Primer dobre prakse

1. Šekspir – Hamlet
- Datiranje, izvori
- 1600 – 1601. godina
- Hamlet je najduža Šekspirova drama, možda žiža hermeneutičkog bavljenja Šekspirovim delom
- Drugo kvarto izdanje se nekad uzima za osnovu teksta.
- Pitanje – važan aspekt teksta. Drama pre postavlja pitanja, nego što na njih odgovara.
Počinje pitanjem koje traži lozinku: Who's there?
- Priča je druga važna reč. Način da se izađe na kraj sa pitanjima koje postavlja egzistencija.
o Razabrati se u svetu kroz priču
o Narativno posredovanje – kolaborativna fantazija (?) – pitanje: Who's there? – upućeno je i
nama. Up. pitanje koje bog postavlja Adamu: Gde si Adame? Adam treba sam sebi da
odgovori gde je sada, nakon novog iskustva. Hamletom se ovo pitanje postavlja publici.
- Politički zaplet. Kriminalistička priča. Tragedija osvete (up. Kida)
o Duh koji traži osvetu
o Makijavelizam dvora
o Ludilo (Seneka, Kid)
o Međunarodna politika
o Drama u drami
- Hamlet se, međutim, ne može svesti na tragediju osvete. On je i filozofska drama. Lirsko-refleksivna
takođe (v. monologe). Poem unlimited.
- Šekspirova dram podrazumeva različite tokove, nije strogo koncipirana kao organska celina, kao u
klasicizmu. Otud imamo sukob interpretacija.
- Tekst je po sebi destabilizovan neprestanim izmicanjem smisla (igre reči, stalno imamo duplo dno,
ironiju...)
- Kontekstualna ironija – u toku drame se kaže nekoliko stvari koje podrivaju shvatanje Fortinbrasa
kao idealnog vladara. Scene stoje jedna drugoj nasuprot. Tekst izmiče jednoznačnosti, ostavlja
aspekt nedokučivosti, utoliko je zanimljiviji za interpretaciju.
- Frojd – razrada Edipovog kompleksa. Lakan – o načinima percepcije sveta kroz Hamleta.
- Hamlet je intrigantan za mnoge humanističke discipline.
- Po Bredliju, tragedija proizlazi iz karaktera. Sam Hamletov karakter je enigma. Možemo ga
posmatrati kao lucidnu ludu/humoristu (ciničan smeh, distanca od sveta). Međutim, upadljiv je
njegov očaj u percepciji sveta. Velika raznovrsnost životnih prilika obuhvaćen je ovom dramom.
IZVORI
- Legenda je stara, u mnogim varijacijama se Hamlet zove Amlet...
- Istorija Danske – Seksta Gramatikusa
o Motiv bratoubistva
o Motiv incesta
o Osveta
o Ludilo
o Preusmeravanje pisma
o Zamena mačeva
Ovo je ipak mnogo surovija priča od Šekspirove, Hamlet je prikazan kao čovek od akcije.
- Belfore (?) – insistiranje na melanholiji (obrada)
- Prahamlet – pominje se samo u komentarima pozorišnih repertoara. Autor je mogao biti i Kid...
- Neš – pisca naziva engleskim Senekom
- Motiv ubistva trovanjem kroz uho – iz italijanskih izvora.
- Klaudijev makijavelizam – blizak italijanskom shvatanju real-politike.
- MELANHOLIJA (v. Delo, septembar '55 – tematski broj o melanholiji)
1

2. VIŠESTRUKI ZAPLET
- F. Fergason – Hamlet kao višestruki zaplet. Koje uporedne priče postoje u Hamletu i koji paralelni
motivi?
- Parovi otac – sin:
o Hamlet – duh
o Hamlet – Klaudije
o Laert – Polonije.
Priča o Poloniju se uliva u glavni zaplet. Ipak, ona predstavlja odvojen motivacijski tok koji
obezbeđuje važne paralele. (Kod Ofelije se dogodi ono o čemu Hamlet samo misli – ona je
vrsta njegovog negativnog odraza).
o Fortinbras – njegov otac
o Fortinbras – njegov stric
o Pir (Neoptolem) – Ahilej
Pir je osvetnik koji nema dileme.
Svi ovi odnosi očeva i sinova imaju ulogu u osvetljavanju glavnog odnosa.
I ČIN
1. scena
- Mali ritual – smena straže.
Misterija mraka, neizvesnost. Verbalni iluzionizam. Tišina, mrak, hladnoća.
- Razgovor se vodi oko nečeg nedefinisanog: Je l' se javilo ONO? Potom: ona pojava...
- Nikako ne saznajemo šta je to. Čeka se Horacio – on je učen, govori latinski; on je takođe skeptik.
