7. Изводи из црне фасцикле комесара Гоша
Записник са увиђаја на месту злочина, извршеног 15. марта 1878. године увече, у вили лорда
Литлбија у Ри де Гренел (седми арондисман града Париза)
[Фрагмент]
...Из непознатих разлога сва послуга налазила се у бифеу, смештеном у приземљу виле,
лево од предворја (просторија 3 на схеми 1). Тачан распоред мртвих тела дат је на схеми 4.
Легенда:
Бр. 1 – тело мајордома Етјена Деларија, 48 година,
Бр. 2 – тело управитељке куће Лоре Бернар, 54 године,
Бр. 3 – тело личног лордовог лакеја Марсела Пруа, 28 година,
Бр. 4 – тело мајордомовог сина Лика Деларија, 11 година,
Бр. 5 – тело собарице Арлет Фош, 19 година,
Бр. 6 – тело управитељкине унуке Ан Мари Бернар, 6 година,
Бр. 7 – тело чувара Жана Лесажа, 42 године, који је преминуо у болници Сен-Лазар 16.
марта ујутро, не долазећи свести,
Бр. 8 – тело чувара Патрика Труа-Бра, 29 година,
Бр. 9 – тело вратара Жана Карпантјеа, 40 година.
Тела означена бројевима од1 до 6 налазила су се у седећем положају око великог
кухињског стола, при чему су се бр. 1 до З укочила глава оборених на прекрштене руке, бр. 4
с руком подметнутом под образ, бр. 5 заваљено на наслон столице, а бр. 6 седи у крилу бр. 2.
Лица бр. 1 до 6 су мирна, без и најмањег знака страха или патње. У исто време, бројеви 7-9,
као што се види на схеми, леже даље од стола. Бр. 7 држи у руци звиждаљку, а нико од
суседа није прошле ноћи чуо звиждање. На лицима тела бр. 8 и бр.9 залеђен је израз ужаса
или, у најмању руку, крајњег запрепашћења (фотографски снимци ће бити Достављени до
сутра ујутро). Нема трагова борбе. Приликом увиђаја на лицу места повреде на телима
нису нађене. Узрок смрти је немогуће одредити без обдукције. Судски лекар метр Бернем је,
по укочености тела, установио да је смрт наступила у различита времена, између 10
часова увече (бр. 6) и 6 часова ујутро, а бр. 7 је, као што је већ речено, преминуо касније, у
болници. Не чекајући резултате медицинске експертизе усуђујем седа претпоставим да су
све жртве биле изложене веома јаком отрову са брзим успављујућим дејством, а време
престанка рада срца зависило је или од добијене дозе отрова, или од физичке снаге сваког од
отрованих.
Улазна врата виле била су затворена, али не и закључана. Међутим, на прозору зимске
баште (тачка 8 на схеми 1) постоје очити трагови обијања: стакло је разбијено, испод
прозора, на уском појасу растресите земље види се нејасан траг мушке ципеле са ђоном,
дужине 26 центиметара, шпицасте и са поткованом штиклом (фотографски снимци биће
приложени). Злочинац се у кућу увукао вероватно кроз врт, и то након што је послуга била
отпуштена и утонула у сан – у супротном, слуге би неминовно чуле звук разбијеног стакла.
Ипак, није јасно зашто је злочинцу, кад су слуге онеспособљене, било потребно да се
провлачи кроз врт – та, могао је да из бифеа мирно уђе у кућу. Дакле, злочинац се из зимске
8. баште попео на први спрат, где се налазе личне одаје лорда Литлбија (види схему 2). Као
што се види на схеми, у левом крилу првог спрата су свега две просторије: салон, у коме је
смештена колекција индијских раритета, и одмах покрај салона домаћинова спаваћа соба.
Тело лорда Литлбија је на схеми 2 означено бројем 10 (обрати пажњу на цртеж контура
тела). Лорд Литлби одевен је у кућну јакну и сукнене панталоне, десно стопало му је
обмотано дебелим слојем завоја. На основу прегледа тела током увиђаја, смрт је
наступила услед необично јаког ударца задатог тешким дугуљастим предметом у пределу
темена. Ударац је нанесен спреда. Тепих је у кругу од неколико метара испрскан крвљу и
можданом масом. Крвљу је испрскана и стаклена витрина у којој се, судећи према плочици,
налазила статуета индијског бога Шиве (натпис на плочици: „Бангалор, II половина XVII в.,
злато“). Као подлога за несталу статуету служиле су сликане индијске мараме, од којих
једна такође недостаје.
Из извештаја доктора Бернема о резултатима патолошко-анатомског прегледа тела
допремљених из Ри де Гренел
…Међутим, док је узрок смрти лорда Литлбија (леш бр. 10) јасан, (необичном се овде
може сматрати само снага ударца, јер је лобања размрскана на седам фрагмената), што
се тиче бројева 1 до 9 – општа слика била је мање очигледна и захтевала је не само
обдукцију, него и хемијско-лабораторијска испитивања. Задатак је унеколико олакшала
чињеница да је Ж. Лесаж (бр. 7) у моменту увиђаја још био жив и, према неким
карактеристичним знацима (сужене зенице, успорено дисање, хладна лепљива кожа,
црвенило усана и ушних ресица), могло се претпоставити тровање морфијумом. Нажалост,
током увиђаја полазили смо од, рекло би се, очигледне верзије пероралног узимања отрова и
зато смо пажљиво прегледали само усну шупљину и ждрело жртава. Пошто нисмо
открили никакве патолошке промене, експертиза се нашла у ћорсокаку. Тек приликом
прегледа у мртвачници, код сваког од девет покојника откривен је једва приметан траг
инјекције на унутрашњем прегибу левог лакта. Мада ово превазилази област моје
компетенције, допуштам себи да са прилично великом дозом сигурности претпоставим да
је убоде начинило лице са великим искуством у сличним радњама. На тај закључак навеле су
ме две околности: 1) инјекције су дате веома прецизно, ни код кога од прегледаних није
остао хематом видљив голим оком; 2) нормално време пада у стање наркотичког сна
износи три минута, а то значи да је свих девет убода начињено управо у наведеном
интервалу. Или је било неколико извршилаца (што је мало вероватно), или један али са
одиста изненађујућом вештином – чак и ако се претпостави да је унапред припремио по
један шприц за свакога. Ипак, тешко је замислити да ће човек при здравој памети потурити
руку ради убода ако је после те инјекције неко на његове очи већ изгубио свест. Додуше, мој
асистент, метр Жоли, сматра да су се сви ови људи могли налазити у стању хипнотичког
транса, али ја током моје вишегодишње праксе нисам видео ништа слично. Скрећем пажњу
г-дину комесару на то да су лешеви 7 до 9 лежали на поду у позама које изражавају јасну
збуњеност. Претпостављам да су ово троје последњи примили инјекције (или су били
отпорнији) и да су, пре него што су изгубили свест, схватили да се њиховим пријатељима
дешава нешто сумњиво. Лабораторијске анализе су показале да је свака од жртава
9. примила дозу морфијума приближно три пута већу од леталне. Према стању тела
девојчице (бр. 6), која је свакако умрла прва, инјекција је дата између 9 и 10 часова увече,
15. марта.
13. Комесар Гош
На палубу Левијатана се у Порт Саиду попео нов путник и сместио у број осамнаест,
последњу слободну кабину прве класе, а Гиставу Гошу се одмах поправило расположење.
