закључивање по аналогији

1. Закључивање по аналогији
Један од најчешћих облика закључивања у свакодневном животу, који се и у науци често
примењује и даје плодне резултате.
Аналогија значи “сличност”
Извести један закључак по аналогији значи закључити на основу тога што су нека два предмета
(или врсте предмета) слична у неким особинама да морају бити слична и у некој другој особини.
Пример: Дете које је оса ујела боји се и бубамаре и лептира и свих инсеката. Оно јасно увиђа
сличност свих ових животињица које лете, и на основу тога, по аналогији, закључује да су оне
вероватно сличне и у томе што уједају.
Аналогијски закључак је најчешће проблематичне вредности, јер је сличност двају предмета није
довољна основа за егзактно закључивање
Може да наговести изванредно плодне хипотезе, као што је то често случај са проналасцима.
Пример: Аналогијом се дошло до закључка да пара која потискује поклопац лонца може
исто тако у већим количинама да покреће точак једне парне машине.
Ипак, оно нас сувише често води мањим или већим заблудама
Примери: Филозоф Томас Рид је тврдио да, с обзиром на сличност планета у многим одликама
(обртање око Сунца и око осе, кретање у истој равни и истом правцу, добијање светлости од
Сунца итд.) не би било неразумно мислити да све планете Сунчевог система, као и наша Земља,
могу бити настањене разним врстама живих бића.
Детаљнија испитивања су, међутим, показала да је овај закључак ипак неоснован.
Разна ненаучна објашњења природе, типична, на пример, за период сколастике, препуна су
аналогија, често бесмислених. У XVII веку Франческо Сичи нападајући Галилеја тврдио да из
чињенице да глава има седам прозора (две ноздрве, два ока, два ува и уста) затим, „из многих
других сличних природних појава – као на пример седам метала – које би било досадно набрајати,
морамо да закључимо да је број планета нужно седам“ (у планете је урачунавао и Месец).
Међутим баш аналошка закључивања су припремила темељ на коме је могло да се изгради научно
сазнање.
Кад не располажемо никаквим другим знањима о једном предмету, закључивање по аналогији је
једино што нам остаје на располагању.
Наравно, практичко проверавање омогућава да извршимо раздвајање ваљаних закључака по
аналогији од оних који су погрешни или апсурдни.
Правила закључивања по аналогији
У односу на индукцију и дедукцију, мало проучавано у логици
Ипак, искуство нам и овде намеће извесна правила, мада она нису тако прецизно формулисана.

2. Кад је реч о сличности два предмета (групе предмета) треба узимати у обзир не само својства која
су им заједничка („позитивна аналогија"), већ и она по којима се разликују („негативна
аналогија").
1. Закључак по аналогији има утолико већу сазнајну вредност уколико је већа позитивна, а
мања негативна аналогија.
Пример: Кад је реч о могућности живота на Марсу треба узети у обзир не само заједничке особине
већ и крупне разлике (на пример, ниска температура и веома ретка атмосфера).
Неопходно је правити разлику између:
познате позитивне аналогије (тј. заједничких својстава која смо до једног одређеног момента
успели да утврдимо)
тоталне позитивне аналогије (тј. целокупности претпостављенихзаједничких својстава, која
поред познатих обухвата и још неоткривена заједничка својства, чије би се постојање могло
претпоставити)
Такође треба правити разлику и између:
познате негативне аналогије
тоталне негативне аналогије
Пример: У време кад је Томас Рид направио своју претпоставку о животу на другим планетама,
оне су биле још релативно слабо истражене, што је јако смањило вредност његовог закључка.
2. Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији биће, према томе, утолико већа
уколико смо потпуније истражили предмете које доводимо у везу.
Важан је квалитет својства које познајемо: познавање мањег броја значајних својстава представља
бољу основу за аналошко закључивање него познавање већег броја безначајних, акциденталних
својстава.
3. Вероватноћа аналошког закључивања је утолико већа, уколико су заједничка својства
значајнија, а различита незначајнија.
Пример: Грешка коју је Сичи направио у горњем примеру, састоји се очевидно у томе што број
седам није никаква битна карактеристика предмета које он доводи у везу (планета, метала,
отвора на глави итд.).
Према томе, овде би аналогија била потпуно случајна, чак и када би постојала (уствари,
нема само седам метала).
Нарочито је важно да између познатих заједничких својстава предмета А и Б и својстава која се по
аналогији приписују предмету В, постоји извесна стална и нужна веза условљавања.
4. Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији утолико је већа уколико постоји већа
извесност да својства која су код оба предмета заједничка собом нужно повлаче и оно
својство које се у закључку по аналогији предмету (В) приписује.
Пример: Само из чињенице да Марс има атмосферу не можемо још закључити да на њему има
живих бића, јер, мада је постојање ваздуха један од нужних услова живота, то није и довољан
услов. Међутим, ако обрнемо ствар, лако увиђамо да из чињенице постојања живота нужно

3. следује постојање атмосфере. Кад бисмо сазнали да на Марсу има живихбића (а не бисмо знали
ништа друго) могли бисмо одмах по аналогији да дођемо до веома веродостојних података о низу
Марсових особина.
5. Предмети (А и Б) треба да припадају истом роду предмета, а предмет (А) од кога се полази
треба да буде типичан представник свога рода.
Примери:
Ако, када слушамо музику на радију, а не знамо од кога је аутора, покушамо да погодимо ком
правцу и стилу аутор припада, ми ћемо се послужити упоређивањем музике коју слушамо са
музиком неког другог познатог аутора која је с њом слична. Вероватноћа тачности закључка биће
утолико већа уколико смо упоређивање извршили са неким типичним представником једног
одређеног правца.
У оваквим случајевима се аналошко закључивање приближава дедукцији, јер знање да је неки
предмет типичан представниксвоје класе већ у себи донекле унапред претпоставља познавање
извесних општих односа и закона што је, карактеристично за дедукцију.
Предмет од кога у аналошком закључку полазимо не мора бити типични представникједне класе:
он може бити и њен просечни представник.
Типично и просечно каткад се поклапају, али се најчешће разликују.
Пример: Ђура Јакшић био је типичан, али не и просечан представник романтизма у поезији.
Најсигурнију основу за аналошка закључивања представљају типични представници, зато што је
код њих најпотпуније изражена веза између појединих битних својстава која се код упоређивања
узимају у обзир.
Међутим, и просечни представници једне класе представљају далеко сигурнију основу за
аналошка закључивања него случајно изабрани чланови класе, који
могу бити баш примери изузетака и одступања.
Пример: Закључци који се по аналогији праве полазећи од припадника појединих нација које смо
случајно срели махом нетачни, јер се заснивају на случајним а не просечним представницима те
нације.