Својих дана Заратустра
Рођен 19.(7.) јула 1894. или 1893. До неслагања
око „договора“ у вези са званичном годином
његовог рођења долази између његове мајке и
очевог службеника. Пореклом је из села које се
простире Кутајском губернијом државе
Грузије, под називом Багдади, тик поврх
планинске реке Ханис – Чали.
О својој родној земљи је рекао: „Ја знам:
глупости су едем и рај. Али кад се о томе
певало, мора бити да су песници
подразумевали радосну земљу Грузију.“
   „Била је то револуција. Било је то у стиховима.
    Стихови и револуција некако су се сјединили у
    глави. “
   У извесној мери, чак и више од „Економског
    учења Карла Маркса“, али и Марксовог
    капитала, Мајаковски је изучавао Ерфуртског,
    који је био програм немачке социјал –
    демократске писмености.У биографији чак и
    бележи:
    „Натрапам на „Ерфуртски“. Осредње.“
    Програм донет на Конгреду у Ерфурту, 1891.
„Жене и мушкарци
                    имају
                         везу јаку
  јер реч „Друг“
               епитет је
                           дивни.“
Бродови и -
они у луке се слише.
Возови - на станицу терају и они.
А мене ка теби нешто тим више -
јер волим -
вуче и гони.
Пушкинов витез у подрум се скрива,
циција у своме новцу да ужива.
Тако ти се враћам
ја, драга, предано
Моје је то срце,
с дивљењем га гледам
и гар
са себе спира, брије се и мије.
Тако и ја,
теби враћајући се,
зар
не одлазим кући,
зар није?!
Коначној се враћамо мети.
Смрт земаљском наручју везе
Тако
тек што растанемо се
ја и ти,
непоколебљиво ти
тежим.
   Титулу учитеља свог заната Мајаковски додељује Давиду Бурљуку.

   Ни сам Мајаковски није поштовао одређене ствараоце, покаткад чак ни „браћу Русе“, попут
    Чехова. Јесењина је називао „најсамозаљубљенијим“. За разлику од Чехова чије је стихове
    сматрао испразним, бесмисленим, па чак и медиокритетским (Мајаковски Чеховљеву
    публику смешта у онај аспект друштва који бисмо ми данас назвали „новопечени
    богаташи“), Јесењина јесте поштовао, али је замерао „јесењинцима“ што су форсирали
    извесне црте заосталости у песнику. Ову заосталост Мајаковски карактерише, између
    осталог, извесним стилистичким разлозима, али и недовољно усхићеношћу коју је Јесењин
    гајио према револуцији. Из свих ових разлога, Мајаковски је замерао Јесењину људе са
    којима са дружио. Имао је Мајаковски за Јесењина и лепог за рећи (јер какав би то
    Мајаковски био да није најпре оштар):

„Јесењин се отимао од идеализираног сељаштва, али, наравно, поклецавајући, и поред
     стихова као што су:
„Мајко моја домовино,
     ја сам бољшевик.“ ,
јавља се апологија „краве“
   „Као да су се договорили: Јесењин је
    сагледао револуцију и њене последице из
    рјзанскје брезове шуме, мајаковски је,
    међутим, изашао на трг. Јесењин је називао
    за младог сеоског коња када се утркивао са
    експресним возом, а Мајаковски је у
    димњаку фабрике видео метафору. Обојица
    су били јако приврженици револуције, само
    су је сагледавали из другачијих углова.“
    Давид Давидович Бурљук

   Последње Владимировљеве речи упућене
    Јесењину биле су осуда песнику који је
    починио самоубиство, што му је Мајаковски
    замерао.
„Мало је
               весеља
                        на нашој планети.
    Нека нас
                будућност
                                         са радошћу
                                                 веже.
       У овом животу
                        није тешко
                                         мрети.
       Изградити живот –
                      далеко је теже.“


   Алузија на последње стихове Јесењина: „У овом животу није ново
    мрети, а ни живети није најновије.“
     Алманах „Шамар друштвеном укусу“
    био је први зборник руских футуриста,
    покренут 1912. од стране Бурљука,
    Каменског, Кручених, Хлебњиков,
    Мајаковски. Зборник је изнео само две
    песме Мајаковског – „Ноћ“ и „Јутро“.
   („Облак у панталонама“) започет је 1913/14 године и у почетку се звао
    „Тринаести апостол“. Када сам донео ту ствар на цензуру, питали су ме: „Зар
    хоћете на робију?“ Рекао сам да то не желим ни у ком случају. Тада ми избаце
    шест страница, и међу њима заглавље... Питали су ме - како могу да спајам
    лирику и сушту грубост. Тада сам рекао: „Добро, ако хоћете – бићу као бесан,
    ако хоћете – бићу изванредно нежан, не мушкарац, већ облак у панталонама.“ “
...
Изаћи ћу
прљав (од јендека, где проводих ноћи)
примаћи ћу му се ближе,
сагнућу се
и на ухо му реци:
Слушајте, господине Боже!
Како вам не досади
у желе облака мрескавих
замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо
Вртешку
на дрвету познавања добра и зла!
Свемогући, ти си измислио
за сваког по две руке
и свакоме си по главу дао ти –
а зашто ниси измислио
да се без муке
може љубити, љубити, љубити?!
Мишљах - Божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић
Vladimir Majakovski
Vladimir Majakovski