Новајлијин изглед много је обећавао: уздржане и сталожене кретње, недокучив израз лепог
лица, на први поглед сасвим младог; али, када је објект скинуо полуцилиндар, неочекивано
су се указали проседи залисци. Интересантан примерак, помислио је комесар. Одмах се види
да је карактеран човек и, што се каже, с прошлошћу. Дакле, несумњиво клијент татице Гоша.
Путник се пењао бродским степеницама размахујући путном врећом за ћебе, а знојави
носачи вукли су солидан пртљаг: скупе шкрипаве кофере, квалитетне путне торбе од
свињске коже, големе пакете с књигама и чак бицикл на расклапање (један велик точак, два
мала и сноп блиставих металних цевчица). На крају поворке два несрећника вукла су
гимнастичке тегове импозантне величине.
Срце Гоша, старог њушкала (тако је комесар волео себе да назива), устрептало је ловачким
жаром кад опази да придошлица нема златну значку ни на свиленом реверу кицошког летњег
мантила, ни на сакоу, ни на ланцу сата. Топло, вруће, мислио је Гош продорно погледујући у
помодара испод густих обрва и одбијајући димове из своје омиљене глинене луле. Треба
рећи и то – по чему је, наиме, он, стари лисац, закључио да ће се убица на брод укрцати баш
у Саутемптону? Злочин је извршен 15. марта, а данас је већ 1. април. Било је лако домоћи се
Порт Саида док је Левијатан обилазио западну обалу Европе. И, молим лепо, као два и два:
по типу – очигледан клијент, плус карта прве класе, плус, најважније – без златног кита.
Проклету значку са скраћеницом бродске компаније „Џаспер-Арто партнершип“ Гош је од
пре неког времена почео и да сања, а снови су били баш одвратни. На пример, ноћашњи.
Комесар се, са мадам Гош, вози чамцем по језеру у Булоњској шуми. Сија сунце, певају
птичице. Одједном, иза крошњи дрвећа извирује огромна златна њушка с безизражајним
округлим очима, разјапљених чељусти у које би се без проблема сместила Тријумфална
капија, и почне да усисава језеро. Гош, сав у зноју, леже на весла. Али испоставља се да се
све то не дешава у парку него усред бескрајног океана. Весла се савијају, као сламчице,
мадам Гош га болно боцка кишобраном у леђа, а огромна сјајна телесина заклонила већ
читав хоризонт. Када је створење из себе испустило фонтану готово до неба, комесар се
пробуди и дрхтавом руком стаде да пипка по сточићу трагајући за лулом и шибицама.
Златног кита Гош је први пут видео у Ри де Гренел, док је прегледао земне остатке лорда
Литлбија. Енглез је лежао разјапљених уста, у немом крику – лажна вилица напола
искочила, изнад чела крвави суфле. Гош је чучнуо – учинило му се да између покојникових
прстију сија златна искрица; погледавши мало боље почео је да преде од задовољства. Сама
од себе натрчала је јединствена, заправо невероватна срећа, какве има само у
криминалистичким романима. Покојник, паметна глава, уручио је истрази важан доказ – не
на тацни, него на длану. Изволи, Гиставе, ево ти. И само пробај да испустиш из руку онога
који ми је главу разбио, умрећеш од стида, стари тикване.
Златни амблем (додуше, Гош у почетку није знао да је то амблем – мислио је да је
привезак или шнала с монограмом власника) могао је припадати само убици. За сваки
случај, комесар је, наравно, показао кита млађем лакеју (ето ко је прави миљеник среће:
петнаестог марта момак је имао слободан дан, што му је и спасло живот), али лакеј никада
14. раније није ту стварчицу видео код лорда. И хвала богу.
Потом су се завртели замајци и зупчаници гломазног полицијског механизма – министар
и префект су на откривање „злочина века“ послали своје најбоље кадрове. Већ пред вече
следећег дана Гош је знао да три слова на златном киту нису иницијали некаквог расипника,
огрезлог у дуговима, већ ознака тек основаног француско-британског бродарског
конзорцијума. Кит је амблем правог чуда од брода, Левијатана, недавно поринутог у
Бристолу, који се спремао за свој први пут, у Индију.
О гигантском броду новине трубе већ неколико месеци. Сада се испоставило да је уочи
прве пловидбе Левијатана Лондонска ковница новца исковала пригодне златне и сребрне
значке: златне за путнике прве класе и више бродске официре, сребрне за путнике друге
класе и ниже официре. Трећа класа на раскопшом броду, на коме су достигнућа савремене
технике преплетена с невиђеним комфором, уопште није била предвиђена. Компанија је
путницима гарантовала комплетну услугу, тако да на путовање није било неопходно водити
послугу. „Услужни лакеји и тактичне собарице наше компаније побринуће се да се на
Левијатану осећате као код куће!“ – гласила је реклама, објављивана у новинама по читавој
Европи. Срећницима који су резервисали кабину за прво путовање Саутемптон-Калкута,
заједно с картом уручен је и златан или сребрн кит, у зависности од класе. А карта се могла
резервисати у свакој већој европској луци, од Лондона до Константинопоља.
Но, добро, амблем Левијатана није исто што и иницијали власника, и тиме је задатак
постао мало тежи, закључио је комесар. Број златних значки добро је познат. Треба само
сачекати 19. март, за тај дан заказано је свечано испловљавање, отићи у Саутемптон, попети
се на брод и погледати ко од путника прве класе нема златног кита. Или се (што је
вероватније) неко од путника који су за велики новац купили карту, једноставно неће
појавити на броду. Управо тај биће клијент татице Гоша. Просто ко пасуљ.
О, Гош никако није волео путовања, али овоме није могао да одоли. Жарко је желео да сам
реши „злочин века“. Вероватно ће онда коначно добити чин дивизионера.1 До пензије су му
остале свега три године. Једна је ствар бити пензионисан из трећег платног разреда, а
сасвим друга из другог. Разлика је хиљаду и по франака годишње, а хиљаде се не ваљају по
путу.
Дакле, сам је затражио да крене на пут. Мислио је: провозаће се до Саутемптона, хм, у
најбољем случају до Авра, прве станице, а тамо, на обали, и полиција и репортери. Наслов у
Реви паризјен: „Решен злочин века: наша полиција на висини задатка“. Или још боље:
„Старо њушкало Гош није омануо“.
О-хо-хо. Прво непријатно изненађење комесара је чекало у поморској филијали у
Саутемптону. Испоставило се да на ђавољем броду постоји читавих сто кабина прве класе и
десет за више официре. Све карте су продате. Сто тридесет и два комада. И уз сваку је
поклоњена по златна значка. Укупно сто четрдесет осумњичених, није лоше? Та, амблем ће
недостајати само једном, умиривао је себе Гош.
Ујутро 19. марта, сав најежен од влажног ветра, умотан у топао шал, комесар је стајао
покрај бродских степеница, поред капетана, мистера Џосаје Клифа, и првог официра палубе,
месје Шарла Ренијеа. Дочекивали су путнике. Дувачки оркестар је наизменично свирао
енглеске и француске маршеве, на кеју је узбуђено жагорила гомила, а Гош је све љуће
дахтао грицкајући своју потпуно невину лулу. Авај, због лошег времена сви путници су били
у огртачима, капутима, шињелима, пелеринама. Па сад види, ако можеш, ко има значку а ко
је нема. Био је то поклончић број два.
