2. • Панчићева оморика је
врста смрче, ендемит Балканског полуострва.
Име је добила по српском ботаничару Јосифу
Панчићу који ју је открио на планини
Тари 1875. године
3. • Природна станишта Панчићеве оморике данас се простиру на
узаном подручју око средњег тока реке Дрине, са обе стране
између Вишеграда и Бајине Баште и на два мања рејона - један
југоисточно од Устипраче и други југозападно од Фоче. Године
1975. пронађено је и једно ново налазиште у близини манастира
Милешево. До тада се веровало да она расте само на Тари.
• Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у резервате
природе о којима брине Завод за заштиту природе Србије у
сарадњи са ЈП Национални парк Тара.
4. • Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо дрво. Може се
сматрати живим фосилом у биљном свету. Крошња је веома уско пирамидалан.
Горње гране на стаблу оморике уперене су навише, оне у средини су
хоризонталне, док су доње повијене ка земљи, али су врхови уперени ка
врху. Кора је танка, смеђе боје, љуспасто испуцала.
• Пупољци су без смоле. Четине су дуге 8—20 мм, широке до 2 мм, на врху
зашиљене до заобљене, на пресеку спљоштене. Са лица су сјајне и тамно зелене,
са наличја са две беличасте пруге стоминих отвора.
Мушке цвасти су светло црвене, женске љубичасте. У зависности од станишта
цвета од краја априла до јуна. Шишаркице сазревају у октобру и новембру..
Висеће су, црвено смеђе боје.
5. • Панчићева оморика гаји се као украсна врста
због своје уско пирамидалне крошње и лепе боје
шишарки, али што је још важније, због велике
отпорности коју показује према условима у
градској средини. Осим код нас, оморика се гаји
и у многим европским градовима, не само као
појединачна стабла, већ и у малим састојинама.
