Vojin milic socioloski metod (1)

1,359 views
1,260 views

Published on

0 Comments
2 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
1,359
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
0
Actions
Shares
0
Downloads
43
Comments
0
Likes
2
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Vojin milic socioloski metod (1)

  1. 1. Mihailo Marković čitao je dve ranije verzije ovog rada i oba puta midao vrlo iscrpne i podsticajne kritičke primedbe o mnogim bitnimepistemološkim pitanjima. Niz vrlo korisnih primedaba, kao i sugestija ostrukturi izlaganja pojedinih problema dobio sam od Marije Kaljević,asistenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja mi je, sem toga, mnogopomogla prilikom konačne redakcije knjige. No najviše zahvalnostidugujem svojim prijateljima Veljku Koraću, Mihailu Buricu i RudiSupeku. Sigurno je da nema ni jednog važnijeg problema u ovoj knjizi okome mi nismo zajednički u više mahova raspravljali. Na kraju bih hteoda se zahvalim kolektivu Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković"u Beogradu, koji mi je raznovrsnim oblicima svog stručnog rada znatnoolakšao da doĎem do sve potrebne literature.Beograd, juna 1965.I DELOKRUG I FUNKCIJE METODOLOGIJEProuĉavanje metodologije omogućuje šire i svestranijeupoznavanje s naukom u njenoj delatnoj strani; drugim recima,omogućuje da se vidi šta nauĉnici rade u svom laboratoriju, kabinetuili na terenu, da se bolje upoznaju putevi i sredstva pomoću kojihnauĉnici dolaze do pojedinih saznanja i da se shvati logika kojapovezuje u misaonu celinu najraznovrsnije postupke nauĉnedelatnosti. U novijim nauĉnim de-lima u kojima se iznose rezultatinekih istraţivanja lako je zapaziti nastojanje da se šire objasnepostupci i sredstva koji su bili upotrebljeni u istraţivanju. Na tajnaĉin istraţivaĉ pruţa svojim kolegama, a i svima ostalima koji se zanjegove rezultate interesuju, podatke i o tome kako je do njih došao.Ovo je iz više razloga opravdano i korisno. Prvo, time se olakšavaproveravanje rezultata istraţivanja, a s druge strane znatno seubrzava prenošenje i uopštavanje pozitivnog metodološkog iskustva.MeĊutim, iznošenje metodoloških iskustava steĉenih u pojedinim/istraţivanjima nije dovoljno za brţi razvoj nauke. Za širerazumevanje i brţe uopštavanje istraţivaĉkih iskustava odreĊenenauke vrlo je korisno da jedna posebna disciplina sistematskiprouĉava delatnu stranu nauke. To je zadatak nauĉne metodologije.U ovom uvodnom poglavlju raspravi jace se o predmetumetodologije, tj. njenom delokrugu i njenim funkcijama, kao inaĉinu na koji ona moţe da ih ostvaruje. Ustaljena je i opravdanapraksa, da se na poĉetku sistematskog izlaganja neke nauke odredinjen predmet i objasne njene veze sa drugim, naroĉito najsrodnijimnauĉnim disciplinama.1.POLAZNA ODREDBA METODOLOGIJEMetodologija je jedna grana logike, ili još taĉnije jedan deo logike, iopštu metodologiju je uopšte nemoguće izdvojiti iz logike. Ovaknjiga se, meĊutim, ne bavi opštom nauĉnom metodologijom, negometodologijom jedne posebne
  2. 2. 12nauke — sociologije — koja je istovremeno i jedna od osnovnihteorijskih društvenih nauka. Zbog toga je ovo uvodno razmatranjeograniĉeno na metodologiju socioloških istraţivanja. I tada, kaometodologija jedne posebne nauke ona ostaje, pre svega, specijalnalogiĉka disciplina ĉiji je zadatak da prouĉava i razvija logiĉke okvirenauĉnog saznanja, ali i istraţivaĉka sredstva i postupke koje odreĊenanauka, ili grupa srodnih nauka, primenjuje u svojim istraţivanjima ipomoću kojih nastoji da doĊe do novih saznanja.Za lakše razumevanje prirode i funkcije metodologije odkljuĉnog je znaĉaja da se odmah na poĉetku objasni razlika izmeĊumetodologije i metoda. Ta razlika se ĉesto ne uzima dovoljno u obzir izbog toga dolazi do raznih nesporazuma, a neki znaĉajni zadacimetodološkog prouĉavanja nauĉne de-latnosti ne mogu se dovoljnojasno postaviti.Metod je naĉin istraţivanja koji se primenjuje u nekojnauci. On je nerazdvojni sastavni deo njene istraţivaĉke delatnosti.Samo bi jedna „mrtva" nauka, u kojoj su se prestala postavljati novapitanja, koja više ne nastoji da usavrši svoje znanje, mogla da bude bezmetoda, bez istraţivaĉkih postupaka pomoću kojih treba doći do novogsaznanja. Kao takav nerazdvojan sastavni deo nauke, metod je,prirodno, gotovo srastao sa teorijskim shvatanjima te nauke i razvija seu najtešnjem dodiru sa onim zadacima koje nauka treba da resi u jednomperiodu. Štaviše, osnovna shvatanja o metodu su jedan od bitnih ele-menata osnovnog pojma neke nauke i imaju usled toga, poredistraţivaĉko-operativnog i konstitutivni znaĉaj za .nauku. Mnoge naukeprouĉavaju iste delove stvarnosti i mogu se razgraniĉiti samo na osnovusvojih razliĉitih osnovnih saznajriih ciljeva i, u zavisnosti od toga,razliĉitih istraţivaĉkih pristupa. Najbolji primer za ilustraciju ovog stavajeste odnos izmeĊu opšte sociologije i opšte istorije.Zbog toga što je metod najtešnje srastao sa ĉitavom nauĉnomaktivnošću i nauĉnom teorijom, kao i odreĊenim istraţivaĉkimzadacima, nije retka pojava da u nekoj nauci postoji više metoda irazliĉita shvatanja o najrazumnijem naĉinu organizovanja nauĉnedelatnosti. Ta razliĉita shvatanja mogu da proizilaze iz razliĉitih opštihteorijskih stanovišta, ali i iz razliĉite prirode problema, naroĉito ako seneka struja ili škola u nauci poĉne da preteţno bavi odreĊenom vrstomistraţivaĉkih problema.Dobro je poznato, na primer, da se mnogobrojne društvenepojave ne mogu temeljitije sociološki ispitati bez najtešnj eg oslanjanjana rezultate i postupke istorijskih nauka. U tu grupu spadaju, pre svega,sve one pojave u ĉijem prouĉavanju je neophodno da se ispitaju duţiprocesi društvenog13razvoja i društvenih kretanja. Istraţivaĉki zadaci ove vrste se nemogu resiti bez oslanjanja na istorijske podatke i isto-rijskiistraţivaĉki postupak. Ima, meĊutim, drugih pojava u društvenomţivotu, koje je najsvrsishodnije ispitivati u sa-vremenim uslovima. Uistoriji se iz više razloga teško mogu naći sva potrebna obaveštenja oraznim društvenim pojavama iz nekog ranijeg perioda. U vremekada su se u prošlosti dešavale odreĊene pojave ta obaveštenja nisufiksirana i tako pretvorena u iskustvene podatke. Pored toga, vremestalno uništava mnogobrojne tragove ranijeg društvenog ţivota kao irazliĉite podatke o njemu, ĉak i onda kad se ovi nastoje oĉuvati, akasnije je gotovo nemogućno u dovoljno potpunoj meri i nasistematski naĉin uspostaviti iskustvena obaveštenja neophodna zasociološko prouĉavanje raznih društvenih pojava u prošlosti, naprimer, u širokoj oblasti neposrednih meĊuliĉ-nih odnosa. Zbog togase brojni sociološki problemi mogu najiscrpnije i najsistematiĉnijeprouĉavati na podacima iz savre-menog društvenog ţivota,ispitivanjem in vivo, u neposrednom toku. Prirodno da se postupcikoji se mogu i moraju primeniti kad se ispituje društveni ţivot usavremenim uslovima znatno razlikuju od postupaka pomoću kojihse na osnovu nekih istorijskih izvora nastoji rekonstruisati neki ranijiperiod i neki odreĊeni problem u njemu. Dešava se da razliĉitashvatanja o opštim osobinama metoda neke nauke nastaju usledjednostranog uopštavanja iskustava steĉenih na pojedinim uţimpodruĉjima njenih istraţivanja. Dakle, jedan od više potrebnihspecifiĉnih istraţivaĉkih pristupa se poistoveti s opštim metodomodreĊene nauke.MeĊutim, ako u nekoj nauci postoje jako razliĉita shvatanjao osnovnim karakteristikama i osnovnim naĉelima nauĉnog metoda,a ne samo o najsvrsishodnijim istraţivaĉkim pristupima, to je najboljiznak da ta nauka nije mnogo napredovala u egzaktnom pogledu. Štoneka nauka postaje egzakt-nija, njena teorija dobija jedinstvenijioblik, uspostavlja se, saglasnost meĊu nauĉnicima o sve većem brojuteorijskih pitanja, pošto veći broj hipotetiĉnih teorijskih stavovasvojim višestrukim potvrĊivanjem postaje sve potpunije i ubedljivijedokazan. Ujednaĉavanjem teorijskih shvatanja, gledišta o metodu setakoĊe poĉinju sve više pribliţavati i razlike se više ne odnose naopšta naĉela metoda, a naroĉito ne na opšte kriterije koji seupotrebljavaju za ocenu nauĉnosti raznih istraţivaĉkih postupaka.Razlike poĉnu preteţno da proistiĉu iz drugih izvora, a pre svega izrazliĉite sadrţinske prirode problema koji se u odreĊenom sluĉajuispituju. Ali ukoliko je nauka dostigla odreĊen nivo egzaktnosti,postojeće metodološke razlike postaju manje prepreke umeĊusobnom sporazu-
  3. 3. 14mevanju raznih nauĉnih struja i uzajamnom korišćenju istraţivaĉkih rezultata.U svakom sluĉaju, metod je vrlo tesno povezan sa celokupnom nauĉnomdelatnosti i kao njen integralni deo on se moţe razumeti samo iz tog opštegokvira. Metodologija, pak, kao logička disciplina koja proučava metod,razvija njegova logička načela, nastoji da sistematizuje i oceniistraživačko iskustvo jedne nauke, mnogo je samostalnija u odnosu premaosnovnoj istraživačkoj delatnosti određene nauke. Kad ne bi bila u znatnovećoj meri samostalna prema- osnovnoj istraživačkoj delatnosti nauke, onane bi mogla uspešno obavljati svoju primarnu funkciju, koja se sastoji ulogičko-epistemološkoj kritici čitave naučno-istraživačke prakse u svimnjenim logičkim, tehničkim, organizacijskim i strategijskim aspektima. Ovdeje prvi put upotrebljen pojam epistemologije, i mada se moţe pretpostaviti da jenjegovo znaĉenje poznato, ipak ga treba objasniti, tim pre jer se radi o jednomkljuĉnom pojmu, koji će se ĉesto upotrebljavati. Poznato je da u filozofijipostoji teorija saznanja ili gnoseologija koja se bavi ispitivanjem mogućnostisaznanja objektivnog sveta ili stvarnosti, a zatim razmatra osnovna naĉela,oblike i kriterije ljudskog saznanja, njegove ostvarene domete i granice.Epistemologija je uži deo teorije saznanja. Ona se, naime, ograničava na ispi-tivanje naučnog saznanja, a poznato je da nauka nije jedini oblik ljudskogsaznavanja, jer do ovoga dolazi i u filozofiji i u umetnosti, i usvakodnevnom životu pomoću onog što se naziva zdravim razumom. U tomširem podruĉju ljudskog saznavanja epistemologija ispituje logiĉke osnove,mogućnosti i osnovna naĉela nauĉnog saznanja. Prema tome, epistemologijaje teorija nauĉnog saznavanja i u tom znaĉenju se ovaj pojam upotrebljava uovoj knjizi.1)Već je reĉeno da metodologija treba da bude svestrana kritiĉka analizalogiĉko-epistemoloških osnova celokupne istra-) Ovo razgraniĉavanje gnoseologije i epistemologije će vero-vatno izazvatiotpor, naroĉito zato što nije obrazloţeno širim objašnjenjem osobenosti kojimase nauka razlikuje od ostalih oblika saznanja. U ovo razmatranje, koje je odkljuĉnog znaĉaja za gnoseologiju, ovde se ipak ne moţe ulaziti. Ĉitalac ćekasnije videti da epistemološko stanovište na kome je izgraĊena ova zamisaometodologije ne odvaja kruto sociologiju niti od filozofije niti od najširegpraktiĉnog društvenog iskustva, pošto je ona shvaćena kao integralni, aliosoben deo društvenog saznanja. Ipak bilo bi isto toliko pogrešno ne uvidetibitne osobenosti nauke, kao i pokušati da se ona sasvim odvoji od drugihoblika saznanja. Epistemologija je opravdana upravo kao ispitivanjenajopštijih osobenosti nauĉnog saznanja. Treba još napomenuti da u nemaĉkojterminologiji razlika izmeĊu gnoseologije i epistemologije ima i sasvim jasanterminološki izraz (Erkenntnistheorie — Wissenschaftslehre).15ţivaĉke prakse odreĊene nauke. To znaĉi da ona ne prouĉava samo puteve isredstva kojima nauka, oslanjajući se na već dostignuto znanje, nastoji daide dalje. Metodologija proučava i naučni sistem, tj. način na koji susređena utvrđena naučna znanja i naučno značajne predpostavke. Izvormnogih slabosti i teškoća koje mogu da usporavaju i koĉe dalji razvojnauke moţe da se nalazi u njenom sistemu; njegovim nedoslednostima iprotivreĉnostima koje ne odgovaraju nekim realnim protiv-reĉnostima udruštvu i stvarnosti uopšte, nego proistiĉu iz nedostataka u uopštavanju imeĊusobnom povezivanju onog što se već zna o stvarnosti; ili izdogmatskog prihvatanja raznih inedovoljno proverenih stavova, ĉak itakvih ĉija je netaĉ-nost dokazana. A. zatim, metodologija posebne naukeanalizira i sve konkretne istraţivaĉke postupke i razna tehniĉka sredstvakoja nauka upotrebljava u svojim raznovrsnim istraţivanjima.Kasnije će se videti da se niz zadataka nauĉne metodologije ne moţedovoljno razumeti ako se ona poistoveti sa metodom. Ali nije neumesno većna samom poĉetku postaviti pitanje da li je ovako shvaćena metodologijakorisna za nauku. O tome postoje vrlo razliĉita mišljenja i u nauci i u filo-zofiji. Ĉuveni francuski nauĉnik i filozof Anri Poenkare (H. Poincarie)pisao je pomalo ironiĉno poĉetkom ovog veka da u sociologiji ima mnogorasprava o metodu, a vrlo malo istraţivaĉkih rezultata. Ĉini se. ipak, da utome nema nikakvog paradoksa i da nije ništa neobiĉno što u nekoj nauciima mnogo raspravljanja o metodu a nesrazmerno malo istraţivaĉkih re-zultata. Metodološka raspravljanja su, naime, najpotrebnija upravo onda kadmetod, tj. istraţivaĉka praksa odreĊene nauke, nije dovoljno podesan zauspešno rešavanje nauĉnih problema. Intenzivna metodološka misao jenajpotrebnija upravo kad u nauĉnoj praksi iskrsnu veće teškoće, kad u njojnema racionalnog reda, kad postoje mnoga nerašĉišćena neslaganja. Tadametodologija moţe svojom kritiĉkom analizom nauci najviše da pomogne.Ovakve situacije mogu nastati iz raznih uzroka: na primer, zato što nekanauka nema dovoljno razvijen metod kao konkretan naĉin istraţivanja, ilzato što se zbog nekih korenitih promena u njenim teorijskim shvatanjimamoraju u novom svetlu sagledati i preoceniti dosadašnja istraţivaĉkaiskustva i uobiĉajena istraţivaĉka praksa. MeĊutim, metodološki problemimogu da se jave i onda kad se u odreĊenoj nauci ili u nekoj srodnoj naucipojave nova istraţivaĉka sredstva, efikasnija, preciznija, uopšte podesnija zaodreĊena ispitivanja. Tada se prilikom preuzimanja i upotrebe tih novihsredstava obiĉno mora ponovo razmotriti niz drugih elemenata nauĉnogmetoda, pa ĉak i teorije.
