zoran

1. Др Слободан Ристановић
Церска битка
САДРЖАЈ:
ЦЕРСКА БИТКА
ПЛАНИНА ЦЕР
МОБИЛИЗАЦИЈА
ЦЕРСКА БИТКА
ШТА ЈЕ СВЕ УТИЦАЛО НА ПОБЕДОНОСНИ ИСХОД
ЗЛОЧИНИ НЕПРИЈАТЕЉА НАД СТАНОВНИШТВОМ
ЗНАЧАЈ ЦЕРСКЕ БИТКЕ
РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИЦИ
ЦЕРСКА БИТКА У ПЕСМИ...
ЛИТЕРАТУРА
Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера,
знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против
аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у првом светском рату.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави,
који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно
бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа
1914. године, окончана је тзв. церска операција.
Ова књига посвећена је сенима, спомену и слави храбрим ратницима са Цера —
победницима у светој и часној борби за слободу.
ПЛАНИНА ЦЕР
У западном делу Србије, у Подрињу, уздижу се из равнице и немо изнад реке Дрине
стражаре две ониске планине: Цер са огранцима Иверком и Видојевицом, северно,
и Гучево на које се, у дугом низу, надовезују Борања, Јагодња са Мачковим
каменом, Рожањ и друге планине, нешто јужније.
Између Цера и Гучева простире се долина реке Јадра на којој је цео крај и добио
име. С друге стране Цера, благоталасаста, шумом и воћњацима прошарана
Поцерина, спушта се лагано у равну и житом набреклу Мачву, у углу Саве на
северу и њене десне притоке Дрине на западу.

2. Планине Цер и Гучево, као симболи, постојано и гордо — одгајајући бројне
„соколове“ (јер, „кад Србину буде у невољи“, у њима се „по соко излеже...“) — већ
скоро пуна два века опомињу на непослушне дрзнике, кад на њих ступе „ногом
поганом“, немилосрдно и крваво кажњавају: Турке у време првог и другог српског
устанка, Швабе у првом и хитлеровце у другом светском рату.
Ниски масив Цера са Видојевицом испружио се 15-20 километара правцем исток
— запад. Његов највиши врх је Тодоров рт или Косанин град (687 м), на западном,
а други по висини је Тројанов град (625 м), на источном крају гребена. Цер је
обрастао густим листопадним дрвећем, претежно храстом, цером и буквом. Из
његове утробе, на пуно места, провирују стене гранита и кристаласти шкриљци.
Планински део Цера ненастањен је, али се на његовим косама према подножју, с
обе стране, као раскошна огрлица, ређају села: Текериш, Трбосиље, Милина,
Каменица, Јошева, Јадранска Лешница — са јужне, јадарске стране и Милошевац,
Десић, Грушић, Радовашница, Цуљковић, Бела Река, Липолист, Петковица,
Чокешина — са северне, поцерске стране.
Цер је релативно проходна планина. У његовом северозападном делу напоредо
кривудају пут и железничка пруга Шабац — Лозница, а његов крајњи источни
превој, на тридесетом километру од Шапца, пресеца аутомобилски пут Шабац —
Текериш — Завлака — Крупањ. Испод јужних падина Цера, долином речице
Лешнице, вијуга узан колски пут. Мање проходни путеви и пешачке стазе,
пречицом, преко гребена, повезују најближа села Јадра — са селима Поцерине и
Мачве.
Планина Цер са оклоним пределима — Јадром, Поцерином и Мачвом — ући ће у
историју српског народа по чувеној и славом овенчаној церској бици.
АУСТРОУГАРСКЕ ПРЕТЊЕ СРБИЈИ
Србији — тек што је победоносно изашла из ослободилачких балканских ратова
(против Турске 1912-1913. и Бугарске 1913. године) — запретила је 1914. године
нова и већа опасност од моћне Аустро-Угарске Монархије, под чијом влашћу су
живели остали јужнословенски народи на територијама Босне и Херцеговине,
Срема, Баната и Бачке, Хрватске и Словеније. А Србији, још неопорављеној од
великих људских губитака у минулим балканским ратовима, био је потребан мир,
на дуже време.[1]
[1]
Мала Србија је у два балканска рата имала око 82.000 погинулих, осакаћених и
умрлих од последица рата; њиве су биле месецима необрађене; државна каса била

3. се скоро сасвим испразнила (израчунато је да су укупни ратни трошкови износили
370 милиона динара — сума три пута већа од државног буџета за 1912. годину).
На ширем европском и светском плану заоштрени односи и сукоби великих
империјалистичких сила око нове поделе света водили су, неизбежно, ка рату и
крвопролићу светских размера. Већ су била оформљена два блока
империјалистичких сила: Централне силе — Немачка, Италија и Аустро-Угарска
Монархија, којима ће се, кад почну оружани сукоби, придружити Турска, а нешто
касније и Бугарска (1915.) — на једној, и земље Антанте — Енглеска, Француска и
Царевина Русија, у чијем табору ће се наћи Србија и Црна Гора, Белгија, затим
Јапан (1914-), прићи ће им Италија (1915.) и САД (1917.) — на другој страни.[2]
[2]
Будући сукоб великих сила носио је обележје империјалистичког рата. То се,
међутим, није односило на Србију и Црну Гору, које су, по речима В. И. Лењина,
„водиле праведну ослободилачку борбу“.
Непосредни изазивачи рата биле су Централне силе — Немачка и Аустро-Угарска,
јер су, уверене да су боље наоружане, сматрале да ће брзо добити рат.
Србија својим положајем, као средишна држава Балкана и, још више, као носилац
идеје о уједињењу свих јужнословенских народа и територија на тлу Хабзбуршке
Монархије, очигледно, угрожавала је интересе аустроугарске солдатеске,
претходнице немачког милитаризма. У Србији, територијално знатно проширеној
после балканских ратова, Аустро-Угарска је видела велику препреку својим
експанзионистичким походима према Егејском мору и Блиском истоку и решила је
да јој никако не дозволи брзи политички, економски и војни опоравак, после
исцрпљујућих балканских ратова. Аустро-Угарској је, у томе, ишла на руку и
политичка ситуација на Балкану, створена другим балканским ратом (1913.), после
кога су се Грчка, Србија и Бугарска међусобно завадиле око поделе Македоније и
других територија освојених протеривањем Турака.
Србија као препрека могла се, по оцени бечких владајућих кругова, отклонити
једино муњевитим оружаним ратом, Аустро-Угарску је у њеним ратоборним
намерама подржавала и кајзерова Немачка, која је већ била спремна за рат против
земаља Антанте. Чекао се само повод за коначан обрачун са Србијом, која је до
тада вешто избегавала све постављене замке и изазове.[3]
[3]
Реч је о три изазова: захтев Аустро-Угарске за изузетним привилегијама на
источним железницама које су ишле преко територије која је припала Србији;
покретање питања Конкордата Србије са Светом Столицом; упад, по наговору