- I Horacio i Hamlet se školuju na protestantskom univerzitetu → problem čistilišta – katolici ga
priznaju, a protestanti ne. Duh se može vratiti jedino iz čistilišta. Možda zato Horacio i Hamlet ne
veruju u njegovu pojavu?
- Opis stanja u državi. Niz pitanja. Horacio daje odgovor na njih i nama priča pozadinu događaja koji
će uslediti. Prvi put čujemo o Fortinbrasu – vreo i strasti neobuzdane – avanturista, zanima ga rat rata
radi.
2. scena
- Na dvoru, prisutne su svi glavni likovi
- Klaudije – daje svoju verziju, reviziju prošlosti. Daje zainteresovanu interpretaciju. Nastoji da izmiri
protivrečnosti stvarnog stanja – retoričkim sredstvima izglađuje sve što bi predstavljalo problem.
Nudi priču koja će se lako prihvatiti i sa kojom će se moći živeti – svaka ideologija počiva na tome.
- Nasuprot Klaudiju, Hamlet iznosi na videlo protivrečnosti i tamo gde je naizgled sve logično.
- Klaudije se često pojavljuje kao ugledan, civilizovan čovek, kao neko ko ume sa drugima i suptilno
manipuliše njima. On pokušava da diplomatski reši sukob sa Fortinbrasom.
- Da li je Klaudije uzurpator? Nije li sin trebalo da nasledi oca? Danska je bila izborna monarhija.
Zasad se ipak ne postavlja pitanje Klaudijevog prava da bude na prestolu. Glavno je pitanje incesta.
- Hamlet uvek deluje kao da je sam, stoji u opoziciji prema šarolikoj slici dvora sa intrigama,
maskama, prividom.
I Hamletov monolog
- Samoubistvo
- Gađenje na svet koji je izvan sopstva.
- Melanholik implicira, projektuje poželjnu harmoniju na svet, prvobitna predstava je idealizovana.
Utoliko pada u očaj, beznađe, melanholiju, pasivnost.
- Humorista, koji isto to zna, ruga se svetu.
- Majčin greh i odnos prema ženama – slabost, poređenje sa životinjom bez razuma – iracionalna i
instinktivna reakcija. Ova ogorčenost ženom, sopstvenom majkom, kasnije će se projektovati na
Ofeliju.
2

3. - Ispitivanje različitih mogućnosti u saomdeljenju i artikulisanju sopstvenih protivrečnosti – dijalog sa
samim sobom. Polifona, decentrirana, policentrična subjektivnost. Oscilacija odlučnosti i
neodlučnosti.
- Odnos Klaudije – stari Hamlet. Stalno se produbljuju protivrečnosti.
- U originalu, Hamletov govor zvuči kao siktanje. Obraća se srcu: al' svisni srce, moram ćutati.
- Otvorio je sve svoje sadržaje, ali ih je ponovo zatvorio. U drami imamo toliko Hamletovih
monologa jer on zapravo nema sa kim da priča (up. Prospero). Ponovo će se otkriti kad ostane sam.
(Hermeneutika sumnje – Niče, Marks i Frojd
Sadržana subverzija – mogućnost proživljavanja alternativne egzistencije u iluziji.
Dejstvena subverzija – može izazvati i poriv da se to realizuje. Provokacija da se promene stvari...)
- Viteški je velikodušan prama prijateljima.
- Čim drugovi odu, počinje da sumnja, da postavlja pitanja. Pita se nije li duh varka, đavo...
3. scena – oproštaj brata i sestre
- Početak paralelnog zapleta
- Laert upozorava sestru da ne bude previše slobodna u odnosu sa Hamletu. ((Razlozi su socijalni,
licemerni – čast...))
- Ofelija je u stanju da ukaže na licemerje feudalnog sveta. U početku ona zaista jeste samosvesna i
odvažna. Kasnije će pristati da bude instrumentalizovana.
- Polonije – daje savete deci da budu uzdržani i promišljeni. On traži izvesnost – traži jednakost
između reči i pojave (Hamlet je, naprotiv, dekonstrukcionista)
- Ovde je Polonije još uvek oprezan i odgovoran otac, ali će se kasnije pretvoriti u karikaturu
političara – odnosi interesa.
- Ofeliji kaže: ponudi sebe po većoj ceni – ulazimo u sferu dvosmislenosti i oboje se igraju smislom. Ipak,
Polonije se vraća svojoj obazrivosti.
- Polonijeva deca služe kao vrsta ogledala – reflektora koji osvetljavaju Hamletov lik
4. scena
- Hamlet je frustriran neznanjem – ne podnosi napetost neznanja, a istovremeno nikom nije jasnije
nego njemu koliko je konačno znanje nedostižno.