  4. 4. 16Ovo se moţe sagledati na jednom primeru. Poznato je da je zbog velikesloţenosti i priliĉne brzine niza društvenih oblika i procesa opisivanje onog štose u društvenom ţivotu dešava vrlo teško i sloţeno. Upravo zbog toga što ĉestonismo u stanju da stvorimo u nauĉnom pogledu dovoljno iscrpnu i dovoljnopreciznu sliku o stvarnom društvenom ţivotu, mnoga teorijska shvatanja ipokušaji nauĉnog objašnjavanja raznih društvenih pojava ostaju priliĉnoneodreĊeni, bez solidne iskustvene osnove i ne omogućuju pouzdanijapredviĊanja onog što se u odreĊenim uslovima moţe oĉekivati. Razni oblici ukojima se u društvenim naukama od nedavna poĉela primenjivati statistiĉkateorija uzoraka znatno su proširili mogućnosti preciznog opisivanja nizadruštvenih pojava, Neiz-beţno se zapada u metodološki tradicionalizam akose prilikom pojave nekog novog efikasnijeg istraţivaĉkog sredstva nepokuša da se u novom svetlu sagledaju razni postojeći istraţivaĉki postupci ioblici istraţivanja. S druge strane, retko kada je neki novi istraţivaĉkipostupak, ma koliko bio plodonosan, odmah dovoljno metodološki prilagoĊenza prouĉavanje razliĉitih sadrţaja. Njegovo dalje razvijanje i prilagoĊavanjeza-hteva obimne metodološke napore. Naroĉito sloţeni zadaci ove vrstejavljaju se prilikom preuzimanja nekog istraţivaĉkog postupka iz drugihnauka. Ako se novi istraţivaĉki postupci ne podvrgnu svestranommetodološkom prouĉavanju, teško je izbeći njihovu neosnovanu apsolutizacijui šablonske primene, koje su karakteristiĉne crte metodološkogpomodarstva. No, ţiva i aktivna metodološka misao je potrebna i u „mirnijim"fazama razvoja neke nauke. Ako se nauka nije skamenila u nekimtradicionalnim kalupima nego stvaralaĉki dela, u istraţivaĉkoj praksi stalnoiskrsavaju novi problemi koje treba metodološki ispitati i sistematizovatinova iskustva.Delokrug i zadaci metodologije postade jasniji ako poĊe za rukomda se bar u najopštijim crtama odrede njeni odnosi prema logici i teorijisaznanja, zatim prema opštoj teoriji odreĊene nauke i napokon premasociologiji nauke.2. ODNOS METODOLOGIJE PREMA TEORIJI SAZNANJAI LOGICIOdmah valja naglasiti da se ne radi o nekom krutom i odseonomrazgraniĉavanju ovih disciplina, nego prvenstveno u isticanju njihovograzliĉitog teţišta i razliĉitog stepena op-štosti u prilaţenju odreĊenimzajedniĉkim problemima. Ako17se logika shvati kao nastojanje da se utvrde najrazumniji mogući odnosiizmeĊu ljudske misli i stvarnosti koji omogućavaju ljudskoj misli da štoadekvatni]e shvati ono što se u stvarnosti dešava i time doprineseusavršavanju i proširivanju granica ljudske stvaralaĉke prakse, postajesasvim razumljivo da se u temeljima svake logike nalaze izvesne ontološke ignoseo-loške pretpostavke otome: da li stvarnost postoji nezavisno odĉoveka koji pokušava da je shvati; da li je i u kojoj meri adekvatno saznanjemogućno, a zatim, na koji naĉin je mogućno i verovatno najuspešnije.Ponekad te osnovne ontolo-ško-gnoseološke pretpostavke logike nisudovoljno jasno iznete, eksplicirane, nego su sadrţane u raspravljanju raznihkonkretni j ih osobina racionalnog mišljenja, tj. odreĊenog logiĉkog sadr-ţaja. Nesumnjivo je da je vrlo vaţno da polazni ontološko-gnose-ološkirezultati, na kojima se zasniva i logika i metodologija, budu što jasnije iznetii obrazloţeni. Jer, ako je iluzorno pokušavati da se logika i metodologijaizgraĊuju bez ikakvih pretpostavki o stvarnosti koja se ţeli saznati, i o tomeda li je to saznanje mogućno, nije manje štetno te pretpostavke shvatiti najedan krut dogmatski naĉin. Kao i sve drugo u nauci, i osnovne ontološkepretpostavke moraju biti otvorene, pristupaĉne stalnom posrednomproveravanju u istraţivaĉkom radu, i usled toga sposobne za usavršavanje,dopunu, ispravljanje.MeĊutim, osnovne ontološko-gnoseološke pretpostavke nisujedino podruĉje na kome se susreću metodologija, gnoseolog! ja i opštalogika. Njihov odnos je mnogo tešnji na jednom odreĊenijem, uţem, ali zanauku kljuĉnom podruĉju. To uţe podruĉje na kome se metodologija ignoseologija najviše pri-bliţuju i gde moraju stalno da saraĊuju, jesteispitivanje kriterija istinitosti saznanja i razrada naĉela njihovog provera-vanja. Bez dovoljno odreĊenih i logiĉko-epistemološki zasnovanih naĉela opostupcima pomoću kojih u nauci treba pro-veravati svaku tvrdnju, odnajelementarnijeg iskustvenog podatka do najopštijih i naj apstraktnijihteorijskih stavova, sva raspravljanja o kriterijima istinitosti saznanja ostajusasvim uopštena, ĉak rudimentarna. U nauci nije dovoljno postići sa-glasnost o osnovnim kriterijima istinitog saznanja, nego se moranastojati da se stalno razvijaju ĉesto vrlo sloţeni postupci proveravanja kojitreba da omoguće da se prilikom raspravljanja o svakom nauĉnom stavumoţe što pouzdanije oceniti njegova istinitost. To je mnogo sloţenijizadatak i o tom će se kasnije šire govoriti. Dalje, moderna teorija saznanja,iako je po svom zahvatu i po svojim ambicijama svakako šira od ispitivanjanauĉnog saznanja, ipak preteţno polazi od nauĉnih iskustava i danas serazvija u prvom redu na analizi2 Sociološki metod
  5. 5. 18iskustava i teškoća koje se javljaju u razvoju nauke. Premdapozitivistiĉka gnoseologija u tome obiĉno preteruje jer smatra da jenauka jedini oblik racionalnog ljudskog saznanja, iskustvo je pokazaloda se mnogi saznaj ni problemi mogu u mnogo ĉišćem vidu ispitati naiskustvu nauke nego na iskustvu svakodnevnog praktiĉnog ţivota izdravog razuma. Zbog toga što su teoriji saznanja potrebna mnogasasvim odreĊena iskustva metodologije raznih nauka i s te strane se traţiveza i uspostavljaju tešnji meĊusobni dodiri izmeĊu gnoseologije imetodologije, obiĉno posredstvom epistemologije.Treba ipak naglasiti da gnoseologija i metodologija na razliĉitnaĉin prilaze osnovnom gnoseološkom pitanju: da li je saznanje uopštemogućno. Ono što je za gnoseologiju osnovni problem, tj. da li jesaznanje o stvarnosti mogućno, po pravilu se u metodologiji rešavapostulativno. Ko se odluĉio na nauĉna istraţivanja, veruje u mogućnostobjektivnog saznanja, jer ko u to ne veruje, obiĉno se naukom ne bavi.Zbog toga se prilikom razvijanja odreĊene metodološke zamisli u većinisluĉajeva postulativno prihvata, ili drukĉije reĉeno, posebno se nediskutuje o tome da li objektivna stvarnost postoji i da li je o njojmogućno relativno adekvatno saznanje, nego se to ili smatraaksiomatskom pretpostavkom, ili se ĉak o tome i ne govori. Napostulativan naĉin, tj. bez ulaţenja u neko detaljnije gnoseološkoispitivanje, prihvataju se obiĉno i još neki drugi osnovni teorijsko-saznajni elementi, koji su istovremeno teorijsko-saznajne i ontološkeprirode. Jedno takvo pitanje je, na primer, da li u stvarnosti postojiobjektivna uslovljenost i uzroĉna povezanost meĊu pojavama. Većinanauĉnika smatra da je utvrĊivanje uslovljenosti i uzroĉnih veza meĊupojavama osnova nauĉnog objašnjenja, ili bar, kao neki pozitivisti kojiodbacuju pojam uzroĉnosti, smatraju da se nauĉno objašnjenje sastoji uotkrivanju pravilnosti meĊu pojavama što je, ĉesto ustvari, samoskeptiĉnije izraţena misao o njihovoj uslovljenosti. TakoĊe se obiĉnopostulativno prihvata i stav da u stvarnosti postoji odreĊen red, koji semoţe otkriti i objasniti, i da su zbog toga mogućna, opravdana ipraktiĉno korisna razna nauĉna uopštavanja. Jer svako nauĉnouopštavanje se zasniva na otkrivanju nekog reda, neke pravilnosti uodreĊenom delu stvarnosti. Ovo, naravno, ne znaĉi da u savremenojmetodologiji postoji jedinstveno shvatanje ontološko-gnoseoloških po-stulata nauĉnog metoda, nego- samo (1) da se u njoj, a naroĉito umetodologijama posebnih nauka, o tim postulatima šire ne raspravlja; i(2) da se stiĉe utisak da preovladava prihva-tanje pomenutih postulata,što,* naravno, ne iskljuĉuje razliĉita gledanja na konkretne metodološkeprobleme.19U zamisli metodologije koja se izlaţe u ovoj knjizi prilazi senavedenim, kao i nekim drugim gnoseološkim pitanjima napostulativan naĉin, tj. prihvataju se odreĊena gno-seološka rešenja,bez dubljeg obrazlaganja, a teţište je na raspravljanju naĉina iistraţivaĉkih postupaka pomoću kojih se prihvaćena gnoseološkarešenja mogu što potpunije ostvariti u sociološkim istraţivanjima. Akako je sociologija pre svega teorijska nauka, ova metodološkazamisao polazi od slede-će osnovne odredbe teorijske nauke premakojoj je ova or-ganizovano i metodiĉno nastojanje da se doĊe doobjektivnog, tj. opšte pristupaĉnog i proverljivog, preciznog, opšteg isistematskog saznanja o odreĊenom delu stvarnosti koji je predmetnjenih istraţivanja. Svakako, teorijska nauka nije samo nastojanje spomenutim ciljem nego i rezultat prethodnih nastojanja. Ali, doknauĉnu sistematiku i istoriju nauke interesuje prvenstveno njenoaktualno stanje, odnosno stanje u nekom ranijem periodu,metodologija ispituje nauku pre svega kao nastojanje, kao aktivnudelatnost s odreĊenim ciljevima. Zbog toga je u osnovnoj definicijinauke naglašen upravo ovaj momenat.Neke od navedenih osobina nauĉnog saznanja, a pre svega teţnjaza objektivnošću i proverljivošću, zatim preciznošću, a u izvesnomsmislu i sistematiĉnošću vaţe za svaku nauku premda sesistematiĉnost u istorijskim, opisnim i teorijskim naukama postiţe,kao što će se videti, na razliĉitim naĉelima. U teorijskim naukama sekao bitna konstitutivna osobina javlja teţnja za opštim saznanjem.Ima nauka, pre svega istorijskih, koje ne nastoje da doĊu do opštegnego do konkretnog i istorijskog saznanja o odreĊenim pojavama. Tomogu biti i vrlo široke pojave kao na primer: jedna istorijska epoha,ali se ne smatra da je zadatak tih nauka da izgraĊuju opšta saznanja,ako se opšte saznanje shvati kao teorijsko. U istorijskim kao i uraznim primenjenim naukama se pomoću opšteg teorijskog nauĉnogznanja nastoje da analiziraju i objašnjavaju izvesne konkretne pojave.U polaznoj odredbi teorijske nauke sadrţana je pretpostavka omogućnosti objektivnog, opšteg i sistematskog saznanja, a pošto seradi o sociologiji, pretpostavka se konkretizuje na saznanje o društvu.RazraĊujući veze izmeĊu teorije saznanja i metodologije, treba sesasvim ukratko osvrnuti još na neka pitanja. Ako je taĉno iznetomišljenje da se u nauci i nauĉnoj metodologiji zbog prirode naukemora zauzeti pozitivan stav prema osnovnom gnoseološkom pitanjuo mogućnosti saznanja stvarnosti, sasvim je razumljivo da su nekastanovišta, koja postoje u teoriji saznanja, u nauĉnoj metodologijisasvim neprihvatljiva. Jedno od tih stanovišta je, na primer,subjektivizam. Samim