4. Аустро-Угарске, албанских чета на српску територију код Призрена, Дебра, Струге
и Охрида, почетком октобра 1913. и оштре ултимативне претње Аустро-Угарске
Србији због тога што су њене дивизије — Дринска и Моравска првог позива и два
прекобројна пука — протеравши непријатеља заузеле један део албанске
територије. Србија је повукла своје трупе и тако није дала повод Аустро-Угарској
да је нападне.
1. Сарајевски атентат — повод за напад на Србију
Аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, изазивајући
Србију, присуствовао је, 27. јуна 1914. године, војним манервима аустроугарских
трупа организованим у источној Босни, на граници према Србији. Имао је у плану
и да сутрадан, 28. јуна — на Видовдан, српски национални празник посвећен
помену косовским и другим јунацима палим за слободу — одржи велику војну
параду.
То је била прилика за чланове организације „Млада Босна“ да ликвидирају највећег
непријатеља јужнословенских народа. Њихов главни циљ, иначе, био је рушење
Аустро-Угарске Монархије, ослобођење свих јужних Словена и стварање
заједничке државе са Србијом и Црном Гором.[4]
[4]
У пролеће 1914. године, „младобосанци“ обучавали су се у Србији. У Београду и
Шапцу их је помагала Народна одбрана. Пошто су добили бомбе и револвере,
атентатори Гаврило Принцип и Трифко Грабеж, крајем маја 1914. године, кренули
су из Србије у Босну. Прошли су кроз Шабац, Мачвански Прњавор и дошли у
Лозницу, где су, после извесног задржавања, уз помоћ капетана Првановића,
командира граничне чете, прешли Дрину (код Исаковића аде), на путу за Тузлу и
даље за Сарајево.
На дан предвиђен за параду, 28. јуна 1914. године, атентатори су, пре него што је
кренула поворка, већ били распоређени на више места дуж улица којима је требало
да прође надвојвода Фердинанд.
Сама акција чланова „Младе Босне“ није текла по плану. Од бомбе првог
атентатора Недељка Чабриновића рањен је само маршал двора. Престолонаследник
ни после тога није хтео да одустане од параде. Након сређивања и краћег
задржавања у Градској већници, Франц Фердинанд је у поворци продужио пут.
Сачекао га је на своме месту други атентатор Гаврило Принцип, који је, скочивши
на папучу аута, револверским хицима убио Фердинанда и, нехотице, његову
супругу војвоткињу Софију Хоенберг.

5. Франц Фердинанд на маневрима у Босни, на граници према Србији, 27. јуна
1914. године.
Гаврило Принцип

6. На суђењу. У средини Гаврило Принцип.
Колиба Милана Чуле на Исаковића ади на Дрини, одакле су Принцип и
Грабеж пребачени у Босну.
2. Ултиматум
Аустро-Угарска, која се већ поодавно припремала за поход на Србију, оптужила је
Србију за саучесништво у атентату на престолонаследника Франца Фердинанда и
упутила јој, 23. јула 1914 године, ноту — ултиматум[5]
, у којој се од владе
Краљевине Србије, поред осталог, захтевало:
–да званично осуди пропаганду управљену против Аустро-Угарске монархије и „да
угуши свим средствима ову злочинску и терористичку пропаганду“;
–да одмах распусти друштво звано Народна одбрана, као и остала друштва и
удружења у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске Монархије;

7. –да избаци из јавне наставе у Србији (наставно особље и наставна средства) „све
оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-
Угарске“;
–да „прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе, ради угушивања
превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске
Монархије“;
–да „отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15/28. јуна 1914.
године, који се налазе на територији српској; органи које упути Аустро-Угарска
влада узеће учешће у овој истрази“; да „спречи протурање оружја и експлозива
преко границе и отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници
који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина...“
[5]
Ултиматум аустроугарске владе предао је њен посланик у Београду барон Гизл
председнику владе Краљевине Србије и министру спољних послова Николи
Пашићу, 23. јула 1914. године.
Сазнавши за Ултиматум црногорска влада упутила је телеграм српској влади у
коме се, поред осталог, каже: „... Како у овом, тако и у сваком другом тренутку,
судбина Србије и наша је судбина“.
Србија је о Ултиматуму одмах обавестила Русију и од ње као савезнице затражила
заштиту.
„... Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви — одговорио је
регенту Александру руски император Николај II — сви моји напори тежиће томе
циљу. Ако, пак, и против наше најискреније жеље не успемо, нека Ваше
Височанство буде уверено да ни у том случају Русија неће напустити Србију.“
Али, Русија, још недовољно спремна за рат, саветовала је српској влади да у много
чему попусти, што је она невољно и учинила, пристајући на све тачке Ултиматума,
изузев на оне тачке којима се захтевало да српска влада прими сарадњу „органа
Царске и Краљевске владе, ради гушења превратничког покрета против
територијалног интегритета Аустро-Угарске Монархије“ и „да аустроугарски
органи, поводом убиства Франца Фердинанда, узму учешће у истрази на српској
територији“.
Прихватање и ових тачака значило би за Србију, губљење националног
суверенитета.[6]
И одбацила их је. А ни њих не категорички — тражено је да о њима
расправља Међународни суд у Хагу.
[6]

8. И енглески министар спољних послова Едвард Греј, осврћући се на аустроугарску
ноту као „најстрашнији документ од свих које је икада сачинила дипломатија“,
рекао је“да би држава која би прихватила те захтеве престала да буде независна“.
У том смислу српска влада је, у року од два дана, припремила свој одговор на
Ултиматум и — преко свога председника и министра спољних послова Николе
Пашића — предала га, 25. јула 1914 године, аустроугарском посланику у Београду
барону Гизлу, који је, прочитавши га, обавестио српску владу да Аустро-Угарска
прекида дипломатске односе са Србијом (већ је имао такво овлашћење у случају да
добије негативан одговор).[7]
[7]
Истог дана барон Гизл је са особљем посланства прешао у Земун, а два дана
доцније отпутовао је са војним изаслаником у Ишл и обавестио Фрању Јосифа и
његове сараднике, да је Србија потпуно исцрпљена у последњим ратовима. да су јој
опрема и наоружање бедни и да ће моћи да мобилише једва 100.000 људи“.
Мобилизација. Регрути на путу у своје команде. 1914.
Манифестације у Београду против понижавајућег и насилничког ултиматума.

9. Трећи позив креће на границу.
5. пешадијски пук Дринске дивизије првог позива напушта Ваљево, ради
запоседања граничних положаја 1914. године.
МОБИЛИЗАЦИЈА
Знајући шта је очекује, Србија је, истовремено, предузела, 25. јула 1914. године,
општу мобилизацију. Њена влада се прокламацијом обратила целом српском
народу:
„... Како је аустроугарски посланик вечерас изјавио, у име своје владе, да није
задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је
српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере
за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине,
верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо
нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвани под
заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове“.

