2. Степски божур
Степски или усколисни божур је биљка прелепих, упадљиво
црвених цветова. Због несавесног брања данас је постао
реткост.
Типична станишта су суви, песковити , степско – травни
предели, кречњаци и вртаче.
У Србији је једна од пет угрожених врста дивљег божура.
Лековитост ове биљке позната је од давнина тако да и њено
име одатле води порекло.
3. Вишегодишња, зељаста биљка, висока до 60 цм.
Одликује се веома уским (1-2 мм), кончастим, јаснозеленим
листовима.
Цветови полусиметрични, појединачно терминални, црвени.
Оплодни листићи густо длакави, усправљени, у врху
разведени.
Цвета у априлу и мају месецу.
Плод је мешак са крупним семењем.
4. Расте на сувим, песковитим стаништима.
Представља обележје степских предела Делиблатске пешчаре,
где образује густе популације.
У Панонској низији је преживео. Једино још ту и у једном
резервату у Румунији.
Отровна је и лековита биљка.
Код нас је непосредно угрожена од излетника због лепих
цветова.
Степски божур је строго заштићена врста и не сме се
уништавати.
5. Опште распрострањење: Иако се у Србији тренутно познаје
само из Делиблатске пешчаре, старија литература је наводила
и песковите делове Подунавља као станиште.
Осим у региону (Мађарска, Румунија, Србија, Бугарска) –
као понтско-континентални елемент – налази се још у
Турској (Анадолија), северној Грчкој, Молдавији, Украјини
(Крим), Русији (до Урала), те у Кавказу (Грузија и
Азербајџан).
На том широком пределу није заступљен са истом подврстом.