  6. 6. 20tim što se smatra da je nauka nastojanje da se doĊe do objektivnog tj.opšte pristupaĉnog i proverljivog saznanja, iskljuĉuje se subjektivistiĉkogledanje na prirodu saznanja. Subjektivne pretpostavke i mišljenjanekog nauĉnika, koji ne mogu prove-riti drugi u nauĉnom pogledukompetentni ljudi, u nauci nikog ne interesuju. Isto tako i stav apsolutneskepse, stav apsolutne sumnje u svako saznanje u nauci je praktiĉnoiskljuĉen, mada je naglašena metodiĉna skepsa, što istovremeno znaĉikritiĉnost, bitna osobina nauĉnog naĉina mišljenja. U nauci se, naime,ništa ne prima na veru i nastoji se da se sve tvrdnje provere na štoobjektivniji, a istovremeno što javniji naĉin. MeĊutim, kad teorijasaznanja raspravlja o kriterijima za utvrĊivanje objektivnosti i taĉnostisaznanja, kad ona pokušava da oceni na kom se stupnju u tom pogledunalaze pojedine nauke, kad ona razmatra osnovanost raznihistraţivaĉkih postupaka koji se primenjuju u pojedinim naukama, tadasu gno-seološka razmatranja za metodologiju vrlo korisna i vaţna.Pošto je metodologija posebna logiĉka disciplina razumljivo je da seona zasniva na celokupnom sadrţaju logike. U nju ulaze svi klasičniproblemi logike kao što su, na primer: teorija pojma, definicije, suda,zaključka, dokaza, kao i rezultati logičkih ispitivanja strukturenaučnih zakona, teorija i sistema. U metodologiji se, meĊutim, obiĉnoosnovni logiĉki problemi posebno ne raspravljaju, jer se pretpostavljada su oni poznati iz prethodnog prouĉavanja logike. Ali, sasvim jenesumnjivo da su osnovna logiĉka znanja neophodna prilikomrazmatranja bilo kog konkretnog metodološkog problema.Ipak se metodologija, naroĉito metodologija posebne nauke, ne srnepoistovetiti sa logikom. Metodološko prouĉavanje istraţivaĉkedelatnosti neke nauke se ne moţe ograniĉiti na logiĉki okvir nauĉnogistraţivanja. (1) Uporedo s tim metodologija ispituje i tzv. tehnikuistraţivanja, tj. sva konkretna sredstva koja se upotrebljavaju u nauci dabi se u odreĊenim logiĉkim i teorijskim okvirima došlo do novih sa-znanja. Kritiĉka analiza i uopštavanje tehniĉkih iskustava nauĉnogistraţivanja ne spadaju u logiku, ali su u metodologiji neophodni. I (2)neopravdano je zadatke metodologije svesti na ispitivanje i razvijanjekriterija za proveravanje onog što je saznato, kao što to ĉesto ĉine piscikoji u metodologiji vide samo njene logiĉke funkcije.2) Metodologija jei heuristika, onas) SvoĊenje uloge metodologije na logiĉko ispitivanje nauke i proveravanje nauĉnih stavova iteorija bilo je dosta rašireno meĊu logiĉkim pozitivistima. Vid., na pr., H. Reichenbach, Experienceand Prediction, The University of Ohicago Press, Chicago, 1952, p. 6—7. Sliĉno gledište zastupa iK. Poper (Popper) u knjizi The Poverty of Historicism, Routledge and Kegan, London, 1957, p.135.21treba i da upućuje istraţivanja u pravcima u kojima ima najvišeizgleda da će se postići nova korisna saznanja. Samo ako se usvojida, pored logiĉke, metodologija ima i heuristiĉku funkciju, moţe seprihvatiti gledište da ona moţe i treba da utiĉe na strategiju nauĉnihistraţivanja.") Moţe se, prema tome zakljuĉiti da su logiĉkasaznanja temelj metodologije, ali da u nju pored logiĉkih ulaze itehniĉki i heuristiĉki elementi. Uz ove dopune moţe se smatrati daje metodologija posebne nauke osobena konkretizacija logike koja jeprilagoĊena uslovima odreĊene nauke. Pri tom se pod osobenimuslovima neke nauke podrazumeva, pre svega, stepen njene opšterazvijenosti, osobenosti podruĉja stvarnosti koje ona prouĉava iosobe-nost ugla pod kojim pristupa svome predmetu.3.METODOLOGIJA I NAUĈNA TEORIJAU literaturi se ĉešće raspravlja o odnosu izmeĊu nauĉne teorije imetoda nego izmeĊu teorije i metodologije. Stoga se treba osvrnuti ina ovaj odnos, tim pre jer se pojmovi teorije i metoda ĉestoizjednaĉavaju, što oteţava da se odnos teorije i metoda pobliţerazjasni. Tvrdi se, naime, da je jedna teorija istovremeno i metod, bezpodrobnijeg razmatranja kako iz sadrţaja odreĊene teorije nastajumetodološki stavovi i ideje. Još rede se prilikom ovogpoistovećavanja teorije i metoda uzima u obzir već pomenutarazlika između metoda, kao praktičnog istraživačkog iskustva ipraktičnih istraživačkih postupaka, i metodologije koja taiskustva logičko-epistemološki analizira. Najpre će se izneti razlozizbog kojih je pogrešno poistovetiti nauĉnu teoriju i metod, a zatim ćese videti kako je još manje opravdana identifikacija nauĉne teorije inauĉne metodologije. Epistemološka analiza pokazuje da svakanauka raspolaţe odreĊenim većim ili manjim fondom znanja, koja senalaze na vrlo razliĉitom stepenu opštosti. Elementarniji delovi togafonda ĉine nauĉnu izvornu graĊu, ĉinjeniĉki materijal na kojem naukazasniva i pomoću koga dokazuje svoje teorijske stavove. U fondunauĉnog znanja se zatim nalaze iskustvena uopštavanja, hipoteze,zakoni, teorije, uţi teorijski sistemi, a3) Pošto ovo gledište, s obzirom na dosta dugotrajno preovla-davanje uticaja neopozitivizma umetodologiji moţe izgledati ne samo neuobiĉajeno, već i sasvim neosnovano, treba podsetitida su Dekart i drugi zaĉetnici moderne metodologije isticali da je ona i ars inveniendi, a nesamo ars demonstrandi. Naglašavanje heuristiĉkog momenta u metodologiji bilo je istovremenokritika sholastiĉkog shvatanja logike. (Vid. o ovom G. Nador, LImportance de la doctrineheuristique de Descartes Ċans lhistoire de la science, Dialectica, vol. 16 (1961), NQ 1, p. 25—38.
  7. 7. 22u nekim naukama postoji i jedinstven teorijski sistem u koji se nastoji integrisatisvo teorijsko znanje kojim nauka raspolaţe. U mnogim naukama, meĊutim,nema potpuno razvijenog i razraĊenog teorijskog sistema koji bi sjedinjavao svanjihova ĉinjeniĉka i teorijska znanja, nego jedino razliĉite najopštije teorije.Naročito je potrebno imati na umu da se u naučnom fondu određene naukepored činjeničke građe, iskustvenih uopštavanja, zakona i teorija inaučnog sistema nalaze kao vrlo važan za njegov elemenat i različite naučnehipoteze koje još nisu toliko proverene i dokazane da bi se mogle smatrati na-učnim zakonima ili teorijama. Ove hipotetiĉke ideje se obiĉno nalaze usredištu najţivlje aktualne istraţivaĉke delatnosti. Kad su na nekom podruĉjuiskustveni zakoni na pouzdan naĉin otkriveni, i kad njihova teorijskaobjašnjenja ne izazivaju sumnje, dalja nauĉna delatnost je preteţno primenjenogkaraktera. Najplodnija nova naučna istraživanja se obično kreću u onimoblastima gde postoje neke plodne hipoteze.Ako se sve ovo, tj. i izvorna graĊa i sva teorijska uopštavanja razliĉitog nivoa irazliĉitog stepena proverenosti ukljuĉe u nauĉni metod, onda se nauka svodina metod, a pored njega preostaje još samo pedagoška nauĉna delatnost, ĉiji jeosnovni zadatak da priprema nove nauĉne kadrove koji treba da se nasistematiĉan naĉin obaveštavaju o dostignutom stanju nauke i njenom metodu.Koren gledišta koja poistovećuju metod i teoriju u nauci i ne vide razlikumeĊu njima treba oĉigledno traţiti u uoĉavanju velike usmeravajuće ulogepostojećih nauĉnih saznanja, i napose osnovnih teorijskih shvatanja u daljemrazvoju nauke i svakom pojedinaĉnom istraţivanju. Svako istraživanje morapolaziti od dostignutog nivoa znanja u nekoj nauci; inače se istraživačmože lako naći u nezavidnom položaju da ulaže velike napore da bi „otkrio"već poznate stvari. Istraţivaĉ koji shvata logiku nauĉnog rada nastoji da utvrdišto je o predmetu njegovog istraţivanja već poznato da bi svojimistraţivanjem zakoraĉio u nepoznato, ono što se nalazi ispred linije na koju jenauĉno znanje u odreĊenom momentu već stiglo. Ali, premda teorijski ili uopštepoznati fond znanja na osnovu kog se izgraĊuje hipotetiĉka osnovica novihistraţivanja ima izvanredan uticaj na nova istraţivanja, on ipak nije deonauĉnog metoda.Šta spada u naučni metod? Pre svega misaone radnje pomoću kojihnaučnik stvara polaznu hipotetičku osnovu svog istraživanja analizirajućipostojeće naučno znanje, otkrivajući u njemu neke praznine, nerešeneprobleme ili izvesne nove mogućnosti međusobnog povezivanja raznihčinjenica i teorijskih stavova koji još nisu sagledani u određenommeđusob-23nom odnosu. Stvaranje hipotetičke osnovice novog istraživanjastvaralačkim proučavanjem već poznatog znanja zahteva najveću meruoriginalnosti. To je prvi korak u novom istraživanju i prva faza naučnogmetoda. U metod, zatim, spada sve ono što polazeći od te osnovice trebaučiniti da bi se pribavila potrebna obaveštenja o stvarnosti, na osnovukojih se može ispitati da li su i u kojoj meri polazne pretpostavke oprav-dane; ili, drugim recima, sve ono što se preduzima u istraživanju da bi seizgradila i proanalizirala njegova iskustvena evidencija. To je drugi deometoda. Međutim, potpuno izvedeno istraživanje se ne zaustavlja na ovojdrugoj fazi. Loše je za istraživača ako se zadovolji nekim izolovanimnovim saznanjem do koga je došao u svom istraživanju. Izolovanosaznanje nema nikad veću naučnu vrednost. Zbog toga se treća fazaistraživanja sastoji u nastojanju da se rezultati istraživanja na što aktivnijinačin uključe u postojeći fond znanja određene nauke. Ovo, naravno,nije jednostavan ili rutinski zadatak. Uključivanje rezultata nekogistraživanja u fond određene nauke se ne sastoji u katalogiziranju,prostom dodavanju nekih novih pojedinosti postojećem znanju. Ono pret-postavlja napor da se u svetlu rezultata istraživanja sagledaju svi onidelovi naučnog fonda za koje ti rezultati mogu da budu relevantni. Nekanova originalna saznanja mogu da dovedu u pitanje niz postojećihnaučnih shvatanja, ili da omoguće novu originalnu sintezu onoga što seranije znalo, koja se bez tih novih svojih elemenata ranije nije moglanaslutiti ili bar nije mogla metodično izvesti. Vidi se, dakle, da je svakorazvijeno istraživanje jedno kolo, jedan ciklus u kome se, dok se traže novasaznanja, polazi od postojećih naučnih znanja, a u zaključnoj fazi nastojise da se dobijeni rezultati na što aktivniji način uključe u postojeći naučnifond. Ceo taj ciklus naučnog istraživanja treba da se resi metodom. Svojimlogičkim i tehničkim pravilima i heurističkim idejama metod treba daomogući pronalaženje što adekvatnijih rešenja za raznovrsne istraživačkeprobleme. Naučna teorija je jedan od delova postojećeg fonda naučnogznanja, njegov bitan opšti deo. Ona je, nesumnjivo, jedan od najsnaţnijihizvora heuristiĉkih ideja metoda. Ali to ne opravdava poistovećavanjeteorije i metoda, pošto su heuristiĉke ideje samo jedan od njegovihelemenata. Posredstvom ovih heuristiĉkih ideja ostvaruje se misaona po-vezanost teorije i metoda, moglo bi se reći, njihovo jedinstvo Ali jedinstvone znaĉi istovetnost. MeĊusobni odnos teorije i metoda se ne moţerazumeti ako se ne shvate njihove razliĉite funkcije. Uprošćeno isticanjejedinstva teorije i metoda, shvaćenog u smislu njihove istovetnosti, oteţavadublje razumevanje epistemološke strukture nauke.