15. Сви који су имали да се укрцају на брод у Саутемптону, стигли су на лице места, што је
значило да је, без обзира на губитак значке, злочинац ипак дошао на брод. Он полицајце
очигледно држи за комплетне идиоте. Или се нада да ће се изгубити у тој маси? А можда
нема другог излаза?
Једна је ствар Гошу постала јасна: мораће да се провоза до Авра. Дали су му резервну
кабину, предвиђену за почасне госте бродске компаније.
Одмах по поласку брода, у великом салону прве класе почео је банкет, у који је комесар
полагао посебне наде – у позивници је било назначено: „Улаз уз златан амблем или карту
прве класе“. Ко би носио карту у руци, много је једноставније закачити лепог, златног
левијатанчића.
На банкету је Гош олакшао душу – свакога је претресао погледом. Неким дамама је био
принуђен да забоде нос у сам деколте. Тамо је у удубљењу висило нешто на златном ланцу,
али да ли је кит или обичан привезак? Како да не провери?
Сви су пили шампањац, гостили се ђаконијама са сребрних послужавника, плесали, а Гош
је радио: брисао је са списка оне који су имали значку. Највише петљавине било је с
мушкарцима. Многи су, неваљалци, прикачили кита на ланац сата или га гурнули у џеп на
прслуку. Комесар је зато једанаест пута морао да упита колико је сати.
Изненађење број три: сви официри имали су значке, али је зато путника без амблема било
четворо, при том двоје женског пола! Ударац који је главу лорда Литлбија размрскао као
орахову љуску био је такве силине да га је могао нанети само мушкарац, и то не сваки, него
права људескара. С друге стране, комесару је, као искусном стручњаку за криминал, било
одлично знано да у стању афекта или хистерије и најслабија дама може да направи чудо.
Има таквих примера колико ти душа хоће. Ето, прошле године модисткиња из Неја, мрвица
од жене, избацила је кроз прозор, са трећег спрата, неверног љубавника, пуначког рентијера,
дупло дебљег и један и по пута вишег од ње саме. Дакле, жене које немају значке не треба
искључити из скупа осумњичених. Мада, кад је то било да жена, па још дама из високог
друштва, уме тако вешто да даје инјекције...
Било како било, истрага на Левијатану претила је да се одужи па је комесар применио
своју уобичајену темељитост. Капетан Џосаја Клиф једини је од паробродских официра био
упућен у тајну истраге, и имао инструкције од руководства компаније да пружи
неограничену помоћ француском чувару реда и закона. Гош је ову привилегију искористио
на најбезобзирнији начин: затражио је да се свима који га интересују оброци служе у истом
салону.
Овде је неопходно објаснити да полазећи од захтева за приватношћу и комфором (у
реклами пароброда писало је: „Осетићете атмосферу доброг старог енглеског племићког
имања“), особе које су путовале првом класом нису могле обедовати у огромној сали за
ручавање, заједно са шест стотина носилаца демократских сребрних китова, већ су биле
распоређене по удобним „салонима“, од којих је сваки имао име и изгледао као отмена
гостинска соба: кристални лустери, лакирани храст и махагони, сомотом пресвучене
столице, блиставо стоно сребро, напудерисани конобари и окретни стјуарди. Комесар Гош је
за своје циљеве одабрао салон Виндзор, смештен на горњој палуби, на самом прамцу: три
зида сва у прозорима, диван поглед, чак ни за. облачних дана не мора да се пали светло.
Сомот је овде био златносмеђ, а на ланеним салветама шепурио се виндзорски грб.
Око овалног стола са ногама причвршћеним за под (за случај великих таласа), било је
размештено десет столица с високим, изрезбареним наслонима, украшеним разним
16. андрамољама у готском стилу. Комесару се допало што ће сви седети за једним столом, па
нареди стјуарду да плочице с именима распореди не насумице, већ са стратешким смислом:
четворо без амблема ставио је тачно себи преко пута, да их, птичице, не испушта из вида.
План да у чело буде смештен сам капетан, како је то планирао Гош, није успео. Мистер
Џосаја Клиф (према сопственим речима) није желео „да учествује у тој лакрдији“ и
определио се за салон Јорк, где су обедовали нови вицекраљ Индије са супругом и два
генерала индијске армије. Јорк се налазио у елитном делу – на крми, на супротном крају од
окуженог Виндзора, где се устоличио први официр Шарл Реније. Он се од самог почетка
комесару није допао: лице преплануло, шибано ветровима, а говори сладуњаво, црна коса
блиста од бриљантина, брчићи као две квачице. Пајац а не морнар.
За дванаест дана, колико је прошло од поласка, комесар је успео да добро осмотри суседе
из салона, научио је светске манире (то јест да не пуши за време јела и да не скупља сос
корицом хлеба), мање-више савладао сложену географију пловећег града, привикао се на
љуљање, али се циљу примакао није.
Ситуација је била оваква.
У почетку, први по степену сумњивости био је сер Реџиналд Милфорд-Стоукс. Врло
мршав, риђ, с накострешеним зулуфима; двадесет осам до тридесет година. Понаша се чудно:
час бечи зелене очурде некуда у даљину и не одговара на питања, час одједном живне и
растороче се изнебуха о острву Тахити, о коралним гребенима, смарагдним лагунама и
колибама од палминог лишћа. Психопата. Шта ће барону, потомку богате породице, да
путује на крај света, у некакву Океанију? Шта он то тамо није видео? Питање у вези са
значком коју није имао, постављено чак два пута, ђавољи аристократа просто је игнорисао.
Гледао је кроз комесара, а ако би га и погледао, то је било као да гледа муву. Сноб одвратни.
Још у Авру (стајали су четири сата) Гош је отрчао на телеграф и послао упит у Скотланд
Јард: као, вели, ко је извесни Милфорд-Стоукс, да није ухваћен у некаквим изгредима, да се
није поигравао изучавањем медицине. Одговор је стигао пред сам полазак. Испоставило се
да нема ничег занимљивог, а и његово чудаштво се разјаснило. Ипак, његовог златног кита
нема, риђокосог је дакле још рано брисати са списка клијената.
Други је месје Гинтаро Аоно, „јапански племић“ (тако пише у регистру путника). Азијат
ко Азијат: онизак, сувоњав, не можеш му одредити године, ретки брчићи, оштар поглед
косих очију. За столом углавном ћути. На питање чиме се бави, збунио се и промрмљао:
„Официр императорске армије.“ На питање о значки, збунио се још више, пресекао комесара
погледом пуним мржње и, извинивши се, излетео из салона. Није чак ни супу појео.
Сумњиво? Још како! Иначе, прави дивљак. У салону се хлади шареном папирном лепезом,
као какав педер из бордела иза Ри де Риволи. По палуби се шета у дрвеним папучама,
широком памучном огртачу и без панталона. Гистав Гош јесте, наравно, за слободу,
равноправност и братство, али ипак таквог макаку не би требало пуштати у прву класу.
Сада жене.