10. Већ сутрадан, 26. јула 1914. године, одјекнуше, од раног јутра, звона на сеоским
црквама. Огласише се и прангије. На ове особене и свима познате — а не само
војним обвезницима — мобилизацијске позиве, људе обузе неко чудно,
величанствено осећање поноса, добијеног поверења и свете дужности. Отаџбина је
опет у опасности. Свеједно од кога и с које стране — ваља ићи под заставу, по
трећи пут у последње три године.
Зауставише се плугови на пола бразде. Прекиде се уједначени ритам косаца на
ливади. Хоће ли имати ко и када да доврши ове послове и убере летину? — то сада
више брине ове људе, „другопозивце“, него сам рат на који као да су се већ
навикли.
Млађи обвезници, они што тек дођоше из “кадра“ и регрути, загрљени и с песмом
први похиташе у групама ка зборним местима. За њима, појединачно и у групама,
пођоше и „стари ратници“, застајкујући на капији да кажу онима што остају шта
још треба да ураде на њиви или код куће.
Домаћини — обвезници воде и своју, такође, мобилисану стоку — коње и волове.
Фијук бича и повици на стоку не могу да надјачају песму из грла младића —
регрута.
Старице — мајке, снаше и девојке — заручнице, забринутим и сузним погледом,
испратише у рат најмилије, своје заштитнике и храниоце, бришући очи крајичком
мараме а руком, дуго машући им, док и последње беле торбе не замакоше иза брда.
...Око подне су већ почели сељаци — војни обвезници — пристизати у крагујевачке
касарне и поред тога што је мобилизација дошла у најгоре време када сељаци
прибирају летину. Народ, пролазећи кроз крагујевачке улице у групама, пева...“[8]
„У моменту мобилизације опште стање у Србији било је врло тешко. Многе
кадровске јединице биле су у новоослобођеним крајевима. Железница се није могла
користити за мобилизацију, због евакуације државних надлештава из Београда...
Постојао је озбиљан недостатак и у наоружању и у муницији, нарочито
артиљеријској. Логорска и одевна спрема били су дотрајали остаци из балканских
ратова. Ни први позив није имао комплетну одевну опрему. Други позив је имао
само шињеле и шајкаче, а трећи баш ништа од војничке спреме...
При испраћају пукова из Крагујевца у рат, четврти водови у четама нису имали
пушке, већ су носили ашове, лопате, пијуке. При свему том војска одлази на
бојишта са песмом...“[9]
Узалуд је читава европска дипломатија апеловала на Аустро-Угарску да не
пренагли. Подржана од свог „до зуба већ наоружаног савезника Немачке“, Аустро-
Угарска 28. јула 1914. године упућује Влади Краљевине Србије телеграм — објаву
рата:

11. „Пошто српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је
предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, Царска и
Краљевска влада налази за потребно да сама потражи задовољење својим правима
и интересима и да ради тога прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра,
дакле, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом.
Министар спољних послова
Аустро-Угарске
гроф Берхтолд“
[8]
Тадија Пејовић, Моје успомене и доживљаји 1892-1919, Београд, 1978.
[9]
Исто.
Војвода Живојин Мишић, заменик начелника Штаба Врховне команде.

12. Војвода Радомир Путник, начелник Штаба Српске врховне команде

13. Војвода Петар Бојовић, као командант 1. армије рањен код Шапца; на Крфу
заменио војводу Путника; пред Солунским пробојем преузео поново команду 1
армије.
Војвода Степа Степановић, командант српске 2. армије.

14. Генерал Павле Јуришић — Штурм, командант српске 3. армије од почетка
рата до Крфа.
Србија, ипак, није остала сама у својој великој невољи. Истог дана црногорски
краљ Никола упутио је телеграм престолонаследнику Александру:
„Понос српског народа не допушта да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве
за истину и независност народа. У име Божје и помоћу нашег моћног заштитника
силне Русије и симпатија цивилизованог света, изаћиће српски народ из ове велике
и незапамћене невоље победоносно и обезбедиће себи сјајну будућност. Моји
војници већ су спремни на граници да падну за одбрану наше независности“.
Када се као муња пронела вест о објави рата настала је у народу узнемиреност,
посебно у Београду који је био на граници.
„... Као по команди, 15. јула (по старом календару), око шест часова, увече, после
овог страховитог сазнања, на свим београдским радњама спуштене су ролетне.
Закључавајући своје радње, трговци и занатлије пожурили су се да из њих изнесу
само новац, док су робу и друге ствари остављали судбини...
У вароши је тог вечера завладала права паника. Људи су се узмували као пчеле у
кошници. Једни су се спремали у своје команде, други, опет, хитали су да што пре
напусте варош, јер се муњевитом брзином била пронела вест да ће Аустријанци
још у току ноћи почети тешким гранатама да бомбардују Београд“.[10]

15. „... Највећа ужурбаност... владала је на београдској железничкој станици, на чијем
су се колосеку налазила три воза спремна да одмах крену за унутрашњост. За тили
час сва три воза била су препуна... Чак су и кровови вагона били начичкани
људима“. [11]
[10]
Света Милутиновић, Како се у Београду живело у првим данима светског рата,
Београдске омладинске новине, 1934, бр. 7-8.
[11]
Исто.
У наредних седам дана европске државе слале су једна другој депеше о објави рата:
Немачка — Русији, 1. августа 1914. године а одмах затим и Француској и Белгији;
Аустро-Угарска — Русији, 5. августа; Црна Гора — Аустро-Угарској, 5. августа
1914. године, којима се најављивао почетак првог светског рата неслућених
размера.
У овај ратни вртлог биће увучене 33 земље, које ће под оружјем држати укупно 74
милиона људи.
Мобилизацију, распоред и спремност српске војске да брани отаџбину пратиле су
велике тешкоће, због извесне непотпуности нових ратних распореда официра,
удаљености кадровских јединица дислоцираних у новоприпојеним областима,
искоришћења железнице закрчене евакуацијом Београда, заузетости великог броја
обвезника око скидања летина, недостатка наоружања, муниције и санитетске и
друге ратне опреме.
Али, искуство из минулих ратова и, нарочито, спремност српског народа да се увек
и одлучно одупре непријатељу, чим насрне на његову слободу и независност,
омогућили су да се у ондашњим неповољним саобраћајним и другим условима
релативно брзо, за само две седмице, до 10. августа 1914. године, изврши
мобилизација и концентрација српске војске у јачини од око 250.000 војника-
пешака, 8.000 коњаника, 200 митраљеза и 500 топова.
1. „Давид против Голијата“
Мала Србија са око 4.000.000 становника на територији од 87.800 км² морала се
супротставити нападу далеко моћније Аустро-Угарске монархије са 51.390.000
становника на територији од 676.615 км².

