2. Svi znamo šta se događa sa mrtvim životinjama:
njihovo telo se raspada, trunući dok od njega ne
ostane praktično nikakvog traga.
U veoma retkim uslovima - otprilike jednom u
svakih nekoliko miliona slučajeva smrti - telo
životinje se može naći u uslovima koji omogućavaju
procese fosilizacije.
Ovi procesi najčešće neće očuvati ništa od početne
organske materije tela; telo u potpunosti istruli, ali
iza sebe ostavi trag, otisak svoje strukture u
okamenjenim mineralima.
3. Najčešći oblik fosilizacije su otisci.
Organizam potone u blato ili mulj, koje se zatim osuši.
Organizam istrune potpuno, a u sledećem naletu kiše novi
sloj peska ili blata prodre u rupu koja je tako nastala.
U toku mineralizacije sedimenta kojom blato postaje
kamen, ova dva sloja blata ostaju odvojeni.
Kasnije nastali kamen se može po ovom procepu odvojiti,
ostavljajući nam otisak davno istrulelog tela.
4.
5.
6. Prva vrsta je PERMINERALIZACIJA, u kojoj
organizam potone u sedimente veoma brzo,
nakon toga mineralima bogata voda iz okoline
prodre u ostatke i precipituje mikrokristale;
Organski delovi organizma se u ovim uslovima
polako raspadnu, ali mineralizovana struktura
ostaje okamenjena u obliku istrulelog tela.
7.
8. Ovo se događa samo u veoma specifičnim uslovima,
Organizam živi u jednom sloju vode, i nakon smrti potone
u dublje slojeve, koji su mineralno različiti.
Telo organizma pada u donje slojeve, i tamo postaje
nukleus za naglu mineralizaciju oko sebe: oko organizma
se formira mineralni oklop.
Organizam u ovakvoj noduli na kraju potpuno istruli i
pretvori se u prah, ali oko njega ostane jasan otisak oblika
tela.
Ovaj oblik mineralizacije se može danas uživo posmatrati
u mnogim podvodnim pećinama.
9.
10. Nastaje zatrpavanjem organizma pod pritiskom.
Odron kamenja, npr., odnese deo rečne obale,
prilikom čega biljke padnu na dno i onda budu
potopljene u mulj; kamenje je odgore i vrši pritisak.
Kompleksnom serijom reakcija molekuli samog
živog bića reaguju sa okolnim mineralima,
ostavljajući spljošten otisak unutar sedimentnog
sloja.
Ova vrsta mineralizacije se obično dešava kod
biljaka, čiji sastavni materijal lignin predstavlja
posebno dobru osnovu za potrebne hemijske
reakcije.
11.
12. Najveći deo fosila koje imamo su...mrvice.
U stenama se pod mikroskopom jasno mogu
videti fosilizovani parčići žvakanih kostiju.
Postoje čitavi geološki slojevi, metrima
duboki, koji nisu ništa drugo do okamenjene
naslage kokolita, ribljeg izmeta u kome se
nalazi gomila sažvakanih ostataka drugih
organizama.
13.
14. Čak i čuvene fosilne
naslage, kao što su one iz
Kambrijumskog doba,
sadrže uglavnom ovakve
komade i mrvice.
Praktično nijedan od
fosila trilobita nije ostatak
naglo zatrpane životinje,
već se na njemu mogu naći
tragovi napada drugih bića
15.
16. Tek veoma mali deo fosila čine skeleti celih
životinja.
Oblasti u kojima se ovakvi fosili najčešće nalaze,
kao što su prastara priobalna područja ili
močvare, predstavljaju veliko naučno blago.
Iz ovog razloga, mi čak i danas imamo
kompletne fosile samo malog broja svih vrsta
koje su nekada postojale.
18. Najređi (i najbolji) od svih fosila su oni koji
nastaju naglim zatrpavanjem.
U svakih milion fosila retko možemo naći čak i
jedan jedini koji je nastao na ovakav način;
ali kada nađemo takve fosile, oni su
spektakularni.
Recimo, fosil pernatog dinosaurusa Mei long,
koji je ostao zatrpan kada se njegova jazbina
urušila dok je on u njoj spavao:
19.
