3. Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године, током Великог бечког
рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским
Карловцима.
Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска,
Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства.
Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и
продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли
устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска
напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу
Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су
поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и
послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да дозволи
да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је
повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и
гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски
војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.
Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање
185.000 људи, а 360 села је опустело.
4. Арсеније III Чрнојевић,(1633 – 1706) био је
пећки патријарх (1674 — 1690), митроплолит и
патријарх Срба у Аустрији (1690 — 1706). На основу
привилегија које је добио за српски народ од
Леополда I (1690, 1691. и 1695) извршио је прву
организацију Српске цркве на подручју Аустријског
царства. Према многим историчарима. Арсеније
Чрнојевић је био трећа најзначајнија фигура у
српској историји после Светог Саве основача
аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија
Соколовића првог српског патријарха после
обнављања Пећке патријаршије (1557).
5. Период аустријске владавине потрајао је две деценије
(1718—1739). Наиме, након новог аустријско-турског рата
1737—1739. Београдским миром, Турска је повратила
изубљене територије и поново је граница упостављена на
Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука.
Поновно успостављање турске власти довело Друге велике
сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде,
Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем
кренули у Аустрију 1740. године.Турци су на разне начине
покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због
близине границе и због тога су им давали разне привилегије.
Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно
мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и
Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку.
Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и
последицама знатно мања.
6. Арсеније IV Јовановић Шакабента (1698, Пећ — 18. јануар 1748,(Сремски
Карловци) је био 28. патријарх српске цркве. Арсеније је родом из
Бањана из села Шаке код Реновца по чему су и добили презиме
Шакабенте.
Замонашио се као младић и врло рано постао рашки митрополит.
Патријарх Мојсије га је за живота одредио за свог наследника, па је
Арсеније постао патријарх 1725. године.
Арсенија IV је, попут Арсенија III Чарнојевића, активно радио на
ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио
аустријској војсци када је 1735. године избио нови аустро-турски рат. Са
њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну
Аустрије. Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV
предводи другу велику сеобу Срба на север, у Угарску.
Након смрти карловачког митрополита Викентија, патријарх Арсеније IV
постао је и администратор Карловачке митрополије. Царица Марија
Терезија потврдила је 1741. године патријаршијско достојанство
Арсенију IV и поставила га за духовног поглавара над целим српским
свештенством и народом.
Арсеније IV је, на месту старе и скромне митрополијске резиденције у
Карловцима подигао нови двор (касније је изгорео у пожару) и семинар
и капелу светог Трифуна која је постојала све до подизања карловачке
Саборне цркве.
Током живота у Аустрији, Арсенија IV није одржавао везе са патријархом
Јоаникијем III кога су поставили Турци, али се бринуо о манастирима и
црквама у Србији.
Патријарх Арсеније IV умро је јануара 1748. године у Карловцима.
Сахрањен је у манастиру Крушедол.
