Emocionalna inteligencija.pdf

Emocionalna inteligencija
Jelena Pantić, odabrani tekstovi sa bloga
Jelena
[Pick the date]

www.emocionalnainteligencija.blogspot.com Page 2
Emocionalna inteligencija
Dragi čitaoci,
Ovde moţete pročitati inspirativne i motivacione tekstove koje od 2010. godine objavljujem
na blogu Emocionalna inteligencija.
Ţelim da vam budu od koristi i da vas inspirišu da u svakodnevnom ţivotu činite male
korake na putu svog ličnog rasta i razvoja.
Jelena Pantić, psiholog
Sadrţaj
Kako se osloboditi mentalnih okova?............................................................................................................ 4
Kako povećati svoju privlačnost?.................................................................................................................. 7
Zašto je vaţno negovati svoju jedinstvenost? ............................................................................................. 10
Tople pahuljice-put do harmoničnih odnosa sa drugim ljudima ................................................................. 13
Kako voleti sebe? ........................................................................................................................................ 17
Ko su naši tamničari? .................................................................................................................................. 20
Najveći gest ljubavi!.................................................................................................................................... 22
Zašto se bojimo sreće? ................................................................................................................................ 25
Ljubav prema sebi-šta nije i šta jeste?......................................................................................................... 28
Kako izabrati ljubavnog partnera?............................................................................................................... 31
Partner-ljubavni ili ţivotni?......................................................................................................................... 34
Da li postoje srodne duše?........................................................................................................................... 36
Zašto je dobro biti srećan?........................................................................................................................... 38
Kako zaštiti decu od svoje ljubavi?............................................................................................................. 41
Da li su muškarci bezosećajni?................................................................................................................... 45

Ljubavne veze- zašto je dobro biti odbijen?................................................................................................ 48
Kako utoliti glad za ljubavlju? .................................................................................................................... 52
Kako sačuvati slobodu u ljubavnoj vezi? .................................................................................................... 55
Tri uzroka sreće- od čega zavisi koliko smo srećni?................................................................................... 59
Da li je ljutnja neprijatelj ljubavi?............................................................................................................... 63
Od koga zavisi kvalitet mog ţivota? ........................................................................................................... 65
Šta da radim kada me neko ili nešto iznervira?........................................................................................... 69
Kako učiniti sebe srećnim za samo 75 minuta?........................................................................................... 72
Kako izgraditi pozitivnu sliku o sebi?......................................................................................................... 75
Koja je razlika izmeĎu flerta, zavoĎenja i udvaranja?................................................................................. 78
Šta činiti kada duša boli?............................................................................................................................. 82
Kako se rešavaju problemi? Pitanja kao čarobni štapić .............................................................................. 86
Kako na brz i jednostavan način napuniti baterije?..................................................................................... 90
Tajna blistave lepote! Kako se prolepšati za samo 5 minuta?..................................................................... 94
Ljubavne veze u XXI veku- gde je ba zapelo??? ........................................................................................ 98
Ljubavne veze-šta kada se umorimo od potrage?...................................................................................... 101
Mala tajna za veliki uspeh u ţivotu!.......................................................................................................... 105
Kako uslovljavamo ljubav i pravo na postojanje?..................................................................................... 110
Samoispunjavajuće proročanstvo- kako se naša uverenja pretvaraju u realnost? ..................................... 114
Kako ostaviti dobar utisak? ....................................................................................................................... 117
Moć uma.................................................................................................................................................... 120
Da li je detinjstvo sudbina? ....................................................................................................................... 122
Šta je flert i čemu sluţi? ............................................................................................................................ 124
Ako me stvarno voliš, ti ćeš... ................................................................................................................... 126
Da li muškarci vole kučke i da li ţene vole konje? ................................................................................... 128

Kako se osloboditi mentalnih okova?
Da li biste se oko vaţnih poslovnih ili ljubavnih pitanja konsultovali sa trogodišnjim detetom? Da
li biste uradili sve što vam ono kaţe?
Ne biste? Da li ste sigurni?
Da li ste sigurni da vaš vodič kroz ţivot nije trogodišnje dete koje ste nekad bili, koje je
nesigurno, uplašeno i ne zna koliko ste u meĎuvremenu porasli i odrasli i šta ste sve u
meĎuvremenu naučili?
"Da li da promenim posao? Ovde nisam zadovoljan. Voleo bih da više zaraĎujem i da više
uţivam u poslu."
"Neeeee! Ti nisi dovoljno pametan za tako nešto! Sećaš se kako si se u prvom razredu mučio oko
slova? I ţivot nije takav! Ţivot je teţak, nije to igra! Dosta si se igrao kad si bio mali, sad je
vreme da se uozbiljiš!"
"Volela bih da budem u ljubavnoj vezi sa nekim dobrim muškarcem. Ţelim da se volimo i da
uţivamo zajedno. Da zajedno idemo kroz ţivot, podrţavamo jedno drugo i budemo verni jedno
drugom. Ţelim da mu budem posebna."
"Ti da budeš nekom posebna? Po čemu? Nikad nisi nastupala na školskoj priredbi, nikad nisi
pobedila na takmičenju. Zaboravila si da je Slobodan, u kog si bila tako zaljubljena kada si imala
5 godina, izabrao Irenu. Ona je imala plavu kosu a ti smeĎu. Ona je lepa a ti nisi. I zato je on
izabrao nju a ne tebe."

Velika većina ljudi ţivi baš tako, na osnovu zaključaka koje su o sebi, drugima i svetu doneli
kada su bili jako mali. I kada su njihovi mozgovi i načini razmišljanja bili nedovoljno razvijeni. I
zato su doneli nepravilne zaključke. Ne zato što su glupi, nego zato što tako funkcionišu sva
ljudska bića.
Doneli su zaključke o tome koliko su pametni, koliko su voljivi, koliko su dobri kao bića i koliko
su zanimljivi.
Izveli su neke zaključke o tome kakvi su drugi ljudi, da li im se moţe verovati, da li je bezbedno
voleti ih.
Nije dovoljno izgledati odraslo, oblačiti se odaslo i raditi stvari koje odrasli rade, da biste se
mogli nazvati odraslom osobom.
Potrebno je i da razmišljate kao odrasla osoba. To znači da sagledavate situaciju u kojoj se
nalazite, da postavljate pitanja, preispitujete sebe.
Koncept ego stanja iz transakcione analize moţe da vam pomogne u tome. Po ovoj teoriji, ljudska
psiha se sastoji od tri ego stanja: Odrasli, Roditelj, Dete.
Bez obzira na to koliko godina imamo svi imamo ta tri ego stanja, i funkcionišemo iz nekog od
njih.

Kada smo u ego stanju Deteta mi funkcionišemo po automatizmu i na osnovu uverenja koja
imamo. Ne preispitujemo ih nego sve što nam stigne iz okruţenja tumačimo tako da se uklopi i
naše stavove.
Ego stanje Odrasli je ono što moţe da nam priskoči u pomoć, tako što će postavljati pitanja,
traţiti dokaze i argumente.
Na primer:
"Ja to ne mogu, glupa sam."
"Na osnovu čega misliš da si glupa?"
"Nikad nisam pobedila na takmičenju i na fakultetu sam morala mnogo da učim. Neke ispite čak
nisam poloţila iz prvog puta."
"Ako nisi pobedila na takmičenju, to ne znači da si glupa. To samo znači da je tamo bio neko ko
je znao bolje od tebe, ili neko ko je talentovaniji od tebe za tu oblast, ali to ne znači da si glupa.
Završila si školu, fakultet, umeš da koristiš računar...."
Shvatate logiku postupka.
Sada zapišite sve što ţelite, a mislite da ne moţete.
Zapišite to slobodno, bez cenzure, sve što vam padne na pamet.
Sada zapišite zašto to ne moţete da imate/postignete.
I kada to vidite zapisano, preispitujte te tvrdnje, traţite argumente protiv njih, zapisujte dokaze za
suprotne tvrdnje.
Proces promene uverenja nije lak i ne moţe da se dogodi preko noći. Ako ţelite da oslobodite
sebe svojih sopstvenih mentalnih okova, budite strpljivi i neţni sa sobom. Kao što biste bili sa
trogodišnjim detetom.
Ako vam i pored toga ne ide, nemojte odmah da zaključite da ste nesposobni i da ste beznadeţan
slučaj.
Da je to tako lako svi bi to uradili očas posla i svi bi ţiveli slobodno i u skladu sa svojim
potencijalima.
Nije lako. Toliko nije lako da postoji i posebna profesija koja se bavi upravo tim problemom-
promenom uverenja na osnovu kojih ţivimo svoje ţivote. Ta profesija se zove psihoterapija.

I kao još jedan dokaz da to nije lako- i psihoterapeuti idu kod svojih kolega kada im zatreba
pomoć. Ne mogu sami. Erik Bern je rekao da kada neko hoće sam sebi da radi psihoterapiju, to je
kao da frizer sam sebe šiša.
Jedan deo posla moţete da uradite sami, ako su korekcije manje. Ali ako vam ne ide, u redu je da
se obratite nekom od stručnjaka koji su se za to godinama školovali.
Kako povećati svoju privlačnost?
Iako većina ljudi govori da izgled nije bitan, istraţivanja pokazuju da nije tako. U velikom broju
istraţivanja ponavlja se sledeći obrazac: kada pitaju ispitanike da li im je izgled bitan, većina
kaţe da nije, ali kada ih postave u situacije da biraju, najčešće biraju fizički privlačnije osobe.
Fizički izgled nije bitan, ili bar nije presudan faktor u odrţavanju ljubavne veze, ali jeste vaţan u
prvom kontaktu. Fizički izgled je ono što će, sviĎalo se to nama ili ne, drugi ljudi prvo primetiti
kod nas. Mnogi će sada reći "Ali ja ţelim da me neko voli zbog onog što jesam, a ne zbog toga
kako izgledam." Kao da je situacija ili-ili. Ili ste lepi ili dobra osoba. A to nije tačno. Moguće su

sve kombinacije: da je neko lep i loša osoba, lep i dobra osoba, ruţan i loša osoba i ruţan i dobra
osoba. Ako u ovu jednačinu uvedemo i pamet, vaţe ista pravila. Neko moţe da bude lep, pametan
i dobar čovek, lep, glup i loš čovek itd. Privid izbora izmeĎu lepote i pameti je češći kod ţena, i
zbog toga mnoge divne ţene koje mogu mnogo da ponude, ne samo da ne ističu nego ponekad i
prikrivaju svoju fizičku lepotu. Neće da se šminkaju, neće da nose suknje, haljine, cipele na
štiklu, neće da nose dugu kosu... samo da ih neko ne bi stavio u kategoriju "lepa a
glupa/površna".

Ako prihvatite da je to kako izgledate vaţno, i obratite paţnju i na taj aspekt vašeg bića,
povećavate sebi šansu da zainteresujete za sebe veći broj ljudi, a samim tim i da imate veći i bolji
izbor potencijalnih kandidata za ljubavnu vezu. Ovo vaţi i za muškarce i za ţene.
To ne znači da treba da idete na plastične operacije kako biste se uklopili u trenutne estetske
trendove, niti da se oblačite po poslednjoj modi.
To znači da vodite računa o tome da istaknete ono što je lepo na vama, i da to kako se oblačite
odraţava vašu ličnost.
Kada ţene ističu svoju ţenstvenost, postaju privlačnije muškarcima. Kada muškarci ističu svoju
muţevnost, postaju privlačniji ţenama.
To vas neće učiniti površnom osobom, niti će umanjiti vaše unutrašnje kvalitete. Naprotiv,
to će vas obogatiti za još jednu dimenziju- pored toga što ste prijatno društvo, bićete i prijatniji za
gledanje.
Većina ljudi ne pravi razliku izmeĎu lepote i privlačnosti. Lepota je kao što znamo subjektivna
kategorija, svako društvo i svaka epoha ima neke svoje kriterijume. I individualno se razlikujemo
po tome šta je kome lepo. Neko moţe lepo da izgleda, da bude lepo graĎen, ima pravilne crte
lica, lepo se oblači a da mu niko ne prilazi. Ima mnogo ljudi koji na osnovu toga zaključuju da
nisu lepi, ili da nešto nije u redu s njima.
Da li ćemo biti privlačni drugima ili ne, ne zavisi od naših fizičkih karakteristika, nego od
našeg stava.
Zavisi od toga šta mi mislimo o svom izgledu, ako verujemo da smo lepi i većina drugih će nas
opaţati na taj način.
Drugi, još vaţniji faktor privlačnosti je neverbalna poruka koju šaljemo drugima o tome da li
da nam priĎu ili ne. Drugi ljudi osete koliko ste otvoreni za komunikaciju i upoznavanje i na
osnovu toga, najčešće nesvesno, odlučuju da li će vam prići ili ne. Ako delujete zatvoreno i
odsutno, drugi će to protumačiti kao "nemoj da mi priĎeš" i poštedeće sebe potencijalnog
odbijanja.

Najvaţniji faktor privlačnosti je to kako se osećate u svojoj koţi, šta mislite o sebi. Ako se
osećate prijatno u svojoj koţi, ako vam se sviĎa ţivot kakav ţivite i ako o sebi mislite da imate
šta da ponudite drugima, bićete privlačni i šarmantni. Neverbalno ćete slati poruku "Ja sam osoba
vredna upoznavanja i sa mnom vredi provoditi vreme."
Zašto je vaţno negovati svoju jedinstvenost?
Šetajući kroz svoj vrt jedan kralj je otkrio da u njemu cveće i drveće vene i nestaje.
Hrast je venuo zato što nije visok i vitak kao bor.
Bor se sušio od ţalosti zato što ne moţe da donese plod kao vinova loza.
A vinova loza je venula jer ne moţe da cveta kao ruţa.