  8. 8. 24Još manje je opravdano poistovetiti metodologiju s nauĉnomteorijom. Metodologija je, kao što je reĉeno, pre svega logiĉko-epistemološka kritiĉka analiza raznih metodskih postupaka i ĉitavog stanjajedne nauke. Reĉeno je da je jedan od njenih kljuĉnih zadataka izgradnjakriterija na osnovu kojih se utvrĊuju istinitost i nauĉna upotrebljivostodreĊenih saznanja. Metodologija razvija pravila proveravanja i doka-zivanja nauĉnih stavova, jer u nauci nije dovoljno nešto otkriti, već treba idokazati taĉnost svakog novog saznanja. Od otkrića do dokaza, od nauĉnepretpostavke do nauĉnog znanja ĉesto je dosta dug i naporan put. U svojojlogiĉkoj funkciji, a pre svega kad razraĊuje kriterije istinitosti i nauĉneupotrebljivosti pojedinih saznanja, kao i postupke proveravanja i dokazivanja,metodologija ne moţe* da bude zavisna ni od koje posebne nauĉne teorije makako ova bila opšta. Jer vezivanje u ovoj njenoj funkciji za bilo koju nauĉnuteoriju dovodi metodologiju u stanje da osnovnu teoriju ne moţe proveravati.Usled toga ona je u vrlo nezavidnom poloţaju i prilikom ispitivanja taĉnostiuţih saznanja. Naime, ona mora da i sva uţa saznanja gleda iz perspektiveosnovne teorije, i moţe dogmatski da odbacuje sve što se s tom polaznomteorijom ne slaţe, po logici koju izraţava poznata izreka: ukoliko seĉinjenice ne slaţu sa teorijom, utoliko gore za ĉinjenice. To je, meĊutim,nenauĉan stav. Sud o tome da li je jedna teorija istinita ili nije moţe se nanauĉan naĉin doneti jedino metodiĉnim ispitivanjem njenog odnosa premastvarnosti i putem njenog praktiĉnog proveravanja u stvarnosti. PrilikomizgraĊivanja postupaka proveravanja nauĉnog saznanja metodologija jestoga metateorijska logiĉka disciplina. Ranije je reĉeno da i logika ima nekeosnovne ontološke pretpostavke; ali te osnovne ontološke pretpostavke logikesu mnogo šire i opštije od pretpostavki bilo koje nauĉne teorije.Jedna od bitnihfunkcija metodologije jeste da utiĉe na ubrzavanje procesa integracije razliĉitihteorijskih shvatanja koja postoje u nekoj nauci. Pouzdani kriteriji istinitosti i štoefikasniji postupci za proveravanje nauĉnog saznanja su najvaţnija sredstvakoja metodologija moţe upotrebi ti u ostvarivanju svoje nauĉno-integrativnefunkcije. Nema potrebe da se dokazuje da u stvaranju tih sredstavametodologija mora postupati metateorijski.25SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJEU svakoj potpunije razvijenoj metodološkoj zamisli mogu se analitiĉkiizdvojiti tri glavne grupe problema: (1) logiĉki, (2) tehniĉki i (3) nauĉno-strategijski. Treba podvući da svaka razumna metodološka zamisao moraove logiĉke, tehniĉke i nauĉno-strategijske probleme gledati u nerazdvojnomjedinstvu. Videće se da se to ĉesto ne uspeva postići. Šta spada u logiĉkeprobleme? Sve ono što se odnosi na naĉin formiranja nauĉnih pojmova ina naĉin analize njihovog sadrţaja; zatim ispitivanje logiĉke strukturenauĉnih uopštavanja, zakona, teorija; razmatranja uloge hipoteza,njihovih raznih vrsta i tipova u nauĉnom istraţivanju; i napokon vrlosloţeni zadaci izgradnje pravila koja treba da omoguće što potpunijeproveravanje nauĉnog saznanja. A što spada u nauĉno-istraţivaĉkutehniku? Ĉim se postavi ovo pitanje, ĉoveku padaju na um raznolikasredstva kojima se nauka sluţi da bi prikupljala isku stvene podatke;zatim raznovrsni postupci i sredstva što se upotrebljavaju u sreĊivanju iobradi prikupljenih izvornih podataka; nadalje, tehniĉka pravila oorganizaciji razliĉitih oblika istraţivanja, itd.Ali u svim fazama razvoja nauke u njenoj metodologiji ne pridaje sepodjednaka vaţnost logiĉkim i tehniĉkim problemima. Postoje periodi ukojima izrazito preovladava inte-resovanje za jednu oblast, dok se drugenedovoljno razvijaju, a to moţe ponekad da bude vrlo štetno. U dosadašnjemrazvoju sociologije mogu se sa stanovišta gledanja na ulogu i sadrţajmetodologije razlikovati uglavnom tri faze. Prva faza se odnosi na prošlivek, kome istorijski pripada i ĉitav deo našeg stoleća do prvog svetskog rata.U toj fazi su u razmatranju problema u sociologiji izrazito preovladavalilogiĉki problemi, dok se o tehnici malo govorilo. Kad se pogledajunajznaĉajniji metodološki radovi iz tog perioda, na primer Dirkemovarasprava Pravila sociološkog metoda i metodološke studije Maksa Vebera,4)koje su takoĊe imale vrlo veliki uti-caj, vidi se da se u njima vrlo dubokorazmatraju razni epistemološki i logiĉki problemi nauĉnog istraţivanja. Otehnici istraţivanja, meĊutim, govori se vrlo malo. A istovremeno u tojsvojoj fazi sociologija je raspolagala slabo razvijenim istraţivaĉkimaparatom. Ona je u to vreme bila gotovo nesposobna za samostalnoprikupljanje originalnih izvornih podataka. So-4) M. Weber, Gesamrnelte Aufsatze zur AVissenschaftslehre J. C. B. Mohr (PaulSiebeck) Tubingen, 1922. E. Dirkem, Pravila sociološkog metoda, Savremena škola,Beograd, 1963.
  9. 9. 26ciolozi su tada obiĉno stvarali svoja dela na osnovu knjiga istoriĉara, ieventualno uz delimiĉno vlastito prouĉavanje isto-rijskih arhivskih izvora, zatimna osnovu etnografskih studija, raznih putopisa i objavljenih zvaniĉnihstatistiĉkih podataka. Do prvog svetskog rata vrlo je nerazvijena praksaorganizo-vanja socioloških istraţivanja koja samostalno prikupljaju one podatkekoji su za odreĊeno prouĉavanje neophodni. Ima takvih pokušaja, ali su oniretki. Karakteristiĉno je da se u metodološkim raspravama o metodu sociologijeiz tog vremena poĉetna iskustva steĉena u razvijanju vlastitih istraţivaĉkihpostupaka gotovo igtiorišu, ili bar da se o njima ne vodi dovoljno raĉuna.Objašnjenje ove pojave nije jednostavno, tim pre što su najuticajnijemetodološke rasprave napisali nauĉnici koji su bili izvanredno darovitiistraţivaĉi. Treba imati u vidu da je u to vreme konstituisanje sociologije uposebnu nauku bilo središni zadatak, pa je razumljivo da je to moralo uticati nakarakter metodoloških raspravljanja. Sem toga, mnoga istraţivanja društvenogţivota, iako sociološki nesumnjivo relevantna, nisu bila ĉvršće ukljuĉena upostojeće teorijske okvire, što je oteţavalo da se uoĉi znaĉaj njihovihmetodoloških iskustava.Druga faza nastupa 20-tih i moglo bi se reći da pre=, ovladava sve dosredine 50-tih godina našeg veka. Ta faza se u metodološkom pogledu moţesmatrati prirodom empiristiĉ kog tehnicizma. U njoj se poĉinje da diskutujepreteţno o tehniĉkim pitanjima, najĉešće o raznim sredstvima pomoću kojihsociologija moţe da prikuplja izvorne podatke za svoje osobene nauĉne potrebe.Ima pisaca, koji su u tom periodu bili vrlo ugledni i imali veliki uticaj, a kojidoslovno tvrde: lako će se izaći na kraj s problemima teorijskog korišćenjapodataka, najteţa stvar je doći do potrebnih izvornih obaveštenja.5) Bilo bijednostrano smatrati da su ovaj tehnicistiĉki zanos i moţda ĉak opijenostvrednošću i znaĉajem pojedinih tehniĉkih sredstava za prikupljanje podatakabili sasvim besmisleni. Bio je to pokušaj da sociologija izaĊe iz nauĉnogćorsokaka, koji se sastojao u tome da je ona nauka koja ima vrlo visokesveobuhvatne teorijske pretenzije — da objašnjava društvo u njegovom tota-litetu i u svim njegovim aspektima — a da istovremeno nije imala razvijenatehniĉka sredstva i adekvatnu organizaciju5) Najekstremnije je ovo gledište izneo Dţ. Lamdberg (G. Land-berg), inaĉe jedan odistaknutih predstavnika neopozitivizma u sociološkoj metodologiji, u predgovoru prvogizdanja svoje knjige Social Research, A Study in Methods in Gathering Data, koje jeizašlo 1928. god. Vid. op. cit., 2nd ed., Longmans. Green and Co., New York, 1947, p.VII— IX. Osnovnu usmerenost dela jasno izraţava i njegov podnaslov.27za aktivno samostalno ispitivanje društvenog ţivota. Mogućnosti aktivnogsociološkog ispitivanja društvenog ţivota znatno su zaostajale za onim što jeu tom pogledu za svoje potrebe već davno bila izgradila istorija, ili saĉime su pre sociologije raspolagale ekonomske nauke. Istorija je imalasvoje arhive. Moderna statistiĉka prikupljanja podataka o privredi bila sudaleko više prilagoĊena potrebama ekonomskih nauka, nego što jesociologija mogla da utiĉe na okvir u kom zvaniĉna statistika obiĉnoprikuplja i objavljuje podatke o raznim društvenim pojavama, kako bistatistiĉki podaci bili adekvatniji za njena istraţivanja. Istovremeno,samostalne sociološke istraţivaĉke ustanove gotovo da nisu postojale.Zanos i oduševljenje nekim ĉisto tehniĉkim postupcima, koji danas izgledajupriliĉno naivni, bili su posledica jednog novog stanja. Ljudi s.u poĉeli daizlaze iz kabineta i došli, slikovito reĉeno, na sveţ vazduh. Nesumnjiviuspesi postignuti na pojedinim uţim podruĉjima sociološkog istraţivanjaubedljivo su govorili o nauĉnoj vrednosti neposrednijeg i metodiĉnijegprouĉavanja društvene stvarnosti. Kada se kasnije prikaţu društveni uslovi ukojima se razvijala sociologija u ovom periodu, postaće razumljivije zašto suse neka od dostignuća u oblasti tehnike istraţivanja preuveliĉavala ijednostrano koristila.Bilo bi pogrešno misliti da je navedeni stav prema teh-niĉkim problemima samo neka nacionalna specifiĉnost. Metodološkitehnicizam se rodio u Americi, ali on nije nacionalna ili društveno-kulturnaosobina Amerike. Vrlo istaknutu ulogu u njegovom razvijanju u SAD imaloje nekoliko evropskih nauĉnika. A kad se nakon drugog svetskog rata, poslejednog perioda potpune stagnacije i gušenja evropske sociologije od stranefašizma, poĉela ponovo obnavljati ţiva nauĉna delatnost u tradicionalnimcentrima sociološke misli, u Francuskoj i Ne-maĉkoj, pojavilo se u tim, kao iu ostalim evropskim zemljama, vrlo sliĉno gledanje na vaţnost tehniĉkihproblema. Knjige koje su prve decenije posle rata izazvale u nauĉnimkrugovima tih zemalja najveće interesovanje, bili su prevodi raznihameriĉkih tehniĉkih istraţivaĉkih priruĉnika ili su nastale prema njihovomuzoru. A moţe se bez preterivanja tvrditi da je i kod nas takoĊe u prvimgodinama oţivljavanja naše sociološke delatnosti ĉesto dolazila do izraţajajedna izrazito teh-nicistiĉka reakcija na ranije preteţno apstraktno ispekulativno sociologiziranje, kao drugu krajnost. Postoje i dokumenti kojinedvosmisleno govore da su neki naši ljudi smatrali da će se resiti najvaţnijiproblem nauĉnog razvoja i brţeg napretka naše sociologije ako se što većibroj nauĉnih kadrova, naroĉito mlaĊih, upozna sa tehnikom sociološkogistraţivanja. Kao svaki zanos, i ovaj je bio preterano optimistiĉan.
