Gladijator

Fortuna igra prevrtljivu igru sa svima,
bila milostiva, bila okrutna.
Jednog uzdiže, drugog sunovraćuje.
Danas je naklonjena meni, sutra tebi.
HORACIJE

1. POGLAVLJE
itelije se zaustavi na Mulvijevom mostu, gde se svakog dana ka Rimu slivala
reka namernika nekim poslom, sumnjivih tipova i mladih u potrazi za srećom.
Rukom obrisa čelo. Poslednja tri dana aprila bila su sparna, onda u velikom luku
pljunu u Tibar, koji se smeđ i lenj tuda protezao, pa spusti svoj zavežljaj na pločnik
via Flaminije.
,,Tražiš uživanje, lepi mladiću?”
Vitelije uplašeno zgrabi zavežljaj u kome je bilo sve što je imao, okrete se.
Pred njim je stajao muškarac, otmeno obučen, verovatno u četvrtoj deceniji života.
,,Uživanje?”, bojažljivo će Vitelije, primijetivši sa čuđenjem, da su mu obrve i
trepavice obojene crno, a riđa kosa posuta zlatnim puderom. ,,Tražim posao i krov
nad glavom! Nek mi se smiluju bogovi!”
,,Posao!”, smejao se ovaj. ,,Posao!” Njegov smeh postade sve glasniji, a onda
prsnu, da su svi okolo mogli čuti. ,,Ti tražiš posao, posao, posao!”, pritom je
gizdavo skakutao sa jedne na drugu nogu.
Kad se malo smiri priđe korak bliže i zabacujući levo rame reče. ,,Ja sam
Cezonije. U gradu me svi znaju, ne samo oni za evidenciju imena”, i upita. ,,Ti si
sa sela?”
Vitelije klimnu glavom. ,,Iz Bolonje sam, zovem se Gaj Vitelije.”
,,Ti si zapravo odbegli rob, jedan begunac!” Insistirao je dalje Cezonije, te se
još više približi Viteliju. ,,Čuvaj se.” Ipak gnevno je protestovao, dok je pokazivao
okruglu građansku medalju na vratu.
,,Ne, ta svih mi božanstava i moje desne ruke! Doduše ja nisam ugledan
građanin, ali i mi iz naroda smo takođe slobodni, čak i kad smo bez para. Moj otac
je bio čestit obućar. Kada me je pre 17 godina ostavio na javnom smetlištu, u to
vreme među mnogom decom, nije prekršio zakon. Nužda ga je naterala. Za mene,
peto dete nije bilo ni mesta, ni hrane. To što nisam umro od gladi zahvalan sam
milosti bogova. Moje cviljenje je čuo neki majstor za krpljenje posuđa i izvukao
me iz smrdljivog đubreta. I sad sam ja majstor za krpljenje posuđa i...”
,,... I nadaš se, da ćeš sa rimskim posuđem naći sreću”, upade Cezonije
mladiću u reč i nasmeši se sažaljivo.
,,Da”, reče Vitelije samouvereno.
,,Kažeš da si iz Bolonje. Koliko ljudi živi u tom gradu?”
T

Vitelije sleže ramenima. ,,Možda 25 000. Zašto pitaš?”
,,A koliko u Bolonji ima majstora za krpljenje sudova?”
,,Pet ili šest.”
,,Dobro”, pomisli Cezonije, pokaza rukom ka jugu. ,,Rim, doduše ima više od
million ljudi, ali zato ima ulica, gde jedan majstor sa zavišću gleda na rad drugog.
Svaka kuća, svaki stambeni blok ima svog majstora, a da ne govorimo o lutajućim,
koji traže rupu na saksijama bogataša u otmenim delovima grada na Eskvilinu i
Aventinu. Ukratko, u Rimu ima na hiljade majstora za krpljenje posuđa.”
Vitelija ovo pogodi. Grad u koji je polagao svu nadu, ovaj grad neograničenih
mogućnosti, odjednom mu je postao odbojan i neprijateljski. Najradije bi pokupio
zavežljaj i vratio se, tada dopre do njega umilni glas Cezonija.
,,Mladić, koji puca od snage kao Herkules, a lijep je kao Narcis u Rimu uvijek
hoda po Fortuninim stazama. Mudri Kato jednom reče, lep mladić vredi više od
žetve u polju. Veruj mi bio je u pravu.” i uhvati ga za mišicu.
Vitelije instinktivno ustuknu. Cezonije se pravio kao da ništa nije primetio
već stade pored njega da bi gledali na istu stranu.
,,Okreni se samo vedrim stvarima!” Sa zanosom pokaza. ,,Pre no što mesečina
obasja Palatin hram, ovdje na rimskoj zemlji o zalasku dana sastaće se svi oni,
kojima su Jupiter i Venera uskratili ljubav i sreću. I kao što vidiš, to su imućni
ljudi, koji ljubav moraju da kupe, vitezovi sa purpurnim trakama na tunikama, čak
i senatori, koji se prepoznaju po širokom purpuru toga. Ko dođe na Mulvijev most,
taj kupuje ili ga kupuju.”
Cezonije primeti na mladićevom licu da je zatečen.
,,Ti”, poče oprezno, ,,ti još ne poznaješ radosti Venere i Kupidona, nikada te
nisu obavile vitke ženske noge? Nikada nisi osetio teška muška bedra na svojima?”
Vitelius odmahnu glavom, dok je očima radoznalo upijao slikovita zbivanja
oko sebe. Tu unaokolo stajale su žene, koje su svojom lepotom mogle da zaslepe
dan. Jedna je imala crvenu raspuštenu kosu, svilenu tuniku sa naborima, koji su još
više isticali njenu ženstvenost. Kad bi joj prišao muškarac stavljala bi obe ruke na
kukove smejući se vrtela na sve strane. Jedan debeli Rimljanin, kao bar dva konja,
pristupi lepotici, otvori joj bujni dekolte, kao da proverava, da li ima sve što
obećava njeno svileno ruho.
,,To je Cintija”, došapnu Cezonije mladiću, ,,ona traži dva zlatnika, sa time bi
mogao godinu dana da živiš. Neverovatno, ali glupi muškarci plaćaju itekako rado.
Ne zbog njene lepote, u Rimu lepih žena ima mnogo i možeš ih imati za jedan as,
ali oni plaćaju jer je Cintija žena jednog uticajnog senatora. A žena je žena.
Veruješ li da je ova bolja?”
Vitelije je ćutao. Začudi se.

,,Zar u Rimu ne važi Julijev zakon?”
,,Dragi prijatelju, u Rimu je sve dozvoljeno – sve što ti se sviđa A ako je pod
izričitom zabranom, onda se uvek nađe drugi zakon koji isključuje prvi. Isto kao
što je božanski car Kaligula smeo oženiti sestru Drusilu, iako je to bilo suprotno
zakonu. Tako i Cintija može javno da vrši preljubu i da za to bude nagrađena Da je
vlasti ne bi proganjale, registrovala se kao prostitutka i plaća porez za bludnice. To
čine mnoge otmene žene. Priča se da čak i njen muž mora da plati kad hoće sa
njom da spava.”
,,O božanstveni Venero i Rimu”, prozbori zadivljen Vitelije, ,,nikada do sada
nisam video tako požudnu ženu.”
,,Obuzdaj srce i stavi mu katanac”, smejao se Cezonije, ,,nije na muškarcu da
prvi zagrize najbolju jabuku. Prvo prijatelju, budi siguran da najveće čulno
uživanje ne postižeš sa napadno nacifranim ženama, ne to je naš sopstveni rod – u
to nas uvodi Kupidon, Venerin sin. U svakoj ženi se krije Danaida, da bi muškarca
ubila još prve bračne noći. Jeftine Venerine kćeri, koje ovde vidiš, ne potežu
bodež, iako ispod pojasa nose ovu srebrnu igračku, one te ubijaju prezirom kad
postignu cilj. Plati neku ženu, ona će ti se sažaljivo smeškati, muškarac kome
izvlačiš pare biće ti privržen celog života.”
Dok je Cezonije govorio, Vitelije je posmatrao svetinu. Bilo je tu koliko žena,
isto toliko ako ne i više mladića i dečkića koji su se prodavali. Muškarci, državni
službenici i uspešni trgovci dolazili su u pratnji dva, ponekad i četiri roba.
Uzvikivali su. ,,Prolaz za velikog gospodina”, omogućavali svom gospodaru prolaz
kroz svetinu. Jedan se zaustavi na kamenom mostu, prezrivim pogledom odmeri
Cezonija i Vitelija pa se okrenu robu. ,,Olakšaj me!” Ovaj se sagnu razgrnu
gospodaru tuniku, pažljivo izvadi njegovu muškost i nosaše kroz toplu prolećnu
noć. Još jedan sunčev zrak zaroni u Tibar. Kao da niko osim Vitelija nije primetio
ovu trgovinu.
Kroz svetinu robovi su upravljali kolima sa visokim točkovima. Većina je bila
sa jednom osovinom, upregnutim mazgama, baldahin je činio krov, a zavese
zidove. Ako bi se razgrnule zavese onda bi se videla gola žena, koja se bludnim
radnjama žrtvuje svom zvekanu.
,,To su najskuplje kurve u Rimu”, reče Cezonije prateći Vitelijevo radoznalo
zagledanje. ,,Svaka od njih dolazi do toga svojim dostojanstvom, čak i kad samo
nogom dotakne prašnjavi pločnik via Flaminije. Nećeš ih naći u nekom od jeftinih
bordela blizu Cirkusa maksimusa. Svaka od njih ima nekoliko kuća sa
apartmanima u otmenim gradskim četvrtima, a ulaz i izlaz su u drugoj ulici.”
Dok je govorio, Cezonije se stalno klanjao, slao poljupce na drugu stranu
ulice i tu i tamo izgovarao počasno ,,Ave!” Poljubi u obraz jednog dečkića crne
kovrdžave kose, koji je iz kozjeg meha delio crno falernsko vino. Izgleda da je

veoma poznat, pomisli Vitelije, kad neka senka iznenada prekri zrake sunca na
zalasku. Vitelije podiže pogled.
Uz pomoć boga Pana, koji dozvoljava ovakve bukoličke noći, iznad njegove
glave doplovi u nosiljci, kao na prestolu, jedna kovrdžava plavuša – očaravajuća
pojava, kao da se iskrala iz jedne od Ovidijevih elegija. Osam u crveno odevenih
robova nosili su vazdušastu napravu za prevoz. Blistave zlatne šipke počivahu na
njihovim ramenima. Lepotica je sedela na velikom plavom jastuku od somota, koji
su krasile zlatne bordure. Na sebi je imala tuniku bez rukava, boje ametista, iz
dekoltea su navirale jedre grudi, veće i uzbudljivije no što je Vitelije ikad video na
statuama Afrodite. Lepotičine bradavice svetlucale su kao pozlaćene, a na
vrhovima se belasao po jedan dijamant. Kao da je htela da ovoj natprirodnoj
raskoši doda još više značaja, naslonjena na desnu ruku osmehivala se iz nosiljke, a
predivni darovi Venere kao zrelo blistavo grožđe behu mu tik ispred očiju. Vitelije
oseti kako mu krv navire u slepočnice.
,,Zdravo Cezonije!”, uzviknu lepotica.
,,Pozdrav i poljubac Liciska!”, otpozdravi Cezonije, ,,moć i lepota tvojih
grudi još jednom će uzdrmati mir Rimljana!”
Liciska se smejala. ,,Vojskovođama ne uspeva tako kao tebi”, i okrećući
glavu ka Viteliju. ,,Najlepše od svojih prijatelja, dobro si skrivao od mene do
sada..”
,,Za laž će me kazniti Merkur”, upade joj Cezonije u reč, ,,jedva više od časka
kako poznajem ovog mladića. Zove se Vitelije, 17 mu je leta, dolazi iz Bolonje. U
Rimu bi da se oproba kao majstor za krpljenje posuda.”
,,Tražiš posao, lepi mladiću? Pre mi se čini da te u Rim privukla radost
uživanja. Grad je pun putnika iz cele provincije. Florijalije, slavljenje boginje
cveća Flore, pronele su svoj zov do najzabitijih delova carstva. Meni se pak čini,
lepi Bolonjaninu, da ti nisi prevalio toliko dug put da bi lovio zečeve i čuvao koze.
Za to su dobre i pozorišne igračice koje se umetnički oslobađaju haljina pred
gledaocima.”
Vitelije pocrvene. Ne, ne, sigurno ne, htede reći, ali glas ga izdade. Pojava
ove žene ga opčini. Kao u transu je čuo Licisku kako govori.
,,Vidiš, Cezonije, stidljivo momče, prvo koje sam srela u životu. Kaži mi, da
li je uopšte muškarac? Ili je i on od tvog soja?”
,,To samo bogovi znaju”, odgovori Cezonije i sleže ramenima. ,,Najbolje bi
bilo da ga lično pitaš.”
Liciska pruži ruku prema Viteliju. Raširenih prstiju doseže čekinjaste
kovrdže. Jedva da je bila deset godina starija od njega, a probudila je u njemu
sasvim nepoznate osećaje.

