Književnost i jezik

1. S l a v k a A r sen o v i ć
ST A Z E ST R A Ž I L OV SK E M I L O ŠA CR N JA N SK O G
Gde j e početak i gde j e kraj ovog sveukupnog pr ostora po kome se
kreče čovek? Dokle idu granice poznatih stvari — za tog čoveka, u tom
prostranstvu? Gde j e taj »veliki plavi krug — i u nj emu zvezđa«? Na koj u
stranu lcr enuti u ovom beskraj u? Koli ko koračati do tamo — a da taj čo-
vek oetane isti, da put od idej e do ddeala bude tako malen, tako neznaitan ,
da taj čovek — nepromenjen, isti kao na svom početku, stane u zeni t tog
i d eal a ?
I putuj u, tako, dva nerazdvoj na druga kroz ovaj beskraj ni beskr aj
(koj i i nij e beskraj — j er j edno s drugim j e sve tako blizu) putem nepozna-
tim (koj i i ni j e nepoznat — j er j e sve na nj emu nekad već vi đeno), putuj u
tako, dva nerazdvoj na druga: čovek i mi sao. Jer čovek bez sabesednika ne
može, a pogotcvu putnik; a pogotovu neveseli putnik.
Vreme j e zagazilo u 1921, čovek j e zagazio nogama u neku slobodu, a
glavom udario u haos: prošlog, i sadašnj eg, i budućeg. Trava i cveće pre-
krili su krvava ratišta i grobove, ali rana u čovekovoj misli i u čovekovom
srcu j oš krvar i, i peče, i bold, pa podseća. Podseća i na prošlo pre prošlog.
Moglo j e da buđe lepo, a bi lo j e bolesno, neveselo, zatr ovano mišlj u o kra-
j u i propadanj u. Da И tu stati i ostati ? To ni kada neće uspeti čoveku koj i
dr uguj e s mišlj u. Ali kako početi ? K aiko zdravom pameti dokazati sebi ogor-
čenom, staru dobru dij alektiku da sreća nij e večita — kao ni tuga, da život
nij e dsklj učiv — kao ni smr t? I sve j e m i s a o u bezbroj varij acij a: počeo
s pretpostavkom i li zaklj učkom ; s početkom ili k raj em ; s p itanj em Ш od-
govorom ; tvr đenj em ili negacij om — sve j e »život u bezbroj oblika«. Pa —
počinj e, baš tako — prepliće: počeće sa onim što uvek naj više voli, podseća
na nešto što j e poznato, ali j e ipak dal eko; na nešto što j e t u (»а ovde . . .
i ovde«), ali nij e to:
I ov de
K ao da, doiinom , taj no, Dunav teče.
I ovde, r umen k ri na,
sa devoj ačkog r ebr a,
j a, zorom , um or no br išem , bez m ilina.
*
I ovde, r eku j ednu
vi dim , pod svoj im telom ,
da hladi laku, srebrnu, zemlj u, nepreglednu.
*
I , ovde, bez boj e taj ne,
ni j edne voćke nema,
nebesne one boj e, gor ke i beskrajne.

2. Sit aze s t r aždlo v sk e 375
A sve j e tafeo drago da ne možeš a da mu makar setnom — nostalgičnom
mišlj u ne pohrli š u susret, u zagrlj aj rascvetalim trešnj ama svoga zavičaj a,
j ablanovim a, lišou žutom i r asutom , vazduhu, vinogradama . . . Neće И se
pred ovom slikom nj egove mladosti i nj egove radosti isprečiti poslednj a
snaga i nada, m utni osmeh, potam neli , teški , neveseli duh čoveka lutali ce
koji se potuca po ovome životu od dobra do zla — j oš vitak, ali koji čas
dr h ti , čas sluti ?
I tako šest puta započinj e uvek novu temu svoj e opsesij e, i šest puta
j e zatvara u neku svoj u setu, u neku uzaludnost od koj e ga misao teško
o t r že :
Lutam , j oš, vitak , sa sr ebr nim lukom ,
r ascvetane t r ešnj e, iz zaseda m ami m ,
ali, iza gora, zavi čaj već slutim ,
gde ću smeh, pod j ablanovima samim,
d a sah r an i m .
*
Već davno primet ih da se, sve, r azliva,
što na br du zi dam , iz voda i obl aka,
da me Ij ubav slabi
*
Lutam, j oš, vi tak, po mostovima tuđim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut li šćem žutim
i r a su t i m .
*
Drhtim , j oš, vitak . . .
mi luj em vazduh, poslednj om snagom i nadom ,
ali , svisnuću, to i ovde slutim ,
za gomilom onom , j ednom davno, m ladom ,
pod sr em sk im vinogr adom .
*
Lutam , j oš, vit ak , sa osmehom mutnim ,
ali, polako, sađ već j asno slutim
da um irem i j a, sa duhom pot amnelim ,
t ešk im , n evesel i m .
*
Lutam , j oš, vitak, sa šapatom str asnim
d otr esam člank e, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svoj im, slutim :
tišina će stići kad sve ovo svene,
i m ene, i m ene.
A — (da otpočnemo misao kao što j e i on započinj e u pokušaj u da
svede bilans svog nadanj a i svog saznanj a), — a čini mi se kao da j e sve
nadohvat ruke: sve j e čas toliko j ednostavno u svoj oj viđlj ivosti i blizini,
a čas j e samo vizij a — skoro baj ka u kojoj srebrni mesečev čun plovi . . .

