2. Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang
von Goethe; Франкфурт на Мајни, 28.
август 1749 — Вајмар, 22. март 1832) је
бионемачки писац, политичар, песник, научник и
филозоф, а током 10 година и председник
области Вајмар. Гете је био једна од
најзначајнијих личности немачке књижевности и
европског неокласицизма
и романтизма крајем 18. и почетком 19. века
Аутор„Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој
утицај широм Европе, а током наредног века
његова дела била су инспирација за многе
музичке и драмске комаде.
3. Живот
Гете је рођен у Франкфурту на Мајни у Немачкој.
Његов отац био је важна и поштована личност, и
лично је надгледао образовање свог сина у
почетку. Гете је студирао право на универзитету
у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету
у Штрасбургу, уз права похађа
и ботанику, хемиј, анатомију итд. У Штрасбургу
упознаје Хердера, који се већ прославио
критичким списима. Под његовим утицајем, Гете
почиње да се интересује за поезију народног
предања и за немачку националну прошлост.
Убрзо се уклапа у покретШтурм унд дранг.
4. Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и
књижевни часопис „Гец фон Берлихинген“. Одлази 1772.
године, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља
Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о
самоубиству његовог позинаника Јерузалема, и догађај када
му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је
женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман
„Јади младог Вертера“ издаје 1774. године, и он му доноси
светску славу. Завршава „Геца“. Исте године се вери
са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази
заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од
Сакс-Вајмара, отишао је 1775. у Вајмар где је обављао низ
политичких послова. На послетку је постао војводин главни
саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар
постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту
фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788.
путовао је Италијом и управљао војводским позориштем
Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове
„Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату
против Француске. У наредном периоду склопио пријатељство
са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. Оженио се
Кристијаном Вулпиус 1806. Од1794. посветио се искључиво
писању, и након низа непревазиђених дела, преминуо је
у Вајмару 1832.
5. Штрум Унд Дранг
Штурм унд дранг (нем. Sturm und Drang - олуја и нагон) је уметнички
покрет настао седамдесетих и осамдесетих година 18.
века у немачкој књижевности и музици. Одликују га изражени
култови: личности, субјективних осећања и природе.
Sturm und Drang био је заснован на идејама
француског рационализма, али садржао је и противљење строгим
шаблонима и догмама естетике рационализма. Инспирација за
уметнике било је учење Жан Жак Русоа који се залагао за
признавање осећања и емоција у свету где је преовладала
филозофија науке. Русо је славио првобитно стање човека,
идеализовао је село, и певао химне природи. Интелектуалци из
времена штурмундранга називани су дивљим или бурним генијима.
Најчешће су се окупљали у кружоке. Тежили су оригиналности,
необузданим осећањима и индивидуалзму до крајности.
Најпознатији присталица штурмундранга био је Јохан Волфганг фон
Гете, иако је касније са Фридрихом Шилером прекинуо везе са овим
покретом и засновао такозвани Вајмарски класицизам.
6. Рад
Његово најзначајније дело написано пре одласка у Вајмар била је трагедија
„Гец фон Берлихинген“ (Götz von Berlichingen, (1773), која је уједно била и
прво дело које га је прославило. Затим је уследио роман „Јади младог
Вертера које му је донело енормно велику популарност.
У периоду док се дружио са Фридрихом Шилером довршио је „Године
учења Вилхема Мајстера“ и прелепу песму „Херман и Доротеа“ (у овом епу,
поводом револуције, против које је био, слави породицу, свакодневни рад и
мир), као и „Римске елегије“. У периоду Од Шилерове до своје смрти,
написао је „Фауста“, „Избор по сродности“, своју псеудо-аутобиографију
„Из мог живота:чињенице и фикција“, описао је путовање по Италији,
објавио је доста научних радова и серију расправа о немачкој уметности
Његова дела имала су огроман утицај на књижевност и уметност чим су се
појавила.
Као допуна раду у књижевности, Гете је дао значајан допринос научном
раду. У биологији, дао је теорију услова за метаморфозу биљака, по којој
све биљке настају од листова. Такође је познат по свом открићу средишње
виличне кости код људи.
7.
Гете је сматрао своју теорију боја, својим најзначајнијим доприносом науци
и уопште својим најзначајнијим делом. Он је тврдио да боје нису само
феномен на физичком нивоу већ да боје зависе од светла и начина на које
оно пада на предмете, односно да су оне ствар индивидуалне перцепције.
Био је изузетно поносан на свој рад и једном приликом је рекао: „То што сам
ја једина особа у овом веку која има прави увид у науку боја, је зато што сам
ја поносан на то и то је оно што ми даје осећај да сам многе надмашио“.