,,Ti mi se dopadaš lepi Bolonjaninu”, govorila je dok ga je mazila po kosi, a
Vitelije se naivno osmehivao. ,,Pođi sa mnom!”
Kao po komandi pristupi jedan od robova, rukama napravi neku vrstu
stepenica i dade mu znak da se penje. Vitelije baci pogled na Cezonija, koji
bodreći ga klimnu glavom, zgrabi došljakov zavežljaj i baci ga u nosiljku. Vitelije
se odupre i u jednom skoku već je sedeo pored Liciske. Ona podiže ruku u pravcu
grada i nosiljka se bešumno pokrenu.
,,Zdravo lepa Liciska”, viknu Cezonije, ,,neka Flora cvećem zaspe tvoje
staze.”
Žena u nosiljci neko vreme nemo gledaše naspram sebe. Onda upita.
,,Jesi li ti rimski građanin?”
,,Naravno”, požuri Vitelije sa odgovorom i stidljivo dodade. ,,Gospodarice,
prijavljen sam na prošlogodišnjem popisu stanovništva.”
,,Zovi me Liciska” odvrati lepotica.
,,Naravno, gospodarice” reče Vitelije.
Liciska se smejala.
,,Prvi put si u Rimu?”
,,Da”, izusti Vitelije.
Ne samo prvi put u Rimu, nego je i prvi put napustio Bolonju, prvi put u
tuđini, potpuno upućen na samog sebe. Prvi put je sedeo u nosiljci. Sedenje u
ovakvom prevozu, koje se njiše, teško je podneo. Prvi put se gledao oči u oči sa
ženom, kakvu do sada nije sreo. Divno – kako je, iz pene rođena Afrodita – svoje
čari podarila njemu, Viteliju, majstoru za krpljenje posuđa, a on nikada nije spavao
ni sa jednom ženom.
Kao da je pročitala njegove misli, Liciska položi ruku na njegovu i progovori.
,,Ova situacija ti je potpuno strana. Skoro sam sigurna da ni sa jednom ženom nisi
bio u krevetu, nikada nisi video kako sa sebe skida tuniku i prsluče sa grudi.”
,,Ne, zaboga” upade joj Vitelije u reč.
,,Ne moraš da se plašiš” tešila ga je Liciska, ,,to je prirodna stvar na svetu.”
,,Da, gospodarice” zausti Vitelije i dodade. ,,Liciska.”
,,Ako hoćeš lepi Bolonjaninu, večeras ću od tebe da napravim muškarca.”
Ova rečenica pogodi Vitelija kao buka glasnikovog doboša što na trgu
objavljuje nove porobljene provincije. Dok je zurio u mlečno bele grudi javiše mu
se slike fantazija koje su mu poslednjih godina plenile snove.
Liciska razgrnu zavesu u stranu i sneno posmatraše sumrak. Ređali su se
prekrasni vrtovi i parkovi, veštačke pećine zasrte bršljenom mamile na noćnu igru,
špaliri ruža ovenčavali su tajnovite puteve, a na rubovima tamni borovi i čempresi,
svetlosrebrne masline i oleanderi. Liciska je tiho recitovala stihove Horacija:

,,’Koliko brzo, o prijatelju,
će izčiliti vreme mladosti,
Snaga, lepota i bol starosti.
Bela kosa i bore već čekaju,
san ljubavi već nestaje.’”
Jedna impozantna građevina sa desne strane izazva Vitelijevo interesovanje,
ogromna zgrada, možda sto metara u prečniku okružena špicastim čempresima; na
vrhu je blistala zlatna figura.
,,Mauzolej božanstvenog Avgusta”, objasni Liciska. Na Vitelija ostavi dubok
utisak, a Liciska nastavi. ,,Ovde na ulazu je urna Božanstvenog, takođe i
Avgustovih nećaka Gaja i Lucija, Livije njegove žene, Oktavije njegove sestre,
hrabrog Druza i Germanika, cara Tiberija, Kaligule.” Posle male pauze dodade.
,,Jednoga dana ovde će čuvati i Klaudijev pepeo.”
,,Nek su mu Bogovi na pomoći.” doda Vitelije.
,,Ti si protiv imperatora?” raspitivala se Liciska, ,,On je car. Ima 58 godina i
balavi kao neki starac.”
,,U Bolonji se priča”, poče oprezno Vitelije, ,,da car nije više gospodar svog
razuma i uprava je u rukama njegovih oslobođenika Narcisa, Kalista i Pala, a pre
svega pod papučom njegove žene Mesaline...”
,,Šta se priča o Mesalini?” htela je Liciska da zna.
,,Koliko je lepa toliko je i strašna. Ljudi pričaju da je istovremeno
najomiljenija i najomraženija žena u Rimu.” Vitelije primeti kako se Liciskine oči
zažariše. Mlad i naivan, kao i svaki sedamnaestogodišnjak iz provincije oseti
Liciskinu znatiželju pa nastavi da brblja, ,,trebalo je da uništi više muškaraca kad
je zahtevala porobljavanje provincija Britanije i Mauritanije.” Smejao se, ,,a 7000
nameštenika rimskih vatrogasaca treba da je uz nju kao jedan, zajedno sa
komandantom Kalpurnijanom.”
,,Nastavi”, reče Liciska ,,šta se sve još priča o Mesalini u Bolonji.”
,,Eto, više od toga nisu čule moje uši. Čuo sam samo šta su žene prepričavale
kad su donosile lonce u radionicu. Čekaj, pričale su još i o Mesalininom smrtnom
neprijatelju, Agripini. Kažu da se polakomila na cara Klaudija. Čak je htela da se
uda za njega i protera Mesalinu. Doduše to mu je nećaka i oboje su zadnji potomci
julijsko-klaudijske loze, a Agripina ima jednog sina...”
,,Ćuti!” prekide ga Liciska. ,,Narod puno priča, a ne zna pravu istinu!”
Gužva na ulicama bivala je sve veća, ali uskoro, sa tamom će utihnuti. U
znaku Florijalija portali javnih i privatnih parkirališta behu okićeni cvetovima i

grančicama. Cvetni tepisi sa mitološkim motivima bili su povod i oduševljavanja i
kritike. Na Avgustovom džinovskom vodenom satu već su gorele baklje. Svaki
Rimljanin je i noću znao koliko je sati. Levo su se nalazili terme Agripa,
Avgustovog pastorka. Za ovo kupalište izgrađen je vodovod dužine 22 kilometra.
Ti veliki akvadukti vodili su Vitelija nekoliko milja do Rima.
,,Prolaz za nosiljku božanstvene Avguste!” čuo je Vitelije jednog roba kako
viče. Vitelije je zurio u Licisku, a ona se umilno smeškala.
,,Ovi robovi ponekad naprave šalu i tako se brže probiju!” Liciska spusti
plave somotske zavese, da bi zaštitila svog gosta od radoznalih pogleda. Ipak kroz
ostavljenu pukotinu mogla se videti vreva velikog grada. Na Julijevom trgu mešao
se zvuk cimbala i harfi sa sve glasinijim čavrljanjem mase naroda. Prekoputa
Emilija bazilika, najstarija trgovačka i sudska dvorana beše preplavljena ljudima i
zavežljajima. Florijanini posetioci ovde su nalazili besplatan krov nad glavom.
Tamnocrveni mermer savršeno je upijao vrelinu dana. Vitelije primeti na stotine
belih mermernih statua posvećenih u čast zaslužnih ljudi u državi.
Sad su nosači već teže krčili put pored Svete stolice ka Rimskom trgu, tu gde
je između uljanih posuda, koje su se pušile, i pucketanja baklji, pulsirao onaj život
po kome je grad Rim u celom svetu dobio nadimak Vavilon. Ovde se pred
božanstvenim Cezarom, pre više od sto godina borilo tristotine dvadeset parova
gladijatora, a ima više od devedeset godina kako je, posle slavne poslanice
“Dođoh, videh, pobedih”, više dana gostio dvadeset hiljada ljudi. Dolazili su
,,javni”, skitnice, besposličari, hvalisavci i dangube, gulikože i prosjaci, bludnice i
glumice, mešali se sa uvaženim senatorima i dobro plaćenim govornicima,
bankarima i advokatima, mešetarima i slavljenicima.
U prolasku pored bazilike Julija, gde je ponekad i po sto osamdeset sudija
vodilo velike rimske procese, robovi sa nosiljkama su se sa velikom mukom
probijali kroz masu naroda, kad se jedna ruka sa debelim prstima provuče ispod
zavese i poče pipati Liciskino telo, tražeći detalj prepoznavanja. Liciska se nije
opirala, čak je izgledalo da joj prija. Kad ruka neznanca stiže do velikih grudi,
prolomi se napolju: ,,Liciska!”, i zavesa ode u stranu.
,,Sulpicije Ruf!” uzviknu vidno obradovana Liciska, ,,znala sam, da to može
da uradi samo gladijator.” Sulpicijevo celo lice se pretvori u grimasu, kad je
ugledao mladog Vitelija. Bakljom osvetli unutrašnjost nosiljke. Bez i najmanjeg
znaka zbunjenosti Liciska poče.
,,Ovo je Vitelije. On je iz Bolonje. Pokupila sam ga na Mulvijevom mostu.”
,,Zdravo lepi mladiću”, reče Sulpicije i nastavi da se obraća Liciski. ,,Čitav
svet danas hita u Rim, hale i trgovi pucaju iz temelja. Srećni su oni koji su našli
krov nad glavom. Veliki broj će morati da spava pod vedrim nebom.”

,,Ima tu i tvoje krivice”, dodade Liciska, ,,tvoje borbe gladijatora uvek
privuku velike mase naroda”, okrete se Viteliju. ,,Moj verni prijatelj Sulpicije Ruf
je vođa najveće škole za gladijatore u Rimu, njegovi borci se slave u celom svetu.
Niko ne ume da se bori sa mrežom i trozupcem kao oni.”
Sulpicije Ruf načini nekoliko koraka unazad i bakljom osvetli zid na kome je
stajao crveni natpis. Liciska polako pročita.
,,50 gladijatora Sulpicija Rufa, vođe gladijatorske škole Tiberija, Klaudija,
Nerona, Germanika i njihovih sledbenika nastupiće prvog dana Florijalija u
Velikom cirkusu protiv mnogih iz Cn. Alleius Nigidius Maius.” Liciska pljesnu
rukama. ,,Svi ćemo doći i glasnim uzvicima bodriti one koji su predodređeni za
smrt.”
Ruf priđe nosiljci. ,,Ne bi li na večeru za slobodu? Ja sam upravo tamo
krenuo. Možeš da povedeš i mladića. Za sve nas to bi bila čast.”
Liciska je oklevala. Večera za slobodu se održavala zadnje veče pred veliki
nastup gladijatora. U očekivanju bliske smrti, ali i mogućnosti za veliku pobedu,
koja bi im obezbedila bogatstvo ili slobodu, slavili su gladijatori nedelje i mesece
gladovanja i odricanja, ždranjem, opijanjem i ljubavnim pirovanjem. Ova priredba
je postajala sve omiljenija, jer nije bilo ništa naročito videti gladijatora kako umire,
ali gledati ga kako pijanči ili u očaju obljubljuje ženu, to je posebna draž. A to
Liciska nije mogla da propusti. ,,Pa dobro. Idemo.”
Carska gladijatorska škola nalazila se na kraju Aventina. Ruf je sa svoja dva roba
išao ispred Liciskine nosiljke. Robovi su bakljama probijali put kroz masu naroda.
Mnogi prepoznaše Sulpicija Rufa, u prolazu ga pljeskali po ramenu. ,,Neka ti sutra
Mars i Fortuna budu na pomoći!” ,,Pokaži im, mekanim pompejcima!” ili
,,Hoćemo krv!” Vođa gladijatora se zahvaljivao podignutim i sastavljenim rukama.
Bio je popularan u Rimu, mada ne više kao glumac ili vlasnik bordela, za koje
gradski službenici nisu marili.
Ispred škole za gladijatore, jedne dugačke dvospratne zgrade sa nekoliko
prozorčića sa ulice, tiskalo se na stotine ljudi. Prvenstveno žene i devojke, napadno
našminkane, u izazovnoj odeći, galameći – uzbuđeno su dozivale gladijatore po
imenima pokušavajući da prodru unutra. Dva tamnoputa roba, ošišana do glave,
ledenih crta lica, a svaki veliki kao Memnokolos, čuvali su ulaz od prodora
razočaranih Rimljanki.
Posrćući od vina, jedna otprilike četrdesetogodišnjakinja, muža je sigurno već
oterala u grob, vrištala je podignutih ruku. ,,Uzmi me Pugnaks, dok si još među
živima!” Druga je cvilela, dok joj se šminka razmazivala po licu. ,,Ciknus, Ciknus,
ti vladaru nad ženama, zari mi tvoj trozubac u stomak, pre no što ga drugi zabode

tebi!” A jedna, oko dvadeset godina – začešljala kovrdže visoko kao draperije –
uzdiše iza stegnutih pesnica. ,,O Murano, ti doktore za noćne lutkice. Nikada više
neću naći sna.”
U masi, željnoj senzacije bilo je laskavaca i besposličara, koji bi svugde
isplivali, gde ima džabe da se pije i slavi. Ali pre svega, to su žene koje zadnji put
vide svoje idole, bodre ih i htele bi da im se predaju. Borba za život i smrt više od
hiljadu puta uživo, pred masama delovala je kod žena na specifičan način, kao
seksualni stimulans. Podeliti noćnu postelju sa uspešnim borcem ili tračaninom,
bio je životni san svake Rimljanke i mnogih Rimljana. Jedan čistač škole
gladijatora, svake nedelje je morao da pere besramne prljavštine, koje su žene
gladne ljubavi mazale noću po spoljnim zidovima kasarne.
,,U stranu, vi pijanice i kurve”, vikao je Sulpicije Ruf kad su stigli do ulaza sa
stubovima. Gomila se razbeža pred buktinjama robova.
Liciska razmače zavesu. Nasta žamor među onima što su čekali. Vitelije se
radoznalo obazirao oko sebe. ,,Dođi” reče Liciska i povuče mladića za mišicu.
U prvoj dvorani, koja je svečano osvetljena i ukrašena crvenim cvećem, kućni
robovi su vodom sa potopljenim šafranom obavljali miropomazanje onih koji su
dolazili. Na pragu palate aleksnadrijski robovi za gozbu polivali su gostima ruke
snežnom vodom. Vitelije učini isto što i Liciska, ispruži ruke, otrese ih i obrisa o
kovrdže jednog malog aleksandrijca, koji je tuda prolazio.
Dvorište sa stubovima, prostor za učenje i arena za vežbanje, prostiralo se pod
vedrim nebom, sada je bilo prekriveno gomilom stolova sa belim stolnjacima. Kao
prikovan Vitelije je blenuo u bučnu grupu, uglavnom bradatih, mišićavih pojava,
sigurno ih je bilo više od sto, obuzeše ga žmarci pri pomisli, da sutra u ovo vreme
veliki broj neće više biti među živima, probodeni, ubijeni, poslati u smrt.
,,Magarci, vi što žderete ječam”, grmeo je Ruf kamarili ,,gledajte, doveo sam
vam najlepšu Rimljanku.”
Polako se smiriše. Svi upiljiše u Licisku, koja je očigledno uživala u ovakvoj
vrsti obožavanja. Odjednom neko poče da dobuje peharom po stolu, pridružiše mu
se i ostali. Sad dobovaše stotinu pehara. Vino se prosipalo po stolovima, činijama
sa voćem i bokalima sa crvenim buketima cveća. Ovacije su postepeno jenjavale.
Ruf povede Licisku i Vitelija do klupe na čelu stola, a desnom rukom dade znak
orkestru da se počne sa muzikom. Robovi u crvenoj odeći svirahu na tabijama,
dvozvučnim instrumentima od trske, koje su davale zvuk kao oboe. Ritmički su ih
pratile citre, a one su zvučale kao ksilofoni. Po taktu muzike, u tmini ulaza sa
stubovima nazirala se igra dražesnih Rimljanki, kojima je pripala čast da zaslade
zadnje sate života gladijatora. Liciska je ležala na sofi između – desno Sulpicija –
levo Vitelija.