16. У почетку рата Србија је могла и морала позвати под заставу око 250.000 војника
(од тога 180.000 првог и другог позива и 70.000 трећег позива) — што је више од 6
одсто целокупног становништва — сврстаних у три армије са укупно 11
пешадијских и једне коњичке дивизије, једног брдског артиљеријског пука и
хаубичке артиљерије.
Аустро-Угарска је за рат имала оперативну војску од 1.470.000 војника (од тога тзв.
прве линије 770.000 и ландштурма 700.000) — што је једва 2,88% целокупног
становништва — сврстаних у 17 корпуса са укупно 48 пешадијских дивизија, 11
коњичких дивизија и 51 бригадом, од којих 14 брдских, 14 маршевских, 3
самосталне и 20 ландштурмских (обвезници од 18 до 42 године старости који нису
служили стални кадар).
Стање наоружања и ратне опреме Србије било је неповољно: пешадијско
наоружање било је разнолико (српска брзометна пушка 7 мм система „Маузер“,
заплењена турска, брзометна пушка 7,62 мм, стара „Берданка“, митраљез система
„Максим“ калибра 7 мм) и недовољно (недостајало је око 120.000 брзометних
пушака и знатан број митраљеза). Артиљеријско наоружање било је, такође,
разнолико и недовољно (недостајали су брзометни топови калибра 75 мм, тешка
артиљерија, гранате). Велика оскудица осећала се у униформама и логорској
опреми, тако да ни јединице првог позива нису биле потпуно војнички одевене,
јединице другог позива само делимично (шињели и шајкаче), док јединице трећег
позива нису имале ништа од војничког одела и обуће.
Насупрот томе, војска Аустро-Угарске располагала је модерним наоружањем:
брзометна „Манлихер“ пушка 8мм и митраљез „Шварцлозе“ 8 мм; пољски
брзометни топ 7,65 см, пољска брзометна хаубица 10,4 см, тешка пољска хаубица
15 см, тешки мерзер 30,5 см — најсавршеније тешко артиљеријско оружје.
Располагала је у потпуности потребним материјалом и техничком опремом, а
захваљујући развијеном коњарству, и потребним бројем коња.
Србија се пред овај рат нашла и у неповољном географско-стратегијском положају
у односу на главног противника — Аустро-Угарску, која се с њом граничила и са
севера и са запада; на истоку је имала германофилску Бугарску, која је сваког
тренутка могла ступити у рат на страни Аустро-Угарске.
Истина, Србија није остала усамљена. Уз њу је прва стала Црна Гора. Имала је
савезнике и у Русији, Француској и Енглеској — које ће, у одбрани својих
интереса, такође, ступити у рат против Аустро-Угарске и Немачке — али, Србија је
од њих била географски доста удаљена: од руског бојишта преко 600 км, а од
француског преко 2000 км у ваздушној линији.
Географско-стратегијска ситуација Аустро-Угарске, иако знатно повољнија у
односу на српску, погоршавала се, опет, чињеницом што је она морала
истовремено да води рат и против Србије и против Русије, касније и против
Италије.

17. Једина, али веома значајна предност Србије била је у њеној националној
хомогености, храбрости и ратном искуству њених војника, решених да се, као и цео
народ, жртвује за одбрану своје домовине од омрзнутог и агресивног суседа.
У односу на ову неспорну чињеницу, Аустро-Угарска као вештачка творевина била
је састављена од разних народности, угњетаваних од владајућих нација — Немаца
и Мађара, што је, објективно, неповољно утицало на морал и борбено расположење
њених оружаних снага, поготову оних јединица чији су припадници натерани да се
боре против своје браће Срба.
2. Распоред јединица зараћених страна
Српска војска
Српска Врховна команда очекивала је да ће главнина аустроугарских снага, кад се
пребаци преко Саве и Дунава, надирати ка југу, долином Велике Мораве према
Багрданском кланцу, која, уистину, чини „врата Србије и Балкана“. На тој
претпоставци извршила је и груписање и распоред војних јединица и то:
1. армију (Тимочка дивизија првог позива, Тимочка, Дунавска и Моравска дивизја
другог позива и Коњичка дивизија), под командом генерала Петра Бојовића, на
линију: Свилајнац — Топола — Рача, са Браничевским одредом на Дунаву;
2. армију (Шумадијска, Моравска и Дунавска дивизија првог позива и
Комбинована дивизија), под командом генерала Степе Степановића, на простору:
Аранђеловац — Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код
Београда;
3. армију (Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, три прекобројна пука
првог позива и два пука трећег позива), под командом Павла Јуришића-Штурма, у
ширем реону Ваљева, с Обреновачким и Шабачким одредом на Сави и Лозничким,
Јадарским и Љубовијским одредом на Дрини;
Ужичку војску (Шумадијска дивизија другог позива, Ужичка бригада и Лимски
одред), под командом генерала Милоша Божановића, на простору: Рогатица —
Бајина Башта — Мокра гора, — Прибој — Ужице.
Црногорска војска, коју су чинили одреди: Ловћенски, Херцеговачки и Санџачки, у
јачини од око 30.000 бораца, била је, такође, спремна за борбу.
Аустроугарска војска

18. Аустроугарска Врховна команда — сматрајући да Србија и Црна Гора неће моћи да
пруже озбиљнији отпор њеним трупама, одлучила се да брзим офанзивним
дејством главнине своје тзв. Балканске војске, под командом генерала Оскара Фон
Поћорека, удари на Србију са запада, преко доњег тока реке Дрине (а не са севера и
долином Мораве) и покори је најдуже за две до три недеље.
По тој замисли аустроугарска војска — три армије са око 285.000 војника и
официра, 3.000 коњаника и 1200 артиљеријских оруђа, под командом генерала
Поћорека, груписана је и распоређена:
2. армија (4, 7. и 9. корпус), под командом генерала Бема Ермонија — у Срему и
Банату;
5. армија (8. и 13. корпус), под командом генерала Либериус Ритера фон Франка, на
простору Брчко — Бијељина — Зворник и
6. армија (15. и 16. корпус), под непосредном командом Оскара фон Поћорека, на
правцу Власеница — Рогатица — Калиновик — Сарајево.
Либеријус Ритер фон Франк, командант аустроугарске 5 армије.

19. Оскар фон Поћорек, командант аустроугарске 6. армије.
„Казнена експедиција“ против Србије. Смотра трупа 13. корпуса 5. армије,
уочи упућивања у Србију.

20. Аустроугарске трупе 9. дивизије прелазе Дрину код села Батара, 12. август
1914. године.
Догодило се тако да су обе стране, пре почетка операција, имале погрешну процену
снага и намера непријатеља — српска војска погрешно очекујући правац главног
напада са севера, а аустроугарска потцењујући снагу српске војске.
Српска војска — будући да је бранила своје и на своме — брзо ће се, на самом
почетку рата, снаћи и извршити ново прегруписавање снага и покрет јединица у
правцу надирања непријатеља.
Потцењујући снагу српске војске, посебно њену маневарску способност,
аустроугарска Врховна команда, уместо да чека да и њена 6. армија буде спремна
за дејство, одлучила се да напад на Србију почне са 5. армијом, рачунајући,
истовремено, и на привремено присуство своје 2. армије већ одређене за руски
фронт. На ту њену одлуку вероватно је утицао и сам Поћорек тврдећи,
самоуверено, да ће и само са трупама 5. армије успети веома брзо да овлада
територијом северозападне Србије и да 18. августа освоји Ваљево, управо на
рођендан Цара Фрање Јосифа, спремајући му, тим поводом, на дар један већи град
Србије. Иначе, Поћорек је цео рат против Србије сматрао „лаком војничком
шетњом до Ниша“.
ПОЧЕТАК ОПЕРАЦИЈА АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ
Август 1914. године. Врели летњи дани. Сељаци пожњели и оврли пшеницу.
Кукурузи, после другог окопавања, израсли, на неким потесима, до у врх коњаника,
прекривају велика пространства плодне долине Дрине, затварајући поглед на њено
овде широко, а кривудаво корито. Реку, такође, крију високе тополе и врбе дуж
њених стрмих обала.

