2. Скромна сазнања, нема сачуваних музичких
записа
Историјски документи, житија, хронике,
законици – спорадичне информације о музици
Претпоставља се да је музика имала исте
функције као и у другим феудалним земљама
тог доба:
- средство забаве и разоноде у свакодневном
животу (народна музика)
- саставни део свечаности и церемонија на
дворовима великаша
- војна музика
3. Историје владара и владарских породица -
извори сазнања о музичкој пракси као и о
односу појединих личности према музици
У 9. веку српски кнез Војислав у борбама са
Византијом: подаци о војној музици (трубе,
рогови)
Теодосије у житију Св. Саве говори о његовим
врлинама и скромности, уз напомену да није
волео “срамотне и штетне песме”
Теодосије: на двору Стефана Првовенчаног
музичари су увесељавали великаше свирком
бубњева и гусала? (вероватно неки жичани или
гудачки инструмент)
4. Стефан Дечански користио је трубе као војничке
инструменте, његове победничке походе пратиле су
“победне песме”
Музика је пратила крунисање цара Душана 1346.
године када је царско коло свирао познати музичар
Драган из Призрена, иначе градски трубач у
Дубровнику. Осим њега, народ су тада забављали и
свирачи из Грчке и Босне на свиралама и лаутама
Деспот Стефан Лазаревић је имао сопствену музичку
капелу, на његовом двору је слушана само “ратна
музика.” Године 1408. послао је у Дубровник два
трубача да увеличају градску славу - празник Св.
Влаха. Када је Стефан Лазаревић преминуо, “по свим
градовима су одјекивале погребне песме”
Деспот Ђурађ Бранковић је вероватно имао своју
музичку капелу, а Минхенски псалтир познат по
илустрацијама музичких инструмената потицао је из
његове библиотеке
5.
6. Музичари на српским властелинским дворовима
одговарају типу западноевропских путујућих
музичара – забављача
О томе сведочи Номоканон (грађанско-црквени
правни спис) у преводу Св. Саве: помињу се
ШПИЛМАНИ – изједначавају се са глумцима,
мађионичарима, дресерима животиња
За путујуће музичаре користе се и термини гудец,
свиралник, скомрах
Илустрација из Српске Александриде (14. век)
приказује музичаре који увесељавају Александра
Великог и његове званице свирањем бусина,
псалтериона и лауте уз пратњу бубњића. Музичари
су означени као ПРАСКАВНИЦИ (свирачи у бусине)
и глумци (остали музичари)
7.
8. ШПИЛМАНИ – у западној Европи
средњовековни путујући забављачи,
(хистриони, јокулатори, минстрели, жонглери)
наступали на вашарима, сеоским гозбама,
народним светковинама, у литургијским
драмама. Реч шпилман потиче из немачког
језика, у средњовековној Србији је било
Немаца у најамничкој војсци Немањића
СКОМРАХ – забављачи у Византији и Русији, у
Србији их у 13. веку помиње Теодосије у
похвали Св. Симеуну и Сави, осуђујући
скомрашко позориште као неморално
9.
10. Друштвени положај музичара као и у
средњовековној Европи веома низак. О
њиховој позицији сведочи податак из доба
цара Душана: када је 1353. године поклонио
имање једном црквеном великодостојнику,
заједно са имањем доделио му је и Преду
свирца (вероватно професионални музичар) и
Хрусу који је можда био гуслар – музичари
третирани као део инвентара поседа
Црква је прогонила и оштро критиковала
путујуће забављаче, сматрајући да они кваре
морал народа певајући “сатанске и блудне
песме” и ширећи паганске елементе
11. Од средине 15. века – много мање података и
о црквеном и о световном музицирању,
углавном потичу из путописа
Поједина сведочанства указују на континуитет
црквеног појања – у путописима из 16. века
могло се прочитати да се на богослужењима
појало – хришћанима је било дозвољено да
држе службу у малим црквама, тихо (“ниским
гласом”) и скромно
Године 1573. се појало у цркви Св. Архангела
Михаила у Београду, у манстиру Св. Димитрија
код Беле Паланке учило се и црквено појање
После укидања Пећке патријаршије 1766.
хришћанима под турском влашћу су ускраћена
готово сва права
12. Световна (народна музика) – присутна у
свакодневном животу
По белешкама путописаца из 16. века и
српска и турска музика су биле “номадске,
дивље, монотоне, а певање ратничко”
У народним песмама остало трага о
везаности за музику: лирске песме певане
су уз тамбуру или харфу, помиње се
свирање у гусле, ћемане, накараде (мали
тасови), добош