- Nalazi se na granici između života i smrti – onostrano se samo sluti, ali se ne da artikulisati, uobličiti
u znanja dostupna ljudima.
- Lav Vigotski – drama na granici smrti.
- Horacio je glas opreza – traži odgovor svakoj pojavi, ne zadržava se u enigmama protivrečnosti.
Takođe je odlučna, radoznao i rešen da sazna šta iza pojave duha stoji.
Duh
- Kod Šekspira se vezuje za senekinsku tradiciju u elizabetinskoj drami. Predstavlja konvenciju u
tragediji osvete. Čak je vrsta pozorišnog stereotipa.
- Duh bi takođe mogao biti tumačen kao Hamletova psihološka projekcija (Bredli).
- Vigotski – Duh uobličava Hamletov susret sa smrću. Može Hamleta da dovede do saznanja tajne
smrti.
- Religijski – po katolicizmu – duh je iz čistilišta. Po protestantizmu – duh dolazi iz pakla. Ove dva
stanovišta se mešaju. Hamlet sumnja da bi duh mogao biti đavo koji ih iskušava.
II ČIN
2. scena
- Razgovor sa Polonijem
- Razgovor sa Rozenkrancom i Gildensternom
o Opscenost, dvosmislenost
o Cinizam
o Svet postaje pošten – možda je kraj blizu
3

4. - Danska je tamnica
- Dopušta relativizam suda
- Rozenkranc pokušava da laska Hamletu.
Monolog o glumcu i monolog o Fortinbrasu uokviruju središnji deo drame. U oba monologa, Hamlet
sebe poredi sa nekim konkretnim drugim.
- Fikcija, poezija, drama može da stvari učini intenzivnijima nego što one jesu.
III ČIN – nosi ključne momente u drami
- Smrt kako blažen san – prijatno stanje
- Šta ako je smrt san prepun nekakvih ...
- Avgustinov tekst o slobodnoj volji
- Smrt je nepoznanica i to neznanje može da izazove strah.
- Dokle ide naša volja – da li možemo da raspolažemo životom i smrću?
- Strah zbunjuje. Zbunjena je i naša volja za samoubistvom.
- Da li čovek može da odlučuje?
- Svest je ta koja strašljivce pravi od svih nas.
- Niče – za odlučnost je potreban veo iluzije. Ogoljavanje te granice bivstvovanja nam onemogućuje
odluku.
- Pre mišolovke, Klaudije odlučuje da Hamleta skloni iz Danske.
- Polonije ostaje pri svojoj teoriji. Ovde je on već karikatura.
Mišolovka - uvod
- Prethode saveti glumaca
- Šekspirova teoriaj pozorišta. Gotovo klasicistička odmerenost.
- Mera – jedna od tema koje dominiraju. Pitanje je, sa druge strane, koliko Šekspirovo pozorište ima
mere?
- Filip Sidni i Ben Džonson zagovaraju ovu klasicističku umerenost.
- Šekspir ovde kritikuje i parodira amaterizam.
- U dronjke cepati neku strast – znači da fascinantne reči zazvuče trivijalno ako ih govori glumac koji ih
nije proživeo (tako osetljiv tekst su, recimo Lirovi monolozi).
- Pitanje ukusa u recepciji – nesofisticiranoj publici i treba dati sve prenaglašeno.
- Veza između radnje i reči
- Mimeza – podražavanje prirode. Pozorište treba da bude u skladu sa onim što se u prirodi može
videti. I mimeza je kod Šekspira problematična – fantastika, prevazilaženje ontoloških granica
(Bura, San letnje noći, duhovi i veštice...)
- Hamlet u svom govoru izražava poetiku Šekspirovog doba, ali ne i Šekspirovu autopoetiku! Kao
učen čovek bliži je Filipu Sidniju.
- Hamlet i Horacio. Pohvala Horaciu (up. na početku kad Hamlet traži da mu se stražari obraćaju kao
prijatelji) – zanemarivanje socijalnih razlika.
- Hamleta fascinira Horacijeva pribranost, sposobnost da se prime i dari i udari sudbine (gotovo
stoička uzdržljivost).
- Razum – vrsta kontrole. Horacijeva racionalnost je korozivna, podriva svako stabilno mesto. Ostali
likovi bivaju vođeni strastima, ali ne i Horacije.
Mišolovka
- Hamlet Klaudijev greh vidi kao lisicu koja se krije pred lovcima, a svoj tekst vidi kao nešto što treba
da je izmami iz jazbine.