,,Kao i obično”, zaključi Ruf dosađujući se, ,,većina njih nije videla žensko od
zadnjih ida.1
”
One su to osetile. Neke sa strahopoštovanjem ljube ruke predodređenima za
smrt, druge su im pokorno obujmile noge. I oni su različito reagovali, jedan se
namerio da pocepa tanku tuniku svojoj obožavateljki, dok joj je tonuo u vrat, drugi
je ozareno opipavao ponuđene obline tela. Samo nekolicina behu malodušni ili su
udarcima jurili svoje obožavateljke. Jedan brutalno udari preko lica, kao uslikanu
Rimljanku. Crveni mlaz krvi poteče joj iz nosa. Poneki su svoju draganu
prebacivali preko ramena kao džak, nosili uzanim drvenim stepenicama preko
verande do jednih od mnogo uzanih vrata, u skučenu ćeliju, gde su živela po dva
gladijatora. Ovo je zvanično bilo dozvoljeno, gromka gomila iz dvorišta je
podstrekavala i bodrila.
Radosno stenjanje muškaraca, vriska i uzdisaji žena izgledali su Viteliju
odvratno. Liciska se zabavljala. Ruf lakonski primeti.
,,Čekajte da Bah istera svoje, a onda dolazi jelo. Ovi momci su nedeljama bili
isključivo na zobu, a pogledajte samo te mišiće!”
Tek sada Vitelije primeti, da u okrilju tame u prolazu sa stubovima još stotinu
ljudi, sa puno senzualne žudnje prati ovu gozbu. Došaptavaju se, guraju i prstom
pokazuju na predodređene za smrt, među kojima su na ovaj ili onaj način
prepoznavali favorite. Drugi pokazuju samo sažaljenje. Njima je već danas jasno,
da će nečiji poraz biti odluka publike u areni, palac dole, smrt.
Kladionice oko Circus Maximusa već danima primaju opklade na život
pojedinih boraca. Favorit je Skilaks sa kvotom 1:20 da preživi, a izvojevao je već
29 borbi, 25 protivnika usmrtio, tri je car pomilovao, jednog narod. Rimljani su
polagali na njega, Rimljanke se divile.
Prodorno se oglasiše trube, ali nisu najavljivale početak borbi čoveka protiv
čoveka, već početak gozbe. Mladom bolonjaninu grunuše suze na oči. Egipatski
robovi unose poslužavnik veći od stola, u sredini kleči žena obučena kao paun.
Spustiše poslužavnik. Lepa paunica podiže krila, a ispod njihovog
svetlucavog plavetnila bljesnuše srebrne činije pune najukusnijih poslastica
rimskih provincija, kavijar garniran jajima od prepelice, jezici flaminga u mleku od
murine, mozak pauna i fazana garniran crnim maslinama, pečeni lešnici preliveni
vrućim medom pa posuti makom i crvena ikra riba, koje je Neptun spustio da se
mreste između Parther carstva i Herkulovih stubova. Ali to je bilo tek predjelo.
Vitelije se posluživao više iz radoznalosti, no od gladi. Kad je u životu imao
prilike za ovakvu gozbu? Ruf otera jednog roba, koji je bio zadužen za stonu
1
ide, 13. ili 15. dan meseca.

trpezu i pažljivo pratio, da se prazan tanjir odmah zameni punim, a onda se okrenu
Liciski i Viteliju. ,,Ovo je tek prvo od sedam po redu.”
,,Večera za slobodu, zaista vredna pohvale”, primeti Vitelije, a onda shvati da
su njegove reči neumesne.
Kao što su im karakteri bili različiti, tako su gladijatori prilazili i ovom
izobilju. Neki su žurno trpali delikatese u bradata usta, brže no što su mogli
sažvakati, davili se i podrigivali, a nisu ni znali šta tamane. Drugi su isprobavali
dragocene đakonije samo vrhovima prstiju, u mislima na predstojeći događaj gubili
su apetit. Zato su svoja strahovanja utapali u vinu. Orkestar se trudio da sve bržom
i prodornijom muzikom podigne raspoloženje.
U međuvremenu je stigla druga tura jela, ogromna divlja svinja, pečena na
ćumuru. Kao dekoracija na leđima je zaboden trozubac, kao što rade borci sa
mrežom. Stiže i kuvar. Raširi se topli miris pečenja kad izvuče ražanj. Poteže mač
kao krvnik i prepolovi divlju svinju. Pušilo se i cvrčalo, a iz jedne polovine se
nadimala blistava krvavica i džigernjača, pečeni nar i kuvane šljive iz Damaska.
Ljudi za stolom vrisnuše. Neki su jasno videli šta svakom od njih sutra predstoji.
Povraćali su pojedeno svuda po stolu ili u krilo svoje dragane. Tako je izgledala
priprema. Robovi su trčkarali naokolo i dodavali peškire natopljene u nanu.
Drugima je bez ustezanja prijalo.
Prekoputa Vitelija je sedeo čovek kao medved. Zurio je kroz stubove.
Bezizražajno je gledao ispred sebe. Niz obraze su mu tekle suze. Rob servira
sledeće, živinu. Stavi ispred njega tanjir sa batakom i grmušama, pobiberenim
belancima. I nepogledavši, jednim pokretom ruke zbaci ga sa stola, dok su potoci
suza tekli niz obraze. Pošto su Liciska i Ruf utonuli u diskusiju, Vitelije se podiže i
krenu ka gladijatoru koji je plakao.
,,Strahuješ za život?” pitao je Vitelije.
Čovek nije reagovao.
,,Ti si snažniji od svih drugih”, poče Vitelije iznova. ,,Čega se plašiš?”
Polako, beskonačno polako čovek okrenu glavu i vlažnih očiju osmotri. Teško
je disao.
,,Ne treba samo snaga”, poče oklevajući, ,,na prvom mestu su brzina i sreća,
koje borcu pomažu u osvajanju pobede.”
,,Zašto sumnjaš u Fortunu koja te vodi?”
,,Zašto?” ponovi gladijator i pokaza na društvo bekrija. ,,Zato. Svaki se nada
da će preživeti. U najboljem slučaju samo polovina će preživeti. Ostali će dobiti
trozubac u vrat ili kratki mač u stomak, završiće u spolarijumu, gde će im usijanim
gvožđem obrađivati raskomadana tela, da bi bili sigurni, da u njima nema više
života.”

Na ove reči Vitelije nesvesno poskoči, kao da je na svojoj koži osetio usijano
gvožđe, no brzo se povrati i poče da ohrabruje gladijatora. ,,Ako veruješ u sreću,
pobedićeš! Koliko si pobeda imao do sada?”
Čovek je ćutao i zurio ispred sebe. Onda gorko ponovi. ,,Pobeda! Pobeda!
Nov sam u ovom poslu. Jedna borba. Jednom pao. Jednom pomilovan. Zapravo
moraću sam da umrem, razumeš?”
,,Razumem”, reče Vitelije tužno.
Malo pomalo ovaj čovek je stekao poverenje u mladića.
,,Ja sam iz Galileje. Moji preci su jevreji. Za vreme Tiberija su me doneli u
Rim. Trgovac Hortenzije me uzeo za roba. Dvadeset godina sam vukao buriće,
bale i sanduke i uvek je bio zadovoljan. Dozvolio mi je i da se oženim robinjom
moga roda. Umrla je na porođaju. Rodila mi je kćer. Kad je Hortenzije ostario,
morao je da digne ruke od taverne i pošto mu je za starost bio potreban novac,
prodao je ceo inventar zajedno sa robovima. Zadržao je samo Rebeku, moju kćer.”
,,A tebe su prodali Sulpiciju Rufu?” upita Vitelije.
,,Tako je”, odgovori čovek, ,,Ruf je mislio, da ako neko ima ovakvu snagu
kao medved, taj će biti dobar gladijator. Nemam šta da izgubim, u najboljem
slučaju mogu dobiti slobodu. Ipak, prvu borbu sam skoro životom platio.”
Obojica zbunjeno ćutaše.
Posle kraće pauze, gladijator upita: ,,Ti si Rimljanin?”
,,Ne, ja sam iz Bolonje, ali imam prava rimskog građanina.”, odgovori
Vitelije.
,,Umeš li da čitaš i pišeš?”, hteo je da zna.
,,Za ime boga, ne”, smejao se Vitelije ,,ja krpim posuđe. Podigao me poočim,
ali me nije naučio da čitam i pišem!”
,,Dobro je” reče glasno gladijator, ,,imaš mozak i znaš da ga upotrebiš. Molim
te da mi učiniš nešto. Ako me sutra pogodi trozubac, bilo čiji od ovih i ja poginem,
idi do Hortenzija u ulicu sitnih trgovaca začina u četvrtom gradskom reonu i
potraži Rebeku. Javi mojoj kćeri da sam poginuo, ali malo ublaži. Reci joj da je
volim iznad smrti i da je bila ponos mog života. I reci joj iako nije istina, da sam
umro bez straha.” Kod ovih reči ponovo mu grunuše suze preko lica.
,,Ti nećeš umreti”, pokuša Vitelije da teši gladijatora. ,,Ti ćeš osvojiti blistavu
pobedu i Ruf će ti pokloniti slobodu!”
Gladijator obrisa dlanom suze sa lica.
,,Neka te štite bogovi! Kako se zapravo zoveš? Ja sam Verit.”
,,Zovem se Vitelije” izgovori mladić i stisnuše ruku jedan drugom.
,,Dođi ovamo lepi Bolonjaninu” pozva ga Liciska, koju je Sulpicije Ruf u
međuvremenu ostavio, ,,da vidimo plesačice iz Sirije. Napunite pehare!”

Sedam devojaka obavijenih u bele velove njihalo je bedrima po taktu
odzvanjajuće muzike, zavođenje kakvo nikada nije toliko uzbudilo mladića iz
provincije.
,,Kraj!”, urlao je jedan pijani, ,,Kraj!” I svi u jedan glas zaurlaše ,,Kraj, kraj,
kraj!” udarajući peharima po stolovima.
To kao da je bio znak za Licisku.
Ona skoči na sto, zgrabi raskošne plave kovrdže, smaknu ih, a duga crna kosa
se rasu. Dobovanje postade jače i brže. Liciska se uvijala po taktu muzike. Jednim
hitrim pokretom strže haljinu. Gladijatori su urlali od oduševljenja, dobovali
peharima sve jače i jače, u ritmu mrmljali neku nerazumljivu reč. Liciska, gola,
odbojna i provokativna, lascivnim pokretima se obraćala radoznalim očima
osuđenih na smrt. Vitelije je sada razumeo riku gladijatora.
,,Me-sa-lina. Me-sa-lina. Me-sa-lina.”
,,Sto mu bogova”, prostruja kroz Vitelija, ,,Mesalina, careva žena!”
Nesposoban, da bilo šta pomisli, blenuo je u ovu boginju, koja je plesala,
upijao dugu kosu koja se preplitala sa raskošnim grudima, duge bele prste, koji su
počivali na stidnim dlačicama i čuo njen glas kroz smeh.
,,Ako hoćeš, lepi Bolonjaninu, večeras ću od tebe stvoriti muškarca.”
On skoči, odgurnu one što su sedeli, sjuri se kroz osvetljeni portal škole za
gladijatore i nestade u vrevi mase.

2. POGLAVLJE
osle dugog lutanja u potrazi za ulicom trgovaca začinima, dospe Vitelije u
veoma gusto naseljenu i ozloglašenu četvrt Subura, koja je imala samo jednu
svetlu tačku, ovde se pre mnogo godina rodio božanstveni Cezar. Ulica trgovaca
začinima nalazila se istočno od glavne ulice Klivus Suburanus. Bila je uska i
magarci su njom često vukli kolica, jer su sitni, siromašni trgovci svoju robu nudili
na pločniku i u uzanoj Farine ulici. Pored povrća i bilja, ovde se moglo naći i
sočivo, lešnici, grožđe i šljive, hleb i peciva, alati i kućni aparati. Sve se prodavalo
uz neopisivu graju. Ovde u Rimu konkurencija je bila daleko veća nego u Bolonji i
Vitelije je sa nepoverenjem gledao kako neki prodavci vuku kupce za rukav i
uvlače ih u dućan.
,,Lepi mladiću”, iskoči jedna kovrdžava žena, ,,u mojoj krčmi za jedan as
možeš piti, za dva jesti, za tri i mene imati, a za četiri asa dobićes i baklju.”
Vitelije zlovoljno odmahnu rukom, iako je bio gladan. Posle noći provedene
među hiljadama hodočasnika i turista na Julijevom trgu, gde mu je zavežljaj bio
jastuče, sigurno je bio izazov, da jednom jede u krčmi, kao i navodna naklonost
krčmarice. Ova vrsta brze hrane postala je najnovija moda u Rimu, sve se uzimalo
s nogu, nasuprot rimskom običaju da se leži kad se jede. Ali Vitelije je morao da
vodi računa o svakom asu. Zapravo u vrećici je imao 60 srebrnih sestercija, što je
bila vrednost od 150 bronzanih asa. Za krčmu nije preostao nijedan as.
Vitelije se raspitivao o Hortenziju, ranijem malom trgovcu i dobi obaveštenje,
odmah tu napred, prekoputa konaka. Vlasnik konaka ljubazno pohita Viteliju, jer je
mislio, da momak sa zavežljajem traži stan, ali kad ču da stranac traži Hortenzija,
nezainteresovano pokaza rukom na kuću prekoputa, uzanu, dvospratnu zgradu,
koja je u prizemlju imala vrata i jedan prozor. Na spoljnom zidu između vrata i
prozora još stoji izbledeo natpis: 1modij raži2
, 1mera falernskog vina, 1hleb,
1komad sira, datule, crni luk.
Vrata su bila otvorena, kao i obično u ovo doba godine. U tmini niske
prostorije, Vitelije ugleda čoveka bele brade.
,,Zdravo”, reče Vitelije, ,,Vi ste sigurno Hortenzije, trgovac”, a kad ne dobi
odgovor, nastavi dalje. ,,Dolazim zbog Verita, Vašeg roba.”
Starac odmahnu glavom. ,,Da, znamo, da je mrtav. Svuda su okačene liste
rezultata borbi. Nisam kriv.”
2
1 modij = 751.5 litara ( oko 7,5 hektolitara)
P

,,Niste smeli da ga prodate!”, zameri Vitelije.
,,Ti žutokljunče” povika Hortenzije, ,,za njega sam dobio 3000 sestercija, a
njegovoj kćeri Rebeki obezbedio slobodu posle moje smrti. Verit se složio. Sa tim
novcem moram da proživim ostatak života.” Posle pauze dodade. ,,Ko si ti
zapravo. Šta hoćeš?”
,,Ime mi je Vitelije, iz Bolonje sam. Pukim slučajem sinoć sam dospeo na
gladijatorsku večeru za slobodu i upoznao Verita. Zamolio me ako umre, da nađem
njegovu kćerku i obavestim je.”
Starac odmeri stranca sa nepovernjem, pa ode do vrata, koja su vodila unutra
u još mračniju prostoriju i viknu.
,,Rebeka!”
Sledećeg trenutka na vratima stajaše nežna devojka crnih kovrdža. Izgleda da
je imala isto godina koliko i Vitelije. Oborila je pogled. Nije bilo suza, ali se
videlo, da je plakala. Vitelije proguta pljuvačku.
,,Rebeka”, poče bojažljivo, ,,ti si već čula za smrt svoga oca u areni. Fortuna
je kumovala tome, što sam sinoć u predvečerje Florijalija zadobio poverenje tvog
oca, iako se nikad ranije nismo sreli. Bili smo zajedno na večeri za slobodu i on mi
je pričao o tebi.”
Rebeka baci pogled na Vitelija. Ovaj pogled ga prikova. Bio je lep kao
žalosna muza Melpomena, a tok njenih reći zaustavljao je krv u venama.
,,Tvoj otac”, mucao je Vitelije, ,,ti je poručio, da će te voleti iznad smrti i
bićeš ponos njegovog života. Moram da ti kažem i to, da ga nije bilo strah dok je
umirao.”
Nekoliko trenutaka, svo troje ćutke stajaše u mračnoj sobi. Vitelije
pokušavaše da obuzda suze. Rebeka je gledala ukočeno i bezizražajno ispred sebe.
A onda smireno reče: ,,Zahvaljujem ti stranče, volela bih, da smo se sreli nekim
radosnim povodom, ali pošto su bogovi ovako odlučili, pričaj mi o zadnjim
trenucima moga oca.”
Starac se ispreči. ,,Saturnova zlosutna zvezda ga je uzela pod svoje. Njegova
smrt je bila zacrtana, čemu jadikovati. Rebeka, vrati se poslu.”
Rebeka uputi Viteliju pogled sa vapajem za pomoć. Ovaj pogleda strogo lice
starca, pa se okrenu devojci. ,,Možemo da se nađemo kad završiš dnevne poslove”,
a starcu, ,,Sigurno nemate ništa protiv?”
Rebeka shvati ćutanje svog gospodara kao odobravanje.
,,Hvala vam”, reče ponizno ,,onda ćemo se sastati pre sumraka na Boarijum
trgu, ispred kipa čednosti. Zbogom.” izgovori i nestade.
Vitelije se oprosti od starca.