Мадам Рената Клебер. Млада. Вероватно тек прешла двадесету. Жена швајцарског
банкарског службеника. Путује код мужа, у Калкуту. Не може се рећи да је лепотица –
шиљат нос, живахна, благоглагољива. Током првог минута познанства обавестила га је да је
у другом стању. Тој околности су потчињене све њене мисли и осећања. Љупка, непосредна,
али сасвим неподношљива. За двадесет дана успела је да насмрт дојади комесару брбљањем
о свом драгоценом здрављу, о везењу капица и другим сличним глупостима. Прави ходајући
трбух, мада трудноћа још није поодмакла а стомак се заправо тек оцртава. Наравно, Гош је
17. уловио прилику и упитао где јој је амблем. Швајцаркиња је затрептала спокојним окицама и
пожалила се да редовно губи ствари. Дешава се, чак је сасвим могуће. Према Ренати Клебер
комесар се односио са смесом једа и покровитељства, не сматрајући је озбиљном
клијенткињом.
А за другу даму, мис Кларису Стамп, искусни детектив био је много више заинтересован.
Ту нешто, рекло би се, није чисто. Изгледа као обична Енглескиња, ништа посебно:
незанимљива, светлоплава коса, у годинама, манири спокојни, углађени, али у њеним
водњикавим очима понекад затитра враголија. Знамо ми такве, виђали смо их. Ко оно брег
рони? И опет детаљчићи вредни пажње. Као, ситница, глупост, неко други не би ни обратио
пажњу, али старо њушкало Гош има оштро око. Хаљине и комплети мис Стамп су скупи,
нови, по последњој париској моди, ташна од корњачевине (видео је такву у излогу на
Јелисејским пољима – триста педесет франака), а кад је извукла нотес, он стар, јефтин, из
најобичнијег дућана-ситничарнице. Једном је седела на палуби огрнута марамом (било је
ветровито) у длаку онаквом какву има мадам Гош, од псеће длаке. Топла, али не пристаје
енглеској леди. И још једна ствар је занимљива: нове ствари су код те Кларисе Стамп све до
једне скупе, а старе су рђаве и најнижег квалитета. Не иде, молићу лепо. Једном ју је, пре
фајв-о-клока, Гош запитао: „А што ви, госпођо, ниједном нисте ставили златног кита? Не
свиђа вам се? Мени се чини да је елегантна стварчица.“ Шта мислите? Поцрвенела је више
него „јапански племић“ и рекла: „Стављала сам, него ви просто нисте видели.“ Лаже. Та,
приметио би Гош. Имао је комесар с њом у вези једну фину идејицу, али требало је одабрати
одговарајући психолошки моменат. Ту ћемо да видимо како ће реаговати наша Клариса.
С обзиром на то да је за столом десет места, а путника без амблема четворо, Гош је
одлучио да комплет допуни другим субјектима; они су додуше имали значке, али су били
занимљиви, на свој начин. Ради проширења делокруга истраге, пошто су места и тако
слободна.
Прво је од капетана затражио да у Виндзор пребаце главног бродског лекара месје Труфоа.
Џосаја Клиф је мало гунђао, али је попустио. Зашто је Гошу био потребан главни лекар,
јасно је: он је једини медицинар на Левијатану, мајстор за давање инјекција, а њему по
положају припада златна значка. Испоставило се да је доктор низак пуначак Италијан
маслинастог тена, ћелав и великог чела, са лицем које су украшавали ретки, зачешљани
праменови косе. Комесар ни у машти није могао да замисли овог комичног типа у улози
немилосрдног убице. Уз лекара, морало се одвојити место и за његову супругу. Доктор се
оженио пре само две недеље и одлучио да споји лепо и корисно, то јест службу и медени
месец. Столица коју је заузимала новопечена мадам Труфо била је чист губитак. Изабраница
бродског ескулапа, мршава Енглескиња, без трага осмеха на лицу, изгледала је двоструко
старија од својих двадесет пет година и у Гошу изазивала смртну досаду – као, уосталом, и
већина њених земљакиња. Он ју је одмах назвао „овцом“ због белих трепавица и гласа који
је имао призвук блејања. На сву срећу, уста је отварала ретко јер није знала француски, а
разговори у салону су се, хвала богу, углавном водили на овом племенитом језику. Значку
мадам Труфо није имала, али то је разумљиво – она није ни официр ни путник.
Комесар је у регистру запазио некаквог индолога-археолога Ентонија Ф. Свитчајлда и
помислио да ће му такав баш добро доћи јер је и покојни Литлби био од те сорте. Мистер
Свитчајлд, краката мотка с округлим наочарима и козјом брадицом, још током прве вечери
повео је разговор о Индији. После обеда Гош је позвао професора у страну и опрезно започео
разговор о колекцији лорда Литлбија. Индолог-археолог покојника је с презиром назвао
18. дилетантом, а његову колекцију кунсткамером скупљеном без икаквог научног приступа.
Рекао је и да је једина права вредност тамо златни Шива. Добро је што је Шива нађен сам од
себе јер француска полиција, као што је познато, зна једино да прима мито. На ову
недопустиво неправедну примедбу Гош се љутито закашљао, али Свитчајлд му је само
посаветовао да мање пуши. Даље је научник охоло приметио да је Литлби, по свој прилици,
скупио лепу колекцију сликаних тканина и марама, међу којима се могу наћи крајње
интересантни примерци, али то пре припада области домородачких заната и примењене
уметности. Није лоша ни шатула од сандаловине из XVI века, из Лахора, са резбаријом по
мотивима из Махабхарате – и ту је развезао такву причу да је комесар убрзо задремао.
Последњег суседа Гош је одабрао, што се каже, одока. У буквалном смислу. Комесару је,
наиме, недавно до руку дошла занимљива књижица, преведена с италијанског. Неки Чезаре
Ломброзо, професор судске медицине из италијанског града Торина, разрадио је читаву
криминалистичку теорију према којој урођени злочинци нису криви за своје асоцијално
понашање. Према теорији еволуције доктора Дарвина, човечанство у свом развоју пролази
кроз одређене фазе, постепено се приближавајући савршенству. Злочинац је еволуциони
шкарт, случајно враћање на претходни ступањ развитка. Веома је, дакле, лако препознати
потенцијалног убицу и разбојника: он личи на мајмуна, од кога смо сви ми потекли.
Комесар је дуго размишљао о прочитаном. С једне стране, у шароликом низу убица и
разбојника с којима се, стицајем околности, сретао током тридесет пет година полицијске
службе, нису сви личили на гориле; нашло се ту и таквих анђелчића да су ти, кад их
погледаш, од милине кретале сузе. С друге стране, и мајмуноликих је такође било прилично.
Уз то, стари Гош, осведочени антиклерикалац, није веровао у Адама и Еву. Дарвинова
теорија чинила се темељитијом. А овде му је, међу путницима прве класе, за око запала
једна права „цвећка“, баш као са слике „Типичан убица“: ниско чело, сићушне окице испод
изразитих обрва, спљоштен нос, истурена брада. Комесар је замолио да и тог Етјена Буалоа,
трговца чајем, сместе у Виндзор. Показало се да је то врло драг човек, весељак, отац
једанаесторо деце и осведочени филантроп.
На крају се испоставило да се ни у Порт Саиду, луци која долази после Авра, путовање
татице Гоша неће завршити. Истрага се одужила. При томе, вишегодишњи инстинкт говорио
је комесару да млати празну сламу, да нема међу том публиком праве особе. Наслућивала се
мучна перспектива: пловидба читавом ђавољом маршрутом Порт Саид – Аден – Бомбај –
Калкута, а у Калкути може да се обеси о прву палму. Не може се у Париз вратити подвијена
репа! Колеге ће га извргнути руглу, шефови ће му набијати на нос путовање првом класом о
државном трошку. Још могу и да га пре времена шутну у пензију...