Onda je kralj naišao na dragoljuba, biljku koja je bila u punom cvatu i zračila sveţinom i
ţivotom.
Ona mu je došapnula:
"Za mene je to što si me posadio značilo da ţeliš dragoljuba.
Da si ţeleo hrast ili bor ili ruţu ne bi mene sadio.
Prema tome, pošto ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što jesam,
trudio sam se da budem najbolji mogući dragoljub."
Nepoznat autor
Sećate se priče o ruţnom pačetu? Za patke je ono ostalo ruţno. Drugim labudovima je lepo. Ako
vaše okruţenje ne ceni to što jeste, potraţite neko drugo okruţenje, pronaĎite svoje jato labudova.
Zašto je vaţno negovati svoju jedinstvenost?
"Kad bi svi bili isti, i kad bi se izgubio, i traţili bi te, ne bi znali ko je ko."
Dečak Svetozar iz Sombora
Ovo je veoma praktičan razlog. Ostali praktični razlozi su:
*dok svest o sopstvenoj posebnosti daje energiju, pokušaji da se bude kao neko drugi je
oduzimaju,
*prihvatanje sebe u svojoj jedinstvenosti opušta,

*prihvatanje sebe u svojoj jedinstvenosti je osnova šarma i autentične prihvaćenosti od strane
drugih,
*vreme koje biste proveli u pokušajima da dokučite kakvi treba da budete, moţete da koristite za
nešto zaista zabavno i korisno.
Da li ćete se, kada prihvatite svoju jedinstvenost, sviĎati svima? Nećete, to je sigurno. Niko se ne
sviĎa svima. Ali, ako se trudite da budete nešto što niste, ako se stidite sebe, nećete se sviĎati
nikom.
Po čemu ste vi jedinstveni?
Šta je to što vas čini posebnim?
To ne mora da bude dobijanje Nobelove nagrade ili pobeda na teniskom turniru.
Ako vam je teško da se setite, moţda vam izjave dece, učesnika programa razvijanja
samopoštovanja mogu posluţiti kao inspiracija:
"Imam ovakav prst jedini od dece." Jovan iz Novog Sada
"Niko nema ovakvu pegicu na svetu." Sanja iz Bačke Palanke
Jedini način da zračite sveţinom i ţivotom je da prihvatite sebe takve kakvi jeste!
To ne znači da ste savršeni i ne znači da vam se sviĎa sve kod vas.
To znači da pravite razliku izmeĎu sebe kao celovitog bića, i nekih delova vas koji vam se ne
dopadaju.
To takoĎe znači da se zapitate da li nešto što vam se ne sviĎa kod vas moţete da promenite.
Ako vam se ne sviĎa to što ste nesigurni u komunikaciji, moţete da čitate o tome, odete na neki
kurs, veţbate i na taj način unapreĎujete sebe.

Ako vam se ne sviĎa vaš fizički izgled, zapitajte se da li to moţete da promenite.
Po pitanju visine ne moţete ništa da učinite, zato nema vajde da se bavite tim pitanjem i na taj
način trošite svoju energiju.
Ako vam se ne sviĎa to što imate višak kilograma, preduzmite nešto po tom pitanju. Ali nemojte
da krenete sa stavom "Ja sam debela/debeo i grozno izgledam" nego recite sebi "Ţelim da
izgledam još bolje nego sad."
Jedno vreme je Fejsbukom kruţio simpatičan status "Nema ništa posebno u ovom statusu, osim
osobe koja ga čita." Parafraziraću ga malo za potrebe ovog teksta:
"Nema ništa posebno u ovoj rečenici, osim osobe koja je čita."
Tople pahuljice-put do harmoničnih odnosa sa drugim ljudima
Zašto se u društvu nekih ljudi osećamo prijatno, a u društvu nekih drugih neprijatno?
Zašto ponekad biramo da budemo u društvu ljudi koji nam ne prijaju, samo da ne budemo sami?
Zašto smo ponekad spremni da se odreknemo sebe zbog drugih?
Šta je to što nam toliko treba od drugih ljudi, da smo spremni da zavaravamo sebe i pravimo se
da nam prija nešto što nam zapravo smeta?
Ljudi su društvena bića, i u psihološkom i socijalnom smislu mi ne postojimo bez interakcije sa
drugim ljudima. To je oduvek poznato. Nekada je najgora kazna bila izopštavanje iz plemena.
Danas je u zatvorima najgora kazna boravak u samici.

Paţnja drugih ljudi nam je neophodna za preţivljavanje u psihološkom smislu. Svaki put kada
neko obrati paţnju na nas, šalje nam poruku "Ti postojiš." Kada nas neko ignoriše, šalje nam
poruku "Ti ne postojiš." i zato se ignorisanje doţivljava kao najstrašniji oblik odbacivanja.
Razlikujemo se po tome koliko kontakata sa drugima nam prija, ali apsolutno svako ljudsko biće
ima potrebu za interakcijom sa drugima.
"Bajka o toplim pahuljicama", koju je napisao transakcioni analitičar Klod Stajner, govori o
tome kako su nekada davno svi ljudi imali vrećice sa toplim pahuljicama, koje su nesebično delili
uvek kada su videli da su nekom potrebne. Svi su bili srećni i zadovoljni, osećali su se "toplo i
pahuljasto." Onda se pojavila zla veštica, i, nezadovoljna zato što srećni ljudi ne kupuju njene
napitke, slagala ih da će se tople pahuljice potrošiti ako ih budu tako nesebično delili. Ljudi su joj
poverovali i prestali da daju tople pahuljice svima, ali je to dovelo do toga da su postali toliko
nesrećni da su počeli da umiru. Veštici to nije odgovaralo, pa je počela da im prodaje hladne
bodlje i plastične pahuljice. One nisu bile dovoljne da se ljudi osećaju toplo i pahuljasto, ali bar
više nisu umirali.
Stajner u ovoj priči zapravo govori o stroukovima, osnovnim jedinicama paţnje, koji su nam
neophodni za preţivljavanje i optimalno funcionisanje.

Tople pahuljice predstavljaju svaku autentičnu i iskrenu paţnju koju dobijamo i dajemo, i one
čine da se osećamo prijatno. Sa svakom toplom pahuljicom mi šaljemo poruku "postojiš" i "vaţan
si".
Primeri toplih pahuljica su: pozdrav, iskreni kompliment, iskreno "kako si?", slušanje, podrška,
dodir, zagrljaj, poljubac, osmeh, poklon, vreme izdvojeno za nekog...
U zavisnosti od stepena bliskosti sa nekom osobom, dajemo različitu vrstu i količinu toplih
pahuljica.
Neki ljudi ne umeju da daju ili prime toplu pahuljicu, i zato im se repertoar sastoji od hladnih
bodlji.
Primeri hladnih bodlji su: podsmeh, ironija, sarkazam, kritikovanje (prekomerno i neadekvatno).
Plastične pahuljice po formi podsećaju na tople pahuljice, ali se razlikuju po tome što su
neautentične i neiskrene. To su laţni osmesi, neiskreni komplimenti, gestovi učinjeni reda radi.
Dešava se da se ljudi iskreno vole, ali iz neznanja jedni drugima uskraćuju tople pahuljice i daju
hladne bodlje. Mnoge ljubavne veze zbog toga nisu opstale, i mnogi odnosi roditelja i dece su
narušeni i neskladni, uprkos tome što se vole.
Ljubav pokazujemo i kroz kvalitet i količinu paţnje koju dajemo drugima.
Ponekad "Ne voliš me!" znači "Ne obraćaš paţnju na mene.", "Ţelim više kontakta s tobom."
Zbog toga što nam je paţnja neophodna za preţivljavanje, ponekad se zadovoljavamo i
negativnom paţnjom, ako verujemo da ne zasluţujemo pozitivnu.
Zbog toga smo ponekad spremni da trpimo i loše odnose, ako verujemo da ne zasluţujemo dobre.
Ako ţelite da se ljudi u vašem prisustvu osećaju toplo i pahuljasto, slobodno delite tople
pahuljice. Kao što smo videli u priči, tople pahuljice ne moţemo da potrošimo.
Ako ţelite da se osećate toplo i pahuljasto okruţite se ljudima koji dele tople pahuljice. Naučite
ljude oko sebe da ih daju i prenesite im da se one neće potrošiti.

Dajte i sebi redovnu dozu toplih pahuljica, budite dobri prema sebi.
Kada vam neko daje hladne bodlje i osećate potcenjeno i neprijatno, setite se da to nema veze s
vama. Setite se da ne morate da primite tu hladnu bodlju.
Dugo funkcionišemo tako da škrtarimo na toplim pahuljicama i dajemo jedni drugima hladne
bodlje i plastične pahuljice. Potrebno je vreme i potrebna je veţba da bismo naučili da ponovo
funkcionišemo na način koji hrani i neguje i nas, i ljude sa kojim dolazimo u kontakt.
Potrebno je da ponovo naučimo kako da se osećamo toplo i pahuljasto.
Sledeća veţba moţe da pomogne:
-zapišite koje hladne bodlje dajete sebi,
-zapišite koje tople pahuljice bi vam prijale od vas samih,
-zapišite šta bi za vas bile tople pahuljice od vama bliskih ljudi... i recite im to, naučite ih kako da
vam ih daju,
-pitajte ljude oko vas (one s kojim ste dovoljno bliski) šta radite a prija im, i šta radite a ne prija
im,
-pitajte ih šta bi za njih, od vas, bile tople pahuljice,
-posmatrajte ljude oko sebe, obraćajte paţnju na njih.
I deca i odrasli izuzetno lepo reaguju na čitanje "Bajke o toplim pahuljicama" i ona moţe da
posluţi kao lep uvod u razgovor o načinima komuniciranja. Ona takoĎe pomaţe da se
konstruktivna komunikacija brţe savlada. Kada su svi upoznati sa pričom, dovoljno je da, kada
vam neko kaţe ili uradi nešto lepo kaţete "Ovo je za mene bila topla pahuljica, hvala ti." Ili, kada
nam neko kaţe ili uradi nešto što nam ne prija (često to bude nenamerno ili iz neznanja) kaţete
"To što si rekao/uradio" je za mene bila hladna bodlja. Kako to moţeš da pretvoriš u toplu
pahuljicu?
Kao i svaka druga veština, topla i pahuljasta komunikacija je veština koja se stiče i razvija
praksom. U početku sa greškama, sa osećajem izveštačenosti, a vremenom sve lakše i spontanije.

Kako voleti sebe?
Erih From je meĎu prvima istakao da samoljubav nije isto što i arogancija, uobraţenost i
egocentrizam. Po njemu, voleti sebe znači:
 voditi računa o sebi
 preuzimati odgovornost za sebe
 poštovati sebe
 poznavati sebe
Šta znači voditi računa o sebi?
To znači voditi računa o svom fizičkom zdravlju, dovoljno spavati, pravilno se hraniti, unositi
dovoljno tečnosti, biti fizički aktivan. Odlaziti kod lekara na redovne preglede, obraćati paţnju na
telesne signale i na vreme se obratiti lekaru, ako imate neke tegobe.
Ove aspekte često zanemarujemo, i uzroke nezadovoljstva traţimo u nekim drugim oblastima, u
ţivotnim okolnostima, drugim ljudima ili nekim svojim nedostacima. A moţda smo samo
nenaspavani, dehidrirani, bez dovoljno sveţeg vazduha i sunčeve svetlosti.

To znači voditi računa o svom mentalnom zdravlju. Izdvajati vreme samo za sebe, biti u
kontaktu sa svojim osećanjima, izdvajati vreme i preduzimati aktivnosti čiji je cilj da
zadovoljimo svoje psihičke potrebe. Redovno zapitati sebe "Kako sam?", "Šta mi treba?", "Šta
mogu da učinim da zadovoljim tu svoju potrebu?".
To znači traţiti podršku drugih kada nam je potrebna, jer niko ne moţe sve i uvek sam. To znači
dozvoliti sebi da ponekad budemo slabi, tuţni, uznemireni i prihvatiti to kao znak ljudskosti a ne
neki nedostatak.
Često više računa vodimo o drugima nego o sebi. Često smo na raspolaganju prijateljima, deci,
partneru za njihove potrebe, a sebe zapostavljamo. Verujemo da smo sebični kada nekom kaţemo
"Ne, ne mogu sada da budem tu za tebe."
To znači razmišljati o tome kako rasporeĎujemo naše vreme i energiju, i kada planiramo
aktivnosti, planiramo i vreme koje nam je potrebno za nas same.
Šta znači preuzimati odgovornost za sebe?
Preuzimati odgovornost za sebe znači da sebe posmatramo kao odraslu osobu koja moţe da vodi
računa o sebi, koja zna šta moţe a šta ne moţe, koja zna da zatraţi pomoć od drugih kada je to
potrebno, ali ne očekuje od njih da vode računa o njoj kao malom detetu.
To znači jasno stavljati do znanja drugima šta nam treba i šta ţelimo od njih, bez očekivanja da
nam čitaju misli.
To znači da ne krivimo prošlost za to što nam sada nije dobro, nego da potraţimo načine da sa
pozicije na kojoj smo stignemo tamo gde ţelimo da budemo.
To znači da nikom ne kaţemo "Ti si kriv što nisam uspela.", "Zbog tebe sam se naljutio", "Zbog
tebe sam se odrekla svega.".
To znači da kada nešto radimo radimo to svojom slobodnom voljom i stajemo iza svojih
postupaka.
Kako poštovati sebe?