Na putu ka Boarijum trgu srete Vitelije jednog od mnogobrojnih proroka
prosjaka, koji su u ruci nosili kavez sa golubom i prolaznicima proricali budućnost.
Pritom su se tendenciozno koristili isprobanim frazama, raspitivali se kuda ko ide,
da nije slučajno neki njihov rođak: ,,Nemoguće, kakva sličnost” ili bi šaputali na
uvo: ,,Još danas ćete sresti Fortunu, samo još ne znam gde.”
Vitelija su brzo nagovorili. Probudi mu se radoznalost o sudbini, koja nikad
nije bila toliko neizvesna kao sada. Rimljani su bili podeljenog mišljenja o
prorocima. Ciceron je jednom upitao, da li su morali da se smeju kad se sretnu
prorok i vrač. Car Tiberije je čak proklamovao jedan propis, po kome vrači smeju
da proricaju samo u pratnji jednog svedoka. Klaudije, naprotiv, beše verni
pristalica proricanja budućnosti i u to vreme u celom Rimu nije bilo nijednog
visokog činovnika, koji je mogao da izbegne carskog proroka kad se radilo o
političkoj odluci. A i rimske vojskovođe su donosile odluke u zavisnosti od vrača,
koji je gledao u drob.
Vitelije dade jedan sestercij. Vrač zgrabi kavez, izvadi goluba, oštrim nožem
mu odseče glavu. Šiknu krv, vrač visoko uzdignu obezglavljenu životinju da bi krv
istekla. Veštim pokretima ga očerupa na stomaku, raspori, okrvavljenim rukama i
izvadi iznutrice ptice koja se još trzala. Onda sede na ulični stepenik. Vitelije je
gledao napeto i sa gađenjem krvave ruke proroka.
,,Šta vidiš?” upita nestrpljivo.
Vrač pogleda gore, oklevao je jedan trenutak, pa pogleda mladića
poluotvorenih očiju. ,,Vidim krv, mnogo krvi.”
Vitelije se trže.
,,Ali to nije tvoja krv, to je krv drugih, premda ćeš u bliskoj budućnosti biti
blizu smrti, ali spasiće te ruka jedne žene i ti ćeš doživeti skoro sto leta.”
,,Baš i nije loše”, radovao se Vitelije ,,šta još vidiš stari?”
Vrač je držao neko malo crvenobraon klupko između palca i kažiprsta.
,,Ovo je jetra”, objasni zgađenom mladiću, koji je otvorio četvoro oči. ,,Ona
je jedra i na donjoj strani ima dva ulegnuća. To znači, da te čeka život pun
skokova, bogat doživljajima i obilat ovozemaljskim dobrima. Ova dva ulegnuća
ukazuju na dve žene, koje pokrivaju tvoj životni put.”
,,Dobro proročanstvo, zar ne!” blistao je Vitelije.
,,Naravno”, odgovori vrač ,,ovako dobru mušteriju još dugo neću imati.”
Vitelije se zahvali vraču i krenu put Boarijum trga. Boarijum trg se nalazio na
levoj obali Tibra, sa pijacom za proizvode sa sela i stoku, a kad su se održavale
svečanosti za sastajanje nižih klasa, naroda i robova. Retko bi ovde zalutao neki
bankar, advokat ili senator. Drugačije je kad su svečanosti u čast Saturna i za
sedam dana i sedam noći nestanu sve staleške razlike između plemića, naroda i

robova, slave se Florijalije – praznik cveća i izvora, doduše sa ograničenim
navijanjem i oduševljenjem i strogo odvojeno prema stanju i imanju. Ovakvih
praznika je bilo preko stotinu u godini, pijanki je bilo svuda i uglavnom su se
završavale scenama masovnih orgija, zbog čega se niko nije bunio.
Vitelije se tromo kretao kroz Velabrum, poslovnu četvrt, koja je običnim
danima u nedelji služila za trgovinu mesom, ribom, pecivima, vinom i uljem, a
završavala se blizu mesta gde se veliki podzemni kanal uliva u Tibar, ka Boarijum
trgu. Stočna pijaca sa velikim zgradama vrila je od naroda, čije je grubo kasapsko
odelo ukazivalo na manje imućne.
U potrazi za kipom čednosti, nalete Vitelije na jednu velelepnu građevinu i
kako su mu objasnili oni, koji su se tu našli, to je bio Gradski ured za nabavku
žitarica, izgrađen pored hrama boginje Cerere, boginje useva, kip Pudicitije koji je
tražio bio je na sto koraka odatle. Vitelije ugleda devojku još izdaleka. Sad u svetlu
zlatnog sjaja popodnevnog sunca, izgledala je još lepša, još poželjnija nego u
mračnoj sobi starog trgovca.
,,Zdravo Rebeka”, poče Vitelije.
,,Ave”, plaho će devojka.
,,Zovi me Vitelije. Ja sam ti prijatelj.” Tek sada, kad je stajala pred njim,
primeti koliko je ovo dete malo i krhko. Teško je i zamisliti šta znači robovski rad.
,,O, kako je tužan povod našeg sastanka”, progovori Vitelije.
Rebeka je zurila ispred sebe u pločnik. Na sebi je imala grubu smeđu tuniku,
koja je jedva dosezala do butina, nežne noge u lakim kožnim sandalama, čiji tanki
kaišići dopirahu do listova.
,,Ti ne smeš da se ljutiš na mog gospodara, što je bio tako odbojan”, poče
Rebeka sramežljivo. ,,On uopšte nije loš gospodar. On ima dobro srce, iako izgleda
kao da je od kamena.”
,,Da li je morao tvog oca da proda gladijatorima. On sigurno nije dobrovoljno
otišao.”
,,On je to učinio zbog mene. Moj gospodar mi je za to garantovao slobodu u
testamentu. Kad on umre, ja dobijam status slobodne građanke.”
,,To je previsoka cena” doda Vitelije. ,,Ko je mogao slutiti da neće uspeti kao
gladijator. Bio je jači od svih u našoj regiji.”
,,Ali imao je više od četrdeset godina, blizu starosti, kada više niko ne ide u
vojnike.” Rebeka je ćutala. Potom reče. ,,To je učinio zbog mene. On je svojim
životom platio moju slobodu.”
,,Sloboda”, ponovi Vitelije ,,šta znači kad si siromašan. Vidiš mene. Ja sam
rođen kao slobodan rimski građanin. Smem da nosim togu, što jednom robu nije
dozvoljeno, samo nemam togu, jer ne mogu da je zaradim. Mesečno sam zarađivao

petnaest sestercija. Od toga sam morao da podmirim troškove života. Rob o tome
ne brine, jer gospodar ima obavezu da izdržava svoje robove.”
,,Ali ti sam sobom raspolažeš, ti možeš, da napustiš rodno mesto i dođeš u
Rim, stvoriš novi život, mi, koji nismo slobodni moramo da radimo sve po volji
našem gospodaru. Ako mu se dopada da nas strogo kažnjava, moramo mu dati deo
tela koji želi, ako mu se prohte, da nas proda za rad u rudniku, ne možemo se
protiviti. Naš život se sastoji, izuzevši retke dane praznika robova, od rada i
ponižavanja, od ponižavanja i rada. Mi ne živimo kao vi radi budućnosti, naše nade
su usmerene, a mnogi se čak i spremaju da žive posle smrti.”
,,Video si ga kad je umirao?” iznenada upita Rebeka.
Vitelije odmahnu glavom.
,,Ali ti znaš više no što pričaš. Hoću da znam celu istinu”, molila je Rebeka.
Mladić obori pogled.
,,Molim te, mogu da podnesem istinu.”
,,Prevario sam te, kad sam ti rekao da ti se otac nije bojao. Bio je zbunjen na
večeri za slobodu i plakao je.” reče Vitelije. ,,Zbog toga sam se odmah ujutru
uputio ka Cirkusu, ali više nije moglo da se uđe. Redari me nisu pustili jer je bilo
prepuno. Mislim da Rimljani krenu u Cirkus još u ponoć. Ali ja sam neizostavno
hteo da znam, jer nisam predosećao ništa dobro. Onda sam skrenuo u jednu krčmu,
koja je dobijala izveštaje kladionica ispod arkada Velikog cirkusa. Oko podne
kladioničar uzviknu: Borba 16, borac Pugnaks protiv borca Verita; pobednik
Pugnaks; Verit proboden. Prvo sam se sledio. Onda sam hteo da uletim u masu,
koja je skandirala, da je nadglasam, da je tu ubijen čovek uz bodrenje mase, a on je
živeo život kao i oni, ali već je objavljena druga borba. Na vratima libitinensisa,
kapije cirkusa, gde iznose tela ubijenih gladijatora, video sam njegov leš. Ubodi na
obe butine, jedno oko naduveno i skoreno, a na stomaku je zjapila duboka rana.”
,,Prestani!”, vrištala je Rebeka, okrenu se, pokri rukama lice i osloni na
kameni stepenik statue. Bolna jeza prožimala je njeno malo telo.
Vitelije je milovao po kosi.
,,Oprosti!” reče, ,,ali mislio sam da hoćeš celu istinu.”
,,Ova istina je jeziva” procedi Rebeka, ,,isuviše jeziva.”
Vitelije stavi ruku na Rebekino rame. ,,Želim da ti pomognem, da se izboriš
sa teškom sudbinom. Doduše ne mogu da ti zamenim oca, ali želim da ti budem
prijatelj, ako ti to hoćeš...”
Razgovor se naglo prekinu. Jedna grupa od četvoro ljudi, obučenih kao
gladijatori, grmeći je krčila put kroz masu naroda, bezobzirno gurala ljude i žene
koji su im se našli na putu. Jedan od njih je vikao: ,,Da li je neko video jednog
malog bolonjanina, traži se bolonjanin po imenu Vitelije!”

Vitelije se uplaši. Šta to znači? Ni Rebeka nije slutila ništa dobro. Ona uhvati
mladića za ruku. Oboje se zgledaše i jedan trenutak su isto mislili. pobeći. Onda su
brzo shvatili, da bi tako bili samo sumnjivi.
,,Traži se Vitelije iz Bolonje!”
Četvorka se sve više približavala, ljudi se razbežaše, i oni su jurili pravo ka
Viteliju. Ovaj je stajao kao ukopan, zurio u lice prvog gladijatora i jedva
progovori. ,,Ja sam Vitelije iz Bolonje.”
,,Vitelije iz Bolonje?” Upita prvi i ne sačekavši odgovor okrete se. ,,Magarac,
imamo ga!”
Pristigoše i druga trojica, jedan priđe Viteliju, zavrnu mu ruke na leđa i viknu
,,Napred!”
,,Šta hoćete od mene?” opirao se Vitelije. ,,Ništa nisam skrivio.” Baci pogled
na Rebeku, vapeći za pomoć, a onda ga odvukoše i on izgubi devojku iz vida.
Gladijatori su vikali: ,,Napred, napred!”
,,Nema nikakve sumnje” reče Mesalina, ,,Car je omiljen u narodu više nego ikada.
Izgradnja novog vodovoda od simbruinskih brežuljaka, zakon protiv razuzdanosti
zelenaša, nova slova za naše pismo, sve je to mnogo doprinelo simpatijama prema
Klaudiju. Naš položaj je sve teži.”
Ljudi koji su okruživali Mesalinu – sve njeni obožavaoci – potvrdno klimaše
glavom. Oni su stajali oko caričinog kreveta od srebra, u kome je bilo mesta za
šestoro, i pogledima je gutali. Pritom se svaki očigledno sa mukom savlađivao, da
ostane ravnodušan kao da je to sasvim normalno da se ova strasna i požudna žena,
polugola proteže pred njihovim očima, izigravajući bespomoćnost, čupka ivice
oskudnog šlajera. Trebalo je zamisliti, da on pokriva njenu ružičastu golotinju.
Međutim u stvarnosti, Mesalina je očigledno uživala, da gornje i donje delove
rupčića naizmenično prevlaci preko lelujavih grudi i crnih stidnih dlačica, pri čemu
je gore-dole uvek podarivala pogledima nešto od svog tela.
Tit Prokul, počasni stražar i prisni poverenik, najmoćniji, poče teatralno.
,,Od božanstvenog Avgusta nijedan rimski car nije umro prirodnom smrću.
Svakom je mač došao glave. I Klaudija će stići smrt pre vremena.”
,,Zar Klaudije?” reče Sulpicije Ruf, vođa škole za gladijatore, ,,Klaudije je bio
omiljen ne samo na početku svoje vladavine. Posle vojnih uspeha u Britaniji i
svojim smislom za potrebe naroda, veliki deo Rimljana sada je na njegovoj strani i
ko bi ga silom uklonio, protiv sebe bi imao javno mnjenje.”
,,Ali ne možemo da čekamo da cara blagosilja božja volja, već mi se čini kako
njegove godine idu unazad”, dodade Dekrije Kalpurnijan, šef rimskih vatrogasaca.