У Порт Саиду Гош је тешка срца дао новац за нове кошуље, јер је путовање испало дуже од
предвиђеног; снабдео се египатским дуваном и од досаде се, за два франка, фијакером
провозао по знаменитој луци. Ништа нарочито. Но добро, голем светионик, уз то два
невероватно дугачка мола. Градић је остављао чудан утисак – ни Азија, ни Европа. Погледаш
резиденцију гувернера Суецког канала – рекло би се Европа. На главним улицама све сама
европска лица: шетају се даме испод белих сунцобрана, ходају истурених стомака богата
господа у шеширима и сламнатим канотјеима. А кад су кола скренула у домородачки кварт –
смрад, муве, смеће које трули, прљави арапски гамени просе милостињу. Зашто ли само
богати беспосличари иду на путовања? Свуда је исто: једни се гоје од прождрљивости, други
се надимају од глади.
Уморивши се од песимистичких запажања и врућине, комесар се потиштен вратио на
19. брод. А ту, каква срећа – нов клијент. И чини се – перспективан.
Комесар оде до капетана, да се распита. Дакле, име – Ераст П. Фандорин, руски
држављанин. Године руски држављанин из неког разлога није навео. Професија –
дипломата. Стигао из Константинопоља, путује у Калкуту, одатле у Јапан, на место службе.
Из Константинопоља? Аха, мора бити да је учествовао у мировним преговорима којима је
недавно завршен руско-турски рат. Гош је све податке пажљиво преписао на листић, а
листић убацио у платнену фасдиклу, где су чувани сви материјали везани за предмет. Од
фасцикле се није раздвајао ни на трен, листао је забелешке, поново читао записнике и
исечке из новина, а у тренуцима замишљености цртао на маргинама рибице и кућице. Ту је
израњало оно брижљиво чувано, из дубине душе. Постаће он дивизиони комесар, зарадиће
пристојну пензију и мадам Гош и он ће купити лепу кућицу негде у Нормандији. Пецаће рибу
париски пандур у пензији и правиће домаћу јабуковачу. Није лоше? Ех, кад би се накупио
капиталчић до пензије, макар двадесетак хиљада...
Схвати да мора још једном да изађе у луку – срећа те је пароброд чекао ред за улаз у
Суецки канал; посла телеграм у префектуру: да ли је Паризу познат руски дипломата Е. П.
Фандорин и да ли је у скорије време прелазио границу Француске републике?
Одговор је стигао брзо, након два и по сата. Показало се да је прелазио, рођени, и то чак
два пута. Први пут у лето 1876. године (добро, то није битно), а други пут у децембру 1877.
године, то јест пре три месеца. Допутовао је из Лондона, пријављен је на пасошко-
царинском прелазу у Па де Кале. Колико је боравио у Француској, није познато. Сасвим је
могуће да се 15. марта још увек налазио у Паризу. Могао је и у Ри де Гренел да сврати са
шприцем у руци, ђаво не спава.
Значи, мора се ослободити место за столом. Најбоље би, наравно, било да се избави
докторове жене, али не може ваљда ударити на свету институцију брака. Мало размисливши,
Гош одлучи да у други салон отпреми трговца чајем, који није оправдао теоријске наде и
који најмање обећава. Нека га стјуард премести. Нека каже да се нашло место у салону с
виђенијом господом, или с љупкијим дамама. За то и јесте стјуард, да решава такве ствари.
Појава новог лика у салону изазвала је малу сензацију – током пута већ су стигли да једни
другима прилично досаде, а сад свеж господин, и тако импозантан. За сиротог месје Буалоа,
представника прелазног стадијума еволуције, нико није чак ни упитао. Комесар је приметио
да је највише живнула мис Клариса Стамп, уседелица: разбрбљала се о уметницима, о
позоришту, о књижевности. Гош је и сам волео да у доколици поседи у фотељи уз добру
књигу, од аутора је посебно издвајао Виктора Игоа, код њега налазиш и животно и узвишено,
и сузе ти навру. А и дивно се може дремати. За руске писце шуштавих имена он, дакако,
никад није чуо, тако да није могао да се укључи у разговор. Само, узалуд се трудила енглеска
сарага, сувише је млад за њу месје Фандорин.
Рената Клебер такође није седела скрштених руку: покушала је да новајлију прикључи јату
својих посилних, које је она немилосрдно слала те по шал, те по сунцобран, те по чашу воде.
Пет минута пошто је вечера почела, мадам Клебер је посветила Руса у све околности свога
деликатног стања, пожалила се на мигрену и замолила га да тркне по доктора Труфоа, који
данас из неког разлога касни. Али, дипломата је, чини се, одмах „прочитао“ с ким има посла
и учтиво је, уз жаљење, одговорио да он не познаје доктора. Предусретљиви први официр
Реније, најоданија дадиља трудне банкарове супруге, похитао је да изврши налог.
Први утисак који је Ераст Фандорин оставио био је: шкрт на речима, уздржан, учтив. За
20. Гошов укус чак сувише углађен. Уштиркан оковратник штрчи као да је од алабастра, на
свиленој кравати бисерна игла, у реверу (фуј, види ти њега) црвени каранфил. Гладак
раздељак, свака длака на свом месту, неговани нокти, танки, црни бркови као исцртани
угљем.
По брковима се о мушкарцу штошта може закључити. Гошови су као у моржа, висе на
угловима усана; то значи да је то човек солидан, свестан сопствених вредности, није
ветропир, не можеш га засенити лажним сјајем. Ако су уврнути нагоре, па још са
зашиљеним крајевима, то је женскарош и бонвиван. Срасли са залисцима – тај је
частољубив, машта да постане генерал, сенатор или банкар. Такви, пак, као у месје
Фандорина, долазе од романтичних представа о сопственој персони.
Шта би се још могло рећи о Русу? Француски говори пристојно. Карактеристичан детаљ –
помало замуцкује. Значку како није имао, тако је и даље нема. Највише интересовања
дипломата је показао за Јапанца, постављајући му свакаква досадна питања о Јапану, али
самурај је одговарао опрезно, као да очекује неку подвалу. Ствар је била у томе што
новајлија друштву није објаснио куда и зашто путује, само је рекао своје име и додао да је
Рус. Комесару је Русова радозналост била схватљива – живеће у Јапану. Гош је замислио
земљу у којој су сви без изузетка налик месје Аоноу, сви живе у минијатурним кућицама са
извијеним крововима и свако мало просипају себи црева. Хм, да, неће Русу бити баш лако.
После вечере, када је Фандорин сео у страну да попуши цигару, комесар се смести у
суседну фотељу и запали лулу. Пре тога се Гош већ био представио новоме познанику као
париски рентијер који из радозналости путује на Исток (смислио је такву причу). Сада је
повео разговор о послу, али изокола, опрезно. Окренуо је неколико пута златног кита на
свом реверу (оног из Ри де Гренел) и рекао, тобоже успут, тек да почне разговор:
– Лепа стварчица. Слажете се?
Рус испод ока погледа ревер и оћута.
– Чисто злато. Шик! – похвали Гош значку.