Posebno su važni Hamletovi monolozi i Hamletov jezik – način na koji se poigrava, na koji
tretira jezik. Svaki put kad mu se pojavi mogućnost da napravi šalu kojom će se grubo poigrati
sagovornikom, on to iskoristi. Nikada je ostaje ravnodušan pred mogućnošću da se poigra
jezikom.
- Opsceno nothing = ženske genitalije.
4

5. Ofelija: I think nothing.
Hamlet: Lepa je to misao naći se meću ženskim nogama.
- Ofelija shvata da je preterao i povlači se. I Hamlet se povlači – sam za sebe kaže da je lakrdijaš.
- Dobija zalet u cinizmu.
- Kralj ne reaguje na pantomimu, uspeva da se kontroliše sve dok ne čuje reči. Nema slika se još i
izdrži, ali se na izgovorenu reč ne može ne odgovoriti.
- Jedino Ofelija pita šta predstava znači.
- Jetkost u Hamletovom odnosu prema ženama, ogorčenost i žestina se uvek završi kad Ofelije.
Hamlet je duboko povređuje. Ona mu nije ravan sagovornik – gotovo da su tek grobari bliži
njegovom humoru i igrama rečima. Svako njegovo obraćanje Ofeliji izvrnulo je smisao njenog
učtivog odgovora.
- Problematika drame u drami. Maske pojačavaju utisak fantazije, stepen iluzije. Stepenovanje
fikcije. I preko ove drame se prošlost utapa u sadašnji trenutak. Posredstvom fikcije postaje delatna
u sadašnjem trenutku!
- Klaudije će prepoznati način na koji je ubistvo izvršeno, ali sinovac ovoga puta uliva otrov u uho
žrtvi – najava osvete!
- Kralj više ne može da izdrži, ritual je razbijen.
- Hamlet se pojavljuje euforičan – rima koja vuče na folklor, poigravanje simbolom jelena
probodenog strelom = čovek sa nečistom savešću. Ono što je očekivao ostvarilo se. Na kraju
monologa o glumcu, tražio je da njegova REČ nešto postigne.
- Hamlet uvek uhvati dvostruku mogućnost značenja i bira onu koja mu odgovara. Sagovorniku
ostaje ili uvreda ili praznina sa kojom je zna šta da čini.
- Hamletov jezik – paradoksi i ironija. Pravi iste obrte kao i lude. Funkcija lude je u ovoj drami
ostvarena kroz Hamletov jezik. (Kune se u svoje oruđe za krađu. Up. u Kako vam drago – devojke se
kunu u brade...)
- Rozenkranc i Gildenstern – sviranje frule...
- Hamletovo složeno sopstvo – fluidno, protivrečno...
- Na kraju postaje konkretan: ne možete svirati na meni...
- Polonije – dvorsko dodvoravanje, potpuna bezobličnost, bez karaktera – krajnje granice karikature
koju Hamlet od njega pravi.
- Hamletova polifonija – sebe oseća kao nekog ko bi krv mogao piti... Ali drugi glas traži da se
obuzda, da ne dozvoli svom duhu da bude okrutan prema majci.
- Noževi reči – reči kao delatno sredstvo. Hamlet i dela pomoću reči. Performativna moć reči.
Klaudije u drugom svetlu
- Ima bar jedan dodatni glas savesti u kojem sebe optužuje.
- Dat je čitav vrlo složen monolog – ne može da se moli.
- Hamlet ga ne čuje.
- Klaudijev monolog je sličan Magbetovim monolozima:
o Samosvesni zločinac kome se suprotstavlja savest – dva glasa
o Svest o odgovornosti prema bratu, ali i potreba da se zadobijeno zadrži
o Bog najviše mrzi upornost u grehu (Vijon)
o Klaudije hoće boga velikodušnijeg nego što je to hrišćanski bog. Hoće boga koji bezuslovno
prašta.
o Svestan je da NE može da se pokaje, da drugi glas nije dovoljno jak.
o Govor se zatvara bez odgovora, tek u njegovom delovanju vidimo da je pristao uz korist, uz
interes.
- Hamlet bi ovde mogao da ga ubije. Sve se dešava u minimalnom vremenskom razmaku, a opet se
Hamletova raspoloženja brzo smenjuju: od euforije i želje da pije krv do nemoći da Klaudija ubije
na molitvi.
- Nije upitanju samo kalkulacija koju sam Hamlet navodi – on je mnogo kompleksniji. Ovo je možda
još jedno uzmicanje pred sobom. Opet se udaljava od čina jer ne može da ubije.
5

6. HAMLETOVI MONOLOZI
1. I, 2 scena – o samoubistvu, povratku u Vitenberg
2. I, 5 scena – O sve čete neba... Odlučuje da posluša duha, da sa table pamćenja izbriše sva znanja.
Odlučnost. Kasnije će se ispoljavati upravo različiti slojevi njegove svesti!