Poštovati sebe znači prihvatiti činjenicu da smo ljudska bića kao i svi drugi, i da imamo ista
prava kao i svi drugi. To znači biti svestan granica svoje ličnosti, šta nam smeta, šta nam ne prija,
šta nam škodi i šta ne ţelimo da učinimo.
Lista asertivnih prava moţe da posluţi kao inspiracija:
 pravo na samoodgovornost
 pravo da se ne dopadnem nekom
 pravo da se ne pravdam
 pravo da kaţem NE
 pravo da promenim mišljenje
 pravo na grešku
 pravo na saznavanje i pravo da ne znam
 pravo da ne razumem
 pravo na sopstvenu logiku
 pravo da sudim o sebi i pravo da budem autonoman
Šta znači poznavati sebe?
"Velika ljubav proizilazi iz velikog poznavanja voljene osobe, ako je malo poznaješ, malo ćeš je,
ili uopšte nećeš voleti."
Leonardo da Vinči
IznenaĎujuće je koliko ljudi zapravo ne poznaje sebe. Tokom odrastanja, kroz proces
socijalizacije, odnosno prilagoĎavanja društvu i učenja kako se funkcioniše sa drugim ljudima,
zaboravimo ko smo zapravo.
Kako upoznati sebe?
To je proces bez kraja, nikada ne moţemo reći da u potpunosti poznajemo sebe. Ali, za početak,
vaţno je izdvojiti vreme za sebe, oslušnuti sebe.
Poznavati sebe znači znati šta volimo, a šta ne volimo.
Šta nam prija a šta nam ne prija.
U čemu uţivamo?

Šta nas ljuti?
Šta nas rastuţuje?
Šta nas raduje?
Šta ţelimo?
O čemu maštamo?
Šta je to što ţelimo od ţivota? Šta je to što ţelimo od drugih ljudi?
Šta volimo da radimo?
Kako volimo da provodimo slobodno vreme?
Ko su naši tamničari?
Da li ste nekada videli slona u cirkusu, okovanog lancem koji je pričvršćen za mali kolac
poboden u zemlju?
Odrasli slon ima dovoljno snage da jednim potezom izvuče kočić iz zemlje i oslobodi se.
Ali on to ne čini. Zašto?
Zato što je takvim istim lancem i takvim istim kočićem kao mali bio zavezan i oni su tada bili
dovoljni da ga spreče da ide gde ţeli.
Pokušavao je više puta, više puta nije uspeo i-odustao je.
U meĎuvremenu je porastao dovoljno i stekao dovoljno snage da se oslobodi i ode gde ţeli, ali on
to ne čini zato što u svom iskustvu ima više dokaza ima da je tako nešto nemoguće.

I mi ljudi funkcionišemo na sličan način.
Još kao mali smo doneli razne zaključke o tome šta moţemo, a šta ne moţemo. Za šta smo
sposobni a za šta nismo.
Te zaključke smo doneli na osnovu iskustava sa raznim situacijama i na osnovu poruka koje su
nam upućivali odrasli iz našeg okruţenja.
Više puta ste pokušali da uradite nešto, niste uspeli, i zaključili ste "Ja ovo ne mogu."
"Ja nisam dovoljno pametna za školu."
"Ja sam nespretan."
"Nikom nije vaţno šta ja mislim."
"Mene niko ne voli."
"Ja sam čudan."
"Sa mnom nešto nije u redu."
"Ne umem zanimljivo da pričam."
Na uzrastu kada donosimo ovako vaţne zaključke o sebi, drugima i ţivotu, naši mozgovi još uvek
nisu dovoljno razvijeni. Ne umemo pravilno da razmišljamo i ne donosimo logične zaključke. Ne
umemo da ih preispitujemo. Mozgu treba više vremena da se u potpunosti razvije, i kada se to
konačno dogodi, mi smo već uveliko prestali da preispitujemo uverenja poput onih gore
navedenih.

Mi uporno nastavljamo da ţivimo svoje ţivote na osnovu pogrešnih zaključaka, ni u jednom
trenutku ih ne dovodeći u pitanje. Često ih nismo ni svesni. To je jednostavno tako...za nas.
I kao slon sa početka priče, vrtimo se u krugu naših uverenja, i ne sanjajući da imamo dovoljno
snage i sposobnosti da ih prevaziĎemo.
Zaboravljamo da više nismo mali, i da to što je nekada moţda i bilo tačno, više nije.
Kada imate tri godine ne moţete da dohvatite teglu slatkog sa najviše police.
Ali vremenom rastete, i porastete dovoljno da moţete sami da se posluţite slatkim, bez da čekate
da se neko drugi potrudi oko vas i ispuni vam ţelju.
Najveći gest ljubavi!
Ima jedna lepa priča o tome kako je jedan dečak pitao svog oca koliko zaraĎuje na sat. Otac mu
je rekao 50 $. Tada ga je sin pitao da li moţe da mu pozajmi 25$, na šta se otac naljutio i rekao da
ga ostavi na miru. Tek što je došao s posla, umoran, i sad ga još sin gnjavi. Nakon nekog vremena
se malo smirio, otišao kod sina i dao mu 25$. Sin je ispod jastuka izvadio zguţvane novčanice, na
šta se otac ponovo naljutio. Zašto traţi novac kad već ima? On toliko radi a sin bi da kupuje
gluposti!
Sin mu je rekao: "Tata, nemoj da se ljutiš. Traţio sam novac zato što nisam imao dovoljno. Sada
imam. Evo ti 50 $, doĎi sutra sat vremena ranije, da večeramo zajedno."
Druga priča govori o tome kako je jedan sada već star čovek na tavanu našao dnevnik svog sina,
u kom je dečak opisivao najlepši dan u svom ţivotu. Bio je to dan kada su njih dvojica prvi put
otišli na pecanje. Pogledao je svoj dnevnik, i video da je tog istog dana on zapisao "Protraćio sam
današnji dan. Nisam obavio nijedan poslovni poziv i nisam zaradio ništa."

Vreme je nešto što nam je svima dodeljeno u jednakoj meri. Svačiji dan traje 24h. Ni minut
manje, ni minut više. Razlikujemo se po tome kako ga koristimo i rasporeĎujemo. Neki su vešti u
tome a neki baš i nisu.
Postoje različiti načini pokazivanja ljubavi, i otac iz priče koji mnogo radi verovatno svoju ljubav
za sina pokazuje tako- što ţeli da zaradi što više novca i omogući mu što je moguće bolje uslove
za ţivot.
Problem je u tome što dečak iz toga zaključuje "Nemaš vremena za mene, nisam ti vaţan, ne
voliš me."
Lepo je kada drugima kupujemo poklone i kada drugi nama kupuju poklone, ali to nije dovoljno.
Nijedan odnos ne moţe da se zasniva na materijalnim vrednostima.
Da bismo gradili odnos bilo koje vrste, potrebno je da izdvojimo vreme za ljude do kojih nam je
stalo. Potrebno je da provodimo vreme s njima, da obraćamo paţnju na njih. Da ih ne samo
gledamo, nego i vidimo. Da ih ne samo slušamo, nego i čujemo.
Mnoga deca su odrasla sa osećanjem nevoljenosti, iako su ih roditelji beskrajno voleli. Toliko su
ih voleli da su radili više poslova, samo da bi zaradili više novca, da svojoj deci omoguće što
bolje uslove za ţivot.
A onda, preko noći, pred sobom vide nepoznatu odraslu osobu, koja im zamera sve i svašta. Koja
je ljuta na njih. Koja im govori da je uopšte ne poznaju.

Mnogo je i ljubavnih veza i brakova koji se prekidaju iako je bilo ljubavi meĎu njima. Muškarci
su jurili na sve strane da zarade što više, da pokaţu kako su sposobni i uspešni, kako bi njihove
drage bile ponosne na njih. Ţene su takoĎe jurile na sve strane, radile, odgajale decu, kuvale,
spremale kuću, ugaĎale svom muškarcu. I onda se posle nekog vremena dva stranca koja su se
nekada volela sretnu, oboje nezadovoljni, razočarani, sa osećajem da ništa od svega toga što su
dali nije dovoljno.
I nije dovoljno. Da bi odnos funkcionisao i razvijao se, neophodno je zajedničko provoĎenje
vremena, neophodni su razgovori, neophodne su zajedničke aktivnosti u kojim svi oni koji su
uključeni uţivaju.
"Ponekad su i najobičnije stvari posebne, jednostavno tako što ih radimo sa pravim ljudima."
Elizabet Grin
U poslu ne moţete da budete uspešni ako ne ulaţete dovoljno vremena i energije u vaše radne
zadatke.
Zašto mislite da je to moguće u bliskim odnosima?
Moţda ovo niste znali, moţda ste mislili da će drugi znati da ih volite tako što radite neke stvari
za njih. Zato što se odričete i ţrtvujete da biste njima nešto dali. Sada znate da nije tako.

Vaš sin neće besneti zato što nema najbolje patike, ako ste s njim bili na pecanju. Besneće zbog
novih patika zato što misli da je to dokaz njegove vrednosti. Zato što misli da nije vredan i
zanimljiv. Otkud mu ta ideja? Pa njegov roĎeni otac nikada nije izdvojio vreme samo za njega,
samo da bude s njim, da čuje kako mu je u školi, da vidi njegov album sa sličicama super heroja.
Vaš partner vas neće manje voleti ako su u sudoperi tri tanjira i četiri čaše. Neće to primetiti dok
ga gledate sa osmehom, srećni što je tu, pored vas. Biće besan i razočaran, osećaće se nevoljeno
kada posle celog dana dezinfikovanja kuće nemate vremena i energije da ga saslušate. Toliko ste
umorni da nemate snage ni da ga zagrlite. Ne, nije on nezahvalan, on je samo ljudsko biće kom
treba paţnja i kom je potrebno vreme koje ste izdvojili samo za njega. Zato što vam je vaţan.
Kako u današnjoj hroničnoj nestašici vremena rešiti ovaj problem?
Tako što ćete planirati provoĎenje vremena sa vama dragim i bliskim osobama. Tako što ćete
kada planirate svoj dan, nedelju, mesec...imati na umu i vaše bliţnje i to da im je vaše vreme
potrebno, da ste im potrebni vi.
Nedavno sam pročitala kako je jedan muškarac (koji mnogo radi i uspešan je u svom poslu)
napisao da, iako su ih delile hiljade kilometara, njegova draga i on su sedeli svako pored svog
računara i gledali isti film. I iako su bili fizički razdovojeni oni su bili blizu. Bliţe nego neki koji
su moţda sedeli jedno pored drugog, svako u svojim mislima i sa svojim planovima.
Da li ćete zbog toga biti manje produktivni i uspešni? Ne, naprotiv. Bićete mirniji, zadovoljniji,
ispunjeniji. Imaćete više energije, brţe ćete izvršavati svoje obaveze. I imati više vremena i
energije za sebe i svoje bliţnje. I tako stvarate novi začarani krug, ovaj put prijatan, ispunjen
trenucima bliskosti i ljubavi.
Zašto se bojimo sreće?

Znate ono kad neko priča o nekom lepom dogaĎaju ili uspehu, pa kucne u drvo, da "ne urekne" ili
"da ne čuje zlo"?
Ili neće "previše" da se raduje, da ne prizove neku nesreću.
Postoji to široko rasprostranjeno uverenje, pogotovo na našim prostorima, da previše sreće
priziva nesreću. To uverenje je posledica pogrešnog zaključivanja da kada jedan dogaĎaj usledi
nakon drugog, to nuţno znači da je prvi uzrok drugog.
Činjenica je da emocionalno obojene dogaĎaje lakše pamtimo i iz tog razloga se dogaĎa da u
svom sećanju poveţemo lep i ruţan dogaĎaj i pripišemo im uzročno posledičnu vezu.
Slično, takoĎe netačno uverenje, je da brigom sprečavamo loše dogaĎaje. Ako brinemo i
zabrinuti smo verujemo da sebe i bliţnje moţemo da zaštitimo na taj način i suprotno, ako smo
opušteni i bezbriţni kao da "prizivamo" nesreću.
Realnost je potpuno drugačija- brigama se iscrpljujemo i na taj način smanjujemo svoje
kapacitete da se nosimo da stresnim dogaĎajima i situacijama.
Preteranom brigom za druge ne samo da ih ne štitimo nego ih udaljavamo od sebe. Kada su
roditelji u pitanju, oni preteranom brigom svojoj deci šalju poruku da je ţivot jako opasan a da
oni nisu sposobni da se nose s tim- i na taj način ih, paradoksalno, onesposobljavaju za ţivot i
povećavaju im verovatnoću da ne budu srećni i uspešni, nego da budu nesigurni i uplašeni.