3. 376 К њиж евност и ј език
u koj oj se na oblaku može sedetd (baš kao što se u mladosti može biti
»u oblacima«) i da j e uvek i svugde tako u trenutku kad se voli (žena —
ili zavičaj ).
Pa kad se snovi r asprše, kad nestane oblaka i kad otplovi srebrnd čun
meseca, teško se po nekoj tami , po nekoj neviđlj ivosti može dohvatiti dra-
ga dalj ina: lišće j e svelo, pr ah sve j e prah, na dnu j e opet žalost , strast i
čula se upokoj e i m ir — svud j e mir , uvek težak ako j e mr tvilo.
Dugačak j e spisak nj egovih poj m ova o sr eći i o uzaludnosti koračanj a
do nj e. A gde . . . a da . . . a k ad . . . a znam — tvr đenj a su, i sećanj a, i do-
kazi, i zak lj učci o nečemu što j e bilo ili što j este:
A, gde obl aoi sil aze A m u na dno
vid im m ost što vodi , nad vidik om ,
u tešku tam u Fr uškog br da.
A da veselosti mojoj , oiloj i pomamnoj ,
dve zaspale, bolne, doj ke ne daj u
da se glasnim krikom baci po trešnj am a,
što mi ostadoše, u zavičaj u.
■*
A kad utopim čun Mesečev, od srebr a,
u novo more j utr a i u trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti,
što se po nebu, uz moj e strasti, j ave.
*
A, mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vi nograda.
Nastavlj am sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku m ladost , bez pr estanka;
tek rođenj em došlu,
sa r asutim Mšćem , što, sa gr oba Br anka,
na m oj život pada.
A, mi r , svud j e mir , kad r aspem što j e bilo
i pr iklonim glavu na ono što m e ček a.
A bio j e haos, bio j e užas, bilo j e stremlj enj e, bio j e ideal , bio j e i
st rah, bio j e počet ak j edne mladosti (pa zar je obavezno morao da bude te-
žak taj početak — toliko težak ?) . . . bio j e to davni život, bolan i prozračan.
Posle takvih katastrof a obično dolazi — tišina: prdtvorna, sarkastično pre-
podobna — kao da se ništa nij e dogodilo! Pa i neka se zaboravi sve št o j e
»biio«: j er svako danas j e novi pogled u buduće. Zna to čovek, iskonski.
Ali, to j e znači opet neki početak. Čovek pravi korekcij e svoj ih prvih kora-
ka, upoređuj e nameru i ostvarenj e, postavlj a pitanj e i daje odgovor, kaj e
se možda — da bi opet zaklj učio da mu snage nedostaj e j er »umorne mi-
sli« posustaju, stanu tako nasr ed puta i zaklanj aju vidik, onu perspektivu
čovekovu, te sr ebrne pruge vodilj e svakog čoveka. Jer ma kako, ma šta
pokušao —
(I , m esto da se klanj am Mesecu, tosk anskom,
vi dim vitak st as, pr eda rn nom , što se гош .
*

