и
гушће док на крају нису
прекриле сваки део мог тела.
Чим је то почело да се дешава,
напустила сам породицу која
ме је усвојила. Као знак
захвалности оставила сам
испред њиховог прага тек
убијеног јелена који је био још
топао док сам одлазила у шуму.
Тада су почеле године учења.
Дошле су све сени које су ми се
раније обраћале само
појединачно, и свака од њих
преносила ми је своје знање.
Сен чија је длака била
сребрнкаста учила ми је како да
разазнам све преливе меseчине,
и како да се владам у складу са
Луниним фазама. Бели ми је
показао како да пратим људске
и животињске трагове у трави,
и како да сваког распознајем по
мирису. Она чије је крзно било
меко и шарено откривала ми је
тајне завођења и показивала ми
како да својим соковима
привлачим мужјаке. А чему ме
је Црни научио, то још увек
ником не смем да кажем...
Када сам ојачала толико да сам
могла да упутим изазов
осталим вуковима, остао ми је
само благи прегиб изнад бедара
као последња одлика
људскости. Знам да сам некада
имала танак струк који се
допадао мушкарцима, али када
је то било... пре двадесет пет,
тридесет година? Мора да је
било мање, али време више
није текло као раније када сам
била човек. Вукови су долазили
појединачно или у чопорима,
али ниједан ми није био раван.
Некима сам одмах прегризла
гркљан, неке пустила да умиру
данима као пример осталима.
Друге сам само прогнала из
шуме. Онај чији ми се мирис
највише допао постао је мој
животни сапутник. Јурили смо
међу дрвећем те јесени и
прибијали се једно уз друго да
бисмо се угрејали током зиме.
Од њега ми ништа није остало
јер су га уловили пре него што
је почела сезона парења.
Везали су му ноге за штап и
провели га кроз село. Његову
кожу однели су старешини који
ју је поставио као простирку у
гостинској соби. Кожу мог
Сивог...
Зид од испреплетаног шибља
сада чува моје краљевство. На
шибљикама висе скалпови
убијених вукова, а звук који
ствара клепетање њихових
чељусти тера нечисте силе.
Излазим из свог гаја само да
бих се нахранила, а и тад ретко
ловим. Размазили су ме сељани
који ми сваке вечери остављају
овчетину на раскрсници близу
шуме. Због тога се уздржавам
да их нападам, осим ако,
наравно, не спомену моје име
између заласка и изласка сунца.
Тада долазим као позвана. Од
времена кад сам напустила
породицу која ме је одгајила
село је, иначе, готово опустело.
Неки су побегли после покоља
који сам направила да осветим
Сивог, други више нису хтели
да живе у близини станишта
шумског демона, како ме сада
називају. Можда је тако и
најбоље за њих. Јер сада ја овде
владам.
Весна Какашевски
Приче инспирисане духом предака
Дошљакиња