,,Ništa čudno” smejala se Mesalina, ,,više puta godišnje ide u banju Sinuesu, u
nekadašnji Ciceronov letnjikovac. Vino i topla voda izgleda da mu dobro čine.”
,,Na putu za Sinuesu moglo bi nešto caru da se dogodi”, razmišljaše Sanfej
Trog, član careve telesne straže.
,,Ako atentat ne uspe, ti si prvi kome će presuditi mač krvnika”, nadoveza se
Prokul, ,,Meni se čini da je atentat daleko od grada veliki rizik. Opasnost, da se
otkrije je veća, a mogućnost da se pobegne je manja nego ovde u Rimu, gde
poznajemo svaki kutak.”
,,Ne jednom, desilo se na selu, da mali Riđobradi nestane” izjavi Mesalina i
namesti lupkajući ga, jedno od crvenih svilenih jastučića. ,,Agripinin sin još je živ.
Još uvek može meni i mom sinu Britaniku, da ospori presto.” Pritom je sevala
tamnim očima.
,,Setite se samo” uzrujano će Prokul, ,,koliko nam je bilo teško da
neprepoznatljivi stignemo iz Antiuma u Rim. Da ste nas videli, naši skupo plaćeni
alibi su bili potpuno berskorisni.”
,,Ako je nemoguće na selu, onda se mora desiti u Rimu.” Nastavi Mesalina.
Kad nijedan njen obožavalac ne nađe odgovor, ona se razjari. ,,Vi ste kukavice!”
Zažmiri, ,,Gubitnici, ništavne kukavice. I vi hoćete da budete moji prijatelji”,
prezrivo je siktala, ,,vi ste samo robovi naših želja. Vaše oči gore od želje da me
dodirnete, da osetite moje usne, odigrate Venerinu igru, ali niko od vas nije
spreman, da učini ni najmanji rizik, a kamoli nešto drugo – svoj život da stavite na
kocku zbog mene.”
,,Avgusta!”, pokuša Vergilijan, da umiri razjarenu Mesalinu.
,,Da, Avgusta” vrištala je, ,,ja nisam samo Avgusta, ja sam žena cara
Klaudija, slučajno treća. Rodila sam caru naslednika prestola i jednu kćer, ali
nisam carica. A sada moram da se oprostim od mojih prijatelja i još da strepim, da
će mi Agripina, careva nećaka osporiti titulu.”
Mesalina ustade iz srebrnog kreveta, koji je bio smešten u tablinijumu i poče
besneti po palati ogrnuta samo tankim šlajerom. Dok je jurila dvorištem, nezasrtim
hodnicima sa stubovima, kroz centralni deo vile, sve češće je ponavljala. ,,Klaudije
mora da umre! Agripina mora da umre! Riđobradi mora da umre!”
Mesalinina vila se nalazila u otmenoj, drugoj gradskoj četvrti, izuzetno
prostrana. Iznajmila je kako bi svoje nimfomanske strasti mogla neometano da
zadovoljava, osim toga i da se skloni od već 58. godišnjeg Klaudija, koji je imao
čudne napade.
Prvo je zaposlila otpuštenog Kalista i Pala, koji su zajedno sa Narcisom vodili
poslove uprave. I sam Narcis se ubrajao u Mesalinine ljubavnike. Nekadašnji rob
je za samo nekoliko godina postao jedan od najbogatijih Rimljana. Njegova
imovina se procenjivala na 400 miliona sestercija.

Kad se vratila u tablinum, baci se na krevet, pesnicama je udarala po
jastucima i vrištala u mekano perje. ,,Niko od vas neće me više imati, niko od vas
neće me više dotaći, dok Klaudije ne umre!”
,,Mesalina!” Sulpicije Ruf je klečao pored mnogo voljene, pokušavajući da joj
ljubi noge.
Ali Mesalina je vrištala. ,,Nestanite, vi banalni psi. Idite kući, svojim
bunovnim, dosadnim ženama, spremite dva asija za proste bludnice, neću više
ovde da vas vidim, dokle god je Klaudije živ.”
Petorka se ćutke povuče.
Mesalina ustade, pljesnu dvaput rukama i krenu kroz dvorište okruženo
stubovima, prekoputa velikog predvorja, u sobu za primanje i spavaću sobu. Ova
spavaonica, u plavo-zelenim tonovima, bila je ukrašena mozaicima koji su
predstavljali dolinu Nila, među lotosom i papirusom. Soba, samo sa jednim
visokim prozorom ka istoku, beše mala u poređenju sa ostalim odajama, a ni krevet
nije bio ogroman, ali i prostorija i nameštaj su služili isključivo za spavanje. Svoje
ljubavnike Mesalina je primala u monumentalnom, raskošnom krevetu, koji je bio
smešten u odaji za prijeme.
Na pljeskanje gospodarice pojaviše se dve robinje i frizerka-vlasuljarka.
Robinje su znale šta to znači. Značilo je, da Klaudijeva žena hoće da se preobrazi u
kurvu Licisku. Ponekad se to dešavalo više puta u nedelju dana i neki carevi
doušnici su dobijali bogate napojnice, za obaveštenja o adresama bordela, gde je
ona upravo zadovoljavala svoju seksualnu strast, ali po regularnoj ceni od dva asa.
Naga Mesalina sedela je na hoklici, presvučenoj zelenom svilom, dok joj je
sobarica pertlala bodi preko bedara, struka i grudi, uvukla se u crveni steznik, a
druga robinja joj tupferom puderisala lice, vrat i ruke u belo. Obraze i usne bojila
je crvenim vinskim talogom, oči crnim pepelom od ćumura.
Robinje još nisu završile posao kad iz atrijuma dopreše glasovi i preklinjanja.
Atriensis, rob koji je služio u predvorju, dojuri i javi, da su četiri gladijatora dovela
jednog mladog čoveka, koji se jedva drži na nogama.
,,Dovedi ga ovamo”, zapovedi Mesalina.
Gladijatori sa Vitelijem u sredini raportiraše. ,,Izvršili smo naređenje. Evo
mladog Bolonjanina!” Baciše ga kao vreću Mesalini pred noge.
Dobro su premlatili Vitelija.
Zamršena kosa mu je prekrivala lice. Čelo orošeno znojem. Obrva na jednom
oku pukla i umrljana krvlju, a njegovo jednostavno odelo jasno je pokazivalo
znake borbe. Na početku nije pristao da ga četvorica vuku kroz grad. I kad su stigli
do neke grupe okupljene oko dva roba koji su se svađali, stega radoznalih
gladijatora popusti. Vitelije još nije znao šta mu se zamera i šta sprema, otrgnu se,

odgurnu ljude u stranu i umače u uzani sokak. Nije daleko umakao. Jedan od
gladijatora ga ščepa za ramena, drugi udari preko lica, treći ga psujući udari u
stomak. Oborili su ga na zemlju, pa ga dobro izmlatili.
Mesalina se prepredeno smešila. ,,Pa, lepi bolonjaninu, tako je to kad se bez
dozvole pobegne od mene.”
,,Nisam znao, da ste Vi Mesalina”, zbunjeno je mucao Vitelije.
,,I da si znao, pobegao bi mi odande. Da li ti je moje prisustvo toliko
nepodnošljivo?”
,,Gospodarice, ja sam mlad majstor iz Bolonje, nikad u mom životu nisam
sreo nijednog senatora ili konzula, ne treba da se čudite, što mi je susret sa
carevom ženom pomutio mozak!”
,,Kako činjenice mogu da promene moje stanje, da, ja sam žena. Ja sam žena,
Vitelije!”, zgrabi mu ruku i prisloni je na svoje grudi. Pogleda ga kao da je tražila
sažaljenje. ,,Oprosti, ako su te ovi klipani grubo uhvatili. Dobili su zadatak da te
što pre ovde dovedu.” Okrenu se gladijatorima, ,,Ako ste mu naneli nepotreban
bol, narediću da vam sve koske polome.” Onda upita Vitelija. ,,Da li su te
povredili?”
,,Trebalo je izdržati”, požuri Vitelije sa odgovorom.
Mesalina otpusti gladijatore i poseže za bičem, koji je stajao pored srebrnog
ogledala na toaletnom stolu. Vitelije se uplaši. Carica ustade, izvuče bič iz futrole i
zamahnu o vodoravnu, bronzano ofarbanu cev debljine ruke, koju je držao lanac sa
tavanice. Švigar biča se munjevito obavi oko cevi i izmami prodoran, zavijajući
zvuk. To je bio signal za celu poslugu. Za sekund pred Mesalinom je stajao špalir
od pola tuceta nemih robinja, dve žene zadužene za kupanje, dve za frizuru, periku
i šminku, dve robinje odgovorne za obuću i odeću.
,,Vitelije je naš gost” reče Mesalina ,,okupajte ga, namažite uljima i dovedite
u tablinum.”
Pre no što je Vitelije mogao bilo šta da kaže, devojke ga uhvatiše za ruke i
izvedoše iz sobe. Preko dvorišta sa stubovima stigoše do kupatila na suprotnoj
strani. Kupatilo se sastojalo od tri prostorije. Prva i najveća u obliku kvadrata bila
je za osveženje. Preko ukopanog bazena za plivanje sa plavim mermernim podom
prostirao se tirkizno svetlucajući svod, bela mermerna klupa na zidu obuhvatala je
celu prostoriju. Ova hala sa bazenom služila je carici za opuštanje. Levo odatle bila
je prostorija za pranje i negu tela, masažu i garderoba za svlačenje i oblačenje, a
onda pravo kupatilo zvano kaldarijum. Kada, isklesana od jedne jedine skoro
providne stene alabastera u polukružnom udubljenju zida sa vodoravnim
prosecima, kroz koje je ulazila svetlost dana. Žuto, zlatno i plavo bile su boje, koje
su prevladavale u kupatilu.

Robinje skidoše svoju odeću, blago gurnuše Vitelija u svlačionicu i posadiše
ga u belu rasklopljenu stolicu, da bi mu izule obuću i skinule odeću. A on je
posmatrao veličanstvenu paletu boja umetničkih slika na tavanici, na kojima je
pastir Akteon iznenadio Dijanu i njene nimfe na kupanju. Razjarena boginja ga je
pretvorila u jelena.
Kada Vitelije nag uđe u kupatilo, zapahnu ga lagodna toplota koja je strujala
iz crvenih cigli sa poda, pošto je grejanje bilo ugrađeno u pod. Jedna robinja
postavi kitnjaste stepenice ispred bazena i Vitelije uskoči. Malo pomalo oseti
zadovoljstvo u raskošnoj ceremoniji nagih robinja, mada još nije shvatio kako se to
desilo. Do sada, Vitelije se nikada nije kupao u kadi, pa tako nije ni znao kako da
počne, kad su mu robinje dodale kamen za čišćenje stopala i puder od roga za
prste.
Devojke su ga veselo podučavale kako da koristi toaletne stvarčice. Na kraju
rituala kupanja, istresle su mu na glavu bezbroj kanti vode i ponovo se našao u
odaji za oblačenje. Tu su mu sušile kosu ugrejanim peškirima, u telo mu umasirale
miomirisne ekstrakte, obukle bele haljine i nove sandale. A onda ga sprovedoše
kroz tamno dvorište do ulaza u sobu za primanje sa teškom crvenom zavesom od
somota. Jedna od devojaka odgurnu zavesu u stranu. Kad Vitelije kroči unutra,
zavesa se opet zatvori.
,,Dođi bliže, lepi bolonjaninu”, progovori Mesalina, koja je ležala na sredini
ogromnog kreveta, koji je crvena uljana lampa tinjajući obasjavala, ,,dođi bliže i ne
pokušavaj da pobegneš. Moji vratari su upozoreni, neće te pustiti iz kuće.”
Viteliju nije više padalo na pamet, da beži. Shvatio je, da ne vredi. Uostalom,
izlečio je šok koji ga je naterao u beg. Vitelije pomisli u sebi, Fortuna je htela ovaj
susret sa carevom ženom. On, majstor za krpljenje sudova iz provincije, pred
krevetom Mesaline! Sama pomisao mogla je da pomuti razum.
Mesalina je imala na sebi samo crveni mider, u kome ga je primila, i ništa
više. Nalaktila se na brdo crvenih jastuka, izazovno se proteže i prede kao mačka.
Njene crne lokne oblikovane kao frulice debljine prsta, odbijaju se sa njenog tela
kao zvezde. Mesalina je volela veštačko pranje kose. Plemkinje kurtizane i bogate
građanke pokušavale su, da kopiraju ovakvu frizuru, međutim delovale su krajnje
smelo, izopačeno i pomodarski.
,,Skini mi cipele!”, reče Mesalina, da bi privukla krevetu mladića, koji je još
stajao kod zavese. Ona mu ispruži levu nogu. Sad Vitelije priđe krevetu. Da bi
razvezao zlatne kaišiće, nije mu preostalo ništa drugo, do da se na kolenima popne
na ogromni krevet.
,,Nadam se da si svestan ove naklonosti”, reče Mesalina, dok se Vitelije
mučio sa njenom sandalom, ,,Jedan tvoj imenjak, on je sigurno nekoliko decenija
stariji od tebe, nudio mi je sve što ima, samo da mi skine ciple. Imanja sam odbila,

ali sam mu poklonila jednu cipelicu.” Glasno se smejala. ,,On je sada nosi kao
amajliju između toge i tunike, a ponekad je čak i ljubi.”
Vitelije se smejao.
,,Ne veruješ?” upita Mesalina, ,,To je istina. On je eks komul i nekadašnji
državnik Lucije. Pošto sam ga odbila bacio se u zagrljaj neke oslobođenice. Imala
bih razumevanja za to, da nije popio njenu čašu žuči pomešanu sa medom,
navodno iz osvete, to mi je gnusno. Ali, to je Rim.”
Vitelije se zgrozi.
Mesalina uhvati mladićevu ruku za zglob i steže je butinama. ,,Ne smeš da se
gadiš, u Rimu ima i mnogo lepih stvari...” Pritom se uspravi i privuče levom
rukom njegovu glavu na svoje grudi, ,,... mnogo lepoga” ponavljaše.
Skoro na ivici snaga, Vitelije se upre, da sve ovo svesno doživi. Da bi se
uverio, da je sve ovo java, a ne san, najrađe bi ugrizao svoje uvo. Na usnama je
osetio nabrekle grudi, hteo je da otvori usta, da ih jezikom opipa, ali se nije usudio.
Prepustio se tananim pokretima ove žene da ga vode. U ovom trenutku ona nije
bila ništa drugo. Nije se protivio dok je nežnim pokretima pokušavala da mu skine
tuniku preko glave. Naprotiv, i sam je osetio da mu smeta, onda je nag ležao pored
Mesaline.
,,Želim te”, izusti Mesalina i bolno zari prste u njegovu butinu, ,,odmah čim
sam te ugledala, poželela sam te. Zašto si pobegao?”
,,Gospodarice”, tiho će Vitelije, ,,ja sam majstor za krpljenje sudova, iz
provincije, do sada nisam bio ni sa jednom ženom i najednom žena cara, koja mi se
nudi – to je bilo previše za mene.”
Mesalina se smejala. ,,Razumem te, oprostila sam ti. Samo šta bi radio u
ovom Vavilonu? Imaš li prijatelje, koji bi te mogli prihvatiti, imaš li novca?”
,,Ne”, odgovori Vitelije, ,,upućen sam sam na sebe. U mojoj kesici imam 60
sestercija – jedan sestercij sam potrošio na proroka.”
,,Šta ti je prorok predskazao?”
,,Ruka jedne žene će me uskoro spasiti od smrti. Što se tiče ostalog, čeka me
buran žvot.”
,,Ti veruješ u brbljanje proroka prosjaka?”
,,Ni više ni manje no u Fortunine mračne spletke.”
,,Dopadaju mi se tvoje reči”, reče Mesalina, ,,Rim obiluje svetilištima
Fortune, ipak najviše pristalica ima među siromašnima čije molitve obećavaju bolji
život. Kome je dobro, taj se ne brine za nju. Sreća je nešto samo za siromašne.”
,,Ja sam dete siromašnih roditelja, dakle moram li ja da se potrudim za njenu
naklonost.”