3. Poređenje sa glumcem
4. središnja lirsko-filozofska cezura drame, ništa se ne dešava, naša se koncentracija usmerava na
Hamletove misli. Biti il' ne biti...
5. II, 3. scena – neposredno posle mišolovke. Test je pozitivno razrešen, nema više nedoumica.
Euforija – krv bi mogao piti...
6. III, 3. scena – dok je Klaudije na molitvi. Opet se izražava protivrečnost Hamletovog karaktera
7. Monolog o Fortinbrasu – kroz monologe možemo pratiti sve protivrečnosti Hamletovog
karaktera i sve slojeve njegove svesti.
Hamlet u kraljičinoj sobi
- Polonije je iza zavese.
- Vrlo napete replike između Hamleta i majke. Hamlet insistira na ambivalentnosti okolnosti.
- Otac – stric
- Rešen je da majci pruži ogledalo (ogledalo je čest motiv, metaforički se pojavljuje i u delu o glumcu
– glumac je ogledalo). Ogledanje u rečima.
- Bez ikakvog dvoumljenja ubija Polonija – još jedna odlika Hamletovog karaktera.
- Treba razmišljati i o ODLAGANJU. Ovde odlaganja nema, dela bez razmišljanja, nema antiteza.
Ne žali mnogo Polonija – prezire njegovu revnost, spremnost da se bude instrumentalizovan. Za
razliku od slanja Rozenkranca i Gildensterna u smrt, ovde nema predoumišljaja.
- Majci kaže: Lomiću vam srce... Kada ona poušava da ga upozori na to da mu je majka, on joj poriče
sve kvalitete. Postoji gradacija u negativnoj kvalifikaciji njenih postupaka.
- Stalno ga uznemirava dvostrukost ljudske prirode – poredi oca i strica. Optužuje je za želju, za
pohotu, za neukroćenu plimu krvi – to ne može da razume i da prašta ženama. Zapravo, ako to
donekle i može da razume, da prihvati taj argument tela, ne razume kako da ni kod starije žene,
kakva je njegova majka, ne jenjava ta strast. Šta onda očekivati od mladosti?
- Makijaveli i Montenj doprinose relativizaciji vrednosti u renesansi (viteški kodeks, čvrste obaveze
između gospodara i vazala, muškarca i žene; neposrednost odnosa sa bogom...)
- Neki kritičari u Hamletu vide izraz žaljenja za tim prošlim vremenom. Hamlet se divi
Fortinbrasovoj jednodimenzionalnom moralu. Elizabetino doba je doba tranzicije između renesanse
i modernog doba. Hamlet žali za stabilnim odnosima, pa i polnim. Nekoliko godina ranije,
postupak njegove majke bio bi tretiran kao incest. Međutim, ovde se dozvoljava kao politička
nužnost. Nostalgija za stabilnim vrednostima srednjeg veka.
- Pojavljivanje duha. Šta god da je duh – on će opominjati i ukazivati na majčino čuđenje. Hamlet
stalno pati da je tup za svoju stvar. I ovde ga duh opominje na taj otupeli smer.
- Problematizovanje viđenja – kraljica ne vidi duha, ne ulazi u tajnu, nije posvećena. Ona ne može da
priđe onoj granici života i smrti. Ona koja misli da vide sve, ne vidi ništa. (Gloster će videti tek kad
oslepi, Lir će znati tek kad poludi...)
- PROBLEM LUDILA – duševna poremećenost ili pretvaranje?
- Biti svirep da bi dobar bio... Zlo je počelo, a gore još čeka.
- Kada više među Hamletom i majkom nema tajni, ona pita šta da radi. Mesto je interesantno
psihoanalitičarima – Hamlet odgovara: samo ne ovo što vam zborim ja... Nabraja u potvrdnom
imperativu. Upriličuje sebi scenu Klaudijeve i Gertrudine intime...
- Zabranio joj je da govori bilo kome da Hamlet nije lud i da ima plan.
- Slučaj će učiniti da svoju smrt zameni smrću Rozenkranca i Gildensterna.
- Međutim, ovde (posle ubistva Polonija), on nagoveštava da želi da ih se otarasi. Prezire njihovu
vernost, odanost kralju.
- Polonije je deo plesa smrti – Hamlet poredi živog Polonija sa mrtvim.
6

7. IV ČIN – heterogen, kao u svim Šekspirovim tragedijama.
- Ofelijino ludilo; šta se desilo na lađi...