Neki dogaĎaji jesu uzrokovani našim činjenjem ili nečinjenjem, neki nisu. Ono što je sigurno je
da naša osećanja nemaju tu moć da utiču na to da li će se nešto dogoditi ili ne.
Ţivot je takav da se dobri i loši dogaĎaji smenjuju, dešavaju se lepe i ruţne stvari. Ne postoji niko
kome se nikada nije dogodilo nešto loše ili ruţno. Svi u ţivotu imaju uspone i padove, dobre i
loše periode i dobre i loše dane. Niko ne moţe da ih izbegne!
"Ako nemate uspone i padove u ţivotu to znači da ste mrtvi."
Razlikujemo se po tome što neki loše dogaĎaje pripisuju sebi i veruju da im se to dogodilo kao
neka kazna i da su mogli to nekako da spreče, a neki to prihvate kao deo ţivota i znaju da to nije
nikakva kazna za neki davno počinjeni greh ili pogrešan potez u ţivotu.
Kada bi uverenje da srećom prizivamo nesreću i loše dogaĎaje bilo tačno, to bi značilo da ako
smo uvek nesrećni nikad se ništa loše neće dogoditi.
Ako smo uvek nesrećni ili bar nismo srećni, nećemo sprečiti loše dogaĎaje, saobraćajne
nesreće, bolesti i smrti naših bliţnjih. Samo ćemo sprečiti sebe da uţivamo u lepim dogaĎajima
i da prihvatimo darove koji nam se nalaze na putu.
Biti srećan nije samo lepo nego je i zdravo i korisno!
Srećni ljudi uţivaju u sledećim blagodetima:

 druţeljubiviji su i imaju više energije
 drugi ljudi ih više vole
 imaju veću verovatnoću da sklope brak i ostanu u njemu
 imaju bogatiju mreţu prijatelja i socijalne podrške
 produktivniji su na poslu
 bolje su voĎe i pregovarači i zaraĎuju više novca
 otporniji su na teške okolnosti
 imaju jači imuni sistem
Ljubav prema sebi-šta nije i šta jeste?
Ljubav prema sebi je u osnovi kvalitetnog i ispunjenog ţivota.

Bez nje nema ni ljubavi prema drugima, nema zadovoljstva u ţivotu, nema kvalitetnih
meĎuljudskih odnosa.
Kada volimo sebe ne očekujemo od drugih da to rade umesto nas.
Kada volimo sebe drugima nismo teret nego inspiracija.
Ljubav prema sebi, ili samoljubav, se često pogrešno poistovećuje sa egoizmom i narcizmom.
Egoizam je stavljanje sebe u centar i zanemarivanje drugih. Zdrava ljubav prema sebi ostavlja
prostor i za druge i uzima ih u obzir.
Narcizam je poremećaj u kom je akcenat na poreĎenju sebe sa drugima i konstantno naglašavanje
lične superiornosti (bila ona realna ili ne).
Egoizam i narcizam ne samo da nisu isto što i ljubav prema sebi, oni su njena suprotnost.
Ljubav je osećanje koje je usmereno na nečije biće, tako da je samoljubav osećanje usmereno na
sopstveno biće. To je stav " ja kao osoba sam u redu, vaţan sam i moje potrebe su vaţne."
Niko nije savršen, i u redu je da budemo nezadovoljni nekim svojim osobinama, navikama,
postupcima...
Nezadovljstvo je dobro kada nas motiviše da učimo i razvijamo se, i sve dok je usmereno na
neke delove nas samih a ne sebe kao celinu.

Ljubav prema sebi najčešće "učimo" od roditelja ili staratelja. Preuzimamo način na koji su nas
oni voleli, i kada odrastemo ponašamo se prema sebi na sličan nači.
Neko ko je često dobijao kritike na svoje biće a ne na ponašanje ("Ti si smotan!" umesto "Molim
te budi malo paţljiviji", "Ti si glup!" umesto "Nisi razumeo ovaj zadatak, objasniću ti ponovo, i
treba još malo da veţbaš"...) nastavlja da u odraslom dobu sebi šalje takve poruke i veruje da on
kao biće nije dovoljno dobar da bi bio voljen.
Voleti sebe ne znači biti samodovoljan, ne znači da nam ne treba i ljubav drugih. Kao što na
različite načine volimo više ljudi, partnerski, prijateljski, rodbinski... tako moţemo da volimo i
sebe i druge.
Prvi korak ka razvijanju ljubavi prema sebi je prihvatanje da je u redu i poţeljno voleti
sebe, da to nije ni egoistično ni narcistično.
Sledeći korak je uviĎanje razlike izmeĎu bića i ponašanja, i svesno usmeravanje napora ka tome
da o sebi mislimo i sebi se obraćamo sa ljubavlju.
Ne moţemo ni druge, pa ni sebe, zavoleti preko noći. To je proces koji se sastoji iz svakodnevnih
malih koraka i pokazivanja ljubavi prema sebi. VoĎenje računa o tome šta nam treba, šta nam
prija i šta nam ne prija, zauzimanje za sebe, izdvajanje vremena i energije za sebe i svoje potrebe.
Ono što je vaţno je da iza svakog našeg postupka i poruke upućene sebi stoji "ja sam ok i
dostojan ljubavi."
Pitanja koja mogu da vam pomognu da se orijentišete u ovom procesu, i vidite da li ste na
dobrom putu su:
"Da li bih se ovako ponašao prema nekom koga volim?"
"Da li bih ovo rekao nekom koga volim?"

"Da li bih voleo da budem u društvu nekog ko se prema meni ponaša ovako kako se ja ponašam
prema sebi?"
"Kako bi mi prijalo da sebi pokaţem ljubav?"
"Kako bih se ponašao prema sebi kada bih voleo sebe? Po čemu bi se to razlikovalo od mog
dosadašnjeg ponašanja prema sebi?"
Da li biste verovali nekom ko vam govori da vas voli a nikada nema vremena za vas, ne zna šta
volite a šta ne volite, ne pita vas kako ste, ne čini ništa za vas, ne pomaţe vam, ne obraća paţnju
na vas...? Pretpostavljam da ne biste.
Iz istog razloga nije dovoljno reći "Volim sebe.", ili ponavljati afirmacije tipa "Ja sam savršeno
biće i mene je lako voleti." kao papagaj.
Dela, svakodnevna i mala, a ne reči, su ono što čini razliku izmeĎu "Volim sebe" i "Ne
volim sebe".
Moţete na kraju svakog dana da premotate film i pogledate sa koliko ljubavi ste se ponašali
prema sebi. Pohvalite sebe za svaki mali pomak, budite istrajni i strpljivi i vredno upućujte sebi
gestove i reči ljubavi i posle nekog vremena će vam to preći u naviku, posle nekog vremena ćete
uspeti da uverite sebe da vi zaista jeste vredni ljubavi i da zasluţujete da volite sebe i da primite
ljubav od drugih.
Kako izabrati ljubavnog partnera?
Da li razumom ili srcem?
Ako izaberete razumom i ne slušate srce, ono će vas boleti i neće moći da voli. Odreći ćete se
vaţnog dela svog bića i oduzeti sebi radost i ţivotnu energiju.

Ako izaberete srcem rizikujete da ono bude slomljeno. Srce, kao simbol svih naših osećanja, je
kao kompas- vodi nas tamo gde ţelimo da budemo. Problem je u tome što kompas moţe da bude
pokvaren. Srce moţe da bude zbunjeno različitim zabludama o nama samima, drugim ljudima i
ljubavnim vezama. Srce moţe da usklikne „Da! To je to!“ kada intuitivno prepozna nekog ko će
odigrati ulogu u našem ţivotnom scenariju i potvrditi nam uverenje da nismo dostojni ljubavi.
Idealno je kada razum i srce saraĎuju. Kada dozvoljavamo sebi da osećamo, ali
preispitujemo svoja osećanja, razmišljamo o sebi i drugima.
Ljubav je neophodan sastojak ljubavne veze, ali nije dovoljan i nije garancija da će veza trajati i
da će partneri skladno funkcionisati. To što prema nekom osećate ljubav, i što vam je ljubav
moţda uzvraćena, nije garancija da će odnos trajati ceo ţivot. Šta je garancija da će odnos trajati
ceo ţivot? Koliko je meni poznato, tako nešto ne postoji.
Ono što smanjuje verovatnoću greške i povećava verovatnoću pravilnog izbora je svest o tome
šta nam je vaţno i potrebno, koje su naše ţivotne vrednosti i ţivotni ciljevi.
Ako ţelimo da nas srce vodi ka mirnoj luci a ne na opasne hridi, vaţno je da ga prvo mi sami
upoznamo.
Ili, kako bi nas posavetovao Frensis Bejkon, „budimo iskreni prema sebi kako ne bismo bili laţni
prema drugima.“ Ruso bi klimnuo glavom i dodao „ostaće nam nepoznato tuĎe srce, ako ne

otkrijemo prvo svoje sopstveno.“
Niče bi se nadovezao sa „brakovi su nesrećni ne zbog nedostatka ljubavi nego zbog nedostatka
prijateljstva.“
Ono što čini vezu stabilnom, trajnom i ispunjavajućom su zajedničke vrednosti, interesovanja i
ţivotni ciljevi.
Ako jedna osoba putuje za Novi Sad a druga za Niš, neće moći da putuju zajedno, koliko god se
voleli.
Na pitanje kakva ljubavna veza treba da bude ne postoji jedan tačan odgovor. Ne postoje norme
za ljubav. Dobra veza je ona u kojoj su oba partnera zadovoljna i mogu da budu to što jesu.
Da bismo izabrali partnera koji nam odgovara potrebno je da znamo šta je to što nama odgovara,
šta nam treba i šta nam je vaţno.
Evo nekoliko pitanja koja mogu da posluţe kao inspiracija za dalje traganje za vašim ličnim
tačnim odgovorima.
Kako volite da provodite slobodno vreme?
Šta je to u čemu uţivate?
Koliko vam je umetnost vaţna u ţivotu?
Da li i kako volite da se rekreirate?
Koliko vam je vaţan lični razvoj?
Da li vam je vaţno da vam ljubavni partner bude i prijatelj?
Da li volite da putujete? Ako da, na koje destinacije i u kakvim aranţmanima?

O čemu volite da razgovarate?
Da li volite da ste stalno okruţeni ljudima ili su vam potrebni i periodi samoće?
Koliko vam je posao vaţan u ţivotu? Da li je to oblast koja vam je veoma vaţna ili samo nešto
što se mora da bi se zaradio novac?
Da li ţelite decu?
Kakvi su vaši religiozni/duhovni stavovi?
Da li vam je vernost vaţna u ljubavnom odnosu?
Koliko je seks vaţan za vas?
Traganje za ljubavnim partnerom i graĎenje zadovoljavajuće ljubavne veze su procesi za koje su
potrebni vreme i posvećenost. Ako sve ovo što ste pročitali za vas ima smisla, predlaţem vam da
redovno pišete, samo za sebe, sva pitanja koja se tiču partnera i veze i sve odgovore koji vam
padaju na pamet. Kada ih vidite zapisane biće vam lakše da ih preispitate i eventualno korigujete,
i na taj način se u značajnoj meri pripremite da nekom budete ljubavni partner u ljubavnoj vezi u
kojoj ćete oboje uţivati. I ko zna, moţda postati jedno drugom i ţivotni partneri.
Partner-ljubavni ili ţivotni?
Verujem da je svima vama poznato da se brakovi sklapaju iz različitih motiva, koji ne moraju
nuţno da imaju veze sa ljubavlju. Brakovi se ponekad sklapaju zbog materijalne sigurnosti, zbog
društvenog statusa, zbog potrebe za sigurnošću, pod pritiskom okruţenja....

Ţivotni partner moţe i ne mora da bude ljubavni, kao što i ljubavni partner moţe i ne mora
da bude ţivotni.
Sada se moţda pitate zašto je toliko bitno da ta razlika bude jasna. To je, po mom mišljenju,
veoma vaţno iz dva razloga.
Prvo, izbor ţivotnog partnera je veoma vaţan ţivotni izbor i greška moţe da ostavi mnoge
posledice ne samo po vaš nego i po ţivote drugih ljudi. Mnogi se uplaše takvog izbora i počnu da
osećaju preveliki pritisak i da paniče. A kada smo pod pritiskom i paničimo nismo baš mnogo
privlačni drugim ljudima. TakoĎe, poznato je da pritisak i strah loše utiču na misaone procese, što
znači da se na taj način povećava verovatnoća pogrešne procene druge osobe i pogrešnog
izbora. Ako ste na prvom sastanku sa nekim i pitate se da li je to osoba s kojom moţete/ţelite da
provedete ceo ţivot, postavljate sebi preteţak zadatak. Potrebno je vreme da bismo upoznali
nekog i mogli sa koliko toliko sigurnosti da procenimo da li je to za ceo ţivot ili ne.
Drugo, ako je traţiti nekog za ceo ţivot jedino ispravno, to znači da su vaše prethodne veze
greške i promašaji i da ste s tim ljudima gubili vreme. To znači da ste neuspešni.
Nastavljati potragu sa idejom da ste neuspešni vam takoĎe smanjuje privlačnost, guši šarm
i stvara pritisak da ne ponovite grešku ili neuspeh.
Ako se sa takvim stavom osvrnete na svoju ljubavnu prošlost, moţete samo da se stidite i osećate
neuspešno i neadekvatno.