21. На пожњевеним њивама, у стрњикама и на пашњацима, углавном у брдовитом делу
Јадра, чобани по цео дан напасају стоку — овце и говеда, а увече их враћају у стаје
и торове на починак.
Ретко је ових дана видети на њиви или сусрести на путу одрасле мушкарце, изузев
стараца. Они су пре 10-15 дана позвани и отишли у своје јединице, распоређене
дубоко у унутрашњости Србије, у Шумадији и Поморављу, или „на стражи“ на
Дрини.
Утихнуле су фруле и песме девојака. Не чује се весели жагор дечака. Свуда а
нарочито у селима поред Дрине, на граници, напетост и црна слутња — шта ће
донети нови дан? Узнемиреност и страх појачава се покретом наших јединица
према Дрини.
Многе сеоске породице, посебно оне без мушке главе, још су у недоумици — поћи
у „бежанију“ према Ваљеву, или, ако Швабе бану, склонити се, док не прођу, у
оближњу шуму или јаругу.
У тој недоумици, ево, изненади их грмљавина топова од Дрине и злокобна вест:
„Иду Швабе!“ која се као ехо брзо пренесе од села до села.
1. Битка на Јадру
Аустроугарске трупе са левих обала Дрине и Саве, почев од 11. августа у пет
часова по подне, „тукле су артиљеријски поједине тачке на нашој обали на фронту
дугом од Раче до Лознице, а на Сави тукао је Шабац. У исто време примећени су
непријатељски аероплани који су извиђали на простору Шабац — Лозница и
долином Јадра. По овом, а и другим знацима, могло се претпоставити да ће
непријатељ ускоро предузети прелазак преко Дрине“.[12]
[12]
Из извештаја генерала Живојина Мишића, помоћника начелника Штаба српске
Врховне команде.
И заиста, аустроугарска 5. армија — њен 8. и 13. корпус — започела је, у зору 12.
августа 1914. године, прелаз (форсирање) Дрине код Лешнице и Лознице, а делови
аустроугарске 2. армије (4, 7 и 9. корпус), после жестоког бомбардовања Београда,
Обреновца и Шапца, кренули су, у исто време, преко Саве код Аде циганлије,
Шапца и Сремске Митровице.
„30. VII / 12. VIII 1914. године

22. У два сата изјутра добио сам писмено наређење команданта батаљона да одмах
кренем са четом преко Лешнице у правцу Пејића аде на десну обалу Дрине, да се
на истој утврдим за одбрану и ојачам једну чету трећепозиваца, која је била на
предстражи, јер ће, према поузданом обавештењу, непријатељ извршити прелаз у
шест часова изјутра. Положај треба бранити до последњег војника и док не добијем
писмено наређење да одступим. Одмах сам упознао чету са задатком и наредио
покрет. На десну обалу Дрине стигли смо за 40 минута, Направио сам распоред и,
како је земљиште било песковито, ископали смо ровове за стојећи став за 15
минута.
У четири сата почела је артиљеријска ватра са непријатељских положаја код Јање.
Ватра је усмерена око Марковића забрана и Видојевице. Паљба је трајала до 5
часова. Наша артиљерија је одговарала прецизном ватром. У 5 часова и 10 минута
навезла су се четири чамца на која смо осули брзом паљбом. Један чамац је отишао
низ воду, а три су дошла до обале, где смо их бомбама уништили. Затим је са
њихове стране почела митраљеска паљба. Њихова артиљерија је пренела ватру на
саму Пејића аду. Није нам нанела никакву штету, јер нас је пребацивала. Кад је
ватра престала затишје је трајало цео дан. Војници су добијали храну редовно.
У пет часова поподне дошао је на положај лично командант батаљона са
пограничним поднаредником Миланом Грбићем. Осматрали су ровове поред обале.
Наједном је почела брза пушчана паљба. Поднаредник Грбић је рањен кроз груди.
Одговорили смо брзом пушчаном ватром. Паљба је трајала до 5 часова и 30 минута.
Командант ми је усмено наредио да ни у ком случају не смем напустити овај
положај без његовог писменог наређења. Предочио ми је да ће сигурно у 4 сата по
поноћи покушати да изврше прелаз, а затим се вратио на положај.
У 10 часова увече почела је дејствовати противничка артиљерија преко Исаковића
аде у правцу Доњег Добрића. Истовремено, отворена је митраљеска паљба од
Пејића аде на наш положај. Одговорили смо пушчаном ватром. Чуо се и митраљез
на Исаковића ади. У 11 часова увече добио сам писмено наређење да се повучем на
саму ивицу вароши, заузмем зграде испред вароши и чекам даље наређење, јер се
противник мањим деловима успео пребацити на Исаковића аду. Наређење сам
одмах извршио и повукао се. На положају су остала само стражарска одељења.
Затишје је трајало до 5 сати изјутра.

23. Аустроугарске трупе заузимају Лешницу, 14. августа 1914. године.
Сахрана изганулих добровољаца Јадарског одреда, август 1914. године.
Жене са децом и старци напустили су своје домове које је рушила и палила
непријатељска артиљерија и злопатећи се под ведрим небом сејали гробовима
путеве свога повлачења.

24. 31. VII / 13. VIII 1914. године
У 6 часова изјутра почела је артиљеријска паљба на наше положаје на Пејића и
Исаковића ади. У исто време почела су дејстовати наша истурена стражарска
одељења. Један војник из стражарског одељења дошао је до мене и јавио да је
погинуо командир стражарског одељења каплар Милан Николић, а остала два
војника некуд побегла. Такође, рапортирао је да је прешло 8 непријатељских
чамаца на нашу страну. Док ми је војник рапортирао отпочела је пушчана паљба из
кукуруза на одстојању на 100 м. од нас. Одговорили смо брзом паљбом. Борба је
трајала 15 минута, а затим су извршили јуриш у јачини два вода. Кад сам видео да
је противник слабији наредио сам контра јуриш и одбацио противника до саме реке
Дрине. Заробио сам једног поднаредника и осам редова и вратио се на првобитни
положај испред варошице. Заробљенике сам предао поднареднику Живојину
Петровићу и још тројици редова да их спроведу.
На Пејића ади водила се огорчена борба. Чула се артиљеријска, митраљеска и
пушчана паљба. У том тренутку дотрчао је ордонанс са писменим наређењем да се
повучемо на Марковића забран. Одмах сам наредио четвртом воду да преузме
заштитницу, а са остала три вода почео повлачење. Противник је одмах почео
наступати за нама, али је четврти вод држао јак отпор противнику и задржавао га
док се нисмо дохватили поменутих положаја. На положај је стигао и командир
четвртог вода поручник Грујичић, и рапортирао да му је погинуло 18 војника а 12
рањено. Рањенике је извео на положај. Како се противник задржао у вароши ради
пљачке имали смо довољно времена да се спремимо за одбрану. Добио сам
наређење да се са четом повучем преко Марковића забрана и поседнем леви одсек
Видојевице. У исто време кренуле су прва и трећа чета, а четврта је остала у
заштитници. Кад смо изашли на положај одмах смо се укопали. Уз пут смо
помогли да се извуку два топа на положаје који су намештени на Видојевици. Јака
борба се водила код Шоранске меане где је дејстовао Четврти батаљон нашег
пука...“[13]
[13]
Стеван О. Костић, Српско-аустријски рат 1914, Годишњак МИА, бр. 20, Шабац,
1986.
Непријатељева 9. дивизија прешла је Дрину код семберијског села Амајлије, према
Самуровића ади, 36. дивизија код села Батара према ади Курјачици, а 42.
домобранска дивизија код Зворника.
Ове трупе из аустроугарске 5. армије напредовале су доста споро — због снажног
отпора српских предстражних одреда на Дрини — тако да су делови њеног 13.
корпуса тек у подне успели да овладају адом Курјачицом и пређу Дрину, а
аустроугарска 9. дивизија из 8 корпуса, која се пуних 10 часова задржала на