20. Vulkanske erupcije takođe često proizvode
velike i upečatljive naslage fosila.
U zalivu Fundi, recimo, postoje formacije koje su
debele skoro tri kilometra, a koje se sastoje od
slojeva okamenjenih šuma.
Naime, u blizini je bio aktivan veoma snažan
vulkan, koji bi šume zatrpao u pepelu.
Stabla bi se tako okamenila, a na površini iznad
njih bi polako izrasla nova šuma.
22. Evolucija se ne odvija kroz nagle mutacije,
niti kroz velike promene u strukturi
organizma.
Naprotiv, ona je gradualan, postepen proces
u kome se postepeno menja čitava populacija
vrste.
23. Katastrofalne mutacije se dešavaju u svakoj generaciji:
određen broj novorođenih jedinki bilo koje vrste će imati
neku veliku i tešku promenu u svom genetskom kodu.
Najveći deo ovih mutacija će proizvesti probleme sa
ćelijskom strukturom ili biohemijom, dovodeći do bolesti ili
smrti.
Otud, životinje koje dožive ovakve mutacije nikada neće
učestvovati u procesu evolucije.
One će biti eliminisane iz populacije, i njihovi geni neće biti
predati sledećoj generaciji.
24.
25. Prelazni fosili nisu primerci deformisanih
organizama, niti predstavljaju jedinke koje su
doživele neku naglu, katastrofalnu promenu.
Svaki fosil predstavlja okamenjeni primerak
organizma koji je bilo deo čitave vrste identičnih (ili
veoma sličnih) organizama.
Ostaci ovih vrsta nam, kroz svoj vremenski
redosled pokazuju kako nagomilavanje malih
promena iz generacije u generaciju dovodi do
prelaska iz jedne vrste u drugu.
26. faringijalni useci (od kojih
kod riba kasnije nastaju
škrge)
leđni snop nerava (koji se
kod viših kičmenjaka
naziva kičmenom
moždinom)
Notohorda
rep koji se izdužuje dalje
od analnog otvora
27. zadebljanje na jednom
kraju glavnog snopa
nerava, začetak
primitivnog mozga.
Takođe, cefalohordati
počinju da koriste svoje
faringijalne useke za
filtriranje hrane iz okolne
vode
ponašanje koje je
prethodilo ribljem disanju
kroz škrge
28. sledeći korak je razvoj
lobanje, hrskavičavog
(kasnije koščatog)
oklopa za njegovu
zaštitu.
Nemaju vilice
prvi “pravi” kičmenjak
29. grupa: Gnathostomata. Ova grupa je učinila
sledeći korak ka modernim kičmenjacima, kroz
razvoj vilice.
Dunkleosteus
30. Prva grupa kod koje vidimo potpuni razvoj
vilice sa zubima, mada zubi još uvek nisu
sastavljeni od kosti, vec od mineralizovane
hrskavice
31. Nakon razvoja vilice, prelazak sa hrskavice na
kost u skeletu.
Okoštavanje zahteva dodatno ulaganje
energije od strane organizma, i smanjuje
ukupnu elastičnost tela; ali, sa druge strane,
koščati skelet pruža mnogo bolju zaštitu za
unutrašnje organe.
32. Koščate ribe (Osteichtyes) su najuspešnija klasa
kičmenjaka na svetu – poznato je oko 29,000 vrsta.
Smatra se da je ova grupa nastala oko 450-430Ma, ali
su fosili na zalost retki i nepotpuni, tako da je rani deo
razvoja ove klase još uvek nejasan.
33. Dugo vremena se pretpostavljalo da je riba, za koju
evolucionisti veruju da je bila predak vodozemaca,
iscezla pre oko 70 miliona godina.
U stenama koje evolucionisti smatraju 70 miliona
godina mladjim, nikada nisu nadjeni fosili riba.
Oko 1939., medjutim, ova vrsta ribe nadjena je ziva i
zdrava na obalama Afrike.
To je bila riba krosopterigija, roda Latimeria.
Izvadjena je iz dubine od oko 1500 m.
Ona je jos uvek u mnogome ista riba (ili je blisko
srodna forma) kao i ona za koju se pretpostavlja da se
razvila u vodozemce, koji su se onda namnozili tokom
vise miliona godina.