  10. 10. 28Lako je zapaziti da su u brojnim priruĉnicima o metodologiji sociološkihistraţivanja, koji su se pojavili u raznim zemljama u ovoj tehnicistiĉkoj fazi,obiĉno vrlo iscrpno obraĊeni razni postupci za prikupljanje podataka; dosta jeuspešno izneto iskustvo o planiranju i izvoĊenju raznih oblika istraţivanja; alisu logiĉki problemi i kritiĉka funkcija metodologije sasvim potisnuti upozadinu. Teško se oteti utisku da su neki od tih priruĉnika zamišljeniprvenstveno kao inventar tehniĉkih istraţivaĉkih sredstava s kojima sociologijaraspolaţe, a ne kao sistematska i svestrana metodološka analiza istraţivaĉke de-latnosti sociologije. U ovakvoj analizi treba, naravno, tehniĉkim momentimapokloniti veliku paţnju, ali oni dobijaju puniji smisao tek onda kad se neposmatraju izolovano, nego u najtešnjoj povezanosti s logiĉko-epistemološkimnaĉelima nauke.8)Treća faza u razvoju sociološke metodologije poĉinje sredinom 50-tih godina.Ona je obeleţena nizom vrlo zasnovanih kritika površnosti i jednostranostimetodološkog tehni-cizma.7) Istovremeno se javlja znatno veće interesovanjeza temeljne epistemološke probleme sociološkog istraţivanja i teţnja da seprevaziĊe dosta uzak empirizam u kome su se u prethodnoj fazi kretalametodološka razmatranja. Karakteristiĉno je da se pri tom ne zapostavljajutehniĉki problemi. Moţda se najtrajnija zasluga tehnicistiĉke faze u razvojusociološke metodologije ne sastoji toliko u uspešnom rešavanju raznih zadatakau prikupljanju iskustvenih podataka i razvijanju pojedinih oblika istraţivanja —iako su u tome postignuti nesumnjivi uspesi — koliko u tome što je danasgotovo opšte usvojeno gledište da se ne moţe izgraditi nauĉna metodologija akose zapostavi njena tehniĉka strana.6) Isticanje da je u ovom periodu izrazito preovladavalo interesovanje za tehniĉkeprobleme ne znaĉi da se u njemu nisu pojavili i radovi u kojima je odreĊenometodološko stanovište šire epistemološki analizirano i obrazlagano. Kao primeri takvihradova mogu se navesti G. Lundberg, Foundations of Sociology, Macmillan, New York,1939; F. Kaufmann, Methodologv of Social Science, Oxford Universitv Press, NewYork, 1944; F. S. C. Northrop, The Logic of Science and the Humanities, Macmillan,New York, 1947. Periodizacija istiĉe samo osnovnu tendenciju u razvoju sociološkemetodologije.) Sire o ovom vid. u odeljku „Savremene struje u sociološkoj metodologiji", str. 146—158.295.METODOLOGIJA I NAUĈNA STRATEGIJAVeć time što je u metodologiju — pored logiĉko-episte-moloških ioperativno-tehniĉkih — ukljuĉen i heuristiĉka mo-menat, zauzeto jeimplicitno stanovnište o njenom odnosu prema nauĉnoj strategiji. Ipak tostanovište treba šire obrazloţiti i uĉiniti odreĊenijim. Prvo treba objasnitipojam nauĉne strategije. Po analogiji sa strategijom uopšte, i nauĉnastrategija se sastoji u odreĊivanju nekih kljuĉnih, osnovnih ciljeva na-uĉne delatnosti, ĉije ostvarivanje zahteva dugotrajniji period i oznaĉavaosnovnu usmerenost nauĉnih istraţivanja. Pored utvrĊivanja ciljeva, ustrategiju spada i razmatranje najsvrsishod-nijih puteva i sredstava zanjihovo ostvarivanje. A u tom okviru se kao poseban zadatak istiĉerazmatranje najpodesnijih organizacijskih oblika, u kojima se oĉekujeda će nauĉna delatnost uspeti da te ciljeve najverovatnije i u najvećojmeri, ostvari.Nema sumnje da nauĉna strategija nastaje pod naj-tešnjimuticajem izvesnih društvenih potreba i onih društvenih snaga koje u datomdruštvenom sistemu raspolaţu s najvećom društvenom moći i najvećimuticajem uopšte, pa usled toga redovno i najvećim uticajem na nauku. Ali,premda praktiĉni momenti leţe u osnovi razvijanja svake nauĉne strategije,bilo bi pogrešno i znaĉilo bi vulgarni prakticizam ako bi se u strategijskeciljeve nauke ukljuĉili samo neposredni praktiĉni zadaci, u ĉijem rešavanjuprimena nauĉnih saznanja treba da pomogne društvenoj praksi. Svakoperspektivno razmatranje nauĉne strategije ima na umu da i nauku, kao vrloosobenu delatnost, treba razvijati. Jer, ako se ona samo eksploatiše, ako sesamo primenjuju njena saznanja, nauka vrlo brzo poĉinje da zaostaje zapotrebama, i zbog toga što se sama ne razvija ne moţe ni da daje neke širerezultate. Prema tome, pored ciljeva koji se neposredno odnose na praktiĉnuprimenu, u svakoj razumnijoj strategiji moraju postojati i teorijski ciljevi,ĉije ostvarenje treba da omogući brţi razvoj nauke.Razumljivo je da razne metodološke zamisli razliĉito gledaju na odnosmetodologije i nauĉne strategije. Ĉisto logiĉka zamisao metodologije negiramogućnost aktivnijeg uticaja metodologije na formiranje nauĉne strategije.Kao što je reĉeno, ona svodi metodologiju uglavnom na razmatranje iunapreĊenje postupaka za proveravanje nauĉnog saznanja, a gotovo potpunoiskljuĉuje heuristiĉki momenat. Prema tom shvatanju metodologija treba,pošto nauka doĊe do nekih saznanja, da ta saznanja logiĉki ispita, da bi seutvrdilo da li su ona istinita i kakav je njihov poloţaj u nekom nauĉnomsistemu. Ovako
  11. 11. 30shvaćena, metodologija naravno ne moţe da ostvaruje neki širi uticaj nastrategijska pitanja, jer strategija se odnosi na budućnost i na saznanja dokojih tek treba doći. Obiĉno se kao glavni razlog osporavanjamogućnosti da metodologija utiĉe na nauĉnu strategiju istiĉe da jerešavanje strategijskih pitanja stvaralaĉki akt koji se ne moţenormirati. To je isti argumenat kojim se sa ovog stanovišta uopšteosporava heuristiĉka funkcija metodologije. Nema sumnje da je aktotkrića spontan i da se, kao uostalom sve što je stvaralaĉko, ni aktnauĉnog otkrića ne moţe normirati. Niko ne moţe nauĉiti kako se dolazido novih nauĉnih otkrića. MeĊutim, na metodološkom planu se moţeuspešno razmatrati da li je odreĊeni istraţivaĉki pristup više ili manjepodesan za rešavanje nekog nauĉnog zadatka. Ni jedno novo otkriće nepada s neba, i nije sasvim nezavisno od nekih već postojećih znanja iistraţivaĉkih iskustava. Stoga ako neko smatra da će bez dovoljnogpoznavanja dostignutog nauĉnog znanja nešto znaĉajno novo otkriti,moţe se bez obzira na njegovu bistrinu i liĉnu darovitost opravdanosumnjati u uspeh. Poznavanje nauĉne teorije najsigurnije obezbeĊujepovezanost novog istraţivanja s postojećim nauĉnim znanjem.Metodologija omogućuje potpunije korišćenje postojećegistraţivaĉkog iskustva. Ovim se ne osporava da se akt nauĉnog otkrićane moţe normirati; ţeli se samo istaći da se metodološki moţerazmatrati ĉitav niz uslova pod kojim otkriće moţe postati verovatnije.Stoga, ako se nauĉnom strategijom nauci postave odreĊeni ciljevi, moţese i korisno je da se s metodološkog sta-novištva oceni da li su ti ciljevirealistiĉni. Nauci se, naime, mogu postaviti ciljevi koje ona nije ustanju da resi, bilo zbog ograniĉenog vremena u kome se ti ciljeviţele postići ili zbog toga što oni nisu formulisani na naĉin kojiodgovara istraţivaĉkom pristupu i postojećim znanjima odreĊenenauke. A pošto se svaka strategijska zamisao sastoji i u utvrĊivanjunaĉina i sredstava pomoću kojih se oĉekuje da će postavljeni ciljevibiti najlakše i najpotpunije ostvareni, aktivno uĉešće metodologije urazradi toga dela strategijske zamisli moţe pomoći da se iz širokogregistra istraţivaĉkih iskustava odreĊene nauke odaberu i razvijajuona iskustva i oblici istraţivanja koji su najprikladniji za ostvarenjestrategijskih ciljeva. Uopšte su meĊusobni uticaji teorijskih,strategijskih i metodoloških momenata u nauĉnom radu vrlo reciproĉni.Nekad postavljanje jednog cilja i davanje velikih sredstava da bi se on uodreĊe-gorh roku ostvario moţe znatno ubrzati razvoj teorijske misli imetodološkog iskustva na odreĊenom podruĉju. U drugim prilikamaneko novo ĉisto teorijsko rešenje predstavlja osnovu za naglo proširenjeili stvaranje novih oblika primene nauĉnih saznanja. Strategijskousmeravanje nauke prema tim teorijskim31problemima moţe, dakle, imati najširu posrednu praktiĉnu vrednost.Napokon, neka nova metodološka dostignuća mogu takoĊe da sevrlo pozitivno odraze i u teorijskim i u prime-njenim istraţivanjima.Moţe se prema tome zakljuĉiti da je pasivan stav metodologijeprilikom razmatranja raznih strategijskih pitanja štetan za nauku.Pasivan stav prema nauĉnoj strategiji, meĊutim, ne zastupaju umetodologiji samo logistici. Vrlo je sliĉno stanovište metodologakoji u metodologiji vide samo operativnotehniĉke zadatke. Oni ni nemogu da zauzmu neki aktivniji stav u strategiji, jer smatraju da jezadatak metodologa samo da izgrade sredstva pomoću kojih će seistraţivanje izvoditi, a da odluku o tome šta će se ispitivati trebasasvim prepustiti drugima.6. METODOLOGIJA I SOCIOLOGIJA NAUKEDelokrug i funkcije metodologije se, nesumnjivo, mogu odrediti ibez posebnog razmatranja njenog odnosa prema sociologiji nauke, ilijoš konkretnije prema onom što se malo nezgrapno zovesociologijom sociologije. Sociologija nauke, kao jedna od granasociologije saznanja, prouĉava društvene uslove u kojima sejavlja nauka i razne uticaje društvenih ĉinilaca na njenudelatnost. Reĉeno je da je metodologija, kao logiĉka disciplina,izrazito nqrmativna nauka. Nije njen zadatak da samo opisujenauĉno-istraţivaĉku praksu. Ona prouĉava nauĉnu delatnost sosnovnim ciljem da utvrdi optimalne, tj. najbolje moguće norme zanjeno obavljanje. Kao što se logika razlikuje od psihologijemišljenja, — jer normira uslove i postupke mišljenja, kojim se usaznanju uspostavlja racionalan odnos prema stvarnosti, dokpsihologija ispituje mišljenje u svim oblicima u kojima se ono javljau realnom ţivotu sa svim njegovim neracionalnostima inesavršenostima — tako i metodologija ima pre svega zadatak dapronalazi optimalne norme za nauĉnu delatnost. MeĊutim, prilikomstvaranja normi ne srne se nikad izgubiti iz vida stvarnost ukojoj će se one primenjivati. Inaĉe norme postaju utopijske.Realistiĉna norma se zasniva na dobrom poznavanju stvarnosti ukojoj će biti primenjena, na otkrivanju mogućnosti koje postojeu tom delu stvarnosti i normiranju onog što se smatra najboljomod postojećih mogućnosti. Zbog toga metodologija mora da vodiraĉuna o saznanjima sa kojima raspolaţe sociologija nauke ouslovima u kojima nauka deluje.