25. чишћењу Самуровића аде, успела је тек после подне да пребаци први ешалон преко
Дрине и успостави мостобран.
Истовремено, на другом делу фронта, јединице аустроугарске 2. армије — 29, 31. и
44. дивизија — уз снажну подршку артиљерије, која је непрестано бомбардовала
Београд, Обреновац и Шабац, и Дунавске флотиле — брже него 5. армија, прешле
су Саву код Сремске Митровице, Јарка и Кленка и истог дана, 12. августа у 4 часа и
30 минута поподне заузеле Шабац, села Ноћај, Шеварице и Дреновац. Једино, због
снажног отпора српских трупа, аустроугарска војска није успела да пређе Саву код
Аде циганлије.
2. Српска Врховна команда наређује...
Када су главне намере непријатеља биле јасније, српска Врховна команда —
одступајући од почетног оперативног плана, али и даље увиђајући важност
северног фронта — већ 12. августа наредила је:
2. армији да се постепено рокира на фронт Обреновац — Шабац, а Шумадијска
дивизија првог позива упути преко Коцељева ка Шапцу, ради ликвидирања
непријатељског мостобрана;
1. армији да упути Коњичку дивизију у Уб у састав 2. армије, а главне снаге
прикупи на линији Аранђеловац — Лазаревац;
Ужичкој војсци да пређе у офанзиву у правцу Вишеграда;
3. армији, која се нашла на правцу главног удара, да свим снагама успори
непријатељево напредовање...
Трупе 8. корпуса аустроугарске 5. армије — пошто су, 14. августа, потиснуле
храбре српске одреде (Лешнички, Јадарски и Лознички), заузеле Лешницу и избиле
на планину Видојевицу — пробиле су, после више поновљених јуриша од 16 до 20
часова српску одбрану на линији Горњи Добрић — Руњани — Тршић и код
Лознице, чији се храбри али десетковани Лознички одред повукао, у ноћи 14/15.
августа, на положаје код села Јаребица и ушао у састав Дринске дивизије првог
позива — наступале су даље долином Јадра према Ваљеву.
Биле су то надчовечанске борбе на живот и смрт. И неравноправне — на неким
деловима фронта 7 српских батаљона одупирало се нападима 6 аустроугарских
пукова.
Добивши, у току ноћи 14/15. августа, потпуне извештаје о стању на фронту српске
3. армије, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник коначно се
уверио да главнина аустроугарских трупа надире долином Јадра ка Ваљеву и одмах

26. донео одлуку да 2. армија, под командом генерала Степе Степановића, изведе
марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу, „ради енергичног удара у леви
бок непријатељевих снага, које су од Лознице и Лешнице, долином Јадра надирале
ка Ваљеву“, с тим да претходно, у циљу обезбеђења свога десног бока и
„расчишћавања ситуације у Мачви на простору Шабац — Лешница“, Коњичку
дивизију из састава 1. армије упути у Мачву, а Шумадијску дивизију првог позива
према Шапцу, са задатком да га нападне и заузме, али, уколико у томе не успе, да
упорно брани правац према Коцељеви. По тој наредби, 1. армија остала је у
стратегијској резерви, а 3. армија у пуном борбеном дејству на правцу главног
непријатељевог удара.
3. Швабе надиру долином Јадра ка Завлаци
Током 15. августа аустроугарска 5. армија наставила је напредовање ка Ваљеву:
њен 13. корпус десном обалом Јадра ка Завлаци (36. дивизија) и Крупњу (11. и 13.
бригада), а 8. корпус у три колоне — 9. дивизија долином реке Лешнице и
гребеном Иверка, а 21. ландверска дивизија гребеном Цера према селу Текеришу.
Али, ниједна колона, заустављана снажним отпором српске 3. армије, није успела у
потпуности да изврши задатке одређене за 15. август.
До мрака 15. августа аустроугарска 5. армија избила је: левом колоном 21.
ландверске дивизије северном падином Цера до села Грушића а десном колоном
главним гребеном Цера до Скакалишта; 9. дивизија долином Лешнице до села
Милине, чија је побочница заузела Попов парлог и угрозила десни бок 3. српске
армије; 36. дивизија долином Јадра до села Брезјака; 11. и 13. бригада до
Грнчарског гробаља; 42. дивизија до Крупња...
Слаби делови српске 3. армије, жилаво бранећи сваку стопу земље, повлачили су се
испред надмоћнијих аустроугарских снага.
Гонећи испред себе слабије српске јединице, аустроугарске трупе остављале су за
собом паљевине и жртве својих злочина над сеоским становништвом.
И народ се повлачио неравним сеоским путевима и по великој врућини у правцу
Ваљева. Жене и здравији старци носили су на леђима или возили на запрежним
воловским колима нешто хране, простирке, губере... — оно што је било најнужније
у „бежанији“. Понеко би, опет, за кола привезао краву, терао овце...
Највећи терет и жртве у протекла три-четири дана поднеле су јединице 3. армије,
затварајући продор аустроугарских трупа у правцу Ваљева. То је омогућило
„преоријентацију српских снага“ за одсудну церску битку.

27. Збегови народа из Јадра и Мачве. Нико није смео да чека суровог
непријатеља.
Командант Комбиноване дивизије, генерал Михаило Рашић са својим штабом.
Командант и штаб Моравске дивизије првог позива на Текеришу.
ЦЕРСКА БИТКА
Српска 2. армија, извршавајући наредбу Врховне команде, хитала је на своје нове
положаје: док је Шумадијска дивизија првог позива под командом пуковника

28. Стевана Хаџића пошла према Шапцу, а Коњичка дивизија под командом пуковника
Бранка Јовановића касом јурила у Мачву, Церска ударна група, састављена од
Комбиноване дивизије под командом генерала Михиала Рашића, Моравске
дивизије првог позива под командом генерала Илије Гојковића, и осталих
армијских делова, извела је брз марш-маневар у правцу Цера.
По добијеном задатку, Комбинована дивизија кренула је 15. августа у три сата ноћу
усиљеним маршем од Великог Бошњака према Текеришу, а Моравска дивизија
првог позива од Коцељеве долином Тамнаве, такође, ка Текеришу, да би, потом,
одмах продужила ка гребену Иверка и тако ударила у леви бок непријатељевих
снага које су наступале долином Јадра.
„... Прашњави и ознојени војници и коњи... Све је носило на себи печат крајњег
замора, исцрпљености и жеђи — записао је у свој дневник Јеврем П. Топаловић.[14]
Коњи са оклембешеним главама и тупим погледом вукли су брекћући тешка оруђа;
возари их тераху равномерним, механичким покретима листова и лењим
опоменама бичем и гласом. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од
жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред водова оним познатим,
карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број
километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутога на тегобе; поред
осталих одлика и у томе лежи величина нашег сељака.“
[14]
Јеврем П. Топаловић, Битка на Церу — Белешке из мог ратног дневника, св.
XI/1921.
Уочивши важност Цера у овим операцијама, командант 2. армије генерал Степа
Степановић одлучио је да по сваку цену, и што пре, овлада гребеном ове планине:
„Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети
Косанин град (највиши врх Цера — прим. С. Р.) — наређивао је Степа Степановић
команданту Комбиноване дивизије — јер, од заузећа тог града зависи целокупна
операција, а то ће бити од великог значаја и за следеће наше операције“.
Комбинована дивизија, иако преморена форсираним вишечасовним маршем од
преко 40 километара, приближавала се, без предаха, источним падинама Цера. Њен
2. прекобројни пук био је у претходници и кад је избио на највишу тачку источног
превоја скренуо је с пута и по раније добијеној наредби похитао с једном пољском
батеријом ка Тројановом граду — крајњем и највишем врху источног гребена ове
планине.
1. Први судар на Церу