Поново ишчекујуће ћутање, али сасвим уљудно. Једноставно, чека човек шта ће даље бити.
Плаве очи пажљиво посматрају. Има дипломата леп тен, као бресква. Руменило као у
девојке. Али није мамин синчић, одмах се види.
Комесар одлучи да промени тактику.
– Много путујете?
Неодређено слегање раменима.
– Ви сте, чини ми се, из дипломатског кора?
Фандорин учтиво наклони главу, извуче из џепа дугачку цигару и одреза врх сребрним
ножићем.
– А јесте ли некад били у Француској?
Опет потврдно климање главом. Месје Рус и није неки саговорник, помисли Гош, али није
имао намеру да одустаје.
– Ја највише волим Париз у рано пролеће, у марту – сањалачки рече детектив. – Најлепше
годишње доба!
Он продорно погледа свог сабеседника преко пута и у себи се згрчи: Шта ће рећи?
Фандорин климну главом два пута. Знај сад да ли је једноставно примио к знању или је
сагласан. Већ помало изнервиран, Гош непријатељски скупи обрве.
– Дакле, вама се значка не допада?
Лула зашишта и угаси се.
21. Рус кратко уздахну, гурну руку у џеп прслука, с два прста извуче златног кита и коначно се
удостоји да отвори уста:
– Видим, господине, да вас интересује моја з-значка? Ево, изволите. Не носим је зато што
не желим да личим на пазикућу са плочицом на реверу, па била она и з-златна. То је под
један. Ви, месје Гош, не личите на рентијера, сувише шарате погледом. А и шта ће париском
рентијеру да стално вуче са собом службену фасциклу? То је под два. Пошто је вама позната
моја професија, мора бити да имате п-приступ бродским документима. Претпостављам да
сте детектив. То је под три. Сада под четири. Ако вам је потребно да нешто разјасните са
мном, не заобилазите около-наоколо, него питајте отворено.
Па, де сад, разговарај с таквим ако можеш.
Гош је био приморан да се извуче како зна и уме. Он поверљиво шапну исувише
проницљивом дипломати да је он обични бродски детектив који се брине о сигурности
путника – али дискретно и са свом могућном деликатношћу, како не би повредио осећања
отмене публике. Не зна се да ли му је Фандорин поверовао, али није га више ништа питао.
У сваком злу има мало добра. Сада је комесар добио ако не истомишљеника, оно барем
саговорника који се, уз то, одликује и задивљујућим даром опажања, а и изузетно је добро
упућен у криминологију.
Њих двојица су, потом, често седели заједно на палуби, с времена на време бацали погледе
на благо нагнуту обалу канала, пушили (Гош лулу, Рус цигару) и причали о разним
занимљивим темама. На пример, о најсавременијим методама идентификације и утврђивања
доказа злочина.
– Париска полиција заснива свој рад на последњој речи науке – похвалио се Гош. – У
префектури постоји специјална служба за идентификацију, коју води млади геније Алфонс
Бертијон. Он је разрадио читав систем за регистрацију криминалних елемената.
– Видео сам се да доктором Бертијоном током моје последње посете П-паризу –
неочекивано рече Фандорин. – Испричао ми је о свом антропометријском методу.
Бертијонажа је добро смишљена теорија, врло добро смишљена. Јесте ли п-почели да је
примењујете у пракси? Какви су резултати?
– Засад никакви – комесар слегну раменима. – Прво се бертијонажи морају подвргнути сви
рецидивисти, а за то су потребне године. Код Алфонса у одсеку је права лудница: доводе
затворенике у оковима, мере их са свих страна, као коње на вашару, исписују податке на
картице. Али, зато ће рад у полицији ускоро постати дивота једна. Рецимо, налазиш на месту
провалне крађе отисак леве руке. Мериш, идеш у картотеку. Аха, средњи прст дужине 89
милиметара, тражи у секцији бр. 3. А тамо регистровано седамнаест провалника са прстом
одговарајуће дужине. Даље – мачји кашаљ: провериш ко је од њих где био на дан крађе и
хватај оног који нема алиби.
– Значи, криминалци се деле на секције према д-дужини средњег прста? – с најживљим
интересо-вањем упита Рус.
Гош се надмено осмехну испод бркова:
– То је читав систем, млади мој пријатељу. Бертијон све људе дели на три групе према
дужини лобање. Свака од те три групе дели се на три подгрупе – према ширини лобање.
Дакле, подгрупа има укупно девет. Подгрупа се са своје стране дели на три секције – према
величини средњег прста леве руке. Секција је двадесет седам. Али, то још није све. У
секцији су три пакета, према величини десног уха. Колико добијамо пакета? Тачно,
осамдесет један. Даља класификација узима у обзир раст, дужину руку, висину у седећем
22. положају, величину стопала, дужину ноге од колена до зглоба. Укупно 19.683 категорије!
Криминалац подвргнут потпуној бертијонажи и уписан у нашу картотеку, никада неће моћи
да побегне од правде. А пре широко им поље: представе се приликом хапшења измишљеним
именом и не одговарају ни за шта што су раније направили.
– То је фантастично – замишљено рече дипломата. – Ипак, бертијонажа веома мало
помаже код разоткривања конкретног злочина, нарочито ако човек није раније хапшен.
Гош рашири руке:
– Хм, то је проблем који наука не може да реши. Док постоје криминалци, без нас,
професионалних њушкала, свеједно се неће моћи.
– Да ли сте имали прилику да чујете непгго о отисцима прстију? – упита Фандорин и
показа комесару уску али веома јаку шаку с негованим ноктима и брилијантским прстеном.
Гош са завишћу погледа прстен (годишња комесарова плата, никако мање) и осмехну се:
– Некакво циганско гатање са длана?
– Ни у ком случају. Још од старих времена познато је да је рељеф папиларних линија на
јагодицама прстију код сваког човека јединствен. У Кини радник-кули уговор о најму
оверава отиском палца умоченог у т-туш.
– Мм, кад би сваки убица био толико љубазан да специјално умаче прст у туш и оставља
отиске на месту злочина... – комесар се добродушно насмеја.
Али дипломата, чини се, није био расположен за шалу.
– Месје бродски детективе, само да знате, савремена наука је поуздано утврдила: отисак
остаје при додиру прста са сваком сувом чврстом површином. Ако криминалац макар иоле
додирне врата, оруђе убиства, прозорско стакло, он ће оставити траг уз помоћ к-кога је
могуће раскринкати га.
Гош је хтео да буде мало ироничан, да каже како је у Француској двадесет хиљада
криминалаца, да они имају двадесет хиљада прстију, очи можеш да изгубиш гледајући кроз
лупу, али се загрцну. Сетио се разбијене витрине у дворцу у Ри де Гренел. На разбијеном
стаклу је остало мноштво отисака прстију, али ником на памет није пало да их копира –
комадиће стакла бацили су у смеће.
Види ти до чега је прогрес дошао! Јер, шта се испоставило? Сви злочини се изводе рукама,
је л’ тако? А руке, значи, умеју да поткажу ништа горе од плаћених доушника! Кад би од свих
бандита и лопурди узели отиске прстију, они се не би усудили да се својим прљавим шапама
прихвате било каквог злочиначког посла! Ту је и криминалу крај.
Од такве перспективе просто му се завртело у глави.