  12. 12. 32Društveni uslovi, pak, u kojima se razvijaju društvene nauke i njihovdruštveni poloţaj su mnogo sloţeniji nego što je to sluĉaj kod prirodnihnauka. Jer ako i u prirodnim nau-kama, naroĉito primenjenim,vannauĉni momenti odreĊuju osnovne ciljeve nauĉne delatnosti, i madaod tih društvenih uslova zavisi u krajnjoj liniji mogućnost i oblikorganizacije nauĉnog rada, ovi odnosi nauke i društva se u društvenimnaukama još više komplikuju jer su saznanja ovih nauka u mnogoneposredni joj vezi sa društvom i razliĉitim, ĉesto suprotnim interesimai vrlo protivureĉnim shvatanjima. Vrlo ĉesto se saznanja društvenihnauka sukobljavaju sa onim što društvo o sebi misli. A šta društvo mislisamo o sebi najbolje se vidi u oblasti ideologije. U ideologiji postojerazliĉiti slojevi i razliĉite struje u zavisnosti od razliĉitog društvenogpoloţaja pojedinih društvenih grupa. Zbog toga je obiĉno uticaj društvana nauĉnu aktivnost društvenih nauka neposredniji, ĉesto negativan, jersputava, a nekad i onemogućuje nauĉna istraţivanja raznih pojava iodnosa, kao i objavljivanje odreĊenih nauĉnih saznanja i hipoteza.Karakter društvenih uticaj a na nauku moţe se utvrditi svestranomsociološkom analizom naĉina kako se ona kao posebna društvenadelatnost uklapa u opštu organizaciju nekog društva i njegovu kulturu.Pored toga, sociologija nauke ispituje i unutrašnju organizacijunauĉne delatnosti, njene institucionalne oblike i odnose, profesionalneosobenosti ljudi koji se bave naukom, rasprostranjena shvatanja onauĉnoj vrednosti raznih teorijskih stanovišta i metodoloških pristupa, isi. Opšti društveni uslovi svakako utiĉu i na ove uţe osobine nauke, alise u ovim posled-njim ogleda i relativna samostalnostinstitucionalizovane nauĉne delatnosti. Za metodologiju je poznavanjeovih neposrednih uslova i osobina nauke, kao i društveno-profesionalnih osobina nauĉnih krugova, vaţno jer od njih dosta zavisiobjektivna mogućnost primene razliĉitih istraţivaĉkih pristupa, kao isklonost nauĉnika da se za njih opredele.Postoji, meĊutim, još jedno podruĉje na kome sociologija, kaoi druge društvene nauke, dolazi u neposredan odnos s društvom i nakome metodologija takoĊe mora znati mnogo od onoga ĉime se bavi —ili bi trebalo da se bavi — sociologija nauke. To su, naime, neposrednidruštveni odnosi koji se uspostavljaju prilikom prikupljanja raznihpodataka o društvenom ţivotu. Društvene nauke se ĉesto u svojimistraţivanjima sluţe podacima koji se u društvu stvaraju nezavisno odnauĉnih potreba radi zadovoljenja raznih praktiĉnih društvenih potreba.Ali u društvenim naukama se sve ĉešće izvorna obave-štenjaprikupljaju u neposrednom dodiru s odreĊenom društvenom sredinom.U procesu aktivnog prikupljanja izvornih poda-33taka nauĉno istraţivanje se pojavljuje kao osoben, dosta sloţendruštveni proces i društveni odnos, u kome se na jednoj strani nalazinauĉnik i lica koja mu pomaţu u prikupljanju podataka, a na drugojispitivana društvena sredina sa svojim razliĉitim kolektivnim iindividualnim osobinama i razliĉitim konkretnim stavovima premasadrţaju onog što se u odreĊenom ispitivanju prouĉava. Da li će ikoliko neki iskustveni podaci biti taĉni i nauĉno upotrebljivi nezavisi samo od toga da li je istraţivaĉ primenio formalno pravilan ikorektan istraţivaĉki postupak, nego vrlo mnogo i od toga šta oistraţivanju misle društvene grupe i pojedinci od kojih se traţepodaci. Prilikom ispitivanja konkretnog društvenog odnosa koji seuspostavlja u toku istraţivanja — a koji od jedne do druge prilikemoţe da se mnogo razlikuje sociolog-istraţivaĉ se ne moţezadovoljiti nekim uopštenim logiĉko-tehniĉkim rešenjima. On moraznati mnogo onog s ĉime bi prvenstveno trebalo da se bavi socio-logija nauke. Ali kako je sociologija nauke priliĉno nerazvijena, umetodologiji se moraju prikupljati i prouĉavati iskustva ove vrstekoja se stiĉu u raznim istraţivanjima.7. IZVORIMETODOLOŠKIHSAZNANJANa kraju razmatranja delokruga i funkcija metodologijetreba reći još nešto o tome kako metodologija ostvaruje svojefunkcije i o najpodesnijem naĉinu obaveštavanja o nauĉnommetodološkom iskustvu. Glavni i najvredniji izvor originalnihmetodoloških iskustava i saznanja su najkvalitetnija nauĉnaistraţivanja, koja su svojom originalnošću pomerila napredistraţivaĉku nauĉnu praksu. Uvek je u nauci bilo mnogo šablona imnogo rutine. U savremenom društvu se neobiĉno mnogo proširiokrug ljudi koji se aktivno bave naukom i moţda se usled togapovećao udeo sasvim beznaĉajnih radova. MeĊutim, u toj poplaviosrednjosti ima i velikih dostignuća, originalnih, nauĉno znaĉajnih,metodološki izuzetno plodnih i korisnih. Prouĉavanje tih iskustava jejedan od glavnih izvora saznanja na kojima se izgraĊujemetodologija. Drugi znaĉajan izvor treba da bude praćenje logiĉke ignoseološke misli u filozofiji. Ta dva izvora treba preporuĉitisvakom ko hoće da se obavesti o stanju nauĉne metodologije i shvatilogiku i smisao nauĉnog istraţivanja. Dobro je uzeti metodološkepriruĉnike, kao udţbenike i podsetnike, ali to je samo uvod, samoprvi korak. Aliko hoće da se dublje obavesti o tome kako su nastalaznaĉajna Nauĉna ostvarenja, treba da upoznaje njenanajoriginalnija
  13. 13. 34dela, klasiĉna i savremena. O tome bi trebalo voditi više raĉuna prilikomorganizacije nastave metodologije u kojoj inaĉe moţe da preo vladaštetni prakticizam, koji nastavu svodi preteţno na rutinske probleme istvara kod studenata pogrešno ubeĊenje da je istraţivaĉki rad neštošablonsko, mehaniĉko, što se lako moţe formalizovati. Da bi se toizbeglo, trebalo bi da.u nastavi metodologije dobiju daleko više mestasvestrana metodološka prouĉavanja epohalnih i uopšte znaĉajnihnauĉnih istraţivaĉkih dela. Na tim primerima se najizvornije videoriginalna istraţivaĉka rešenja i postupci koji su do njih doveli.Metodologija ipak ne moţe da se u ostvarivanju svoje uloge oslanjasamo na prouĉavanje istraţivaĉkih iskustava do kojih se spontano dolaziu toku prouĉavanja odreĊenih sadrţin-skih problema. Ona mora daorganizuje izvesna specifiĉno metodološka ispitivanja. To se moţeilustrovati s nekoliko primera. Odavno je poznato da se u raznimoblicima ankete pojavljuje tzv. ahketarska greška, tj. greška koju upodatke unosi odreĊeni prikupljaĉ zbog nekih svojih liĉnih osobina.MeĊutim, da bi se mogli pouzdanije, gotovo eksperimentalno, utvrditiopšti uti-caj i razliĉiti oblici anketarske greške, neophodno je u okviruraznih anketa organizovati specijalno metodološko prouĉavanje ovogproblema. Ili još jedan sliĉan primer. Neposredno posma-tranje jesvakako vrlo vaţan izvor originalnih saznanja o društvu. Ali izpsihologije je poznato da u opaţanju postoje znaĉajne razlike. Iziskustva nekih teorijski i metodološki egzaktnijih nauka nego što jesociologija odavno je poznato da se, kad razni pojedinci koriste vrloprecizne instrumente kao što su teleskopi, mikroskopi i dmga tehniĉkasredstva za posmatranje i mere-nje, redovno pojavljuju razlike uizvornim obaveštenjima, koje nastaju zbog individualnih razlika uopaţanju. To se naziva liĉnom jednaĉinom posmatraĉa. Kad nekiistraţivaĉ šalje na terenski rad grupu ljudi sa zadatkom daposmatranjem prikupe odreĊene iskustvene podatke, svakako je vaţnoda zna njihove liĉne jednaĉine. Ako hoće da nešto preciznije o tomesazna, on mora podvrći tu grupu posmatraĉa dosta preciznom ekspe-rimentalnom ispitivanju. O tome će se kasnije opširnije govoriti. Ciljovih nekoliko primera jeste da ukazu na neke probleme koji se umetodologiji moraju ispitivati specijalnim istraţivanjima, i moţe se rećida poslednjih godina ima sve više ovakvih metodoloških ispitivanja.35II KRATAK PREGLED OSNOVNIH SHVATANJA OSOCIOLOŠKOM METODUU ovom saţetom izlaganju razliĉitih shvatanja o epistemološkimosnovima i teorijskim okvirima sociološkog metoda nije neophodnoiznositi sve varijante u kojima su dolazila do izraţaja pojedinaosnovna stanovišta. Za neposrednu svrhu ove knjige biće sasvimdovoljno ako se ta stanovišta prikaţu i objasne na gledištima svojihnajizrazitijih predstavnika, koji su ih, uostalom, najpotpunije izrazili.O prirodi sociologije, ili opšte teorijske nauke o društvu, i oosobenostima njenog metoda iskristalizovala su se dosad tri osnovnastanovišta: (1) ono koje zastupa Marks, zatim (2) pozitivistiĉkostanovište koje je kroz istoriju sociologije najviše razraĊivano i kojeje, verovatno, najviše uticalo na njen razvoj. Svoj najsnaţniji izrazovo stanovište je dobilo u delima Ogista Konta (A. Comte), DţonaStjuarta Mila (J. Stuart Mili) i Emila Dirkema (Durkheim), i (3)stanovište ĉija je osnovna ideja da izmeĊu prirodnih i društvenih (ilikulturnih) nauka postoje korenite epistemološke razlike i koje usaznavanju društvenih pojava naroĉitu ulogu pridaje sposobnostiistraţivaĉevog uţivljavanja i razumevanja. Filozofski koreni ovogstanovišta, koje je nastalo kao direktna kritika pozitivizma, nalaze seu idejama nemaĉkih filozofa Dil-taja (Dilthev), Vindelbanda(Windelband) i Rikerta (Rickert). U sociologiji je ovo stanovište,iako nešto modifikovano, došlo najviše do izraţaja u delu MaksaVebera (Weber). Pored ovih osnovnih stanovišta, bilo u njihovomokviru ili nezavisnije, javljaju se i druge epistemološke struje. Jednaod njih je, npr., fenomenološka, ĉija se nit moţe pratiti od Firkanta(Vierkandt) do Gurviĉa (Gurvitch). U analizu tih manje uticajnihstruja ovde se neće ulaziti, nego će izlaganje biti ograniĉeno na prikazideja Marksa, Konta, Mila, Dirkema i Vebera.Moţe se postavitipitanje zašto je potreban ovaj isto-rijski pregled? Pre svega zato štose u najnovijim udţbenicima ne nalaze uvek najdublje misli osociološkom metodu. Naroĉito u njima ĉesto nije razvijen sintetiĉanpristup svim aspektima sociološkog metoda, koji bi bio svestrani jeepistemološki i teorijski obrazloţen. A zatim, za bolje razumevanjesavremenih metodoloških problema koji, po pravilu, nisu novi, vrlo jeko-
  14. 14. 36risno videti na koji naĉin su ti isti problemi bili postavljeni ranije i kojasu sve rešenja bila predlagana. Mnoga savremena metodološkashvatanja postaju razumljivija ako se sagledaju u istorijskojperspektivi.Pre izlaganja Marksovog shvatanja o metodu treba proširitiono što je u uvodnom poglavlju reĉeno o ĉiniocima koji mogu da znatnoutiĉu na shvatanje o najsvrsishodnijem metodu neke nauke. Kad se naprimerima razliĉitih metodoloških zamisli malo detaljnije rašĉlani odĉega sve zavise odreĊena gledišta o sociološkom metodu, priliĉno selako uoĉava da ona zavise ponajpre od toga kako istraţivaĉ shvataprirodu društva. Polazno shvatanje prirode društva pojedini nauĉnikobiĉno izgradi već pre poĉetka svojih detaljnih istraţivanja, i to polaznoshvatanje društva se moţe nazvati njegovom poĉetnom vizijom. Nemoţe se ući u dublja prouĉavanja gotovo nijednog društvenog proble-ma, ako se prethodno nema neka celovitija vizija društva, neko osnovnoshvatanje njegove biti i prirode. Pojedini nauĉnik moţe prosto dapreuzme neku postojeću viziju. Izrazito, pak, originalni mislioci seodlikuju upravo time što se — obiĉno od samog poĉetka svoga_stvaranja — probijaju s jednom novom, originalnom vizijom društva. Usociologiji su došla do izraţaja razliĉita, ĉesto korenito suprotnashvatanja osnovne prirode društva. Postoje, na primer, organske teorijekoje u društvu vide uravnoteţenu spontanu celinu kojafunkcionišesliĉno biološkom organizmu uz veću ili manju saglasnostsvih svojih delova. Ovom organskom, ĉesto i totalitarnom, shvatanjudruštva suprotstavlja se jedno drugo gledište koje u društvu takoĊe vidiodreĊeni sistem, ali smatra da se u osnovi tog sistema nalaze razni obliciunutardruštvenih protivreĉnosti i sukoba izmeĊu pojedinih njegovihdelova. Osnovni sukobi i protivreĉnosti na kojima se zasniva i odrţavadruštvo mogu se tumaĉiti na razne naĉine. Najĉešće se osnovnimsmatraju sukobi društvenih klasa ili sukobi raznih drugih društvenihgrupa koje se obrazuju u okviru društvene strukture. Drugu varijantuove konfliktne vizije društva predstavljaju teorije koje osnovne izvoresukoba traţe u meĊunarodnim odnosima (sukobi izmeĊu nacija, rasa,kultura). Treći osnovni tip poĉetne vizije društva, vrlo rasprostranjen uprošlosti a i u savremenoj sociologiji, nalazi se u osnovi raznihnominalistiĉkih teorija. Sociološki nominalizam redovno ne uviĊaspecifiĉnost onog što je u društvenom ţivotu izrazito društveno, njegoveizrazito kolektivne oblike i osobine koji se ne mogu bez ostatka svestina osobine pojedinaca, ĉlanova raznih kolektivnih društvenih oblika.Sociološki nominalisti vide u društvu rezultantu ukrštanja osobina,interesa i delatnosti ogromnog broja pojedinaca. Razne nominalistiĉketeorije razliĉito objašnjavaju odluĉujuće osobine pojedinaca, ali je zasocio-37loški nominalizam karakteristiĉno da nastoji objasniti društvo ,nekim individualnim osobinama njegovih ĉlanova. U svojoj teorijisociološki nominalizam se deli na razne psihologisticke ibiologistiĉke varijante. Polazeći od nekih osnovnih psiholoških ilibioloških karakteristika ĉoveka, bilo da su to njegovi nagoni ili nekenjegove uroĊene osobine i teţnje, interesi, ideje ili vred-nosti,nominalisti