Ako, sa druge strane, dozvoljavate sebi ljubavne veze i otvoreni ste za to da te veze moţda neće
biti za ceo ţivot, vi dajete sebi priliku da uţivate u lepim trenucima sa drugim ljudskim bićem.
Da obogatite sebe i drugog ţivotnim iskustvom i lepim uspomenama.
Osvrt na ljubavnu prošlost iz ovog ugla moţe da vam izmami ili osmeh na lice ili zahvalnost što
ste od nekih ljudi u nekom periodu svog ţivota dobili nešto lepo, ponos što ste nekom ulepšavali
ţivot i bili značajni, samopouzdanje zato što u iskustvu imate bivanje u paru i znate da
funkcionišete u vezi. Greške ste izgrešili s nekim i jednog dana, kada sretnete nekog s kim ţelite
da provedete ceo ţivot, nećete ih ponoviti. Bićete mudriji i bolje poznavati sebe i druge ljude. I
na taj način sebi povećavate šanse da veza opstane ceo ţivot.
Da li postoje srodne duše?
Postoji jedan mit koji govori o tome kako su ljudska bića nekada davno bila savršen spoj muškog
i ţenskog. Ta bića su se zvala Androgini i bili su toliko savršeni i moćni da su im bogovi
pozavideli, i odlučili da ne dozvole da neko bude savršeniji od njih. Prepolovili su ta moćna bića
i, kako legenda kaţe, te razdvojene polovine lutaju svetom u potrazi jedna za drugom, kako bi se
ponovo spojile i ponovo bile savršene, moćne i cele.
Ovo lepo zvuči, nekako romantično. Saznanje da na ovom svetu postoji neko ko je stvoren samo
za vas i s kim ćete, kada se konačno pronaĎete, funkcionisati savršeno zvuči prosto bajkovito. I
jeste baš takvo- bajkovito. Nerealno i nemoguće. A ujedno i izvor mnogih problema u ljubavnom
ţivotu i jedna od najvećih prepreka u potrazi za ljubavnim partnerom.

Evo nekoliko razloga zašto verovanje u to da za vas postoji samo jedna srodna duša moţe loše da
utiče na vaš ljubavni ţivot:
 ako verujemo u to da smo jedna polovina savršenog bića, to znači da na ovom svetu za
nas postoji samo jedna prava osoba. Ovo uverenje suţava izbor na samo jednu osobu, a
ujedno i postavlja previsoke kriterijume-taj neko mora savršeno da nam odgovara. Traţiti
tu jednu jedinu osobu na celom svetu koja nam odgovara je kao traţiti iglu u plastu sena.
Gde ići, šta raditi? Ovo uverenje nas takoĎe stavlja u pasivnu poziciju, čekamo da se
sudbina smiluje na nas i dozvoli nam da se sretnemo sa svojom drugom polovinom.
 verujemo u to da ćemo sa tom jednom osobom savršeno funkcionisati, i čim se pojave
prve nesuglasice, prva nerazumevanja, skloni smo tome da tu osobu proglasimo
nesrodnom dušom, prekinemo vezu i nastavimo potragu za pravom srodnom dušom.
Očekujemo od te osobe da uvek znaš šta mislimo, šta ţelimo, šta nam treba, šta nam
smeta...

 osećanje nepotpunosti i praznine tumačimo nedostatkom naše druge polovine, i umesto da
se zagledamo u sebe, preuzmemo odgovornost za sebe, svoj ţivot i svoju sreću, čekamo
da se taj neko, ko je savršen za nas pojavi i upotpuni nas. Verujemo da će susret sa tom
osobom dovesti do toga da naša nezadovoljstva nestanu i da se naša unutrašnja praznina
popuni bez da smo mi išta preduzeli po tom pitanju.
 verujemo da ćemo čim sretnemo tu osobu odmah znati da je "to to", da ćemo to nekako
osetiti. I na taj način uskraćujemo i sebi, i nekim dobrim ljudima šansu da se bolje
upoznamo, zbliţimo i moţda zajedno nastavimo kroz ţivot. Ne kao savršen spoj koji
idealno funkcioniše, nego kao dve nesavršene jedinke koje ulaţu vreme i energiju kako bi
zajedno izgradile nešto lepo i dragoceno za oboje.
Kada mit o srodnim dušama shvatimo samo kao jednu lepu priču, i kada prihvatimo realnost da
smo nesavršeni, da je to u redu i ljudski i da postoji više ljudi na ovom svetu koji mogu da nam
odgovaraju i sa kojima moţemo da izgradimo jednu nesavršenu ali lepu i prijatnu ljubavnu vezu-
tada sebi povećavamo šansu da naš ljubavni ţivot bude lep i ispunjen.
Tada se iz pasivne pozicije čekanja susreta sa srodnom dušom pomeramo ka aktivnoj poziciji
traganja za nekim s kim putovanje kroz ţivot, ceo ili samo jedan deo, moţe da bude lepo i
skladno.
Zašto je dobro biti srećan?
"Kada sam imao pet godina majka mi je rekla da je sreća ključ ţivota. Kada sam pošao u školu,
pitali su me šta ţelim da budem kad porastem. Napisao sam "srećan". Rekli su mi da nisam
razumeo zadatak, a ja sam im odgovorio da oni nisu razumeli ţivot."

Dţon Lenon
Mnogi ljudi veruju da je sreća neka vrsta luksuza, nešto što moţe da se oseća tek kada se reše svi
ţivotni problemi i kada okolnosti budu povoljne.
Neki čak veruju da je neozbiljno i neodgovorno biti srećan kad pred sobom imaju toliko vaţnih
ţivotnih zadataka. Treba završiti školu, pronaći posao, zaraĎivati novac, plaćati račune,
obezbediti sebi krov nad glavom, odgajati decu...
Neki čak veruju da su ozbiljniji, zreliji i dostojanstveniji kada se zabrinuto mršte i brinu svetske
brige.
Biti srećan i zadovoljan je velikoj većini ljudi negde na dnu lestvice prioriteta. Nešto čega su se
odrekli čim su malo odrasli i shvatili "šta je zapravo ţivot."
U proteklih dvadesetak godina psiholozi su svoju paţnju preusmerili sa poremećaja i problema na
to kako razviti ljudske potencijale i kako poboljšati kvalitet ţivota. Bavili su se izmeĎu ostalog i
izučavanjem sreće i na osnovu velikog broja istraţivanja, sprovedenom u mnogim zemljama i na
velikom broju ljudi, došli su do sledećeg zaključka:
Biti srećan nije samo lepo nego je i zdravo i korisno!
Srećni ljudi uţivaju u sledećim blagodetima:

 druţeljubiviji su i imaju više energije
 saosećajniji su i saradljiviji
 drugi ljudi ih više vole
 imaju veću verovatnoću da sklope brak i ostanu u njemu
 imaju bogatiju mreţu prijatelja i socijalne podrške
 fleksibilniji su i originalniji u razmišljanju
 produktivniji su na poslu
 bolje su voĎe i pregovarači i zaraĎuju više novca
 otporniji su na teške okolnosti

 imaju jači imuni sistem
 fizički su zdraviji
 duţe ţive
Malo li je? :)
Sada se verovatno pitate šta treba da se dogodi pa da i vi postanete srećni i uţivate u svim ovim
blagodetima. Ja ne znam odgovor na to pitanje. Ne znam šta se dogodi pa neko postane srećan. I
nikada nisam čula da se nekom dogodilo tako nešto, da je jednostavno postao srećan.
Ali, ako se pitate šta je to što moţete da radite, istrajno, posvećeno i strpljivo, pa da kod sebe
izgradite stavove i ponašanja koji rezultiraju osećanjem sreće i blagostanja neke ideje i smernice
moţete da pronaĎete u ovim tekstovima:
Tri uzroka sreće- od čega zavisi koliko smo srećni?
Kako učiniti sebe srećnim za samo 75 minuta?
Tri puta do istinske sreće
Kako zaštiti decu od svoje ljubavi?

Biti roditelj je jedna od najodgovornijih ţivotnih uloga.
Doneti na svet jedno novo biće, stvoriti novi ţivot, gledati kako raste, pripremiti ga za samostalan
ţivot nije ni jednostavan ni lak zadatak.
Iako je roditeljska ljubav u najvećem broju slučajeva beskrajna i iako ogroman broj roditelja
svojoj deci ţeli sve najbolje, praksa pokazuje da izuzetno mali procenat njih uspeva u toj misiji.
Uspešni roditelji su oni koji uspevaju da svoju decu osposobe za samostalan ţivot.
Da ih dovedu do toga da budu zrele i odgovorne osobe, da znaju ko su, kako da ţive ţivot u
skladu sa svojim bićem i kako da ostvaruju svoje potencijale.
Skoro svi roditelji to ţele, ali izuzetno mali broj njih i uspeva u tome. Zašto je to tako? Ima
mnogo razloga i uzroka, ali svi oni mogu da se svedu na to da većina roditelja jednostavno nije
naučena kako to da ostvari.
Beskrajno voleti svoju decu i ţeleti im sve najbolje u ţivotu jednostavno nije dovoljno.
Jedna od čestih roditeljskih zabluda je verovanje da je količina brige koju osećaju jednaka
količini ljubavi.
Što više roditelj brine za svoje dete, to ga više voli i to je dete zaštićenije. Što više strepi nad
bezbednošću svog potomstva, to je dete zaštićenije.
Mnogi roditelji duboko u sebi veruju da ako ne strahuju za svoje dete i ako sebe ( a i dete) ne
maltretiraju brigama, to znači da nisu dobri roditelji.

Mnogi imaju to magijsko uverenje da svojom brigom i strahovima štite svoju decu.
A istina je potpuno suprotna - brigama i strahovima koji prevazilaze okvire realnosti roditelji
zapravo škode svojoj deci!
Deca osećaju osećanja svojih roditelja, i kada je roditelj uznemiren i uplašen to se prenosi i na
dete. TakoĎe, kada roditelji brinu i strahuju više nego što u realnosti imaju povoda za to, svojoj
deci šalju sledeće poruke:
"Svet je jako opasno mesto"
"Ti nisi sposoban da funkcionišeš samostalno"
I na taj način dovode do toga da dete postane uplašeno i nesamostalno. Na taj način sputavaju i
koče svoju decu.
Ako pitate bilo kog roditelja: "Da li ţeliš da tvoje dete bude nesigurno u sebe i uplašeno od
ţivota?" odgovor će biti "Naravno da ne! Ţelim da moje dete ţivi lep i ispunjen ţivot, da bude
srećno, zadovoljno i slobodno!"
Ako ih zatim pitate "Da li znate kako to moţete da postignete?" velika većina neće znati odgovor.
Kako roditelji mogu da spreče da uprkos ogromnoj ljubavi svojim strahom i brigama naškode
svojoj deci i učine ih manje sposobnim za lep i ispunjen ţivot?
Evo nekoliko smernica:
 preispitajte se, da li verujete da je roditeljska ljubav isto što i briga?
 u svakoj situaciji kada osećate strah ili brinete, zapitajte se, koliko su ta osećanja
realistična? Koliko je verovatno da će se sve te strahote dogoditi baš vašem detetu istog
trenutka kada ga ostavite/pustite samog.

 zapitajte se "Na osnovu čega verujem da se moje dete neće snaći u ovoj situaciji?". Ako
imate neke razloge, ako vaše dete nema neke veštine koje su mu potrebne, podučite ih. To
će im biti više od koristi nego da vas gledaju prestravljene.
 kada osećate strah ili brige, zapitajte se "Šta ja mogu da učinim u ovoj situaciji da zaštitim
svoje dete?". Ako postoji nešto, učinite to. Ako ne postoji, izluĎivanje brigama i
strahovima je bespotrebno i, ponavljam, štetno!
 podsetite se svih kvaliteta i sposobnosti vašeg deteta, imajte ih na umu kada ste u
kontaktu sa njim. Na taj način ih osnaţujete, i pokazivanjem da imate poverenja u njih
učite ih da imaju poverenja u sebe.
 umesto da zamišljate najgore moguće scenarije, zamišljajte vaše dete kako je srećno i
zadovoljno.
 ne dozvolite da vas obuzmu strahovi i brige! Vaša odgovornost kao roditelja je da budete
pribrani i funkcionalni, jedino na taj način moţete da budete od koristi vašoj deci.
 imajte poverenja u svoju decu, na taj način ih jačate, a samim tim i štitite.

 budite dobar primer svom detetu, ako vi umete da vodite računa o sebi umeće i vaše
dete!
Da li su muškarci bezosećajni?
Mnogobrojna istraţivanja na temu emocionalne inteligencije pokazuju da su muškarci manje
emocionalno inteligentni od ţena.
Kako to istraţivanja dokazuju? Tako što u velikoj većini tih istraţivanja muškarci postiţu niţe
rezultate na testovima emocionalne inteligencije.
Lošiji su u prepoznavanju osećanja drugih ljudi.
Sa manje uspešnosti imenuju svoja osećanja.
Teţe izraţavaju osećanja.
Da li je to dokaz da su bezosećajni? Nije!
To je samo dokaz da su muškarci, generalno, manje vešti u procenjivanju, prepoznavanju i
imenovanju osećanja.
Manje su u kontaktu sa svojim osećanjima i imaju razraĎenije tehnike potiskivanja i izbegavanja.