У разговорима са Екерманом, Гете потврђује да није
волео Просветитељство јер је био више човек срца него разума.
Романтичари су му страни, јер је у основи био реалиста. Од свих својих
савременика највише цени Бајрона управо зато што му се чинило да Бајрон
више припада класици него романтици. Највише цени класичну поезију и
уметност - у романтизму види нешто нездраво, неорганско.
Гетеов духовни развој се најбоље огледа у лирици. Од побожних песама
испирисаних Клопштоком, преко анакреотских
песама инспирисаних Виландом до Хердеровог утицаја када извор
песничког заноса постаје природа, у којој Гете види оличење стваралачке
склободе и елементарне снаге („Добродошлица и растанак“).
8.
Гете је постао спинозиста: бог је у природи, у природи постоје два
елемента - сила и материја, а сила је бог; зато треба волети сву
природну силу. Касније се ово филозофско схватање нијансира, и
Гете као песнички мотив узима грчке богове као персонификацију
природних сила, и буни се против њих („Прометеј“). Ова поезија је
уједно патетична, пуна борбе и заноса.
У то време Гетеа заокупља идеја великих
људи: Цезара, Фауста, Прометеја, Мухамеда - симбол генија који
води човечанство. У овој фази (Штурм унд дранг) јављају се
слободни ритмови, стихови сваки другом броју слогова, да би се
скоро могли писати у прози.
У Вајмару престаје бунтовништво и јавља се смирени Гете, песник
хармоније који у природи види материнску силу човечансва.
Природа више није језовита, пуна непријатељских, демонских сила,
него је проткана хармонијом и редом, а божанске силе су
наклоњене човеку („Путникова ноћна песма“, „Певање духова над
водама“).
9. Што више Гетеова поезија постаје мисаона, то се
више креће око идеје хуманитета („Божанско“).
Чежња за југом, за Италијом, огледа се у делу
„Мињон“. После Италије његова поезија постаје
чулна колико и мисаона. Гете је још од покрета
Штурм унд дранг писао баладе, а усавршио се у
такмичењу са Шилером. Док Шилер редовно
полази од етичке идеје, Гете је слободнији у
концепцији. За Шилера (кантовац) балада је
замисао задраму, док се код Гетеа (спинозиста)
пре осећа деловање природних сила, које су јаче
од човека и разум не може да их објасни и
дефинише.
10. Романи
Јади младог Вертера[уреди]
Дубока лична исповест. Једноставна фабула, а лепота појединих сцена произлази из њихове
веште композиције. Гете их складно уноси у ток развоја Вертерове љубави, преплиће са
оним што се збива у његовој души. Душевна расположења органски израстају из природе. То
није само љубавни роман - писма (по узору на Ричардсона) су уједно и јунакове исовести о
доживљавању живота уопште, о заносима и тескобама његовог психичког света. Живот о
којем Вертер машта је у оштрој супротности са стварношћу која га окружује. Осећа се
огорчење због назадних конвенција друштва које коче слободан развитак јединке и људске
душе.
Године учења Вилхема Мајстера[уреди]
(1796)
Вилхелм Мајстер као јунак је посебна варијација Вертера, али овај роман је уједно и
остварење једног естетског програма. Гете пише веома концизно, са великим богатством
израза, али интензивно непосредно приповедање се све више оптерећује дидактиком: сав
занос за позориште је само заблуда.
Избор према сличности[уреди]
У овом роману захтева одрицање од свега што је чулно, па чак и грех почињен једино у
мислима доводи до катастрофе. Роман је експеримент, психо-хемијски покушај.
Путовања Вилхема Мајстера[уреди]
(1821)
Написао је четврт века после првог дела. Поднаслов овог романа гласи Они који се одричу.
Главни део романа посвећен је утопији васпитања која је оцртана као Педагошка провинција.
Иако говори о дисциплини и синтези, роман је крајње слободан по композицији: лабаво
нанизани делови, новеле и приповетке већ објављиване или намењене за друге збирке,
максиме и рефлексије, понека песма.
11.
Драме[уреди]
Написао је преко сто драма.
Гец од Берлихингена (1773) - прва немачка драма са националним мотивом, оригинална по
форми, пуна животне етике и историјске реалности.
Ифигенија на Тауриди
Егмонт (1788)
Торквато Тасо (1789)
Фауст, први део (1808)
Фауст, други део (1832)
Песме
Прометеј 1
Краљ вилењака
Римске елегије (1795)
Рајнеке Фукс (Reineke Fuchs)
Године учења чаробњаштва
Херман и Доротеја (1797)
Научна дела
Метаморфоза биљака (1790)
Теорија боја (1810)
Путовање Италијом
Посмртна посла
Гетеови разговори