Mesalina skoči iz kreveta, sa stočića donese zlatni rog blagostanja, ukrašen
jabukama i grožđem. Prosu voće na sto i vrati se u krevet, smaknu sa tela crveni
mider, tako da je naga i uzbuđena klečala pred Vitelijem. Dok je rog držala levom
rukom teatralno izjavi: ,,Ja sam Fortuna, boginja sreće, sudbine i uspeha. Vitelije iz
Bolonje, koja je tvoja želja za srećan život?”
Vitelije, koji je prvo sa nepoverenjem i začuđeno pratio ovu predstavu, morao
se sada smejati i prihvatiti igru.
,,Lepa Fortuno, ja sam siromašan. Ono što mi nedostaje uz sreću je posao,
koji će mi omogućiti da živim.”
,,Onda, hajde” reče Mesalina i stavi ruku u rog obilja, ,,imam za tebe isplativu
razonodu i to ozbiljno. Razgovarala sam sa Sulpicijem Rufom. On je voljan, da te
primi u školu za gladijatore. Ti si slobodan, a ne rob. Dobijaćeš mesečnu platu od
10 sestercija. Prva pobeda doneće ti sto sestercija, druga dvesta...”
Vitelije sede. Za ime svih bogova, to je bilo rešenje svih problema: nov život,
nov posao, nova budućnost. Hteo je da se obesi Mesalini o vrat, ali mu tog trenutka
iskrsnu pred očima uplakani, zbunjeni Verit, orgije očaja drugih gladijatora na
večeri za slobodu i kapije cirkusa, kroz koje izvlače leševe boraca. Video je robove
kako izvlače mrtvog Verita sa rasporenim nogama, rupom koja je zjapila na
stomaku i krvavim ubodima na vratu.
,,Ne”, vrištao je Vitelije i očajniški se bacio u jastuke. ,,Hoću da živim, živim,
živim!”
Mesalina privuče njegovo lice sasvim blizu svom.
,,Ti treba da živiš, Vitelije, ja to hoću. Ne treba da se plašiš ovog posla. Ti si
mlad. Ti si jak. Ti si okretan. Ti ćeš se boriti i pobeđivati. Zato što ja to želim.
Sulpicije Ruf je najbolji učitelj u čitavom carstvu. On je osnovao škole u Pompeji i
Kapui. Njegovi ljudi su osvojili više od deset hiljada pobeda...”
,,Ali deset hiljada pobednika znači i deset hiljada ubijenih protivnika”,
suprotstavi se Vitelije.
,,Pa dobro”, pokušavaše Mesalina da ga teši, ,,Uvek će biti slabića, ali ti si jak
i ja želim da postaneš junak, razumeš?”
Viteliju je bilo jasno, da je njegov životni put gladijatora bio svršena stvar.
Mesalina je to htela. Šta je on mogao? Pobeći? Mesalinini stražari bi ga uhvatili.
Sakriti se? Oni bi ga nanjušili. Nije bilo izlaza. Uprkos tome skupi svu hrabrost i
oprezno upita: ,,A ako odbijem?”
Mesalina, još uvek naga, žustro prebaci šlajer preko ramena, kao da je htela
da uskrati milost pogledu ovom nezahvalnom mladiću. Poluotvorenih očiju poče
tiho, ali sasvim jasno.

,,Vitelije, hoću da te vidim kako se boriš u Cirkusu i hoću da te vidim kako
pobeđuješ. Hoću od tebe da napravim idola, gladijatora o kome će svet raspredati.”
Povisi glas. ,,Neću da dospeš u red ovih dve stotine hiljada nezaposlenih, koji
svake nedelje čekaju obrok žita, koji se provlače kroz život kao lopovi i koji se
jedino nadaju, da će igrom na sreću uloviti zgoditak, sumu novca, zemlju ili kuću.”
Dok je ovo govorila carica je hodala gore-dole po tablinumu. Veo koji je
lepršao oko njenog tela crvenkasto je iskričao pri svetlu uljane lampe.
,,Već si mi odbio jednu želju”, reče uzbuđeno, ,,misliš da će ti to i drugi put
uspeti?” I pre no što je Vitelije mogao bilo šta reći, okrete se i nestade iza zavese.
,,Vidimo se ponovo u Cirkusu!”, ču njen glas, ,,javi se sutra Sulpiciju Rufu.”
Ovlada tišina. Čulo se samo pucketanje lelujavog purpura uljane lampe.
Vitelije se obazre, sada je sedeo nag u Mesalininom krevetu za uživanje. Brzo
zgrabi odeću.

3. POGLAVLJE
ulpicije Ruf nacrta štapom jedan kvadrat u pesku, deset koraka na svaku
stranu. Vitelije zauze položaj u jednom uglu. Pugnaks u drugom. Trener dade
štapom znak. Protivnici se odmeravaše. Mrzeli su se, iako su zajedno živeli u istoj
ćeliji. Stisnuti u osam kvadratnih metara, jedva da bi danima progovorili po koju
reč, čak i kad je samo najnužnije bilo u pitanju. Drugi su čuli samo kletve.
Prošlo je tri meseca kako je Vitelije stigao u Rim. I skoro isto toliko se
obučavao u gladijatorskoj kasarni u via Labikana, koju je upoznao već prve večeri.
Ali sada je ova Velika škola, kako su Rimljani zvali kasarnu, izgledala sasvim
drugačije. Tamo gde su bili stolovi prepuni delikatesa, a vesele žene se nudile
gladijatorima, do neba se dizala prašina, mešajuci se sa mirisom nagrizajućeg znoja
snažnih boraca. Umesto veselih uzvika, odjekivali su razgarajući pokliči kroz oval
čak do dvorišta okruženog stubovima. Umesto crvenog falernskog vina, tu i tamo,
bi dobijali hladan tuš iz drvene kante.
,,Više kretanja”, grmeo je trener na Vitelija, ,,brže zamahuj mrežom, neka se
vrti, što brže, da bi protivnika uhvatio u trenutku nesmotrenosti.”
Vitelije i Pugnaks su trenirali u klasičnim disciplinama borbe sa mrežom, u
levoj ruci gruba, retka mreža za hvatanje, u desnoj oštri trozubac. Iako se u svakoj
disciplini treniralo sa oštrim oružjem, bilo je strogo zabranjeno da se protivnik
teško povredi. Zbog toga su gladijatori, pre svega zbog skupe obuke, bili prava
dragocenost. Ipak nijedan poraz na treningu nije prošao bez krvi. Jer da bi svaki
pobednik dokazao svoju pobedu, morao je poraženog, makar malo da ogrebe.
To je bilo i kod Vitelija. Nosio je štitnik oko bedara i dva tamno crvena
ožiljka na desnom ramenu. Desno rame je bilo najugroženije, jer se u desnici
nosilo oružje i time bi neprijatelju bio najbliži. Noge i ruke su za vreme treninga
bili zaštićeni kožnim šinama, dok je ostali deo tela bio bez zaštite. Dok se
Pugnaksova mreža zviždući približavala, Vitelije kao munja zabaci glavu u stranu.
To je bila njegova šansa, jer pogrešan pokušaj da se protivniku namakne mreža je
iziskivao nekoliko trenutaka, da bi se povratila kontrola. Ili će pasti na zemlju, ili
će se omotati oko nogu onoga ko je baca, ako je zamah prejak. U najgorem slučaju,
mogla je lično njega da obavije, a to je bilo najgore – smrt.
,,Debil!” dahtao je Pugnaks, ,,Mlakonja” – nikada ga nije drugačije nazivao i
bravurozno savlada pogrešan pokušaj. Vitelije je znao iz sopstvenog iskustva da se
tu troši snaga, ali pre svega stvara nesigurnost, uzdrma samopouzdanje. I sada se
S

pognu, zakosivši trozubac uvis, pritajeno se Vitelije prikradao protivniku. To nije
bio više bojažljivi momčić, koji je potpuno naivan došao u Rim. Vitelije iskezi
zube, stisnu oči, krenu gipko ka protivniku vrebajući kao divlja zver.
Ruf je posmatrao sa oduševljenjem. Samo da bi udovoljio Mesalini, primio je
Vitelija u porodicu, koju su činili perspektivni robovi, pomilovani teški kriminalci i
malobrojni dobrovoljci – slobodni rimski građani. Među njima je bio Vitelije. Oni,
koji su slobodni kao on, izabrali život gladijatora, znali su šta je to. Time je izgubio
prava počasnog građanina, pristupajući položio je zakletvu da je saglasan, da bude
spaljen, stavljen u okove, bičevan ili da pogine od mača. Ko je sve to svojevoljno
prihvatio, učinio je to hrabro i bez dvoumljenja. Ali Vitelije je bio protežiran. Svi
su znali. Zbog toga su ga i mrzeli.
Da bi uspeo, morao je da uloži više napora od drugih i zbog toga mu je Ruf
predviđao veliku budućnost. Ne iz obaveze prema Mesalini, nego iz ličnog
ubeđenja, prepustio je Ruf mladiću samostalnost u usavršavanju. Samo najveći
talenti su davali potpuni smisao ovim obimnim treninzima u svim disciplinama.
Njima su pripadali Pugnaks i Vitelije.
Pugnaks – crni kudravko, kratkog čela, mali i nabijen, ali jak kao medved,
odlikovao se sa dva važna uslova za gladijatora, snagom i brzinom. Bio je
dvostruki ubica. U afektu je ubio ženu i dete. Car ga je pomilovao uprkos
činjenicama, jer mu je bio potreban za novoosnovanu gladijatorsku školu.
Dvostruki ubica u areni je izazivao posebu nervnu napetost. Publika mu nije želela
smrt, ona je to očekivala pri svakoj borbi i svaki nastup je bio razočarenje. Pugnaks
je uvek pobedivao. Sada mu je trideset godina, izvojevao je tačno dvadeset borbi, u
banci na računu imao nekih deset hiljada sestercija, oročenih sa dvanaest posto.
Karticu računa – srebrnu pločicu sa godinom otvaranja računa, njegovim imenom,
iznosom i imenom poverenika banke – nosio je oko vrata. Već duže vreme hteo je
da prestane i ode u provinciju, gde se nije znalo o njegovom ranijem životu, ali mu
je nedostajalo još novca. Prvenstveno je hteo jedno – da pošalje u pakao ovog
Mesalininog favorizovanog momka iz Bolonje. U prvoj borbi u areni nabacio bi
mu mrežu, zario trozubac u stomak i jednom se otarasio ovog lepotana.
Pugnaks je vrteo mrežu iznad glave. Nije ostavio ni prostora za napad. Onda
iznenada zavitla ukoso naniže, ona praskavo udari u pesak arene. Vitelije se uplaši.
Bio je dovoljan samo trenutak. Pugnaks omota mrežu o listove nogu svog
protivnika. Vitelije tresnu na zemlju. Sledećeg trenutka Pugnaks je stajao iznad
njega, zamahnu trozubac i zari ga u zemlju na dva santimetra od Vitelijevog vrata.
A onda pljunu u pesak – znak preziranja – što je uvek radio posle pobede.
,,Isuviše si mislio na napad!”, reče Sulpicije Ruf, koji je zainteresovano pratio
dvoboj. ,,Tvoja šansa protiv Pugnaksa nije napad, uspeh moraš naći u odbrani. Od
pet napada, jedan se završava neuspehom čak i kod najjačih protivnika. To ti je

jedina šansa. Ti nisi napadački tip. Uz to nedostaje ti još snage. Ustaj! Rekao sam,
ustaj!”
Vitelije se sa teškom mukom uspravi. Na telu mu se zalepio žućkast pesak.
Lice mu je bilo musavo, ali to ga nije brinulo. Znao je šta sad sledi.
,,Ulica plešućih lutki!” komandovao je Ruf jednim pokretom glave.
To je bilo nepisano pravilo, da poraženi na treningu mora da prođe kroz
ozloglašenu ,,ulicu plešućih lutki.” U ovoj uzanoj ulici, širine nekih dva i dužine
dvadest metara, opasane zidom visine čoveka, bile su naoružane lutke od teške
hrastovine, u ljudskoj veličini. Opasnost ovih lutki je ležala u horizontalno
ispruženim rukama, u koje su zabodeni noževi i sablje ili su visile teške gvozdene
kugle. Preko jednog zupčastog mehanizma, koji se sa spoljne strane zida završavao
polugama, lutke su se pokretale. Jedina šansa, da se kroz ,,ulicu plešućih lutki”
prođe nepovređen, sastojao se u tome, da se pored ovih mučilišta prođe u trenutku
kad su im ruke paralelne sa ulicom, a to je bio delić sekunde. Tako se pojačavala
sposobnost reakcije gladijatora posle poraza.
Ruf udari štapom o gong. Taj zvuk od samo jednog udarca, prekidao je svaku
aktivnost. Svako, čak i u najudaljenijem budžaku je znao, šta znači taj zvuk. Neko
ponovo mora kroz ,,ulicu plešućih lutki”. Ovih dvadeset metara bili su jeza za
svakoga. Razbijenih lobanja i lica, polomljenih rebara i ruku, isečenih udova često
su tako iznosiči gladijatore iz ove ,,ulice”. Ako te slučajno udari samo neka ruka
debela kao drvo, može se reći – sreća.
,,Tračani za poluge”, viknu Sulpicije Ruf.
Deset gladijatora, koji su trenirali sa štitovima i krivim mačevima u obliku
srpa baciše oružje u pesak i požuriše do poluga sa spoljne strane zida. Čekali su
komandu. Ruf ode na kraj uzane ulice, gde je na motki bio pričvršćen vodeni sat.
Svaki gladijator je imao dve minute. Za to vreme je morao da izbegne ,,lutke”, koje
su se okretale. Ako voda u posudi za merenje istekne, a on se još nalazi u uzanoj
ulici, ozloglašeni mehanizam bi se zaustavio i on je morao izpočetka. Ruf izvuče
čep iz staklenog zvona sata. ,,Kreni!” doviknu.
Tutnjeći, škripeći tužno počeše da se okreću teške sprave za mučenje. Vitelije
iskoristi spori zalet, da prođe prvu lutku sa mačevima, drugu snažnim skokom, a
onda se ukopa. Po brzini kretanja ,,lutki” moglo se videti koliko je gladijator
omiljen. Što su se brže okretale, toliko je borac manje omiljen, toliko manje šanse,
da nepovređen izađe iz ulice. Viteliju su se okretale vraški brzo. Nije bio omiljen u
toj skupini, mada su najveće simpatije pripadale najmlađima. Ne samo zbog
Mesalinine protekcije, već su mu svi zavideli i na tome što je pripadao malom
broju gladijatora, koji su učili sve borilačke discipline, uključujući i boks.
Vitelije se pognu. Glavom je hvatao ritam obrtanja, odmeri vreme koje je
imao između poluokreta, izbaci prvo levo rame, jedan skok, jedan udarac, prošao