23. Реџиналд Милфорд-Стоукс
2. април 1878. године
18 часова и 34 ½ минута по Гриничу
Мила моја Емили,
Данас смо упловили у Суецки канал. У јучерашњем писму подробно сам Вам описао
историју и топографију Порт Саида, а сада не могу да одолим да Вам не наведем неке
занимљиве и поучне податке о Великом каналу, најграндиознијој творевини људских руку,
која ће следеће године прославити своју десетогодишњицу. Да ли Вам је познато, обожавана
моја жено, да је овај канал овде четврти по реду, а да је први био просечен још у XIV веку
пре Христовог рођења, за време владавине фараона Рамзеса? Када је Египат почео да
пропада, пустињски ветрови су то корито замели песком. За време персијског цара Дарија,
500 година пре Христа, робови су ископали нов канал, који је 120 000 људи коштао живота.
Херодот пише да је пловидба каналом трајала четири дана, да су две триреме могле
слободно да се мимоиђу не додирнувши се веслима. Неколико бродова из разбијене
Клеопатрине флоте овим путем се скрило у Црвено море и тако спасло страшног
Октавијановог гнева.
После распада Римске империје, време и песак су Атлантски од Индијског океана поново
одвојили пешчаним зидом од сто миља, али било је довољно да се на овој неплодној земљи
формира јака држава следбеника пророка Мухамеда, и људи су поново узели у руке мотике и
пијуке. Пловим дуж те мртве, слане земље и бескрајних пешчаних дина, неуморно се дивећи
тупоглавој одважности и мрављој педантности људског рода у вечној борби са свемогућим
Хроносом, борби осуђеној на неминован пораз. Двеста година су арапским каналом пловили
бродови натоварени житом, а затим је земља са свог чела обрисала јадну борицу, и пустиња
је утонула у хиљадугодишњи сан.
Отац новог Суеца постао је, нажалост, не Британац него Француз, Лесепс, представник
нације према којој се ја, драга Емили, односим с најдубљим и сасвим оправданим презиром.
Тај препредени дипломата је наговорио египатског намесника да изда ферман за стварање
„Универзалне компаније Суецког морског канала“. Компанија је добила право 99-годишње
концесије будуће водене магистрале, а египатској влади је припало свега 15% чистог
прихода! И још се ти одвратни Французи усуђују да нас, Британце, називају пљачкашима
заосталих народа! Напослетку, ми своје привилегије освајамо мачем, а не закључујемо
прљаве послове са похлепним домородачким подмитљивцима.
Свакога дана је радницима који су пробијали Велики канал 1600 камила доносило воду за
пиће, али несрећници су свеједно умирали хиљадама, од жеђи, жеге и заразних болести. Наш
Левијатан. плови преко мртвих тела, ја видим како испод песка голе лобање с рупама
уместо очију кезе своје жуте зубе. Било је потребно десет година и петнаест милиона фунти
стерлинга да се заврши ова грандиозна грађевина. Зато сада брод од Енглеске до Индије
плови скоро два пута краће него раније. За неких 25 дана стижеш у Бомбај. Невероватно! И
каква снага! Дубина канала прелази 100 стопа, тако да чак и наш дивовски ковчег плови без
страха, не ризикујући да се насуче.
24. Данас ме је за ручком ухватио незадржив смех, загрцнуо сам се корицом хлеба, закашљао
се и никако нисам могао да се смирим. Јадни празноглавац Реније (писао сам Вам о њему,
то је први официр на Левијатану) с лажним саосећањем ме је упитао шта је разлог мог
весеља, а ја сам се још јаче, грохотом смејао. Нисам могао да му кажем која је мисао
изазвала такав смех: Градитељи канала су Французи, а плодове убирамо ми, Енглези. Пре
три године влада Њеног величанства је од египатског кедива откупила контролни пакет
акција, и сада смо у Суецу газде ми, Британци. Узгред, акција Канала која је некада
продавана за 15 фунти, сада вреди 3000! Шта велите? Па, како да се не насмејеш?
Уосталом, ја сам Вас сигурно уморио овим досадним детаљима. Не замерите, моја драга
Емили, немам друге забаве осим писања дугих писама. Када шкрипим пером по
пергаментном папиру, мени се чини да сте Ви ту, поред мене, и да с Вама водим лагани
разговор. Знате, од жарке климе почео сам да се осећам много боље. Сада се више не сећам
ноћних кошмарних снова. Ипак, они нису нестали – ујутро, кад се пробудим, јастучница ми
је мокра од суза, понекад и изгрижена зубима.
Но, то су ситнице. Сваки нови дан, свака миља пута приближавају ме новом животу. Тамо,
под нежним екваторским сунцем, ова страшна раздвојеност која ми потреса душу, коначно
ће се завршити. О, само да буде што пре! Једва чекам да поново видим Ваш сјајни, нежни
поглед, драга моја пријатељице.
Чиме још да Вас разонодим? Па, ево, макар описом нашегЛевијатана – тема је више него
вредна пажње. У претходним писмима исувише сам писао о својим осећањима и сновима, а
још Вам нисам у свим бојама осликао овај тријумф британске инжењерске мисли.
Левијатан је највећи путнички брод у читавој светској историји, изузев колосалног Грејт
Истерна, који, ево, већ двадесет година пресеца воде Атлантика. Жил Верн, који је описао
Грејт Истерн у књизи Пловећи град, није видео нашег Левијатана; да јесте, он би старог „Г.
И.“ назвао „пловећим селом“. Док он још увек полаже телеграфске каблове по океанском
дну, Левијатан може да превезе хиљаду људи и још 10 000 тона терета приде. Дужина овог
монструма који бљује ватру прелази 600 стопа, ширина достиже 80. Да ли Вам је, драга
Емили, познато како се гради брод? Прво се простире на плац, то јест, у посебној згради се,
директно, на глатко углачаном поду исцртава брод у природној величини. Цртеж
Левијатана био је таквих димензија да су морали да изграде шатру величине Бакингемске
палате!
Ово чудо од брода има две парне машине, два огромна точка са стране и још један
гигантски вијак на крми. Шест катарки, које се дижу до неба, опремљене су комплетном
опремом за једрење; уз добар ветар, и кад машине раде пуном снагом, брод развија брзину од
16 чворова! На пароброду су коришћена сва најновија достигнућа бродоградње. То су: дупли
метални труп, који ће сачувати брод чак и при удару у стену; специјалне бочне кобилице,
које ублажавају љуљање; комплетно електрично осветљење; водоотпорне преграде; огромни
хладњаци за искоришћену пару... Ма, не може се све ни набројати. Читаво искуство
вишевековног рада стваралачког и непресушног људског ума сабрало се на овом гордом
броду што неустрашиво сече морске таласе. Јуче сам, по свом старом обичају, насумице
отворио Свето писмо и био сам потресен – у очи су ми пали редови о Левијатану, грозном
морском чудовишту из Књиге о Јову. Устрептао сам, поново схвативши да се тамо уопште не
говори о морском змају, како су сматрали наши стари, нити о огромном киту, како тврде
данашњи рационалисти – не; у Библији је очито реч управо о овом Левијатану који се
25. прихватио да ме из мрака и ужаса допреми на светлост и срећу. Просудите сами: Чини, те
ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи. За собом оставља свијетлу стазу, рекао
би да је бездана осиједјела. Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би
створено било да се ничега не боји. Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем2.