- Užurbanost – kralj želi da zataška činjenicu da je dvorski savetnik ubijen
- Hamlet razgovara sa Rozenkrancom i Gildensternom na svoj cinično-manipulatorski način. Naziva
ih sunđerom koji upija kraljev lik. Hamlet razume mehanizme makijavelističkog iskorišćavanja ljudi.
Hamlet nije neko ko bi se tako ponašao, ali sve razume (ovo što on govori mogao ib da govori
Ričard III).
- Kraj razgovora: Hamlet: Telo je s kraljem, ali kralj nije s telom. Kralj je stvar... ništavna.
Kraljevo dvostruko telo:
1. prirodno
2. političko telo – nasleđuje se kao svojstvo kralja koji je u direktnoj vezi sa bogom, kao
izaslanik. Ovaj kralj nije pomazanik, to svojstvo bivanja kraljem Klaudije ne poseduje. Otuda
on nije sa svojim političkim telom – on je zato ništavan.
- Hamletov politički status:
o Kako ga opisuje Ofelija...
o Saznajemo da ga voli gomila, ali on to ne koristi, nema svojstvo političara. Laert će odmah
pokupiti ljude da bi osvetio oca, on pridobija masu.
- Polonije na večeri...
Govor lude, karnevala...
I opet ples smrti.
Groteskno prikazivanje smrti (morbidna hrana), izjednačavanje, utopijski momenat smrti.
Karnevalsko u Hamletu je još jedna linija koja se može pratiti.
Sledeća scena
- Ravnica u Danskoj po kojoj se kreće Fortinbras.
- Karakterizacija Fortinbrasa data je kroz govor drugog lika – ratovanje radi ratovanja, samosvrhovito
delanje. Ratovi deluju krajnje besmisleno ako se stave u ovakvu perspektivu.
Hamletov monolog
- ponovo cezura, ponove se Hamlet usredsređuje na sebe.
- Poredi se sa drugim delatnim čovekom. Opet za sebe kaže da je dul – ništavnost.
- Ponovo se izražava njegova fascinacija čovekovom mogućnostima. Božansko u čoveku – Piko dela
Mirandola.
- Samorefleksija, samoispitivanje
- Da li je mišljenje samo izgovor za nedelanje? Izgovor za kukavičluk? Sve se razjasnilo, a on je još
uvek paralisan.
- Hamlet ne može da izađe na kraj sa nedoumicama. Ima li u njemu žuči? Zašto trpi? Možda mu
nedostaje božansko častoljublje (viteštvo)?
- Njegova misao sve relativizuje!
- Vidi da se Fortinbras bori ni zbog čega. Iako vidi da je to besmisleno, da parče zemlje za koje se
bori ne može da primi ni sve leševe vojnika koji će tu poginuti. Ali je ipak fasciniran delanjem!
Fascinira ga sam poriv, odlučnost, odvažnost koje on ne može da dostigne iako ima mnogo
smislenije razloge i potencijalno manje gubitke.
- Ostaje u nerazrešenim protivrečnostima, ali završava ponovo prividnom odlučnošću.
Scena u kojoj se pojavljuje poludela Ofelija ((up. Himenu iz Sida))
- Kako ona govori? Njen je govor 's pola smisla'. Oblikom neodređenosti goni slušaoce na misli (to je
hermeneutika, govor defskog proročišta)
- Ironija je očigledna.
- Hamlet je lucidna luda, ali kod Ofelije dolazi do potpunog rastrojstva. To rastrojstvo ima nečeg
poetskog u sebi.
- Ofelija je izraz lirskog. Vigotski govori o molitvenosti, žrtvenosti njenog lika.
- Hamlet govori filozofske rasprave o smrti. Hamletova racionalnost je korozivna, dok je kod Ofelije
sve fluidno, neodređeno, nedorečeno, na granici neiskazivog. Ljubav i smrt su se spojile u nešto što
se samo na ovaj način može izreći.
7

8. - Lakan razlikuje:
1. sferu imaginarnog – projekcija idealne mogućnosti
2. simboličko je naša realnost – ono o čemu imamo jasna značenja
3. realno, ono o čemu ne možemo da govorimo – smrt.
- Žene su bliže neodređenom, feminini fluid koji dolazi iz sfere neizrecivog, najbitnijeg. Poezija
govori tim ambivalentnim govorom i prisiljava nas da joj odgovorimo. Filozofija razjašnjava, misli u
pojmovima, kao sistemsko i sistematsko mišljenje. Poezija zamagljuje stvari, ali utoliko više goni da
se njima bavimo.
- Ofeliju najviše uznemiruje:
o Frustrirajuća ljubav prema Hamletu
o Smrt oca
Kada su se te dve stvari spojile, dolazi do ovog njenog govora. Pesmice koje e vrte oko dragog i
umrlog muškarca.