uvek na individualnom planu nastoje da naĊu osnovnepoluge i osnovna objašjenja za sve ono što se u društvu dešava.Razumljivo je da ovako polazno teorijsko stanovište mora znatnouticati na ĉitav naĉin istraţivanja, pa i na metodološka shvatanjauopšte.Osnovne vizije društva se meĊusobno razlikuju i porazliĉitom ocenjivanju znaĉaja pojedinih oblika društvene delatnosti.Poznato je, na primer, da Marks u svom inaĉe vrlo sloţenomshvatanju društvenog determinizma u oblasti neposredneproizvodnje, gde se stvaraju osnovni preduslovi za opstanak društva,vidi osnovnu polugu ĉitavog društvenog razvoja. MeĊutim, postoje idruga shvatanja koja drugim društvenim delatnostima pridaju tajprioritetni, najdublji uzroĉni uticaj na društveni ţivot. S ovim jeneposredno povezano i razliĉito shvatanje uzroka društvenograzvoja, kao i puteva i naĉina kako se on ostvaruje. Iz poĉetne vizijezatim izviru problemi koji se nalaze u ţarištu odreĊene opšteteorijske zamisli ili teorijskog sistema, na koje se prvenstvenousmeravaju istraţivanja i koji tek nekoj teorijskoj zamisli dajuodreĊeniju fizionomiju.Na metod, zatim, utiĉu shvatanja odruštvenoj ulozi nauke. I u tom pogledu ima niz meĊusobno vrloopreĉnih stavova. Ponekad se tvrdi da nauka prouĉava ono što je biloi što postoji u datom trenutku, a da ne moţe ništa da kaţe o buduć-nosti; to spada u proroĉanstva i ideologiju. Ovo stanovište o odnosunauke i prakse najviše odgovara skupljaĉkom empirizmu. MeĊutim,ono donekle proizilazi iz neposredne istraţivaĉke prakseistorijskih i uopšte opisnih nauka. Ima, naime, mnogo istoriĉara kojine smatraju da je njihov zadatak da iz prouĉavanja ranijih dogaĊajaizvlaĉe neke opštije zakljuĉke i da na taj naĉin stvarno pomaţu daistorija bude magistra vitae, nego da se njihov zadatak iscrpljujeobjektivnim opisivanjem odreĊenih istorijskih pojedinosti. Kad nekodecenijama na taj naĉin shvata svoju nauĉnu delatnost, sasvim jerazumljivo da će, kad poĉne da razmišlja o odnosu nauke i društveneprakse, zauzeti stanovište da nauka o budućim kretanjima ne moţeništa da kaţe. Drugo gledište o društvenoj ulozi nauke, naroĉitokarakteristiĉno za razne pozitivistiĉke struje, smatra da nauĉna misaone moţe radikalnije uticati na istorijski tok ili promenu aktualnogstanja društva, ali da ona moţe i treba da pomogne u otklanjanjunekih pojedinaĉnih slabosti i nedostataka u struk-
  15. 15. 38turi i organizaciji postojećeg društva. Ovo gledište, potpuno odgovaraKontovom, a u velikoj meri i Diirkemovom i Popero-vom (Popper) mišljenju.Nauka se shvata kao pomoćno sredstvo za izvoĊenje malih postepenih reformi,radi poboljšavanja onog što je u osnovi nuţno i nepromenljivo. Vrlo je raspro-stranjeno, zatim, gledište o tzv. etiĉkoj neutralnosti nauke. Epistemološkaosnova ovog mišljenja jeste ideja o korenitoj razlici izmeĊu stvarnosti i.ljudskih vrednosti, pa prema tome i izmeĊu ĉinjeniĉkih (u koje spadaju i sviteorijski) i vrednosnih sudova. Društveni smisao teze o etiĉkoj neutralnosti,kao na primer i ideje Vart pour Vart u umetnosti, nije uvek isti. Ne tako retko sepomoću nje nastoji odbraniti bar neka misaona autono--mija nauke, pamakar i po cenu ograniĉenja njenog delokruga. Pri tom je ponekad ovoograniĉenje više prividno nego stvarno. Ali u savremenim uslovima se ovimgledištem ĉesto ţeli da s nauĉnika sasvim skine svaka društvena odgovornost.Tvrdi se da je njegov zadatak jedino da ispituje stvarnost; da u njoj otkrivaodreĊene pravilnosti i da pokušava da te otkrivene pravilnosti objasni. Ali,smatra se da nauka niti moţe uticati na to u kom će se pravcu kasnije u društvuupotrebljavati nauĉna saznanja, niti da je to uopšte njen zadatak. Kako ćedruštvo upotrebljavati nauĉna saznanja to je stvar društvene prakse, to senauĉnika ništa ne tiĉe. Nauĉnik je prema tome samo tehniĉki struĉnjak kojimoţe da sluţi ..i bogu i Ċavolu"; on prepušta svom poslodavcu da donosi odlukeo tom što će se ispitivati, u kom pravcu i radi ĉega. Na poslodavca je prebaĉenai sva društvena i moralna odgovorost za ove odluke. Na kraju, postoji gledišteo izrazito kritiĉkoj i preobraţavajućoj revolucionarnoj društvenoj ulozinauke. Nauka je kritika postojećeg stanja društva i teorijsko oruĊe za izgradnjunjegovog novog oblika. Kao što je poznato, ovo gledište je najdoslednijezastupao Marks.U treću grupu ĉinilaca od kojih zavise shvatanja o nauĉnommetodu spadaju logiĉko-epistemološka shvatanja o prirodi nauke kao misaonedelatnosti. S tim u vezi postavlja se, pre svega, pitanje ĉime se nauka razlikujeod nekih drugih misaonih delatnosti, u prvom redu od „zdravog razuma", azatim od filozofije, umetnosti, religije. Zatim, da li postoje i u ĉemu se sastojeneke misaone, logiĉke osobenosti pojedinih grana nauke, ili su sve nauke uosnovi izgraĊene na istim logiĉko-epistemološkim naĉelima. Drugim recima, dali je struktura prirodne stvarnosti i društva u osnovi identiĉna, tako da nemapotrebe da se metod istraţivanja prirodnih i društvenih pojava korenitorazlikuju, ili je, obrnuto, društvo toliko osoben deo stvarnosti da u njegovomprouĉavanju epistemološka naĉela nauĉnog prouĉavanja prirode nisuprimenljiva.39Prilikom razmatranja o prirodi nauke postavlja se vrlo ĉesto i jedno drugoopštefilozofsko pitanje koje bi se moglo ovako formulisati: postoje li nekene samo istorijski date, već uopšte imanentne granice nauĉnog saznanja; iako postoje, u kom ih pravcu treba traţiti? U odgovorima na ovo pitanjeĉesto se osporava mogućnost nauĉne sinteze ljudskog znanja. Smatra se,naime, da nauka moţe biti izvanredno korisna u ispitivanju delimiĉnih, jasnoomeĊenih problema i u stvaranju racionalne osnove za rešavanjepojedinaĉnih praktiĉnih zadataka, ali da se na nauĉnim osnovama ne moţeizgraditi sinteza celokup-nog ljudskog znanja, kao ni celovit i psihološkiubedljiv pogled na svet. nego da je to mogućno samo u okviru filozofije, iliu okviru religiie, ili na estetiĉki naĉin u umetnosti. Pri tom se obiĉno ide jošdalje pa se osporava ne samo mogućnost nauĉnog pogleda na svet, nego isvaka relevantnost nauĉnog saznanja u tom pogledu. Smatra se da nauĉnosaznanje ima iskljuĉivo tehnološku funkciju i da je sasvim odvojeno odegzistencijalnih korena iz kojih izbija ĉovekova potreba za celovitimpogledom na svest.U razmišljanjima o osnovnoj prirodi nauke i njenojdruštveno-istorijskoj ulozi neminovno se postavlja i pitanje o meĊusobnomodnosu racionalnog i iracionalnog u ljudskoj praksi. Mnogi tvrde da seuopšte ne moţe shvatiti stvarna isto-rijska ĉovekova praksa ako se posmatrasamo sa stanovišta nekih racionalnih potreba i racionalnih oblika naĉinaponašanja; u njoj, tvrdi se, toliko dominiraju iracionalni elementi da se bezrazumevanja tih elemenata ne mogu sagledati najdublji izvori ljudskogdelanja i istorije. Iz ovog stava, pak, slede gotovo nuţno dalji zakljuĉci, kaona primer sledeći: ako se stvarno u osnovi covekove istorijske prakse nalazeizrazito iracionalni elementi, pitanje je da li je nauka, kao sredstvo zarazvijanje i unapreĊivanje tehniĉke prakse podesna i, gledano iz šire per-spektive, uopšte korisna? Njena racionalna saznanja se ipak moguprimenjivati samo u iracionalnim opštim okvirima praktiĉnog delanja ikonaĉni rezultat primene moţe da bude samo pojaĉanje rušilaĉke moći nekihizrazito iracionalnih ljudskih poriva. I konaĉno, na shvatanja o metodu utiĉestepen razvijenosti istraţivaĉke prakse odreĊene nauke, a u izvesnoj meri iistraţivaĉke sklonosti i osobenosti pojedinih najuticajnijih nauĉnika. Ovinauĉnici, tvorci škola i pravaca, vrlo ĉesto nekim svojim individualnimosobenostima i sklonostima sluţe kao uzor i daju osoben profil istraţivaĉkojdelatnosti odreĊenog nauĉnog pravca. A njihov individualni naĉinistraţivanja donekle zavisi i od sasvim konkretnog predznanja i obrazovanja.Neko ko nema širu matematiĉku kulturu teško da će u svojim istraţivanjimašire primenjivati matematiĉke metode i pod-sticati njihov razvoj, madapostoje i neki obrnuti primeri. Kont
  16. 16. 40je po osnovnom obrazovanju bio matematiĉar, ali je bio odluĉanprotivnik upotrebe matematiĉkih postupaka u prouĉavanju društva.Prema tome, mnogobrojni ĉinioci utiĉu na shvatanja o metodu i moguda izazovi razike. Ai. bilo bi pogešno apso-lutizovati te razlike, jerdeluju i drugi ĉinioci, što proizilaze iz samog razvoja nauke i njenognapredovanja, koji utiĉu na postepeno ujednaĉavanje metodološkihgledišta. Razlike meĊu pojedinim metodološkim pravcima stoga nisuapsolutne. Obiĉno se dešava da su one vrlo izrazite samo u nekihkljuĉnim pitanjima, dok se u nizu pojedinosti manje-više svi slaţu; i štose nauka više razvija i postaje egzaktnija, to se stvara širi domen u komje postignuta gotovo opšta saglasnost. Danas će, na pri-mer, malo koosporavati vrednost raznih metodoloških postupaka i istraţivaĉkihsredstava. MeĊutim, velike i ţuĉne polemike nastaju kad se preĊe narazmatranje njihovih najsvrsi-shodnijih oblika. Još veće razlike postojeu shvatanjima o epistemološkim osnovama i opštim karakteristikamasociološkog metoda.1.OSNOVNE OSOBINE MARKSOVOG METODAO Marksovom metodu prouĉavanja društva dosta je pisano, pa ipak nepostoii. ii bar meni nije poznata, studija koja ga prikazuje na celovit inauĉno zadovoljavajući naĉin,. Protivnici su, kao što je poznato, ĉestozapostavljali Marksa, dok je pristalicama izgledalo mnogo vaţnije daprimenjuju Marksove ideje nego da prouĉavaju metod kojim je on donjih došao. Sem toga, u brojnim diskusijama o metodu u marksistiĉkimkrugovima preteţno se raspravljalo samo o nekim najop-štijimpitanjima, kao na primer o vrednosti i osobenostima dijalektike, a sasvimnedovoljno se svestrano epistemološki ispitivao Marksov naĉinprouĉavanja društva. Već i zbog toga su se rano pojavila raznauprošćavanja i pokušaji dogmatizacije Marksovih metodološkihshvatanja, iako su u tom pravcu delovali i dublji, izrazito društvenirazlozi. Zbog toga tek u budućnosti treba oĉekivati potpunije analizeMarksovog metoda, a dotle je samo Marksovo delo, u prvom reduKapital, gotovo jedini pouzdan izvor za zakljuĉivanja o tome. Ovajodeljak nema pretenzija da bude potpuna analiza Marksovog metoda,nego samo da ukaţe na neke bitne njegove karakteristike.Marksova teorija, svakako, nije samo teorija o kapitalizmu. U njoj susadrţana izvesna fundamentalna gledišta41o ljudskom društvu uopšte, kao i o osnovnim tokovima njegoveistorije i budućeg razvoja. Ali Marks je svoju teoriju isrcpnorazradio samo za kapitalizam. Posle njegove smrti Engels se višeputa kritiĉki osvrtao na razne pokušaje da se Marksova teorijskadostignuća šablonski i bez konkretnog prouĉavanja odreĊenihistorijskih prilika primenjuju u tumaĉenju ranijih istorijskih perioda.Tako na primer u poznatom pismu Konradu šmitu, iz 1890. godine,Engels piše da je Marksovo shvatanje pre svega rukovodstvo zaprouĉavanje društva, a ne poluga za konstruisanje istorije, i dacelokupnu istoriju treba izuĉavati ponovo, ali da je u tom pogledumalo uĉinjeno, jer mnogi, naroĉito mlaĊi marksisti idu jednimkomotnijim putem. Bez dovoljno prouĉavanja opšte i ekonomskeistorije, oni na osnovu nekoliko opštih fraza vrše razna etiketiranja imisle da time mogu da zamene stvarno nauĉno prouĉavanjeodreĊenih pojava.1) Lukaĉ u svom ranom i nesumnjivo teorijskinajznaĉajnijem delu Isto-irija i klasna svest ide još dalje i smatra daje šablonska pri-mena naĉela istorijskog materijalizma, izvedenih izprouĉavanja kapitalistiĉkog oblika društva, na ranija društvapogrešna, tj. da se rezultati do kojih je Marks došao prouĉavajućikapitalizam ne mogu šablonski primenjivati na ranija društva. Glavnirazlog koji Lukaĉ iznosi u prilog svojoj tezi jeste da ni u jednomranijem društvu pre kapitalizma privreda nije bila sama sebi cilj, nijese oslobodila od raznih neprivrednih društvenih ĉinilaca i suverenopostavila na svoje osobene imanentne zakone.2) Premda su Lukaĉevistavovi nešto preterani, jer potpunu autonomiju privreda ne dostiţe niu najrazvijenijim istorijskim oblicima liberalnog kapitalizma(teorijski privid autonomije je plod analitiĉke apstrakcije),fundamentalne analize kapitalizma u Komunističkom manifestunesumnjivo u prvi plan istiĉu njegove mnoge, sociološki bitne,korenite razlike u poreĊenju sa svim ranijim oblicima društva. Zbogtoga je Lukaĉeva kritika vulgarnog marksizma što zanemaruje terazlike sasvim opravdana. MeĊutim, ako je neopravdano šablonskiprenositi rezultate do kojih se došlo u nauĉnom prouĉavanju jednogtipa društva na druge razliĉite tipove, ipak je sasvim sigurno dateorijska i metodološka iskustva steĉena u prouĉavanju jednograzvijenijeg tipa društva mogu korisno posluţiti u prouĉavanjuostalih. To je uostalom bila jedna od osnovnih Marksovih meto-1) K. Marks, F. Engels, Izabrana dela, t. II, Kultura, Beograd, 1950, str. 474. Bilo biuopšte zanimljivo prouĉiti sva mesta u. Marksovim i Engelsovim delima koja seodnose na kritiku razliĉitih vulgarizacijanjihove teorije i metoda.2) G. Lukacs, Histoire et conscience de classe, Les Editions de Minuit, 1960, p.267—75. Ovo Lukaĉevo delo je još uvek najdublja studija o bitnim filozofskimpretpostavkama Marksovog metoda.