29. У смирај дана, због велике провале облака, олује и грмљавине, смркло се већ око 19
часова.
„Била је већ ноћ — сећао се доцније мајор Јеврем П. Топаловић;... отпоче пљусак,
праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна,
блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, јак ветар
отежа кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна
спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку.
Прст пред оком се није видео. Пут непознат, блатњав, стока преморена, пљусак...
Само дисциплина и дубоко осећање важности овога покрета сломише побеснелу
природу, која као да се била заверила да испречи сваку могућу препону победнику
са Куманова и Брегалнице. Осећај дужности, као да се пренео од људи и на стоку:
коњи се наслањаху један на другог и сложно запињаху, и где ове благородне
животиње не могаху да извуку тешки воз, ту тобџије и пешаци (стари „савезници“)
сложно гураху. Са стране возова пешаци су ишли и пазили да се воз не сурва у
амбис. Правац је био обележен слепим фењерима. Наступало се полако, тихо, али
поуздано.
После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, и прва
помисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање,
које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља
претходница са батеријом, доспев до Парлога (к. 368), застаде. Ту дође и командант
VI прекобројног пука и саопшти команданту претходнице наређење дивизијско: да
има још те ноћи да избије на Цер, пошто пото. У разговору их прекиде један војник
из митраљеског одељења II прекобројног пука, који задихан и усплахирен
рапортира: г. мајоре, ево их — Швабе!
„Где — упита га командант VI прекобројног пука.
„Ено их, ту, на 200 корака од вас“ — и показа руком десно.
Упитан да објасни, од куда зна да су ту Швабе, војник исприча ово:
„Застао сам од одељења, да пијем воде, па идући у правцу у коме сам оставио
одељење, спазим ватре крај пута, упутим се тамо, али се ватре већ гасиле, приђем
том месту и опазим људе који потрбушке спавају а коње привезали за дрвеће;
повиках: је ли бре, јел то митраљеско одељење II пука? Они ћуте. Ја понових
питање 2-3 пута, док се један не промешкољи и проџамрља нешто и познах по
говору да није наш војник већ — Шваба!“
Патрола, послата у ту проверу, потврдила је исказ војника — митраљесца да су ту,
у непосредној близини, аустријски коњаници на спавању.
Одмах би наређено једном воду да изврши препад и сечу. Наређење би извршено и
резултат је био: да се сутрадан на јужној падини Цера а поред пута Текериш —

30. Шабац могла видети једна пољана покривена непријатељским лешевима,
разбацаним оружјем и у бојном спремом...“[14а]
[14а]
Исто.
Са Мале лисине, Дејановачког потока и са друма (кота 300) непријатељ је изненада
запуцао из пушака и митраљеза на српски 2. батаљон из претходнице Комбиноване
дивизије, који је одмах одговорио ватром са Парлога и развио се у стрелце. Учинио
је то и трећи батаљон 2. прекобројног пука.
„... Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла“, записао је ондашњи
капетан и учесник у овом окршају Милутин Николић.[15]
„У овој пакленој ватри
војници 2. батаљона, вођени својим официрима, полетеше према непријатељу...
Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељева
снага ни распоред. Он (непријатељ — прим. С. Р.) је био још у већој забуни, јер је
нападнут с бока и слеђа и још изненађен на спавању... Наши војници буквално
улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало се на
све стране, а војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао,
а наши су налетали као помамни.“
[15]
Милутин Николић, Други прекобројни пешадијски пук у Церској бици.
Битка се током ноћи распламсавала. У њу су непрестано увођење нове јединице и с
једне и с друге стране. Смењивали су се удари и противудари. Планина Цер
проламала се од громова из облака, јаке пушчане, митраљеске и топовске ватре,
звука труба и борбених поклича војника који су јуришали на непријатеља.
„... Под кишом од олова улазили су у борбу батаљон за батаљоном, пук за пуком,
раздражено, дивље и огорчено — сећао се мајор Јеврем Топаловић — Батерије
беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог, у сам стрељачки строј...
Пешадија је вршила бесомучни јуриш за јуришем; ватра пушчана и митраљеска
била је паклена, и у том огромном котлу у којем је врило ратничком уху познато
клокотање кључаног олова, звиждање и прасак — нешто безмерно силно,
величанствено и страховито...“

31. Тако је, у току ноћи 15/16. августа, дошло до страховитог судара тек приспеле
Комбиноване дивизије и десне колоне аустроугарске 21. ландверске дивизије, која
је наступала из супротног смера.
„У свануће „ура“ се чуло све даље и даље... У зору 3-ћег августа (16. августа по
новом — прим. С. Р.) борба се наставила свом жестином; топови су урлали;
командири батерија не могаше да задовоље све захтеве пешака, јер је циљева било
више него ли топова. Помоћ од артиљерије тражена је са свих страна... Батерије на
Кику обасуте снажном ватром непријатељских хаубица и пољских топова, дају
херојски отпор. Водник 8-ме батерије Моравског артиљеријског пука капетан Чеда
Ковачевић, у највећој кризи, када су гранате разривале терен око топова правећи
бунаре у ледини, шетао је од топа до топа храбрећи војнике и подржавајући морал
у паклу од ватре, пркосећи смрти... — забележио је мајор Топаловић.
Овим сударом, који непријатељ није издржао, почела је церска битка. За
аустроугарске трупе то је, како су доцније признали њихови команданти, „био рђав
почетак битке“, јер, „када је у зору, 16. августа, у борбу ступио и трећи српски пук
с артиљеријом, претходница 21. стрељачке дивизије била је разбијена“.[16]
[16]
Osterreich — Ungarns Letzter — Krieg 1914-1918, Wien, 1931-1933.
Комбинована дивизија успела је до јутра да освоји Малу лисину, Парлог и Велику
лисину и приближила се Тројану, али се пред подне морала повући на линију
Кривајска коса-Кик (кота 325), јер јој је лево крило било угрожено напредовањем
непријатељеве 9. дивизије у правцу Грујића механа — Борино поље — Текериш,
потпомогнутим артиљеријском ватром са Рашуљаче.
Наши силни „пољаци“ у гоњењу противника журно мењају положај

32. Укопавање српске хаубичке батерије 105 мм.
Краљ Петар I Карађорђевић прати дејство 2. армије у церској бици, август
1914. године.

33. Владимир Бецић, Србин у јуришу 1914. године.

34. Српска артиљеријска осматрачница на Дрини.
Заробљени аустроугарски војници.