- Frustrirana seksualnost – misli se o tome ka čemu se devojka kreće. Pesme su na ivici grube erotike,
nije nelogično da sada po njenoj svesti kruže takve misli.
Politička drama
- Klaudije mora da kalkuliše, da izađe iz spleta okolnosti koji je nepovoljan za njega samoga. Počinje
politička drama. Dolazi Laert praćen ruljom. Hamlet nije koristio tu mogućnost upotrebe naroda.
(Zašto Hamlet nije hteo da ide pred javni sud?) Sada se stvara nova politička tenzija. Laert je
spreman i na političku akciju i na lični čin. Osvetnik, mamuza sopstvenu čast.
- Kralj je druga vrsta političara, makijavelistički diplomata.
- Hamlet je želeo da se ovako ponaša, ali to nije učinio.
- Klaudije je ovde sofisticiraniji od Laerta, i on dopušta različite mogućnosti, ali t kao da ne dopire do
Larta. Oni ipak dolaze do nekog razumevanja.
- Ponovo se pojavljuje Ofelija. Svakom daje odgovarajući cvet. Osim što govori fluidno, koristi i
simboliku cveća. Čak više ni ne pokušava da sebe izrazi rečima, ona je izvan reči i utoliko je bliža
poetskom.
- Na kraju, molitveni ton koji Vigotski čita iz nje.
- Drugi tok, podzaplet o Poloniju i njegovoj porodici – ovde vidimo rasplet tog toka:
o Mrtav otac
o Mrtva ćerka
o Sin osvetnik
- Kralj i Laert sada vrlo konkretno govore. Laert odlučuje da će se osvetiti. Organizuje se dvoboj. U
ispitivanju Laerta kralj dolazi do čuvenog Laertovog odgovora: on ib očevog ubicu i u crkvi zaklao!
Paralela sa Laertom je najdoslednije izvedena. Kralj odobrava tu Laertovu krvožednost. Našavši
opravdanje, izlaže svoju strategiju.
- Kraljica govori o Ofelijinoj smrti. Smrt je u skladu sa Ofelijinim životom i likom. Ofelija je čest
motiv u slikarstvu 19. i početka 20. veka. Sve je tanušno i krhko kada je o njoj reč. Vila je druga
slika Ofelije. Njena smrt se prikazuje kao polupogibija – polusamoubistvo . Nije odlučan put u
samoubistvo, išla je ka tome, ali ne nužno svesno.
V ČIN
Grobari
- Plebejsko, karnevalsko izjednačavanje. Rutina i trivijalnost posla – smrt je za njih obična stvar.
- Ironični su.
- Plebejsko insinuiranje – gospoda sebi može da dozvoli i samoubistvo. Ne važe za sve ista pravila –
iako se Ofelija ubila, sahranjuju je po hrišćanskim pravilima.
- Da grobari nastavljaju Adamov zanat – aluzija na savremenu pesmicu u plebejskim bunama: Dok je
Adam Kopao, a Eva prela, ko je bio vlastelin? Izjednačujući, utopijski momenat.
8

9. - Karnevalsko, groteskno: neustručavanje od neposrednog prilaza, da se o svemu govori. Grobari
pevaju i kopaju grob. Hamlet se tome čudi. Horacije to objašnjava navikom.
Ples smrti
- Hamlet nabraja razne vrste ljudi – dvoranin, političar, advokat, velikozakupnik... – koji svi bivaju
izjednačeni u smrti. (Sve smo ovo prošli sa Vijonom)
Razgovor Hamleta sa grobarima
- Naišao je na sebi ravnog sagovornika u cepidlačenju.
- Grobar daje podatke koji nam pomažu da se vremenski orjentišemo u drami.
- Kada groba govori o Hamletu – šala za Šekspirovu publiku – kaže da su u Engleskoj svi ludi, pa se
tamo neće ni primetiti Hamletovo ludilo.
- Melanholik i luda.
o Melanholik ozbiljno shvata smrt, patos i patetika.
o Luda je izmaknuta, celu stvar posmatra iz humorističke perspektive.
- Ovaj govor vodi susretu sa lobanjom jedne lude, o kojoj Hamlet ima sentimentalna sećanja,
emotivan odnos. Blizu smo vrhunca ovog plesa smrti. Hamlet je rastao uz ludu. Možda je od Jorika
i naučio takav način razmišljanja, takav pogled na svet?
- Žena – poriv da se bude lepša od onoga što je priroda dala.
- Vrhunac – smrt Aleksandra i Cezara.
- Ovaj razgovor prekida pogrebna povorka. Hamlet shvata za koga se kopa grob. Laert – previše
naglašena tuga, afektirana. To vređa Hamletovu tananu osetljivost.