je treću prepreku, ali je dobio udararac u desnu mišicu. Oštar bol kao žeravica
spusti se do malog prsta. Previše si spor, mislio je Vitelije. Brže! Sad! I ponovo
skok. Četvrtu ,,lutku” je osetio samo kao strujanje vazduha. Sad peta. Teška
gvožđa su visila na njenim rukama. To je usporavalo njeno kretanje, ali ne i lakši
prolaz. Mogao je da pokuša proći kad su joj ruke bile paralelne sa ulicom. Teškoća
je bila u tome, što je morao da računa sa klaćenjem teških kugli. Samo jedan
udarac ovakve kugle polomio bi gladijatoru sva rebra. Zato se odlučio za drugu
mogućnost, fiksirao je jednu od dve kugle, oberučke je obujmio i ona ga je prenela
kroz ovu prepreku. Dalje. Vreme teče. Šesta ,,lutka” nije izgledala posebno teška,
iako se okretala brže od ostalih, ali je bila lakša, pa je težina njenih udaraca bila
slabija. Vitelije se nije dugo dvoumio, povijen skoči ispod jedne ruke, vide rupu
kod sledeće, drugi skok, sedma i u trku još jedna. Odnekud je čuo povike, nije znao
da li su užasa ili zaprepašćenja. Još dve ,,lutke”, jedna sa noževima, druga sa četiri
ruke. Vitelije se koncentrisao. Ali za ime sveta, zašto su se okretale sve sporije?
,,Lutka” sa noževima skoro da je stala. Tehnički kvar? Nerazmišljajući dugo,
skoči, i pri odskoku vide, da je pretpostavka o kvaru bila podmukla varka. Gledao
je Vitelije dugački nož, koji je išao pravo na njega ,,lutka” je bila brža. Kao da je
pokušavao da se stanji, diže u skoku ruke uvis i oseti kako se seče koža preko
rebara. Znoj je pekao ranu, oseti krv, iza zadnje ,,lutke” ugleda široko nasmejano
lice svog učitelja, skoči u naručje zadnje ,,lutke”, izlete posrčući i stropošta se na
zemlju. Kad je otvorio oči vide Rufa kako čuči nad njim. Pritiskao je peškir na
njegove grudi.
,,Ti si brz”, priznade, ,,sve si prošao za upola kraće vreme. A zbog ovoga”,
skloni peškir, ,,ne brini, ponovo će da zaraste.”
Vitelije pogleda na grudi. Uplaši se: rez od jedne do druge strane. Šikljala je
krv. Sulpicije Ruf je pritiskao peškir. ,,Ti nisi jedan od najjačih” poče iznova, ,,ali
nijedan nije tako brz kao ti. Opasno je što precenjuješ svoju okretnost. Lakomislen
si.”
,,Dajem sve od sebe”, jedva progovori Vitelije. Videlo se da mu govor teško
pada.
,,Može biti”, reče Ruf i umesto peškira natopljenog krvlju, stavi maramicu.
,,Ali u našem zanatu sama brzina je opasna. Od velikog značaja je isto tako i
razboritost. Protivnik, kome je poznata tvoja slabost, isuviše lako može da ti
postavi klopku. Uvek misli na to, da gladijator napravi samo jednu grešku u
životu.”
Viteliju se otrže osmeh, onda pokuša da ustane. Kad podiže peškir sa grudi,
šiknu krv u velikom mlazu preko stomaka. Posrtao je, tlo pred očima mu je
izmicalo, iskrsnuše mu crne mrlje, mučio se da ostane na nogama.
,,Pugnaks” čuo je u daljini glas učitelja, ,,odnesi Vitelija u ćeliju.”

Odmah zatim oseti grub trzaj za zglob ruke svog ćelijskog cimera. Prebacio
ga preko ramena kao džak krompira i penje se uzanim stepenicama. Jasan trag krvi
obeležavao je putanju kretanja. Vitelije je bio svestan kad je Pugnaks tresnuo vrata
ćelije i bacio ga na popločan pod, a onda je pao u duboku nesvest.
Ko je video pet dobro uhranjenih, nagih mušaraca kako sede na stepenicama
svlačionice kupališta, mogao je da pomisli, da se radi o voajerima, koji su hteli da
gledaju žene dok se svlače. U velikim Agripinim termama dosta se zuckalo o tome,
da su mnoge Rimljanke dolazile samo zbog toga i očigledno uživale, da se svlače
pred požudnim pogledima muškaraca.
,,Gledajte onu prekoputa ispred bazena – zlatna ribica!”, gurnu laktom Dekrij
Kalpurnijan svog suseda Tita Prokula. ,,Zar to nije žena jednog od naših
pretorijanskih gardista?”
,,Ne verujem”, odgovori Trog, ,,sigurno je nikad nisam video, ali po
rafiniranom načinu svlačenja, pre bih zaključio, da je jedna od mnogobrojnih
azeleja, koja ovde traže žrtvu.”
,,Šteta” primeti Kalpurnijan, ,,najuzbudljivije žene uvek možeš da kupiš,
pritom zadoviljstva ima i za njih!”
Azaleje su bile ,,dame”, koje su se bavile najstarijim zanatom na svetu. Mada
im je zvanično bio zabranjen ulaz u terme, ali dešavalo se, od kada je Agripa,
pastorak božanstvenog Avgusta uveo nultu tarifu bez kasira i kontrolora. A ko je
smeo da se usudi i sigurnošću da tvrdi, da ova ili ona nije dama, doduše mnoge
časne Rimljanke su se ponašale, u odnosu na stalež i poreklo, ništa drugačije od
bludnica iz Lupanara.
,,Ona je ta”, reče Prokul, ,,mogu da se kladim. Vidi samo kako ljulja
kukovima.”
Sada i senator Vergilije obrati pažnju na nju. ,,Raskošna žena, za nju bih
stvarno dao svoj purpur.”
,,Ko bi za ženu žrtvovao purpurno dostojanstvo”, žestio se Prokul, najmlađi
među njima. ,,Horacije je imao pravo kad je rekao. ‘Ah, gorkih izvora ljubavi, ima
ih na hiljade.’”
,,Ne pričaj mi o Horaciju!” umeša se nag senator. ,,Od svih naših pesnika on
je jedan od najvećih!” ogorčeno će Prokul.
,,Može biti”, odvrati Vergilijan, ,,mnogo je napisao, a malo prodao. Mislio je
da je slatko i časno umreti za otadžbinu. Smatram, da je to za pohvalu. Kad je
pošao u prvu i jedinu bitku bacio je štit i dezertirao. Smatram da je to manje vredno
hvale!”

,,On je pesnik!”
,,On je majstor za izreke. Ništa drugačiji od Seneke. Sa pravom ga je car
proterao. Ne može se propovedati o jednostavnom životu, a sam ne misliti ni na šta
drugo, do kako uvećati svoje bogatstvo.”
,,Seneka misli da samo filozof može da bude bogat, jer samo je on u stanju za
nešto razumno sa onim što ima.”
,,Glupost!” smejao se Vergilijan i sva petroica pratiše pogledom nagu
lepoticu, koja nestade između stubova ka tepidarijumu. Sulpicije Ruf, koji malo
obraćao pažnju na njihove razgovore o drugoj strani žena, nakašlja se, pa će
zlovoljno.
,,Ako smo se ovde okupili da pričamo o nekakvim pesnicima, onda ja odoh.”
,,I ja” pridruži se vatrogasni kapetan. ,,Osim toga nijedna od ovih golišavih
nije Mesalini ni za mali prst.”
,,Ko je skoro video Mesalinu?” upita Prokul.
Niko da se javi.
Prokul prekide ćutanje. ,,Čak i mene izbegava, čuvara njene časti i
najprisnijeg poverioca. Sa mnom priča samo najnužnije i ništa ne kaže što je van
moje zvanične nadležnosti!”
,,Ne da se videti ni u Velikoj školi”, primeti Ruf, ,,iako mi je poverila svog
miljenika, onog Vitelija. Ali se zna, da Mesalina ume da bude čvrsta kao mermer.”
,,Nije baš u redu”, konstatova Vergilijan sa prizvukom tuge, ,,pola decenije je
sa svima nama delila krevet, pružala nam najveće ljubavne slasti, izdejstvovala
nam privilegije kod javnih službenika, a kao jedinu protivuslugu zahteva da
uklonimo cara. Svaki od nas izvlači se na drugog, jer svako se plaši da preuzme
rizik ili samo jedan...”
Sulpicije Ruf ga prekide, ,,Ako i dalje budemo radili kao do sada, još će nam
stari Klaudije umreti u krevetu. Onda zauvek gubimo Mesalininu naklonost.”
,,Sad za ljubavnika ima Gaja Silija”, reče Tit Prokul.
,,Zar taj Silije nije oženjen Junijom?” upita Vergilijan.
,,Da, da” odgovori Prokul ,,ta Junija je lepota od žene i plemićkog je roda. Ali
ako je Mesalina tu umešala prste, taj će izgubiti i najlepšu ženu pa bila i boginja.”
,,Mesalina je boginja!”, pobožno zvučaše reči vatrogasnog kapetana. ,,Ruf
ima više od sto obučenih gladijatora za sve moguće discipline, Prokul kao čuvar
časti uvek može ući u carske odaje na Palatinu, Vergilijan kao senator često se
sastaje sa carem, Trog je telesna garda, jedini nosi oružje u prisustvu cara, a pod
mojom upravom je ne manje od sedam hiljada vatrogasaca. Uz pomoć Jupitera i
njegovog borbenog pratioca Marsa već je bilo zavera sa manje učesnika.”

Ostali potvrdiše klimanjem glave. Nijedan nije primetio roba sa mirisima, koji
je prskao miomirisne ekstrakte i to baš u ćošku, gde su ova petorica sedela, sa kako
je izgledalo posebnim razlogom.
,,Otrov ne dolazi u obzir”, šaputao je Trog i dade znak ostalima da primaknu
glave, ,,premda je carev degustator hrane i pića moj prijatelj, verujem, da bismo
mogli da ga potkupimo, samo što bi sumnja odmah pala na Mesalinu. Smrt
trovanjem je ženska stvar. Ovu metodu moramo da zaboravimo.”
Sulpicije Ruf je bio saglasan. ,,Mesalina je odavno odbacila ovakav plan.
Pošto ona svuda ima svoje obožavaoce, trovanje bi moglo lako da se izvede, ali
ona ga je odbacila, kako kaže Trog. A kako izgleda sa pretorijancima? Da li
možemo da računamo sa njihovom podrškom?”
Trog se smejao. ,,Valjda znaš da pretorijanci podržavaju svakoga, ako dobro
plati. Oni su se zakleli Klaudiju, iako je imao preko pedeset godina i smetnje u
govoru i hodu. Tolerisali su ga kao cara, mada se na početku od njih krio iza
zavese. Verujem da bi za cara prihvatili i konja, kad bi svakome dali više od 15
000 sestercija, više nego što je ponudio Klaudije.”
,,Mesalina je obećala da će platiti isto koliko i Klaudije.”
,,Onda pretorijanci nisu prepreka za promenu vlasti”, zaključi Trog.
Ruf stavi kažiprst na usta ,,Pošto car hramlje i vuče levu nogu, bilo bi
razumljivo, da Klaudije doživi nesreću, padne sa neke ograde u ambis, u carskoj
loži u Cirkusu ili sa balkona na Palatinu.”
,,Čini mi se da je to dobra ideja”, izjasni se senator Vergilijan. ,,Samo mora
pažljivo da se isplanira. Uspe li nam, založiću se u senatu za Mesalinu, da zvanično
dobije titulu Avgusta i vlada Rimskim carstvom do punoletstva sina Britanika. Za
carem nijedan senator neće suzu pustiti. Između njega i nas još je uvek dubok
razdor.”
,,A njegovi obožavaoci?”, upade Prokul. ,,Kako ćemo postupiti sa Narcisom,
Palom i Polibijem, onima koji štite njegovu vladavinu?”
,,Bila bi greška ubiti ih iz zasede”, reče Ruf. ,,Promena vlasti bi dobila legalne
tokove, dok bi se njima sudilo. Narcisov otac je nosio džakove žita u luci Ostiji. A
on oslobođenik vodi poslove uprave za cara. Njegovo lukavo, intrigantsko
poslovanje napravilo je od njega najbogatijeg Rimljanina. Ko od nas, kao on, može
da priušti sebi imetak od 400 miliona sestercija?”
Svi su ćutali.
,,Po meni”, nastavi Ruf ,,Narcis i ostali ološ će biti osuđeni zbog svojih
zločina prema rimskom narodu.”

Prokul upozori na muškarca, koji je okružen sa četiri roba ulazio u salu
svlačionice. ,,Narcis je svuda. Bilo bi bolje da nas ne vidi zajedno. Možemo se naći
kasnije u sauni.”
Petorka nagih se neprimetno raziđe. Nijedan od njih nije slutio, da se Narcis
nije slučajno ovde pojavio.
Narcis prepusti robovima da mu skinu odeću i okače je u jednu od
mnogobrojnih niši u zidu, kao i svi ostali posetioci apoditeriona. U principu u
terme su ulazili goli, kako muškarci, tako i žene, premda su od tek pre nekoliko
godina uvedena pravila za mešovita kupališta i važila kao ozloglašena. Zato su se u
provincijama muškarci i žene kupali u različito vreme. Ali Rim nije bio provincija.
Balnea, vina, Venus bila su tri klasična uživanja Rimljana, što znači, uživanje u
kupanju, vino i žene. A uživanje je uvek udešavalo, da sve svoje vreme provodi u
termama u onom sijasetu zdanja za pranje, bazena, salona za masažu, sportskih
terena i centara za uživanje. Ovog sunčanog letnjeg jutra nešto se zakuvavalo u
Agripinim termama i to ne samo u prostoru parnog kupatila. Narcis uvek okružen
sa četiri, takođe gola roba, koji su guranjem i laktanjem probijali put svome
gospodaru upijaše ulagivanja prisutnih golaća sa puno zadovoljstva. Terme su bile
omiljene, velikim delom po tome što su i siromašni kao i bogati mogli da uživaju u
istim zadovoljstvima, ali carev savetnik, kao od majke rođen znatno se razlikovao
od nekog golaća bez posla.
Narcis je koračao veselo mašući kroz masu, uzvraćao pozdrave i naređivao
jednom od robova, da ovome ili onome udeli zlatnik iz kožne vrećice na stomaku.
U frigidarijumu sa kadama hladne vode vide jednog starca u ćošku kako trlja leđa.
Narcis mu baci zlatni novčić i nasmeja se. ,,Hvataj stari, uzmi roba da ti istrlja
leđa!”
Narcis nije znao da pliva. Zato bi robovi raširili čaršav u vodi. On bi legao na
njega i oni su ga vukli po bazenu. Žmirkao je na suncu i sa uživanjem posmatrao
devojke koje su se dobacivale šarenim obručima. Na stazama, okruženim
stubovima, diskutovali su političari i filozofi, advokati utvrđivali rokove, trgovci
pregovarali.
,,Vidi šta se dešava u palaistri”, viknu Narcis jednom poslužitelju.
Kad se ovaj vrati obavesti ga. ,,Lolija se rve sa jednom egipćankom!”
Narcis skoči iz vode, pažljivo ga obrisaše, i žurno pohita u halu za rvanje u
glavnoj zgradi. Još izdaleka je čuo navijanje posmatrača. Lolija je bila Rimljanka,
kojoj je priroda podarila sve što je mogla, udata za trgovca na veliko, koji je stekao
imetak uvozom egzotičnog voća i povrća.
U Rimu nije bilo ništa neobično, da se žene bore u ringu, njihov ekscentrični
način života davao je Rimljanima večitu temu za razgovor. Egipćanka, bar deset
godina mlađa od Lolije, tamnoputa, vitke građe, pridobila je simpatije publike. Obe

