2. • Подржати испољавање беса уместо
уздржавања, јер је бес примарна емоција,
присутна од најранијег узраста, имају га сви
људи и најчешће указује на незадовољену
потребу. Захтев за уздржавањем још више
удаљава адолесцента од одраслог који ради
са њим. Пожељно је учити адолесцента да
бес испољи на друштвено прихватљив начин
(на пр. кроз причу, уз активно слушање и
парафразирање наставника или кроз неку
моторичку активност, и сл.).
3. • Aко адолесцент само ћути – наставник
ће причати, постављати питања;
(структуиран упитник може бити
користан)
4. • Aко адолесцент крене у провокације
(да ли мора да нешто ради, може ли
да иде, провокативни изрази, и сл.) ,
које имају за циљ да сваки контакт
постане немогућ и да се практичар
увуче у конфликт родитељ-дете,
практичар ће говорити о томе (о
конфликту), уместо да говори из
улоге родитеља.
5. • Aко адолесцент креће у
конфронтације (супротстављање)–
практичар мора бити вешт да освести
и да говори о тешкоћама, а да при
томе не изазове ни бесно
супротстављање, нити површно
саглашавање са наставником.
6. • Aко адолесцент креће у
конфронтације (супротстављање)–
практичар мора бити вешт да освести
и да говори о тешкоћама, а да при
томе не изазове ни бесно
супротстављање, нити површно
саглашавање са наставником.