Zašto je to tako?
Od samog postanka ljudske vrste, dok su naši preci još ţiveli u pećinama, muškarci su bili
zaduţeni za snabdevanje hranom i zaštitu porodice.
U takvim okolnostima, kada iza svakog grma vreba neka opasna ţivotinja, biti neţan, saosećajan,
u kontaktu sa svojim osećanjima je značilo ili sigurnu smrt ili vraćanje u pećinu bez ulova.
Od teritorije koja im pripada zavisilo je koliko će biti u mogućnosti da prehrane i zaštite svoju
porodicu. I zato su se borili sa muškarcima iz drugih plemena. Zato su išli u ratove. Biti neţan,
saosećajan i u kontaktu sa svojim osećanjima na bojnom polju je takoĎe značilo sigurnu smrt.
Vreme je teklo, mi kao vrsta evoluirali, i tako stigosmo do industrijske revolucije i kapitalizma.
Opasne zveri koje su vrebale iza svakog ţbuna sada deluju kao bebe labradora u poreĎenju sa
"sistemom".
Tek sada muškarci moraju da budu "jaki", "izdrţljivi", "beskrupulozni"...
I tako su muškarci odvajkada učeni da su osećanja nešto što je opasno i njima nepotrebno. Učeni
su kako da ih potiskuju. I baš zato što imaju hiljadugodišnje iskustvo u negiranju osećajnog dela
svog bića, baš zato su vešti u tome da ne budu u kontaktu sa svojim osećanjima. Praksa čini
majstore.
A onda doĎe XX vek. Prvo feminizam. Ţene se oslobodile vekovnog ropstva pa izlile sav bes i
ogorčenost na muškarce. Proglasile ih najvećim neprijateljima i odlučile da im pokaţu da su bolje
od njih, da su superiornija vrsta. Kako su decenije prolazile takva vrsta reakcije se smirivala i
vremenom dovela do uravnoteţavanja stava prema muškarcima.
Sada većina ţena ne misli da su muškarci neprijatelji, veruje da su prijateljska vrsta i ţeli da
bivstvuju u miru i harmoniji.
Ţele da dele osećanja sa muškarcima, da budu bliske. A oni masovno padaju na testovima
emocionalne inteligencije.

Šta se dogaĎa u današnje vreme kada se devojčica od 2-3 godine uplaši? Ili padne i udari se pa
počne da plače?
Svi se raspekmeze i pritrče i teše je i maze i paze.
Šta se dogaĎa kada dečak od 2-3 godine doţivi nešto slično?
Da li će dobiti paţnju, zagrljaj, tešenje? Malo verovatno.
Dobiće rečenice tipa "Ne budi beba/devojčica", "Sramota, nemoj da te neko vidi da plačeš!"...
I kada on nauči lekciju i suzdrţi suze ili strah, dobija poruku "Junačino!"
Mnoge ţene se ţale kako muškarci ne ţele da razgovaraju, pogotovo ne o osećanjima, ne
zapitavši se ko je sa njima ikada razgovarao, pogotovo o osećanjima.
I proglašavaju ih bezosećajnim, umesto da vide koliko su zbunjeni svojim osećanjima i
unutrašnjim ţivotom. Ne zato što im je to uroĎena karakteristika nego zato što su odmalena učeni
da "tako treba da bude".
Mnoga istraţivanja a i svakodnevica pokazuju da su muškarci generalno agresivniji od ţena.
Zašto je to tako?
Delom zbog testosterona, a delom zbog toga što se ljutnja smatra "muškim" osećanjem i
dozvoljava se dečacima.
I još vaţnije- zato što bes i agresivnost često prekrivaju strah, tuga i stid, osećanja koja su
muškarcima "zabranjena".

I tako dečaci odrastaju sa porukom da biti muško znači biti jak i ne dozvoliti da te bilo šta
dotakne ili pogodi. Da su osećanja za devojčice. I kada odrastu dolazi do problema. Devojčice
koje su sada postale devojke i ţene ih optuţuju da su bezosećajni. Tako nastaje konflikt: kako
ostati muško a pokazati osećanja?
Kako biti emotivan kada je to u suprotnosti sa definicijom muškosti i muţevnosti?
Rešenje moţe da bude u promeni definicije muškosti i muţevnosti. Vremena su sada drugačija,
muškarci više ne idu u lov i divlje ţivotinje više ne vrebaju iza svakog grma.
U današnje vreme i na ovom stepenu razvoja čovečanstva biti neţan, saosećajan i u
kontaktu sa svojim osećanjima više nije opasno po ţivot.
Vreme je da se se to prepozna, prizna i krene u redefinisanje pojma "muškarac".
To redefinisanje će biti pravilno samo ako u sebe uključuje muškarca kao celovito biće, dakle
nekog ko pored toga što misli i dela, ima i osećanja.
Ljubavne veze- zašto je dobro biti odbijen?
"Šta ako pokaţem nekom da mi se sviĎa i taj neko me odbije?"
"Šta ako pokaţem nekom da mi se sviĎa i taj neko me ismeje?"
"Šta ako nekom priĎem i taj neko me odbije?"
"Šta ako se ispostavi da se ne sviĎam tom nekom ko se meni sviĎa?"

Strah od odbijanja je jedan od najčešćih uzroka nepostojećeg ljubavnog ţivota.
Mnogi ljudi, bez obzira na pol, kada im se neko sviĎa daju sve od sebe da to slučajno ne pokaţu.
Da taj neko slučajno ne primeti da su zainteresovani.
Taman posla da neko nekom priĎe, zamislite tu strahotu da druga strana ne pokaţe istu
zainteresovanost? Zamislite da se taj neko ne oduševi i momentalno ne zaljubi u vas. Strašno,
strašno!!! To je nešto što je apsolutno nemoguće preţiveti!
Ako se tako nešto dogodi, to je dokaz da ste nedovoljno privlačni i zanimljivi.
Ili moţda nije baš tako? Šta ako je to što vas je neko odbio ili nije pokazao zainteresovanost za
vas samo dokaz da postoji jedna osoba koja nije zainteresovana za vas?
Primećujete li razliku izmeĎu "Ne sviĎam se ______ " i "Ja sam neprivlačna osoba" ?
Kada od reakcije druge osobe zavisi naše vrednovanje sebe i svoje privlačnosti, izbegavanje
izlaganja riziku odbijanja je logičan potez.
Ali šta ako ka osobi koja nam se sviĎa idemo sa stavom "Ja sam ok i privlačna osoba, nekom se
sviĎam a nekom ne i to je u redu" ? Tada i eventualno odbijanje neće imati katastrofalne
posledice po našu sliku o sebi. Neće biti prijatno, ali neće nas ni baciti u depresiju.
Mnogobrojna istraţivanja, kao i psihoterapijska praksa, pokazuju da je strah od odbijanja
mnogo strašniji od samog odbijanja! Kao i strah od zubara. Znate ono kad odlaţete posetu

zubaru i mučite sebe zamišljanjem najstrašnijih mogućih bolova u kojim ćete se naći, pa kada
konačno naterate sebe da odete shvatite da i nije baš toliko strašno. Sigurna sam da većina vas
ima u iskustvu tako nešto, da vas nešto plaši i odlaţete to, i kada konačno uradite shvatite da nije
ni upola toliko strašno i neprijatno kao u vašim katastrofičnim scenarijima.
Najveći strah od odbijanja imaju oni koji imaju malo iskustva sa odbijanjem, a najmanji
oni koji su više puta bili odbijeni pa shvatili da se i to da preţiveti.
Dakle, odbijanje je dobro zato što služi kao neka vrsta vakcinacije. Nije prijatno u prvom
trenutku ali kasnije nas štiti od straha kojim se parališemo zamišljajući kako je strašno biti
odbijen.
Ovo se ne odnosi samo na ljubavne veze nego i na ostale oblasti ţivota: posao, studiranje,
pokazivanje nekog svog kreativnog dela...
Ilustracija koliko je ovo vaţno za kvalitet ţivota savremenog čoveka je i činjenica da postoji i
nešto što se zove terapija odbijanjem!
Da se vratim na pitanja sa početka ovog teksta:

"Šta ako pokaţem nekom da mi se sviĎa i taj neko me odbije?"
a) to je znak da sam potpuno nesvidljiva osoba
b)to je znak da se tom nekom ne sviĎam, ali ne govori ništa o mojoj generalnoj privlačnosti
"Šta ako pokaţem nekom da mi se sviĎa i taj neko me ismeje?"
a) to je znak da je smešno koliko sam ja nesvidljiva osoba
b) to je znak da je taj neko nevaspitan
"Šta ako nekom priĎem i taj neko me odbije?"
a)to je dokaz da niko ne ţeli da bude u vezi sa mnom
b)to je dokaz da se ne sviĎam jednoj od, koliko ono beše milijardi pripadnika drugog pola ima na
našoj planeti?
"Šta ako se ispostavi da se ne sviĎam tom nekom ko se meni sviĎa?"
Dopunite sami :)
a)
b)

Kako utoliti glad za ljubavlju?
Da li vam se dogaĎa da kada počnete vezu s nekim postanete nekako previše okupirani tom
osobom i vašim odnosom?
Da li sve drugo prestaje da bude vaţno?
Da li pored lepih osećanja počinjete da osećate strah i pitate se "šta ako me ostavi?", "šta ako
prestane da me voli?"
Da li ste spremni da radite stvari koje vam ne prijaju i koje su u suprotnosti sa vašim
vrednostima, samo da biste drugu osobu zadrţali pored sebe?
Da li ste nekad bili u vezi sa nekim ko vam se nije sviĎao previše, samo zato što niste mogli da
odolite paţnji koju ste dobijali?
Da li vam je neko rekao da ste previše zahtevni i da "gušite"?
Da li se osećate uznemireno kada niste u kontaktu sa voljenom osobom?
Da li često osećate da ne dobijate dovoljno ljubavi? I da li se to ponavlja iz veze u vezu?
Ako ste na neka od ovih ili sva pitanja odgovorili sa "da", moglo bi se reći da ste "gladni
ljubavi".

Kod gladi za hranom je u pitanju biološko preţivljavanje, kod gladi za ljubavlju je u pitanju
psihološko preţivljavanje. I jedno i drugo je prioritet, svako na svoj način.
Kada neko danima nije jeo neće birati iz menija nego će strpati u usta prvo što se naĎe pred njim,
ješće halapljivo i nestrpljivo, ne vodeći računa o manirima. I čak i kada se zasiti, ostaće mu
sećanje na gladovanje i strah od smrti.
Slično se dogaĎa i kod gladi za ljubavlju. Samo još malo komplikovanije. Kada je neko gladan
hrane, pa počne da jede, u nekom trenutku stomak šalje signal da je pun, da moţe da stane.
Kod gladi za ljubavlju funkcionišemo kao vreća bez dna- bez obzira na to šta neko drugi radi i na
koje načine pokazuje ljubav, sve to kao da nekako propada kroz nas i ne ostaje dovoljno dugo da
nas emocionalno nahrani i zasiti.
Koreni gladi za ljubavlju seţu do najranijeg detinjstva i do prvog odnosa sa drugim ljudima-do
odnosa sa roditeljima. Naše definicije ljubavi i voljenosti nastaju u periodu kada naše kognitivne
funkcije i verbalne sposobnosti nisu dovoljno razvijene da donosimo pravilne zaključke i da ih
kroz komunikaciju sa drugima korigujemo. One su na jednom nesvesnom i preverbalnom nivou i
to je razlog zašto je teško doći do njih i preispitati ih.
Retki su roditelji koji ne vole svoju decu. Ogromna većina roditelja voli svoju decu i ţeli im sve
najbolje, ali... ne umeju da pokaţu tu ljubav. Niko ih nije učio kako se to radi.
I tako neka deca odrastaju sa osećajem nevoljenosti iako su zapravo bila voljena.

Ta deca, kada odrastu, pokušavaju nedostatak osećaja voljenosti da nadoknade u ljubavnim
vezama ali nikako ne uspevaju.
Zašto? Zato što se roditeljska i partnerska ljubav razlikuju. I zato što kada partner preuzme ulogu
roditelja veza prestaje da bude funkcionalna.
Dakle, pronalaţenje savršenog partnera koji će nas voleti onako kako nikada nismo bili voljeni
nije rešenje. Ne postoji taj savršeni partner koji moţe da nadoknadi nešto što nismo dobili od
roditelja.
Da li to znači da su oni čiji roditelji nisu umeli da pokaţu ljubav zauvek osuĎeni na osećaj
nevoljenosti i nezadovoljstvo u ljubavnim odnosima?
Ne!
To samo znači da oni koji kod sebe prepoznaju glad za ljubavlju treba da pre nego što krenu u
potragu za novom ljubavlju u sebi razreše odnos sa svojim roditeljima.
Prošlost ne moţe da se promeni, šta je bilo bilo je.
Ali doţivljaj prošlosti i tumačenje dogaĎaja moţe, i tu je osnova prevazilaţenja gladi za
ljubavlju.
Shvatanje da roditelji nisu krivi što nisu umeli da pokaţu ljubav.
Prihvatanje činjenice da to što roditelji nisu umeli da pokaţu ljubav ne znači da s njima nešto nije
u redu.
Ovaj proces nije lak i ume da bude bolan. Ali to je jedini put ka isceljenju kapaciteta za ljubav.

Svako moţe da primi samo onoliko ljubavi koliko veruje da zasluţuje, i sve dok u sebi ne
promeni uverenje da nije dovoljno dobar i da ne zasluţuje ljubav, neće biti u mogućnosti da primi
nečiju ljubav i da dozvoli nekom da ga voli na jedan zreo, odrasli način.
Kako sačuvati slobodu u ljubavnoj vezi?
Ljubav je nešto za čim velika većina ljudi danas čezne. Ţele da se osete voljeno. Ţele da
pripadaju.
Mnogobrojni su oni koji se ne osećaju voljeno. Previše je i onih koji se osećaju nevoljeno. Bez
obzira na to da li su u partnerskoj ljubavnoj vezi ili sami.
Nikad više priče o ljubavi, nikad više knjiga i seminara.... i nikad manje zadovoljstva u ljubavnim
vezama. Nikad više ljudi koji su sami. Nikad više ljudi koji biraju da budu sami i ne ţele da se
veţu.
Zašto je to tako?
Zašto beţimo od vezivanja?