Парни лонац, море се мути као у ступи – то море муте бродска витла, свијетла стаза – траг
иза крме. Па, то је очигледно!
Обузео ме је страх, драга Емили. У тим редовима садржано је неко претеће упозорење –
или лично мени, или путницима Левијатана, или читавом човечанству. Па, гордост је, са
становишта Библије, нешто лоше, зар не? И ако Човек, с његовим техничким играчкама,
„што је год високо презире“, није ли то бременито некаквим катастрофалним последицама?
Нисмо ли се ми исувише узохолили својим живим умом и спретним рукама? Куда нас све
носи цар гордости? Шта нас чека у будућности?
И отворих молитвеник, да се помолим – први пут после дуго времена. Одједном прочитах:
„Они мисле да ће куће њихове трајати довијека, и станови њихови од кољена на кољено;
именима својим зову земље.“
Али када сам, обузет мистичним осећањима, дрхтавом руком отворио Књигу по трећи пут,
мој узбуђени поглед запео је за досадно место из Бројева где се с књиговодственом тачношћу
набрајају приношења жртава потомака Израиљевих. И умирио сам се, позвонио сребрним
звонцем и наредио стјуарду да ми донесе топлу чоколаду. Комфор који царује у овом делу
брода одређеном за отмену публику, задивљује машту. У том погледу Левијатан уистину
нема себи равног. Пала су у заборав времена када су се путници за Индију или Кину тискали
у тесним, мрачним собичцима, један другом на глави. Ви, драга женице, знате како је у мени
дубоко развијена клаустрофобија, али на Левијатану ја се осећам као на пространом кеју
Темзе. Овде постоји све потребно за борбу са досадом: и дворана за плес, и музички салон за
концерте класичне музике, и прилично добра библиотека. Кабина прве класе по својој
опремљености не заостаје за собом у најбољем лондонском хотелу. Таквих кабина је на
броду сто. Осим тога има 250 кабина друге класе са 600 места (нисам тамо улазио – не
подносим убогост); кажу да постоје још и пространа бродска спремишта. Само персонала је,
не рачунајући морнаре и официре, на Левијатану више од 200 људи – стјуарди, кувари,
лакеји, музичари, собарице. Замислите, ниједном нисам зажалио што нисам са собом повео
Џеремија. Нерадник, стално је гурао нос у туђа посла, а овде тачно у једанаест долази
собарица, сређује кабину и извршава све моје налоге. То је удобно и разумно. По жељи
можете позвонити лакеју да вам помогне при одевању, али то сматрам сувишним, облачим
се и свлачим сам. У мом одсуству послузи је строго забрањено да улази у кабину, а ја, кад
излазим, на врата ипак прилепим влас косе. Бојим се шпијуна. Верујте ми, драга Емили, ово
није брод него прави град, свакакав олош се овуда мува.
Податке о пароброду добио сам углавном од заповедника палубе Ренијеа, великог
заљубљеника у свој брод. Узгред, он је један несимпатичан човек и у мени изазива велику
сумњу. Из све снаге се труди да изгледа као џентлмен, али мене није лако преварити – ја
ниско порекло одмах намиришем. Желећи да остави пријатан утисак, тај ме је субјект позвао
у своју кабину. Свратио сам, не толико из радозналости колико из жеље да проценим степен
опасности коју може представљати овај господин ниског порекла (о његовој спољашњости
види моје писмо од 20. марта). Кабина му је намештена оскудно, што још више пада у очи
због претензија на отмен тон, лишен укуса (кинеске вазе, индијске кадионице, баналан
морски пејзаж на зиду, и сл.). На столу, међу мапама и навигационим инструментима велика
26. фотографија, портрет жене у црном. Натпис на француском „Седам стопа испод кобилице,
мили мој! Франсоаз Б.“ Упитао сам да ли му је то жена. Испоставило се да је мати.
Дирљиво, али не отклања сумњу. Имам намеру да, као и до сада, сам мерим курс на свака
три сата, мада због тога морам ноћу два пута да устајем. Наравно, док пловимо Суецким
каналом, то је, чини се, сувишно, али ја не желим да изгубим вештину рада са секстантом.
Времена имам више него довољно и моја доколица је, осим писањем писама, испуњена
посматрањем вашара таштине који ме окружује са свих страна. У овој галерији људских
типова сретну се и веома занимљиви примерци. О другима сам Вам већ писао, а јуче се у
нашем салону појавило ново лице. Замислите само, он је Рус. Име – Ераст Фандорин. Емили,
Ви знате како се ја односим према Русији, тој наказној израслини која прекрива пола
Европе и трећину Азије. Русија настоји да своју религију, која је пародија хришћанства, и
своје варварске обичаје прошири на читав свет; Албион је једина препрека на путу тих нових
Хуна. Да влада Њеног величанства није заузела одлучну позицију у овој источној кризи, цар
Александар би својим медвеђим шапама зграбио и Балкан, и...
Уосталом, о томе сам Вам већ писао и не желим да се понављам. Уз то, размишљања о
политици лоше делују на моје живце. Сада је четири минута до осам. Као што сам Вам већ
рекао, Левијатан до Адена живи по британском времену и зато је у осам овде већ ноћ. Идем
да измерим дужину и ширину, затим ћу да вечерам и наставићу писмо.
Десет часова и шеснаест минута
Видим да нисам завршио о господину Фандорину. Он се мени, сад схватам, допада, без
обзира на његову националност. Фини манири, ћутљив, уме да слуша. Мора бити да припада
оном сталежу који се у Русији назива италијанском речју intelligenzia, а што, рекло би се,
подразумева образовану европску класу. Сложићете се, драга Емили, да друштво у ком се
европска класа издваја у посебан друштвени сталеж, и при том се назива страном речју,
тешко да може припадати категорији цивилизованих. Могу да замислим каква провалија
раздваја човеколиког мистера Фандорина од некаквог брадатог kossack или muzhik, који у тој
татарско-византијској империји чине 90% становништва. С друге стране, оваква дистанца
мора необично узвисити и оплеменити човека образованог и мислећег. О томе треба још
поразмислити.
Мени се свидело како је мистер Фандорин елегантно (узгред, он је дипломата, тиме се
много тога објашњава) ућуткао несносног сељачину Гоша, који тврди да је рентијер мада се
голим оком види: тај тип се бави некаквим прљавим пословима. Нећу се изненадити ако на
Исток путује да купи опијум и егзотичне играчице за париске борделе. [Последња реченица
је прецртана.] Знам, драга Емили, да сте Ви права леди и нећете покушавати да прочитате
прецртано. Мало сам се занео и написао нешто недостојно Ваших чедних очију.
Дакле, о вечерашњем догађају. Француски буржуј, који се у последње време одважио и
постао нешто сувише брбљив, стао је са самозадовољним изгледом да распреда о
предностима старости у односу на младост. „Ево, ја сам најстарији од присутних – рекао је с
висине, као да је главом Сократ. – Сед сам, подбуо, ружњикав, ал’ не мислите, даме и
господо, да би се татица Гош мењао с вама. Кад видим разметљиву младост која се пред
старошћу хвали својом лепотом и снагом, својим здрављем, ја јој ни најмање не завидим. Та,
мислим се, није то ништа, некад сам и ја био такав. А ти, душице, ко зна да ли ћеш дочекати
моје шездесет и две. Ја сам два пута срећнији него ти са твојих тридесет година, зато што
