1. Велеград у поезији Георга
Хајма
Соња Веселиновић
Одсек за компаративну књижевност
Филозофски факултет у Новом Саду

2. ГЕОРГ ХАЈМ (1887, Hirschberg, Schlesien-1912, Berlin)
 Потиче из грађанске породице, син државног,
касније и војног тужиоца Хермана Хајма. Одрастао
у строгој, религиозној атмосфери.
 1899. почиње да пише поезију, од 1906. заједно
са пријатељем Ернстом Балкеом издаје школски
часопис “Kreißende Sonnen”, у којем објављује
прве песме.
 1907. излази драма “Die Athener Ausfahrt”; у
раној поезији и прози Хајм се ослања на
неоромантичаре.
1907-1910. студира право у Вирцбургу, Берлину
и Јени. Постаје члан “Новог клуба” Курта Хилера и
Јакоба ван Ходиса, “удружења студената и младих
уметника који су се заклели да више неће гледати
упразно бласфемије свога времена и да ће
отворено обзнанити своје гађење према свему
ситнотрговачком у уметничким и научним
подухватима и своје дивљење према
индивидуализму” (Loewenson).

3. “Мој Боже – још увек се гушим, са својим неискоришћеним
ентузијазмом, у овом баналном времену...”
Георг Хајм
 Објављује песме и прозне скице у водећим
експресионистичким часописима. 1911. године
штампана му је збирка Вечни дан. Прво значајно
дело експресионистичке поезије.
1912. постхумно објављена збирка Umbra vitae, а
1913. појављује се збирка новела Der Dieb (Лопов).
 Након 1914. Хајмова лирика има запажену
рецепцију код каснијих експресиониста и песника
Нове објективности (Neue Sachlichkeit): Јоханес Р.
Бехер, Бертолт Брехт.
 Мит о Хајму
 Thomas Brasch, Lieber Georg (1980).

4. Хајмове инспирације
o Поштовалац дела Фридриха Ничеа, Фридриха Хелдерлина, Д. С.
Мерешковског, Хајриха фон Клајста, Штефана Георгеа, али и Франсоа
Вијона, Шарла Бодлера, Артура Рембоа.
o Рецепција мотива смрти и града Бодлера и Рембоа (специфична
контекстуализација; артифицијелно наспрам натуралистичког – град
мртвих).
o Главне експресионистичке теме одражене у Хајмовом делу:
o доживљај велеграда
o расцеп “ја”
o крај света / крај грађанског друштва
o предосећај и искуство рата
o смрт бога
o идеални пејзаж

5. Од града до велеграда
• убрзани технолошки и индустријски развој у градовима,
прилив становништва из села
• недостатак простора за становање радника, врло лоши
услови живота
• уништавање природе и загађење
• Берлин: 1871. имао 827000 становника, а 1905. преко 2
милиона људи

6. Примери песама о
велеграду
Циклус песама “Берлин”
“Град”
“Бог града”
“Предграђе”
“Демони градова”
“Umbra vitae”
“Град муке”
“Проклетство градова”
“Градови магле”
•Строга форма
•Раднички, сиромашни
квартови
•Гротескне, апокалиптичне
слике

7. БЕРЛИН У ИСТОИМЕНИМ ПЕСМАМА
Доживљај преосетљивих чула:
гужва, хаос, дим, бука, ватра.
Фабричке и бродске сирене,
писак воза – особена урбана
музичка композиција.
Дим, бука, машине, саобраћај
као да прождиру човека.
Велеград убија индивидуалност и
своди човека на масу, на
анонимност.
Чести контраст бучног дана и
мирне, умртвљене ноћи.
По ободу града закржљала
природа, али и мртваци, улази у
подземље, ватра, претње
катастрофе.
Лирски субјект као посматрач.
...Отвара се. Трачница закрешти
Под кочницом. Тиска се светина,
На њој креда и жута глина.
Одједном туце у вагон се склешти.
Воз излази пунога стомака... (Берлин VI)
...Црно штрчи гробље за сироте.
Мртваци вире ка јарком сутону
Из рупа: вино жешће сорте... (Берлин VIII)

8. Бог града (1910)
На блоку кућа раширен седи он.
Црно му ветри бдију око чела.
Са бесом гледа где у сутон
И последње куће заблуде у села.
Тад Балу црвени трбух бљешти,
Око њега вељи градови клече.
(... ) Кô корибантски плес, музика
Милиона бруји кроз цео град.
Дим оџака, облаци фабрика,
Диже се к њему, тамјана смрад.
(...) Он пружа месарску руку у тами.
Затресе је: јури ватре море
Улицом једном. Огањ се помами
И прождере њу пре пусте зоре.
 персонификација
 екстаза
 хипербола
 гротеска
 црвена боја (сутон, крв, ватра)
 первертирани хришћански
симболи
 деструктивност и материјализам
града

9. Предграђе (1910)
У неком кварту пуном кала –
Силни се месец кроз паре пробија
И тонућ на нижем небу свија,
Једна огромна лобања бела –
Ту седе они, јер је вечер врела,
Испред шпиља црног доњег света
У одећи што од прашине цвета,
Показујућ надувена тела.
Овде безуба губица зјапи,
Партљак црни руку се диже.
Неки лудак празне песме ниже,
А лобања старца за лепром зјапи...

10. Umbra vitae (1911)
На улицама људи очи дижу
И мотре грдна небеска знамења,
Комете пламне што претећи гмижу
Око зупчастих кула од камења.
(...) Самоубице ноћу гомилама
иду и траже живот изгубљени,
Прашину чистећ рукама-метлама,
На четир стране света повијени.
(...) А мора стају. И у мртвој води
Лађе трунећи висе, растурене,
И ниједном се струјом сад не броди,
И све су двери неба затворене.
(...) Сенки је много. Мутне су, скривене.
И снови се уз нема врата вију.
Ко се, притиснут сјајем јутра, прене,
Мора да отрже тежак сан са очију.
Илустрација Ернста Лудвига Кирхнера за издање
Umbra vitae из 1924.

11. Сенка живота
Халејева комета 1910.
Страх од катаклизме
Неостварива веза са космосом
Општа немоћ
Случајно, бесмислено
умирање
Дехуманизација, човек-
машина, човек-лутка
Апокалипса се преноси на
природу
Отуђене животиње
Људски живот као тренутак
Сан?

12. Човек и велеград код Хајма
•Дистанцирани посматрач
– лирски субјект
•Критика града + други
карактеристични
експресионистички
мотиви
•Алијенација
•Организам града
•Распарчавање човека и
његове индивидуалности
•Простор апокалипсе
•Безосећајност,
отпуљеност
•Колективна анонимност
•Заједнички простор
“живих”, сенки и мртвих
•Одбацивање града као
животног простора
Jakob Steinhardt, Die Stadt
Ludwig Meidner, Ich und die Stadt