Zato što vezivanje znači gubitak slobode. Zato što vezivanje znači odreći se jednog dela sebe.
Bora Čorba je u svojim stihovima "ostaću slobodan, neću se vezati, vaţno je samo dobro se
zezati" odlično ilustrovao savremene stavove o ljubavnim vezama.
Ili ćemo se vezati pa izgubiti slobodu, ili ćemo biti slobodni, "dobro se zezati" ali... biti sami i
odreći se bliskosti.
Oni koji izaberu vezanost za drugu osobu zadovoljavaju potrebu za ljubavlju i pripadanjem, ali
tiho, u nekom udaljenom delu svog bića, čeznu za delovima sebe kojih su se odrekli.
Oni koji izaberu slobodu ţive ţivot skoro pa punim plućima. Ostvaruju se na raznim poljima,
"svoji" su, nesputani.... I oni u nekom skrovitom delu sebe čeznu za toplinom ljubavi i bliskog
odnosa.
Kao što vidimo, ni jedni ni drugi nisu zadovoljni u potpunosti. I to nezadovoljstvo prevazilazi
nivo koji moţe da proĎe bez posledica po celo biće, njegov razvoj i kvalitet ţivota.
Stanje u kom prema nekom cilju ili ţelji istovremeno osećamo i privlačnost i odbijanje se zove
ambivalencija. Ilustracija tog pojma je Buridanov magarac, koji je stajao izmeĎu dva identična
plasta sena, nije mogao da odluči prema kom da krene i na kraju je umro od gladi.

Kako u savremenom svetu izbeći zamku umiranja od emotivne gladi izmeĎu dva podjednako
vaţna plasta sena- pripadanja i slobode?
Stav da moramo da biramo izmeĎu ljubavi i slobode je istinit samo ako ga u svojoj privatnoj
filozofiji prihvatimo kao takvog.
To nije apsolutna istina, nije neki fizički zakon, poput zakona gravitacije.
Prirodne zakone ne moţemo da menjamo, stavove moţemo.
Kako sačuvati slobodu u ljubavnoj vezi?
Dobra vest je da postoji način.
Loša vest (za one koji ţele promene preko noći i dobitak bez ulaganja) je da je potrebno uloţiti
energiju i vreme u proces promene stava.
Rešenje leţi u tome da se vezanost za drugu osobu zameni povezanošću sa drugom osobom.

Kada smo povezani s nekim, mi ostajemo svoji. Štaviše, biti svoj, biti svestan sebe i svojih
potreba je neophodan uslov da bismo se povezali s nekim. Na taj način dozvoljavamo i drugom
da ostane svoj i slobodan u ljubavi s nama.
Kako se povezati s nekim?
Evo nekoliko ideja:
 obraćajte paţnju na drugu osobu (kako izgleda danas? umorno, zabrinuto, srećno,
tuţno....),
 razgovarajte (iznosite svoja mišljenja, saslušajte tuĎa, dozvolite i sebi i drugom da mislite
drugačije i da ta mišljenja izraţavate slobodno...),
 slušajte,
 govorite o sebi,
 delite svakodnevna dogaĎanja, utiske i razmišljanja sa drugim, svakodnevica je ono što
čini ţivot.

Erih From je rekao da je zrela ljubav kada kaţemo "potreban si mi zato što te volim", a ne "volim
te zato što si mi potreban".
I dodao je da je ljubav "aktivna briga za ţivot i razvitak osobe koju volimo."
Tri uzroka sreće- od čega zavisi koliko smo srećni?
Svi ljudi ţele da osećaju sreću, mir, zadovoljstvo. Svi ţele da ţive u blagostanju, svi ţele da ţive
lep ţivot.
Ali, malo ljudi zna kako to da ostvari.
Za koliko ljudi u vašem okruţenju moţete da kaţete da su srećni?
Da li biste sebe okarakterisali kao srećnu osobu?
Ako ste kao velika većina ljudi odgovor na prvo pitanje biće nijednu ili jednu, a odgovor na
drugo pitanje biće retko, ponekad, ne dovoljno...
Kada kaţemo sreća moţemo da mislimo na tri stvari:

 sreća u smislu toga da nam dogaĎaji idu na ruku, da dobijemo na lutriji, da u pravi čas
saznamo pravu informaciju, da u pravo vreme sretnemo osobu koja moţe i ţeli da nam
pomogne....,
 sreća kao osećanje, koje osetimo kada nam se ispuni neka ţelja ili ostvarimo neki cilj i
 sreća kao stanje, raspoloţenje koje je veliki deo vremena prisutno u pozadini svega što
nam se dešava i što doţivljavamo u svom ţivotu.
Sve tri definicije su tačne, i svaka od te tri vrste sreće je vaţna i potrebna, ali u ovom tekstu
pisaću o trećoj vrsti i njenim uzrocima.
Dakle, od čega zavisi da li će sreća i blagostanje biti naše uobičajeno stanje?
Da li su to geni, ţivotne okolnosti, finansijsko stanje, bračni status, osobine ličnosti, način
razmišljanja....?
Nakon višegodišnjih istraţivanja sprovedenih na velikom broju ljudi i u različitim drţavama,
psiholozi koji se bave izučavanjem sreće su došli do zaključka da svi gore navedeni faktori utiču

na to koliko sreće ćemo osećati u svom ţivotu i izračunali procente u kojim je svaki od tih faktora
odreĎuje.
 na osnovu istraţivanja raĎenih na blizancima, utvrdili su da oko 50% uzroka sreće leţi u
genima i uticaju porodičnih okolnosti.
 oko 10 % uzroka se odnosi na ţivotne okolnosti kao što su zanimanje, visina prihoda,
zdravstveno stanje, bračni status.... Dakle, od toga šta radite, koliko zaraĎujete, koliko ste
zdravi, koji vam je bračni status, u kojoj drţavi ţivite, ko je na vlasti.... zavisi
samo 10% količine sreće koju osećate.

Na gene koje ste nasledili ne moţete da utičete. Temperament sa kojim ste se rodili ne moţete da
menjate (ali moţete da naučite kako da bolje i lakše ţivite s tim kakvi ste).
Na ţivotne okolnosti moţete da utičete u odreĎenoj meri.
Od čega zavisi preostalih 40% našeg osećanja sreće? I da li je to nešto na šta moţemo da
utičemo?
Sloţićete se da 40% nije malo. Zamislite da ste 40% srećniji nego što ste sad?
Postoje dva faktora koji zajedno utiču na to da li ćemo danas, sutra, sledeće nedelje biti 40%
srećniji ili nesrećniji a to su:
 način na koji razmišljamo i
 ono što radimo da bismo bili ispunjeni srećom i ţiveli u blagostanju.
40% našeg subjektivnog doţivljaja sreće zavisi od toga:
*kako tumačimo dogaĎanja u svom ţivotu,
*šta govorimo sebi
*šta svaki dan preduzimamo da bi nam ţivot bio bolji
*da li dozvoljavamo sebi da budemo srećni
*....................
Sve ovo moţemo da promenimo!

Svako, bez obzira na poreklo i genetsko nasleĎe, bez obzira na trenutne ţivotne
okolnosti, moţe da bude 40% srećniji nego što trenutno jeste.
Zvuči previše optimistično? Slaţem se. Ne moţe baš svako ko to samo ţeli.
Ali, moţe svako ko je spreman da se posveti sebi i da svaki dan učini bar nešto za sebe i kvalitet
svog ţivota!
Da li je ljutnja neprijatelj ljubavi?
Osećanja se dele na pozitivna i negativna. Pozitivna osećanja su ljubav, sreća, mir... Negativna
osećanja su ljutnja, tuga, nezadovoljstvo... Kada osećamo pozitivna osećanja znači da je sve u
redu, kada osećamo negativna osećanja to znači da nešto nije u redu s nama.
Potpuno prirodno i jasno. Kao što je potpuno prirodno da sunce sija 24h i da je 12 meseci u
godini proleće.
Ako prihvatimo ovakvu podelu osećanja, to znači da ćemo ili potiskivati sva ona osećanja koja
smatramo neprihvatljivim, ili ćemo ih biti svesni i verovati da nešto nije u redu s nama.

Verovaćemo da ako nekog volimo to osećanje osećamo bez prestanka i ako slučajno osetimo
ljutnju dovodimo ceo odnos u pitanje.
"Da me stvarno voliš nikada se ne bi ljutila na mene. Pošto vidim da si ljuta to znači da me ne
voliš."
Podela osećanja koja je mnogo bliţa realnosti je podela na prijatna i neprijatna osećanja. I jedna i
druga imaju svoju funkciju. Funkcija ljutnje je da drugoj osobi stavimo do znanja da nam smeta
nešto što radi ili ne radi. Funkcija ljubavi je da nam, kao biću, pruţi doţivljaj sigurnosti, vaţnosti
i pripadanja.
Osnovna razlika izmeĎu ljubavi i ljutnje je ta što je ljubav osećanje koje se odnosi na nečije biće,
a ljutnja se odnosi na nečije ponašanje. Kada tako posmatramo stvari, jasno je da je ne samo
moguće, nego i poţeljno dozvoliti sebi i drugom da oseti i pokaţe ljutnju.
"Volim te, naš odnos mi je vaţan i ţelim da traje, i zato ti stavljam do znanja šta mi smeta."
Neko će sada reći "Da, ali to sve moţe lepo da se kaţe, čemu ljutnja?". Tačno, sve moţe da se
kaţe mirnim i staloţenim tonom, i druga osoba će nas čuti i razumeti -ali samo na kognitivnom,
misaonom nivo. Na emocionalnom nivou naša poruka neće biti shvaćena ozbiljno, neće biti
uverljiva. Ako ţelimo da osetimo emocionalnu povezanost sa drugim bićem, vaţno je da
komuniciramo u skladu s tim- emocijama.
Ako u ljubavnom odnosu bilo koje vrste (roditeljskom, prijateljskom, partnerskom...) izraţavamo
samo prijatna osećanja, ne komuniciramo šta nam smeta ili ne prija, mi dozvoljavamo da se
neprijatna osećanja taloţe u nama, sve do tačke kad više ne moţemo da podnesemo neku osobu.
Samo zato što smo očekivali da neko moţe da nam čita misli i zna šta nam smeta.
Preporučujem vam da preslušate radio emisiju "O ljubavi i ljutnji" u kojoj sa teologom dr
Stankom Cvjetićaninom razgovaram o ljubavi i ljutnji, samoljubavi, razlici izmeĎu ljutnje i besa i
konstruktivnim načinima pokazivanja ljutnje.

Od koga zavisi kvalitet mog ţivota?
Neko će reći da kvalitet ţivota zavisi od kvaliteta koje imamo. Što smo pametniji, lepši,
talentovaniji, sposobniji, bolji... imaćemo bolji ţivot.
Neko će reći da to zavisi od drţave u kojoj smo roĎeni i porodice u kojoj smo odgajani. Što je
drţava bogatija i bolje ureĎena, biće nam bolje. Što nas je porodica bolje pripremila za ţivot i što
više nasledstva nam dala-ţivećemo bolje.
Postoje oni koji tvrde da kvalitet ţivota zavisi od napora koje ulaţemo da ga učinimo takvim-
kvalitetnim i vrednim ţivljenja.
A ima i onih koji kaţu, i imaju mnogo dokaza za tu svoju tvrdnju, da to kakav ţivot ţivimo ni na
koji način ne zavisi od nas- šta god da radimo ili ne radimo, bili dobri ili loši, sve je unapred
predodreĎeno. Sudbinom, višom silom, politikom, interesima elite iz senke...
Ko je u pravu? Od čega zavisi kvalitet nečijeg ţivota?
Ako znamo da naša uverenja o sebi, drugima i svetu koji nas okruţuje imaju veliki uticaj na to
kako ćemo opaţati dogaĎaje i na koji način ćemo ih tumačiti, moţemo da kaţemo da sve gore
navedene tvrdnje mogu da budu tačne. Svi mi se ponašamo u skladu sa svojim uverenjima i na taj
način kreiramo situacije u kojima ih potvrĎujemo.
Neko ko veruje da nema uticaja na dogaĎanja u svom ţivotu neće preduzimati ništa, situacije će
mu se "dogaĎati" a on će im se pasivno prepuštati. I vremenom će nakupiti dovoljno "dokaza" iz
ličnog iskustva da je to "jednostavo tako". Neko se rodio pod srećnom zvezdom a neko nije.

Neko drugi, ko veruje da bar u nekoj meri ima mogućnost da utiče na svoj ţivot, činiće sve što je
u njegovoj moći da svoj ţivot proţivi na najbolji mogući način.
Uverenja o tome da li imamo ili nemamo uticaj na dogaĎaje u svom ţivotu su deo slike o sebi i
stručno su nazvana lokus kontrole. U mnogobrojnim istraţivanjima utvrĎeno je da se prema ovoj
karakteristici ljudi mogu svrstati u dve kategorije:
-ljudi sa spoljašnjim lokusom kontrole veruju da imaju malo ili nimalo uticaja na dogaĎanja u
svom ţivotu, veruju da ne mogu da promene ništa, veruju da spoljašnje sile i drugi ljudi imaju
veći uticaj od njih samih,
-ljudi sa unutrašnjim lokusom kontrole veruju da u značajnoj meri mogu da utiču na dogaĎaje
u svom ţivotu, veruju da mogu mnogo toga da promene, veruju da mnogo toga zavisi od njih, od
njihovih aktivnosti i angaţovanja.
I jedni i drugi mogu da vam nabroje mnoštvo primera zašto su baš oni u pravu. Mnoštvo primera
da "se ne moţe ništa učiniti" i mnoštvo primera da "moţemo mnogo toga da učinimo za sebe".
Kada kaţemo sebi "Sigurno postoji nešto što ja sada mogu da učinim za sebe. Šta bi to moglo da
bude? Kako mogu da utičem na ovu situaciju? Kako mogu da je poboljšam?" mi pokrećemo sebe
na aktivnost, tragamo za rešenjima i pre ili kasnije ih pronalazimo.