  17. 17. 42doloških ideja. Već u Uvodu u kritiku političke ekonomije, naj-iscrpnijem, iako nedovršenom Marksovom izlaganju vlastitog metoda,on je izneo gledište da prouĉavanje odnosa i struktura razvijenijihoblika društvene proizvodnje omogućuje da se re-trospektivno boljeshvate odnosi i strukture njenih ranijih isto-rijskih oblika.3) Cilj svihovih uvodnih napomena jeste kritika dosta rasprostranjenog shvatanja omogućnosti i nauĉnoj vred-nosti šablonske primene Marksovih ideja,što je redovno popratna pojava njihove vulgarnedogmatizacije.Izlaganje Marksovih metodoloških shvatanja nailazi ne-sumnjivo na jednu veliku teškoću. Naime, on sam ih nije nigde celovitoizloţio, mada je ţeleo da u saţetom vidu iznese svoju metodološkuzamisao. O osnovnim karakteristikama svog metoda Marks je ipakraspravljao u nekim svojim radovima. Pored već pomenutog Uvodamisli se pre svega, na predgovor za Prilog kritici političke ekonomije,na predgovor za prvo izdanje Kapitala i pogovor za drugo nemaĉkoizdanje Kapitala.Ali, iako je snaga Marksovog metoda nauĉnog istraţi-vanja društva došla najviše do izraţaja u Kapitalu, ni ovo delo, a niMarksov metod, ne mogu se dovoljno shvatiti ako se ne uzme u obzirprethodni Marksov misaoni razvoj, u kom je nastala i vrlo snaţno serazvila njegova poĉetna vizija kapitalistiĉkog društva. Marks je imaovrlo odreĊeno shvatanje o kapitalizmu davno pre nego što je uopštepoĉeo da radi na Kapitalu, koje se u toku daljeg rada upotpunjavalo iĉvršće teorijski zasnivalo, ali se u svojoj osnovi nije menjalo. Naosnovu objavljenih dela mogu se jasno videti etape kroz koje je prošlaosnovna Marksova vizija društva. Njeno nastajanje je ostavilo trag u triizuzetna vaţna-njegova (i Engelsova) dela: Ekonomsko-filo-zofskimrukopisima iz 1844, Nemačkoj ideologiji, napose njenom uvodnomdelu, iz 1846. i Manifestu komunističke partije iz 1848. U Manifestu jeMarksova vizija kapitalizma već u osnovi potpuno završena. Da bi seovo dokazalo treba izneti neke osnovne karakteristike Marksove vizijekapitalistiĉkog društva koje su izloţene u Manifestu. A ne trebazaboraviti da je Manifest zakljuĉak izveden iz brojnih njegovih iEngelsovih prethodnih, tzv. ranih radova.Prva osobenost Marksovogshvatanja društva jeste uoĉavanje da nepomirljivi klasni sukobi isuprotnosti leţe u osnovi ĉitavog onog dela istorije u kom postojiklasna diferencijacija. No, Marks već tada naroĉitu paţnju posvećujenastanku i razvoju kapitalizma. On se nije ni izdaleka toliko bavioranijim ekonomskim formacijama. Prelaz iz feudalizma u kapitalizams) K. Marks. Prilog kritici politiĉke ekonomije, Kultura, Beograd, 1956, str. 195-198.43i zatim faze kroz koje prolazi kapitalistiĉka formacija bili su osnovnopodruĉje njegovih istraţivanja. Prouĉavanjem tog isto-rijskog periodaon traţi i otkriva mogućnosti sloma kapitalizma i njegove zamenenovim drukĉijim društvenim poretkom. On ukazuje na razaranjefeudalnih i ranijih patrijarhalnih veza u kapitalizmu, na nagloišĉezavanje svih lokalnih i nacionalnih granica, na sve većepotĉinjavanje sela uticajima grada, koje izmeĊu ostalog znaĉi iosloboĊenje miliona ljudi od idiotizma seoskog ţivota. U razvojukapitalizma Marks u Manifestu već sasvim jasno uoĉava osnovnetendencije koncentracije i centralizacije sredstava za proizvodnju ukapitalistiĉkim rukama i politiĉku centralizaciju koja nuţno pratiovaj ekonomski proces. Burţoazija ne moţe da ţivi a da neprekidnone revo-lucioniše oruĊa za proizvodnju, i po tome se ona radikalnorazlikuje od svih ranijih eksploatatorskih klasa, koje su se, poMarksu, mogle odrţati samo ako se jedan odreĊen zateĉeni naĉinproizvodnje oĉuva u nepromenjenom stanju. Burţoazija, meĊutim, poprirodi svoje društvene uloge u kapitalistiĉkom sistemu ne moţe daopstane a da stalno ne razvija i ne menja oruĊa za proizvodnju. Zbogtoga je ona za nepuno stoleće svoje vladavine razvila proizvodnesnage više i dalje nego ĉitava ranija isto-rija.4) Ali, na odreĊenomstepenu razvitka ona više nije u stanju da vlada sredstvima zaproizvodnju koje je stvorila i zbog toga sistem periodiĉno potresajusve dublje i teţe ekonomske krize. U okviru ovog osnovnogekonomskog razvoja Marks objašnjava klasnu polarizaciju kojatakoĊe postaje sve dublja i u kojoj se nalaze društveni i politiĉkiuslovi sloma kapitalistiĉkog sistema. Proletarijat, radnici pretvorenisu u robu, u ţive dodatke mašina, i istovremeno su podvrgnutijednom sve surovijem i apsolutnijem despotizmu kapitalistiĉkeorganizacije proizvodnje u kojoj njihov rad gubi svaki tragsamostalnosti i privlaĉnosti. Istovremeno proces koncentracije icentralizacije sredstava za proizvodnju u sve manji broj ruku uslovijava propadanje srednjih slojeva, ogromna većina pripadnika srednjihslojeva popunjava redove proletarijata. Marks istiĉe da u redoveproletarijata dolaze i neki ljudi burţoaskog porekla koji postajunjegovi ideolozi, i da oni zatim, pošto su shvatili pravce društvenograzvoja, snaţno utiĉu na razvoj klasne proleterske svesti.5)To je u osnovnim crtama vizija koju kasnije dugogodišnje Marksovoprouĉavanje kapitalizma nije ni u ĉemu bitnom izmenilo. Moţdaupravo ovde treba reći nešto više o ulozi poĉetne4)K. Marks, F. Engels, Manifest Komunistiĉke partije, Izabranadela, t. I, Kultura, Beograd, 1949, str. 18-19.5)Ibidem, str. 24—25.
  18. 18. 44vizije u nauĉno istraţivaĉkom radu. Uloga poĉetne vizije se nedovoljno uoĉavaiako izgleda da je ona od neobiĉno velikog znaĉaja. Bez relativno rano stvorenepoĉetne viziie teško je zamisliti da neki nauĉnik moţe izgraditi širu i sintetiĉniju teorijsku zamisao. Nema sumnje da se osnovna vizija ne stvara bez odnosaprema onom što u nauci već postoji. Ali, ako nekom nauĉniku poĊe za rukomda stvori relativno rano originalnu i plodnu poĉetnu viziju, veći su izgledi da ćeon kasnije uspeti da je razvije u novu i originalnu nauĉnu zamisao. Marksovprimer svakako nije usamljen dokaz.Pre poĉetka rada naKapitalu iskristalizovalo se i Mark-sovo shvatanje odnosaizmeĊu nauĉne^misli i društvene prakse. Nauka treba da bude kritiĉka analizapostojećeg da bi u njemu otkrivala one najdublje zakone razvoja, koje uopštene moţe da shvati neko ko se konformistiĉno odnosi prema stvarnosti. Izkonformistiĉnog praktiĉnog stava prema stvarnosti na saznaj-nom planu sledizaustavljanje na pojavnim oblicima aktualnog društvenog ţivota i na više ilimanje iskrivljenim predstavama koje društvo, odnosno pojedini njegovi deloviu datom momentu sami o sebi stvaraju. Samo zauzimanje nauĉnog kritiĉkogstava prema stvarnosti omogućuje da se uoĉe dublje tendencije i zakonirazvoja. Ovakav nauĉno kritiĉki stav prema stvarnosti jeste preduslovefikasnijeg uticaja nauke na društvenu praksu. Niena je dakle uloga izrazitokritiĉko-preobraţavajuća. „Filozofi su, kaţe ona ĉuvena teza o Fojerbahu, svetsamo razliĉito tumaĉili, a radi se o tome da se on izmeni".6)Ponekad se, meĊutim, ovo naglašavanje kritiĉko-revo-lucionarne uloge naukepogrešno shvata i smatra da Marks vidi u nauci samo oruĊe politiĉke prakse.Marks, meĊutim, nikad nije gubio iz vida izrazito saznajnu prirodu nauke. Onje dobro znao da nauka, ako se zapostavi-njena osnovna saznajna funkcija,prestaje da bude nauka u pravom smislu reci i da se pretvara u vulgarnuapologetiku. Cilj nauke, po Marksu, moţe da bude samo istina, sve potpunije idublje saznavanje stvarnosti. Ta saznajna uloga ne moţe se niĉem podrediti i utraganju za istinom nauka mora da bude i bezobzirna i dosledna^ Marks pri tomne misli da su to osobine tek nove revolucionarne nauke koja bi toboţe, kako totvrde razni vulgarni tumaĉi istorije nauke, tek s njim poĉinjala. One postojeotkako postoji nauka. Upravo na osnovu ovakvog shvatanja primarno saznajnefunk-6) Treba reći da Marks u većini sluĉajeva kad istiĉe kritiĉko-revolucionarnu ulogusaznanja misli u prvom redu na filozofiju, kao najpotpuniji oblik ĉovekovesamosvesti. Trebalo bi stoga objasniti njegovo shvatanje odnosa nauke i filozofije.Ali da Marks ne shvata nauku, a naroĉito društvene nauke, kao samo praktiĉno-tehniĉko saznanje, ne treba posebno dokazivati.45cije nauke i stava pojedinih nauĉnika prema otkrivanju istine, Marks delisvoje prethodnike u politiĉkoj ekonomiji na prave, •stinske nauĉnike ivulgalizatore, apologete, sikofante vladajućih klasa. Najkarakteristiĉnije utom pogledu je njegovo poreĊenje Rikardovog i Maltusovog nauĉnog stava,koje se vrlo retko i sasvim nedovoljno uzima u obzir prilikom razmatranjaMarksovog shvatanja nauke. Kao što je poznato, Marks je Rikarda smatraoiednim od najvećih predstavnika klasiĉne politiĉke ekonomije, a Maltusajednim od vulgarizatora burţoaske ekonomske teorije. Zbog njegovogizuzetnog znaĉaja za Marksovo shvatanje prirode nauke, biće malo opširnijenaveden izvorni Marksov tekst. „Rikardo smatra s pravom, za svoje vreme,kapitalistiĉki naĉin kao najkorisniji za proizvodnju uopšte, kao najkorisnijiza stvaranje bogatstva. On hoće proizvodnju proizvodnje radi i to s pravom... Rikardova bezobzirnost bila je, dakle, ne samo naučno poštena, nego inaučno obavezna za njegovo gledište. Ali mu je zato i sasvim indiferentnoda li razvijanje proizvodnih snaga ubija zemljišnu svojinu ili radnike. Akotaj napredak obezvreĊuje kapital industrijske burţoazije, onda mu je to istotako dobro došlo. Ako razvitak proizvodne snage rada obezvredi postojećistalni kapital za polovinu, šta to mari, kaţe Rikardo. Proizvodnost ljudskograda se udvostruĉila. Tu ima, dakle, naučnog poštenja. Ako jeRikardovo shvatanje uglavnom u interesu industrijske buržoazije, onda je tosamo zato što i ukoliko se njen interes podudara s interesom proizvodnje iliproizvodnog razvitka ljudskog rada. Gde je ona s njim u suprotnosti, tu jeon isto tako bezobziran prema burţoaziji kao što je on to inaĉe premaproletarijatu i aristrokratiji".7) Zatim sledi nekoliko Rikardovih citata,koji, kako Marks zakljuĉuje, pokazuje Rikar-dovu nauĉnu nepristrasnost,što Marks hvali i istiĉe, a zatim prelazi na kritiku suprotnog apologetskogMaltusovog stava i piše: „Ali Maltus, taj bednik, izvlaĉi iz nauĉno datihpremisa koje je on stalno krao, samo takve zakljuĉke koji su prijatni i kojikoriste aristokratiji protiv burţoazije, i obema protiv proletarijata. On zatone ţeli proizvodnju radi proizvodnje, nego je ţeli samo ukoliko onapostojeće stanje odrţava ili izgraĊuje, ukoliko ona konvenira interesimavladajućih klasa... A ĉoveka koji pokušava da nauku prilagodi gledištu kojenije uzeto iz nje same, pa ma koliko pogrešna ona bila, nego je pozajmljenood spoljoJnjih, njoj tuĎih interesa, takvog ĉoveka ja nazivam „niskim"."9) Ada bi bilo još jasnije šta je to „nisko" u nauci jer je suprotno njenoj biti,njenom pojmu, kako bi rekao Hegel. evo još jednog Marksovog stava.„Krajnja niskost mišljenja karakteriše Maltusa... Niskost toga mišljenjaispoljava se i u7) K. Marks, Teorije o višku vrednosti, knj. II, Kultura, Beograd, 1954, str. 272—3.(Sva podvlaĉenja su Marksova.) 8) Ibidem, str. 275.

×