4. St aze st r ažil ov sk e 377
I , mesto da vidim , pogledom zelenim ,
kao pre, r eku što se sliva,
sad, plavi m i gustim ,
snegom , i ledom , sm ešeći se, mi r im
sv e š t o se zb i v a .
*
I , mesto svoj e sudbe, sa užasim a novi m ,
susr ećem davni život, bolan, i pr ozr ačan.
*
I , mesto srebr nih pruga
susrećem umorne misli , svoj e.)
— uvek će na kraj u da susretne »umorne mi sli svoj e«.
Pa sad, kad se toliko krstarilo pučinom ovog komplikovanog života,
rezimira čovek, naj češće uvek mirno (ali rezignirano) — ono što jeste, na
čemu j e. I to nekako mnogo obično, prisno, kao kad bilo koji čovek ispri-
čavši, za nj ega, vrlo uzbudlji v ili tužan događaj , pun peripetij a događaj —
naj zad dode do trenutka kad mora da kaže ono konačno »i tako« j er valj da,
drugaoij e nikako nij e moglo da bude — iako se sve pokušavalo. To j e sta-
nj e u kome j e zatečen, u kome j e i sam zatekao sebe pomućenog, zbunj e-
nog, bez dom a, bez bola, bez m ira:
I , tako, već slu t im
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim .
I , t ako, već živi m ,
zbunj en, nad rekama ovim
*
I , t ako, bez tuge, .
oči su mi mutne od neke bolj e, duge.
Na usnama mi gor ka trulost r udi.
*
I , t ak o, bez r eči ,
duh će m oj sve tuđe sm r ti da zaleči .
I , t ako, bez t r aga,
r asuće mi ruka živa tela moj ih draga.
Ali iskopaće čovek iz sebe lepotu j er ona nij e mogla da bude unište-
na, čim nij e uništen č o v e k. Treba samo još malo smoći snage, propeti
se iznad gorčina, iznad trulj enj a, iznad grobova — gore prema životu, koji
ipak ostaj e poezij a, kao i taj čovek (ta pesma nedopevana), pa menj ati treš-
nj e — taj simbol r adosti , m ladost i i slast i u život bez tame:
I , t ako, bez zv uk a,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I , tako, bez vrenj a,
za mnom će život u trešnje da se menja,
i
*

5. 378 К њиж евност и ј език
I , t ako, bez k r etnj e,
i , t ako , bez znak a,
dozivam golu dr agu iz mekog, toskanskog mr ak a.
*
I , tako, bez tam e,
duh moj sa mr ačni m voćkama pok r iva me.
I , tako , bez im ena,
istom žalošću miluj em br da neviđena.
*
I , t ako , bez r eda,
i, t ako, bez puta,
moj e m ilovanj e, po umi ranj u luta.
Pa nek se, zaista, preli j e taj život nekadašnj om i svakom lepotom —
tom zorom ogromnom i sveobuhvatnom, nek bar , u svom der tu (a to j e
uvek ono prkosno u čoveku — koj im , lažnom veselošću, prikr iva istinski
bol), nek, dakle, u svom der tu t aj čovek , do sm r ti igr a — igr u životom
opij enog:
I , taik o, bez m or a,
pr eliću ži vot naš, zor am a Fr uških gor a
i, t ako, bez pi ća,
i graću, do smr ti, skokom, sr etnih, pij anih bića.
I tako — ne dođosmo do kraj a svim temama, evim mislima, svim st a-
zama ove magij sk e poeme, j er j e i život bez k raj a; ne nađosmo početak ni
kraj zamršenoj čovekovoj filozofij i o životu, o saznanj u ffi zabludi, o j este
ili ndj e, o buntu ili pomirenj u, — j er i život j e lavirint sa stotdnu staza
i stotinu prepr eka; gde j e izlaz? Koj i j e to put sreće? Ko će kome otkrit i
tu taj nu? Stara su to pitanj a i tužne konstataoij e mnogih generacij a čij e
j e vreme neminovno upućivalo na njih: »Nigde puta, nigde staze, sve go
kamen noge gaze«, »život j e maj ko, vrlo žalostan«, »ko zna (ah, niiko
m šta ne zna)«, »u smr ti se svi izj ednačuj emo«, »i znaj da sin tvoj pu-
tuj e po trnju i kamenj u, od nemila do nedraga a noge su mu kr vave i
srce mu j e r anj eno«, »u šta da se pouzdam j a, kojii ttražim stalnost ?«
»to j e onaj život, gde sam pao а j a« — i ko bi j oš mogao nabroj ati sva ta
udar ainj a glavom u zid. Sva sreća što čovek ovakve bilanse ne svodi svako-
dnevno i apsolut no. Dođu oni pokatkad kao trenutak »štimunga«, asocij a-
cije ili inspiraoij e, ра čovek opet pohrli zadacima i obavezama koje mu j e
čo v e k ostavio u nasleđe: da živi , da rađi , da ulepšava ovaj svet p o e z i-
j o m svoj e volj e i svoje mašte da bi sveto ostavio u nasleđeopet čo v e k u.