Kasnije, kada se ponovo naĎemo u situaciji koja nam ne odgovara, u svom iskustvu imamo to da
naša aktivnost i zalaganje imaju smisla, da moţemo da učinimo nešto za sebe. I to nam daje
volju, motiv i energiju da nastavimo.
Kada kaţemo sebi "Ne vredi, ja ne mogu ništa da učinim." mi stavljamo sebe u pasivnu poziciju i
mirimo se sa sudbinom.
Istina je da niko ne moţe da utiče na sve dogaĎaje u svom ţivotu i da nije baš sve u našoj moći.
Ali istina je i da mnogo toga jeste u našoj moći.
Uvek postoji bar nešto što moţemo da učinimo za sebe, da bar u nekoj meri poboljšamo svoju
trenutnu situaciju.
Moţda ne moţemo da utičemo da to da li ćemo zadrţati posao ili ne, ali moţemo da utičemo na
dalje aktivnosti. Neko će plakati nad svojom sudbinom, a neko će uporno i istrajno traţiti novi
posao. Neko će uporno konkurisati na razne oglase, a neko će pronaći način da se samozaposli.
Bolest je nešto što moţe svakom da se dogodi. Neko će se prepustiti toku bolesti i verovati da
ništa ne moţe da učini. Moţda će samo piti lekove koje mu je lekar prepisao a moţda čak ni to.
Neko drugi će traţiti sve moguće načine da ozdravi. Raspitivati se, čitati, primenjivati sve što je u
njegovoj moći da popravi svoje zdravstveno stanje.
Kako promeniti lokus kontrole?
Prvo, vaţno je da utvrdimo da li je naš lokus kontrole unutrašnji ili spoljašnji. Ako je unutrašnji
nema potrebe za promenom.
Ako je vaš lokus kontrole spoljašnji, a ţelite da ga promenite, verujete da moţda ipak moţe
drugačije da se ţivi, učinili ste već prvi korak.
Dalje sledi preispitivanje. Šta je to što ipak mogu da uradim? Zatim aktivnost. Učenje kroz greške
i promašaje. Kroz mnogo malih, svakodnevnih aktivnosti i postavljanje kratkoročnih i realnih
ciljeva vremenom ćete nakupiti dovoljno "dokaza" da imate uticaja na svoj ţivot, a to će vam
opet dati energiju da nastavite.

Isto vaţi i za vas koji sebe vidite negde izmeĎu. Nije baš da verujete da nemate nikakvog uticaja
na svoj ţivot, ali ne verujete u potpunosti da moţete više. Ako ţelite da povećate svoj osećaj lične
moći kreirajte što je moguće više situacija u kojim ćete biti aktivni i dovoditi do promena i
uspeha, ma koliko mali bili.
Veliki uspeh je retko posledica jednog poteza. Mnogo češće je sačinjen od malih uspeha i
neuspeha iz kojih smo učili.
Teškoća u samostalnoj promeni lokusa kontrole potiče iz same njegove prirode. Uverenje da ne
moţemo ništa da učinimo nas samim svojim postojanjem sabotira i oduzima energiju i ideje za
aktivnosti. U opasnosti smo da nakon prvog neuspeha odustanemo i samo se još više učvrstimo u
uverenju da nemamo uticaja na svoj ţivot.
Zato pomoć drugih ljudi, razgovori sa prijateljima, posmatranje i druţenje sa ljudima koji su
aktivni, rad sa stručnjakom, mogu mnogo da pomognu i inspirišu na promenu.
Za bilo kakvu promenu u ličnosti, pa i ovu, potrebno je vreme (ne pasivno vreme ispunjeno
čekanjem, nego aktivno vreme ispunjeno aktivnostima), istrajnost, strpljenje i poverenje da je
promena moguća i vredna postizanja.
Postavljanje pitanja i "razgibavanje" mozga pomaţe.
Zapišite neku situaciju iz vašeg ţivota koju ţelite da promenite.
Zapišite poboljšanje koje ţelite da postignete.
Zapitajte se "Šta je to što ja mogu da učinim u ovoj situaciji?"
I pišite sve, baš sve što vam padne na pamet. Neke ideje će se pokazati kao neupotrebljive, ali
čak i tada su korisne kao veţba za mozak, podsticanje kreativnosti i oslobaĎanje svojih
potencijala.
A često se dogaĎa da tokom ove veţbe nekom "padne na pamet" mnogo dobrih i realističnih
ideja.

Šta da radim kada me neko ili nešto iznervira?
Svi mi volimo kada stvari teku po planu, kada se drugi ponašaju korektno prema nama i kada
nema nepredviĎenih prepreka na našem putu.
Jednim delom moţemo da utičemo na to da tako i bude.
Evo nekih načina:
-paţljivo organizovanje vremena i aktivnosti,
-pravljenje "rezervnih" planova,
-korektan odnos prema drugima,
-...............................................
Ali uz sav trud svakom će se ponekad desiti da doţivi neprijatnost, da ga nešto "izbaci iz
koloseka", iznervira, pogodi.
Koliko god je neko emocionalno stabilan i zreo, ponekad količina i intenzitet neprijatnih
dogaĎanja moţe da dovede do toga da se osećamo preplavljeno, kao da ćemo da eksplodiramo.
Često to nisu ni krupne ni preterano bitne stvari, ali iz nekog razloga nas pogode.
Tehnike samosmirivanja ponekad pomognu:
-duboko disanje,
-zamišljanje umirujućih slika,
-pozitivan samogovor "U redu je", "Rešiću ja to", "Ovo će proći"...
Ponekad ništa od svega toga ne pomaţe. Osećamo se uznemireno, iznervirano, povreĎeno,
uvreĎeno... i to nam ne da mira. Vrtimo dogaĎaj po glavi i nikako da završimo s tim.
Šta činiti u takvim situacijama?

Postoji nešto što se stručno zove "ventiliranje" i to je zapravo praţnjenje emocionalnog naboja
kroz reči ili aktivnost.
Nekad je pre bilo kakvog drugog pristupa rešavanju problema neophodno da se "ispraznimo",
smirimo i "ohladimo glavu".
A često se dešava da se neki manji problemi reše kroz sam postupak ventiliranja. Jednostavno
shvatimo da nešto i nije toliko bitno.
Fizičko ventiliranje moţe da bude brza šetnja, trčanje, udaranje jastuka, vikanje, plakanje... bilo
koja fizička aktivnost koja će nam pomoći da izbacimo iz sebe višak energije prouzrokovan
nekim osećanjem, koja pritom neće dovesti do povreĎivanja bilo koga ili bilo čega.
Verbalno, ili ventiliranje rečima je- pričanje o tome što se dogodilo.
Ono što se kaţe "priča zarad priče", bez nekog konkretnog cilja osim da se rasteretimo. Bez
traţenja saveta ili pokušavanja da se problem reši. Jednostavno pričanje.
Sigurno se svakom od vas dogodilo tako nešto. Osećate da vam treba samo da ispričate nešto. I
ne uradite to zato što ne ţelite da opterećujete nekog svojim problemima. Ionako ste svesni da to i
nije baš toliko bitno i strašno. I zadrţite u sebi. Na primer manji konflikt sa koleginicom u
kancelariji. Oko selotejpa. Svakako nije gorući niti vaš niti svetski problem. Pa onda doţivite
neku neprijatnost u gradskom prevozu ili na šalteru. TakoĎe ništa stvarno bitno ili strašno. Pa
ponovo zadrţite u sebi. I tako se to vremenom kupi, i kupi i kupi... sve dok vas neka nova sitnica
ne iznervira toliko da više ne moţete da se kontrolišete. Moţda se dogodi da odreagujete previše

burno i napravite sebi i drugima problem koji je mogao da se izbegne. Ili počnete da pijete lekove
za smirenje zato što se osećate hronično uzmenireno bez nekog konkretnog razloga.
Da biste sprečili da se ovako nešto dogodi, vaţno je da imate na umu da je u redu pričati o
neprijatnim dogaĎajima i problemima.
Svako ima pravo da se rastereti i na ovaj način.
Ponekad to izbegavamo da ne bismo opterećivali druge. Ponekad zato što imamo pozitivan stav
prema ţivotu pa mislimo da uvek treba da razmišljamo i govorimo pozitivno.
U potpunosti se slaţem da je vaţno imati pozitivan stav prema ţivotu, u svemu videti priliku,
gledati sve sa vedrije strane.... ali kao i u svemu drugom, i ovde je ključna reč-ravnoteţa.
Kao što stalne ţalbe, kukanje, fokusiranost na probleme nisu zdravi, tako ni negacija bilo kakvog
problema ili neprijatnosti nije zdrava i na duţe staze moţe da bude veoma štetna.
Vaţno je naravno i imati adekvatnog sagovornika za "ventiliranje". Nekog ko ume "samo" da
sasluša. Neko ko ume da prepozna da li traţite savet, pomoć ili "samo" slušanje. Ili nekog ko ume
da postavi pitanje "Da li ţeliš moje mišljenje ili ti treba da te saslušam?". Nekog kome verujemo
dovoljno i nekog ko nas poznaje dovoljno da nam omogući taj luksuz da slobodno pričamo, čak i
"gluposti", nepovezano, da ponavljamo i opisujemo nešto nekoliko puta. Nekog pred kim
moţemo da upotrebimo i ruţne reči, i psovke, a da ne budemo shvaćeni pogrešno.
TakoĎe, vaţno je i da sami moţemo da ponudimo tako nešto našim bliţnjima. Vaţno je da
umemo da prepoznamo kada neko kuka nad svojom sudbinom i samosaţaljeva se, (i odbijemo da
učestvujemo u tome) a kada je nekom stvarno potrebno da se rastereti.
Važno je da imamo na umu da smirivanje i umirivanje nekog nije uvek korisno. Nekad je
potrebno drugom ili sebi pružiti priliku da izrazi svoju uznemirenost i na taj način je se oslobodi
ili je bar u značajnoj meri umanji.

Ovo "samo" slušanje stavljam pod navodnike zato što je ono sve samo ne "samo". Slušanje
nekada moţe da pomogne više od bilo kakvog saveta. Kao što i "samo" pričanje moţe da nas
rastereti u toj meri da kasnije sa lakoćom pronaĎemo rešenje, sami ili uz nečiju pomoć.
Kako učiniti sebe srećnim za samo 75 minuta?
Zvuči nemoguće? Neverovatno?
Moguće je, verovatno i veoma, veoma jednostavno!
Prvo da vidimo šta je to sreća?
Sreća je osećanje, oko toga ćemo se svi sloţiti.
Ali šta je potrebno da bismo doţiveli to osećanje? E, tu se već verovatno ne bismo saglasili.
Neko veruje da će biti srećan kada zaradi dovoljno novca.
Neko kada ostvari zadovoljavajuću ljubavnu vezu.
Neko kada završi fakultet.
Neko kada kupi svoj stan.

Neko kada se oslobodi viška kilograma.
Neko kada se izleči od neke bolesti.
Neko kada dobije dete.
Neko kada dobije unuče.
Neko kada otputuje na neku dugo ţeljenu destinaciju.
Neko kada se odseli u stranu zemlju.
Ovo su neki od najčešćih "razloga za sreću".
Zajedničko im je to što svaki od ovih razloga moţe da se prevede kao "Neću biti srećan sve
dok...."
Na neke od ovih razloga ne moţemo da utičemo, ili bar ne u potpunosti. Za neke su potrebne
godine da se ostvare.
Da li to znači da ne moţemo da budemo srećni sve dok....?
Kada sreću definišemo preko ostvarenja ciljeva i ispunjenja ţelja, stavljamo sebe u poziciju
nezadovoljstva i čeţnje za nečim dalekim.
Sreća svakako jeste emocija koju osećamo kada ostvarimo neki vaţan cilj ili kada nam se ispuni
neka velika ţelja, ali kada pogledamo jedan prosečan ţivot-koliko često se to dogaĎa? I koliko
dugo traje?
Zamislite da svakodnevno ţivite u stanju sreće? Da sreću osećate skoro svaki dan, skoro ceo
dan.
To nije isti intenzitet osećanja kao kada ostvarite neki vaţan cilj, to je više stanje koje tiho,
diskretno i iz pozadine boji vaše dane.
Kako?
Pre nego što vam otkrijem tajnu, opisaću vam kako su je moje kolege psiholozi naučno potvrdili.
RaĎen je jedan eksperiment u kom su ispitanici bili umereno do teško depresivni pacijenti.
Zadatak im je bio da svakog dana zapišu tri lepe stvari koje su im se dogodile! Samo to!

Emocionalna inteligencija.pdf

Recommended

Recommended

More Related Content

What's hot

What's hot (20)

Similar to Emocionalna inteligencija.pdf

Similar to Emocionalna inteligencija.pdf (20)

Emocionalna inteligencija.pdf