- Borba u grobu – kao pantomima u predstavi o ubistvu Gonzaga. Dramaturški prethodi stvarnom
dvoboju na kraju tragedije.
- Hamlet govori Horaciju o borbi u svom srcu. Priziva brzinu i lakoumnost da nadvladaju planove
duboke.
- Nešto spolja određuje naše činove. Sve vreme je mislio o sebi kao o suverenom biću. Ovde dopušta
mogućnost da nije on taj koji treba da razreši. Ovo objašnjava njegov postupak sa Rozenkrancom i
Gildensternom. Ne oseća grižu savesti prema njima. Sada vrlo konkretno govori o Klaudiju kao o
čiru i zlu. Sam sada uočava svoju paralelu sa Laertom, koju mi sve vreme pratimo.
Scena sa Ozirikom
- Slična scenama sa Polonijem, Rozenkrancom i Gildensternom.
- Naziva ga najpogrdnijim imenima i ističe njegovu bezličnost.
- Nelagoda pred dvoboj – i na početku je slutio i slutnja se potvrdila. Senzibilni Hamlet pored
inteltektualca. Ima nešto od Ofelijine fluidnosti, hipersenzitivnosti.
- Ako je nešto izvan naše moći kontrole, kako se odnositi prema tome? Pristajanje na život kao
nešto... Samo treba biti spreman. Prihvatiti ono što treba da bude i ono što je izvan mene, sticaj
okolnosti.
Dvoboj
- Hamlet pripisuje svom ludilu uvredu koju je naneo Laertu. Jednom od mnoštva svojih stanja on
pripisuje nepromišljenu uvredu Laerta. Montenjevska nefiksirana, promenljiva svest.
- I kraljlica je, ispijanjem pehara, na granici života i smrti. Saopštava da je otrovana.
- Laert govori da je kralj svemu kriv.
- I kraljica, kao pasivno biće, i kralj, kao glavno delatno biće, odlaze zajedno u smrt. Kao da je kralj
sam pripremio sopstvenu smrt, doneo je sve rekvizite.
Priča
- Hamlet traži da se kao odgovor na sve događaje u Elsinoru ponudi priča. Želi da se kroz priču
produži njegovo bivstvovanje.
9

10. - Umirući Hamlet ostaje pri onome što se na početku pojavilo kao alternativa. Trpljenje savetuje
Horaciju, ali tako da ga oplemeni pričom. U najširem smislu i umetnost i fikcija i istorija koje daju
odgovor na enigmu vremena.
- Priča kao nezavisno tkivo. Možda jedini optimistični momenat na kaju drame.
- Enigma:o
Mogućnost da se kroz priču prođe kroz nespoznatljivosti
o Delatnost Fortinbrasova
o ćutanje
- Koliko se pričom može adekvatno saopštiti iskustvo?
- Može li se očekivati da će Fortinbrasova Danska biti bolja od Klaudijeve?
- Drama ostavlja pitanja! Mnoge stvari su u njoj i artikulisane u obliku pitanja. Tekst mnogo više
pokreće pitanja, nego što nudi odgovore.
REZIME:
- Hju Grejdi (Hugh Grady) – insistira na složenoj svesti, na složenosti Hamletove subjektivnosti.
Šekspir, Montenj i Makijaveli.
Jednoznačnost obaveze. Drama o percepciji sebe i sveta više nije drama o osveti.
Ispitivanje nefiksiranog, polivalentnog, mnogoglasnog subjekta.
Osnovni problemi u drami
1. ODLAGANJE – usporavanje, udvostručavanje motiva
2. PROTIVREČNOSTI
- Unutar samog junaka
- Likove vidimo ih perspektive drugih likova
- Hamlet nam se neposredno otvara
- Drama ima dvostruki zaplet:
a. Politička drama
b. Drama protivrečnog subjektiviteta
3. LUDILO
- Horacije UPOzorava da duh može odvesti Hamleta u ludilo
- Hamlet upozorava prijatelje da će uzeti na sebe držanje čudaka
- Gertrudi govori da je samo iz lukavstva lud
- Laertu se izvinjava ludošću
- Cinično ludilo, hiperinteligentan stav
Eksplicitno su date mogućnosti da se ludilo tumači na različite načine
4. JEZIK
- Kao što i njegova svest oscilira, tako uspeva da proizvede reč sa 'duplim dnom'. Njegove
reči se nude dvostrukom tumačenju. Otuda efekten igre rečima, humor kojim izmiče
sagovornicima.
- Elementi filozofskog govora
- Sklonost ka dvosmislicama u govoru korespondira sa sklonošću u mišljenju u antitezama.
5. MONOLOZI
10

11. 11