namazane uljem sijale su se kao kožurica slanine. Zbog masnih tela, često su
uzalud pokušavale da se uhvate.
,,Pedest sestercija za pobednicu!”, uzviknu Narcis ulazeći.
Odjeknuše zadivljeni uzvici iz publike, koja se razgrnu i napravi Narcisu
tesan prolaz do prostirke u prvom redu, što je kod njega probudilo apetit naslade.
Položena suma sigurno je imala više odjeka na egipćanku, kože kao somot, nego
na Loliju. Borba postade žestoka. Lolija baci na pod svoju protivnicu, publika
pomahnita, obe su se kotrljale do prostirki u prvom redu. Za njihovim telima su
ostajali veliki masni tragovi ulja. Kad god bi egipćanka pokušala dugim nogama,
kao kleštima, da obuhvati Loliju, publika se bučno oduševljavala, ipak tri pokušaja
ostaše bezuspešna. Egipćanka se prevrnu, izmigolji, uspravi, raširi noge i odmeri
suparnicu. Lolija se približavala, takođe raširenih nogu spremna za skok, kako bi
oborila protivnicu, ali egipćanka bi brža – jednim potezom je povuče i odoše noge.
Lolija tresnu na leđa, protivnica je pobednički podignitih ruku klečala na njenim
grudima.
Narcis uzviknu. ,,Čestitam!” i posla pedeset sestercija.
Usput ka unktuarijumu, gde su se mazali kremama i masirali, jedan rob je
stalno šaputao Narcisu na uvo imena. Nomenklator je tačno znao, koga treba a
koga ne, da pozdravi od onih koje su sretali. U termama to nije bilo tako lako. Jer
bez obeležja visokog položaja svi golaći su bili slični.
,,Sulpicije Ruf”, najavi rob, ,,znate ga!”
,,O, zdravo mili Ruf!” Narcis namesti nametljivo prijateljski izraz lica. ,,Jesi li
se otrgo od pogleda tvojih gladijatora?”
,,Srećna je majka koja te rodila, prečasni Narcisu.” Otpozdravi Ruf sa
naklonom. ,,Suvi pesak arene goni me ovamo. Sprati ga, to je cilj, a istovremno i
uživanje.”
,,Rimske igre su na pragu. Car očekuje uzbudljive parove u areni.”
,,I treba. Moje ekipe su istrenirane do savršenstva.”
,,Pošao sam na masažu”, nastavi Narcis, ,,hoćeš da mi praviš društvo?”
Ruf pristade. Prostorija za masažu, sa zidovima i podovima u zelenom
mermeru ogledala se u čistoći. Stolovi za masažu bih su od žutog peščanog
kamena, on je topliji od mermera. Ovde su dolazili samo dobrostojeći, jer za svaki
tretman treba izdvojiti jedan sestercij, plus za eterična ulja i skupe biljne mikseve.
Narcis i Ruf su ležali potrbuške na susednim stolovima za masažu. Dva afrikanca
su im gnječila mišiće ramena.
Narcis je blaženo uzdisao. ,,Ruf, znaš li novu zagonetku? Dakle pazi! Ko se
od nas goji, a ko slabi, a ne ždere i ne posti?”
,,Ne znam je.”

,,Moraš da razmisliš. Sasvim jednostavna.”
,,Ne pada mi na pamet.”
,,To je tvoj polni organ, kad vidiš ženu kao što je ova!”, i pokaza na jednu
bujnu Rimljanku, koja je na stolu do njih tiho stenjala dok su joj masirali butine.
Narcis mahnu nomenklatoru i uperi prst na goluždravu. Ovaj se naže prema
gospodaru.
,,To je Trifena, udovica od pre pola godine, od tada vreme uglavnom provodi
u kupatilima.”
,,Poluksa mu”, kliberio se Narcis, ,,sa njom bih se rado okupao.” Ruf se
smejao. ,,Tišina!” uzviknu Narcis, ,,da li to petao kukuriče?” Sada se moglo jasno
čuti. Narcis se uspravi, uze bocu od brušenog stakla sa uljem i izruči sve na blistavi
pod, da bi umirio bogove. ,,Ili će goreti ili zlosutni glas najavljuje drugu nesreću.
Jedan od nas će mu isterati duha.”
Izgleda, da su i drugi čuli kukurikanje. Kukurikanje petla u podne?
Narcis naredi jednom robu. ,,Donesi nešto pernato i odrubi mu glavu. To će
mu biti zadnji zlosutni glas.”
Maseri nastaviše sa radom, a Narcis ponovo zapodenu. ,,Šta ćemo gledati na
rimskim igrama, patuljke sa oštrim noževima, žene u keceljama oko bedara, kako
se bore sa divljim zverima?”
,,Pa ti znaš ko je zadužen za organizaciju. Ja dajem samo gladijatore. Gole
žene ne mogu da ponudim. One su u drugim školama.”
,,Izgleda, u tvom jatu imaš jednog mladog univezalnog borca, priča se na
dvoru...”
Dakle, to je golicalo Narcisa.
,,Da, jedan slobodnjak iz Bolonje. Dobar je, previše hitar i ogromna je nada,
ali još neću, da ga ubacim u rimske igre. Isuviše je nov, nedostaje mu iskustvo,
nikada se nije borio pred publikom.”
U tom trenutku stiže rob sa ubijenim petlom i obezglavljenu životinju spusti
Narcisu pred noge.
,,Boriće se on”, reče Narcis, podiže se, odgurnu masera na stranu i krenu. ,,On
će se boriti” ponovi, ,,Car tako hoće. I to protiv Pugnaksa.”
Rufa su čekali drugari u sauni.
,,Pravo na njega sam naleteo”, izvinjavao se. ,,Hoće da žrtvujem najmlađeg
gladijatora. Kaže da car želi da ga gleda u Areni. Očigledno hoće Mesalini nešto da
natrlja nos.”
,,A ako se suprotstaviš ovom zahtevu?”, upita Prokul.
,,Živim na carevom hlebu. On je vlasnik škole. To bi me skupo koštalo, ostao
bih bez posla.”

,,Zar momak nema nikakve šanse?”
,,Ne protiv nekog rutinskog kao što je Pugnaks. Ali baš protiv njega mora da
se bori.”
Vergilijan znojavog čela progovori:
,,Ne brine me toliko tvoj gladijator. No to isuviše jasno nagoveštava, da ovi
naduveni miljenici moraju nestati. A to je jedino moguće ako uklonimo Cara. Dajte
ruke!”
Obavijeni gustim oblacima šišteće pare, petorka stavi ruku na ruku i zakleše
se, da istraju u zajedničkom cilju. Pošto niko od njih još nije bio spreman da izvrši
atentat, odlučiše da uzmu plaćenog ubicu. Ruf se po prirodi posla kretao u
asocijalnim krugovima, te obeća da će ga pronaći. Trog, careva telesna straža dobi
zadatak da odredi pogodno mesto i vreme za atentat. Istovremeno Prokul bi
upoznao Mesalinu sa ovim planom.
,,Dok se ova stvar ne obavi”, produži Vergilijan, ,,ne smemo se više zajedno
pojavljivati u javnosti. Tarkvit, moj najverniji sluga biće kurir za vezu. Samo će on
prenostiti obaveštenja...”
Rimske igre u čast Jupitera imale su tradiciju staru četiri stotine godina. Ali nije
obožavanje vrhovnog boga početkom septembra pretvaralo milionski grad dve
nedelje u jedinstveni centar uživanja, već je to bilo šesnaest dana slavlja sa
besplatnim porcijama mesa i žitarica, izvođenje predstava, dvoboji životinja,
gladijatorske borbe, sve za džabe. Čak i najsiromašniji među siromasima, robovi,
oni malodušni prekidali su rad. Samo jedno, uživanje, uživanje, uživanje. Za
gladijatore u Velikoj školi ovo uživanje predstavlja gorku stvarnost, jer bar svakom
drugom donosi smrt.
Pre tri dana Vitelije je doznao da mu predstoji prvi nastup u areni. Imao je
strah, paničan strah, strah koji mu je oduzimao san, strah koji guši, koji mu izjede
sve što pojede. Dok se u areni kasarne održavala večera za slobodu, dopirala je,
očajnička galama pijanih gladijatora i histerična, radosna vriska oduševljenih
Rimljanki, do Vitelija, koji je ruku prekrštenih iznad glave ležao u ćeliji i zurio u
tamu. Ne zna ko mu je protivnik, ko bi mogao biti. Samo nekolicina parova je bila
određena, ostali će neposredno pred borbu sa sudbinom. Ali i gladijatori, čiji
protivnici behu određeni, saznali bi tek pred nastup, jer je prevelika opasnost, da
dvojica protivnika u nervnoj napetosti pred nastup slučajno ne krenu jedan na
drugog.
Ko bi mogao da mi bude protivnik? Vitelije uze u obzir svakog, sa kim je se
borio na treningu. Pred njegovim blagim očima prolaziše njihovi tipični pokreti,
držanje pred skok, teško disanje, nervozno kopanje nogama. Vide svoje uspehe,

neuspehe i poče da broji na prste. Pobede i porazi na treningu su ga nekako
održavali u ravnoteži. Više šansi da preživi, zaista nije imao. Njegovo prebiranje
sećanja prekinu udarac nogom o vrata. Vitelije prepozna siluetu ćelavog vratara.
,,Neka žena bi da razgovara sa tobom”, reče smeškajući se i zveckajući sa dva
novčića u ruci.
,,Reci mi njeno ime”, reče Vitelije.
,,Ti misliš, da ja znam baš sve kurve u ovom gradu.”
,,Kako izgleda?”
,,E, to ne znam. Bila je pod velom i dala mi je dva sestercija. Još dva košta, da
te pustim i kažem gde ćeš je naći.”
Vitelije zavuče ruku pod slamaricu, izvadi kožnu vrećicu i baci robu dva
novčića.
,,Pazi”, reče rob, ,,Sad idem do mojih vrata. Sačekaj tren, onda pođi. Pustiću
te napolje. Ona te čeka iza Neptunovog hrama.”
Stolovi prekriveni ostacima hrane, prevrnuti pehari od vina, odsutnost ljudi
koji su igrali, podrigivali, urlali izazvaše odvratnost kod Vitelija. Pa i on je bio
jedan od njih, tu je pripadao, delio sa njima sudbinu. Zašto ih onda izbegavaš i
prezireš? zapita se. To je i tvoj život.
Vitelije se vinu kroz bučnu masu, udari pored vratara i zaroni u tamu.
Neptunov hram nije bio daleko. Agripa ga je podigao u znak sećanja na pobede na
moru. Vitelije nije znao ko ga čeka iza hrama, ali je slutio. Zadnje parče je pretrčao
i onda oprezno obiđe oko hrama. Kad je stao, jedna senka izroni iza stubova.
,,Ko si ti?” upita Vitelije.
,,Rebeka”, ču tihi glas.
,,Rebeka!”, pomišljao je. ,,Rebeka!” Dakle, nije ga zaboravila. Priđe joj,
zagrli i poljubi.
,,Rebeka, kakva radost! Samo – šta nas je zbližilo u ovaj kasni sat?”
,,Vitelije”, poče devojka, ,,dugo nisam čula ništa o tebi. Tražila sam te, pitala
za tebe, ti si nestao. Već sam pomislila da si se vratio u Bolonju, pošto nisi našao
posao.”
,,Ne”, reče Vitelije, ,,bilo je sasvim drugačije.”
,,Znam”, reče Rebeka.
,,Odakle znaš?”
,,Na ćoškovima svih ulica napisano je tvoje ime. Program igara u Cirkusu
Maximusu, pojedinačni parovi gladijatora.”
,,Zaboga! Tako si saznala za mene.”

,,Veruj mi Vitelije, to je bio udarac za mene, bolniji od šibanja mog
gospodara Hortenzija.”
,,Starac te tuče?”
,,Ne više. Umro je.”
,,Umro? – pa ti si slobodna, Rebeka!”
,,Da slobodna sam i dopušteno mi je i mogu da radim sve što hoću.
Hortenzijeva žena me drži kao domaćicu. Dobro me plaća.”
,,Radujem se zbog tebe!” Vitelije primeti suze u devojčinim očima.
,,Rebeka!”, drmusao je, ,,Šta ti je?”
,,Vitelije”, poče devojka jecajući, ,,ti ne smeš da se boriš, čuješ, ti to ne
smeš!”
,,Nemoj tako Rebeka, položio sam zakletvu i obavezao se!”
,,Prekrši zakletvu i spasavaj život! Dosta što je moj otac morao da umre.
Treba još i tebe da izgubim?”
,,Nećeš me izgubiti, Rebeka. Boriću se i pobediti. Pobediću zbog tebe.”
,,Govoriš kao moj otac pred zadnju borbu!”
,,Rebeka, ja sam mlad!”
,,Ti si mlad i neiskusan, a Pugnaks je osvojio dvadeset pobeda.”
,,Pugnaks?”
,,Da, Pugnaks.”
,,Ti misliš da ću se boriti protiv Pugnaksa?”
,,Svuda stoji napisano – Pugnaks, dvadeset pobeda, protiv Vitelija iz Bolonje
– novajlija.”
,,Nek mi se smiluju Mars i Jupiter”, mucao je Vitelije. Pugnaks, baš Pugnaks.
Na treningu nikada nije pobedio Pugnaksa. Njegovo iskustvo, njegova lukavost
uvek su ga bacali na zemlju. Pugnaks je bio njegova smrtna presuda! Vitelije
poćuta jedan trenutak. Odjednom mu prođe kroz glavu, Mesalina! Bio je osoran
prema carici, pokazao se kao nezahvalnik. Tu je ležao odgovor.
,,Ljudi, naravno nagađaju”, poče Rebeka, ,,koji je razlog za ovako neobičnu
kombinaciju. Jedni govore, novajlija je izuzetno nadaren i pobediće čak i
Pugnaksa, drugi bi da znaju, da li si počinio kakvo krivično delo. Zašto si otišao u
gladijatore?”
,,Šta je trebalo da radim? Nisam imao izbora.”
Uplakana Rebeka se baci mladiću u naručje.
,,Nisi smeo to da uradiš! Zar ti moj otac nije dovoljan primer. Ali on nije iz
čista mira uzeo trozubac u ruke. Učinio je to zbog mene. A ti si se sam,
dobrovoljno prijavio. To je zločin.”

Gladijator

Recommended

Recommended

More Related Content

What's hot

What's hot (20)

Similar to Gladijator

Similar to Gladijator (20)

More from zoran radovic

More from zoran radovic (20)

Gladijator