35. Заробљени аустроугарски муницијски парк на Текеришу.
После ноћашњег судара и јутрошњих борби код Текериша и Скакалишта са
бојишта повукле су се: и српска Комбинована дивизија од Текериша на Кривајску
косу — Радоњића брдо — Кик, и аустроугарска 21. ландверска дивизија од
Текериша гребеном Цера на Косанин град.
Критична ситуација на овом бојишту, међутим, није трајала дуго. Решена је личном
интервенцијом команданта 2. армије генерала Степе Степановића који је
присуством на бојишту ободрио трупе Комбиноване дивизије и задржао их на
положају. Увођењем у борбу тек приспеле Моравске дивизије првог позива, која је,
око подне 16. августа, напала делове аустроугарске 9 дивизије на угроженом левом
крилу Комбиноване дивизије (одсек Спасовине — Беглук) и поновљеним, а још
енергичнијим покретом Церске ударне групе гребеном Цера, српске трупе су
коначно пробиле и дубоко помериле линију фронта, која се лево од церског масива,
до мрака 16. августа, померила ка правцу Југовићи — Беглук (насеља у Горњој
Бадањи), успевши да у току ноћи 16/17. августа одбије више напада непријатеља.
Убацивањем у битку Моравске дивизије првог позива српска војска је стекла и
бројчану надмоћност: 32 српска батаљона и 72 топа — против 18 аустроугарских
батаљона и 58 топова.
Пораз непријатељеве 21. ландверске дивизије, састављене претежно од војника из
Аустрије, значио је уједно и почетак коначног пораза аустроугарских трупа у
њиховом првом походу на Србију.
2. Подвиг српске коњице
Успеху ових операција 16. августа значајно је допринела Коњичка дивизија[17]
, која
је делом својих снага гонила непријатеља уз Цер ка Тројану, а нарочито
истовременим дејством њеног 3. пука преко северних падина Цера, нагло
потискујући лево крило аустријске 21. дивизије, које се, под муњевитим ударом
српских коњаника с фронта и с десног бока код Скакала и на Радловцу нагло
повило ка западу, све до виса Бобије наспрам Косаниног града, остављајући на

36. бојишту код Скакала велики број мртвих и рањених, напуштене топове, каре,
муницију и другу опрему.[18]
[17]
Коњичка дивизија — главнина — кренула је изјутра 16. августа из реона села
Пејиновића правцем село Бојић — село Слатина, а свој 3. пук упутила је према
Осоју (к. 272), ради обезбеђења десног бока Комбиноване дивизије. Главнина
Коњичке дивизије нападала је у две колоне: десна (половина 1. и 4. коњички пук)
избила је правцем с. Слатина — с. Бојић на Бели камен; 3. батаљон 10. пешадијског
пука Шумадијске дивизије који је обезбеђивао десни бок Коњичке дивизије на
правцу Бели камен — с. Добрић, западно од с. Маова, претходно је разбио
аустријску 57. бригаду 29. дивизије која се припремала за напад у бок Шумадијске
дивизије првог позива и принудио је да се у нереду повуче према Шапцу уз око 300
погинулих и око 100 заробљених. За то време лева колона Коњичке дивизије
наишла је на леву колону аустроугарске 21. дивизије, која је журила у помоћ десној
колони на Церу, и, у садејству са 3. коњичким пуком и Шумадијским коњичким
пуком, напала је и разбила. Потом је 3. коњички пук избио на Бобију (кота 417), где
је и заноћио.
[18]
У овој получасовној борби заробљено је 215 војника и 5 официра и заплењене две
комплетне батерије топова и велике количине другог ратног материјала.
„... Када је чело непријатељске колоне, око 9,15 часова, дошло на 400-500 метара од
нашег положаја било је дочекано јаком ватром нашег 1. ескадрона, а одмах затим и
снажном ватром митраљеског одељења записао је командант 3. коњичког пука
Никола Цоловић.[19]
[19]
Н. Цоловић, Трећи коњички пук у Бици на Церу, „Ратник“, св. X/1933.
Изненађен препадом наше јаке ватре, непријатељски батаљон био је у великој
забуни и развијао се на отвореном, равном нагнутом терену, под нашом најјачом
митраљеском ватром. Његови стрељачки стројеви отварали су брзу, али врло
неуређену паљбу. Његови митраљези појавише се у једном тренутку испред
Скакалишта бочно према Осоју, али су били брзо протерани и значајна кота 343.
Коњушница била је заузета и опседнута једним водом нашег 3. ескадрона.
Пуковска музика, која је била на челу колоне, нашла се на великој муци, у истини
између две ватре. Цела колона била је нашим дочеком изненађена и заустављена.
Непријатељ није могао да крене ни корак напред...
Око 9,30 часова командант пука упути два ескадрона с Осоја (4. и 5.) у противнапад
противу непријатељског левог крила и бока, у правцу села Десића.

37. Изложена на отвореном пољу нашој убиственој ватри с фронта Осоје —
Скакалиште... и нападу два ескадрона у бок, непријатељска колона држала се око
пола часа, а потом прште одједном на све стране. Непријатељски војници тражили
су спаса у најмањим заклонима, потом обртали леђа и спасавали се предајом или
бекством, у село, одакле су многа одељења одступала без реда назад или уз Цер.
Непријатељска артиљерија која је била у саставу колоне, није могла од изненађења
и ватреног препада ни на положај да изиђе. Једна батерија била је загушена руљом
бегунаца; возари испрегоше топове и каре, појахаше запрегу и побегоше.
Пуковска музика која је била на челу, прошла је најгоре. Капелник је погинуо, а и
већи број музиканата. Бубањ се у најжешћој ватри котрљао путем низбрдо до саме
реке читавих двеста метара, што је причињавало нашим војницима усред борбе
велико задовољство, смех и вику: „Одрж' Швабо“. Погинуо је и сам командант
батаљона, који је јахао на белцу...
Пољана и кукурузи до села Дворишта били су препуни погинулих, а скоро у свакој
кући било је рањеника које нико није скупљао.
Око 10 часова у правцу села Текериша чула се јака пешачка и артиљеријска борба,
а око 10,30 часова видело се повлачење аустроугарских густих стрељачких стројева
од лисина на Тројану уз Цер...
Резултат ове борбе: код непријатеља погинуо 1 капетан, 1 потпоручник и 67
војника, а заробљено 127 подофицира и војника.
Делове разбијене непријатељеве колоне натеране на повлачење напао је с бока
коњички пук Шумадијске дивизије и заробио једну целу пољску батерију са
запрегом, два официра и преко 80 војника.
Непријатељ је одступао од села Двориште ка селу Десићу и уз Коњушницу
гребеном Цера ка Косанином граду.
Наши коњаници гонили су, енергично, непријатеља преко села Десића,
Радовашнице и Беле Реке. Његова пешадија — два до три батаљона измешаних
војника из 7. и 28. регименте са две до три батерије и два ескадрона драгуна —
повлачила се без јачег отпора, остављајући на више места, нарочито код села
Грушића, разбацане топове, каре, муницију, санитетска кола и друго.
Надирање 3. коњичког пука преко села Десића ка Бобији и даље приморало је и
десну колону 21. ландверске дивизије да се повлачи од Текериша на Косанин град.
Овом интервенцијом Коњичке дивизије и ангажовањем Шумадијске дивизије првог
позива у ширем реону Шапца онемогућено је спајање делова аустроугарских 5. и 2.
армије.