Vladimir Majakovski

  • 1.
  • 3.
    Рођен 19.(7.) јула1894. или 1893. До неслагања око „договора“ у вези са званичном годином његовог рођења долази између његове мајке и очевог службеника. Пореклом је из села које се простире Кутајском губернијом државе Грузије, под називом Багдади, тик поврх планинске реке Ханис – Чали. О својој родној земљи је рекао: „Ја знам: глупости су едем и рај. Али кад се о томе певало, мора бити да су песници подразумевали радосну земљу Грузију.“
  • 4.
    „Била је то револуција. Било је то у стиховима. Стихови и револуција некако су се сјединили у глави. “  У извесној мери, чак и више од „Економског учења Карла Маркса“, али и Марксовог капитала, Мајаковски је изучавао Ерфуртског, који је био програм немачке социјал – демократске писмености.У биографији чак и бележи: „Натрапам на „Ерфуртски“. Осредње.“ Програм донет на Конгреду у Ерфурту, 1891.
  • 5.
    „Жене и мушкарци имају везу јаку јер реч „Друг“ епитет је дивни.“
  • 6.
    Бродови и - ониу луке се слише. Возови - на станицу терају и они. А мене ка теби нешто тим више - јер волим - вуче и гони. Пушкинов витез у подрум се скрива, циција у своме новцу да ужива. Тако ти се враћам ја, драга, предано Моје је то срце, с дивљењем га гледам и гар са себе спира, брије се и мије. Тако и ја, теби враћајући се, зар не одлазим кући, зар није?! Коначној се враћамо мети. Смрт земаљском наручју везе Тако тек што растанемо се ја и ти, непоколебљиво ти тежим.
  • 7.
    Титулу учитеља свог заната Мајаковски додељује Давиду Бурљуку.  Ни сам Мајаковски није поштовао одређене ствараоце, покаткад чак ни „браћу Русе“, попут Чехова. Јесењина је називао „најсамозаљубљенијим“. За разлику од Чехова чије је стихове сматрао испразним, бесмисленим, па чак и медиокритетским (Мајаковски Чеховљеву публику смешта у онај аспект друштва који бисмо ми данас назвали „новопечени богаташи“), Јесењина јесте поштовао, али је замерао „јесењинцима“ што су форсирали извесне црте заосталости у песнику. Ову заосталост Мајаковски карактерише, између осталог, извесним стилистичким разлозима, али и недовољно усхићеношћу коју је Јесењин гајио према револуцији. Из свих ових разлога, Мајаковски је замерао Јесењину људе са којима са дружио. Имао је Мајаковски за Јесењина и лепог за рећи (јер какав би то Мајаковски био да није најпре оштар): „Јесењин се отимао од идеализираног сељаштва, али, наравно, поклецавајући, и поред стихова као што су: „Мајко моја домовино, ја сам бољшевик.“ , јавља се апологија „краве“
  • 8.
    „Као да су се договорили: Јесењин је сагледао револуцију и њене последице из рјзанскје брезове шуме, мајаковски је, међутим, изашао на трг. Јесењин је називао за младог сеоског коња када се утркивао са експресним возом, а Мајаковски је у димњаку фабрике видео метафору. Обојица су били јако приврженици револуције, само су је сагледавали из другачијих углова.“ Давид Давидович Бурљук  Последње Владимировљеве речи упућене Јесењину биле су осуда песнику који је починио самоубиство, што му је Мајаковски замерао.
  • 9.
    „Мало је весеља на нашој планети. Нека нас будућност са радошћу веже. У овом животу није тешко мрети. Изградити живот – далеко је теже.“  Алузија на последње стихове Јесењина: „У овом животу није ново мрети, а ни живети није најновије.“
  • 10.
    Алманах „Шамар друштвеном укусу“ био је први зборник руских футуриста, покренут 1912. од стране Бурљука, Каменског, Кручених, Хлебњиков, Мајаковски. Зборник је изнео само две песме Мајаковског – „Ноћ“ и „Јутро“.
  • 11.
    („Облак у панталонама“) започет је 1913/14 године и у почетку се звао „Тринаести апостол“. Када сам донео ту ствар на цензуру, питали су ме: „Зар хоћете на робију?“ Рекао сам да то не желим ни у ком случају. Тада ми избаце шест страница, и међу њима заглавље... Питали су ме - како могу да спајам лирику и сушту грубост. Тада сам рекао: „Добро, ако хоћете – бићу као бесан, ако хоћете – бићу изванредно нежан, не мушкарац, већ облак у панталонама.“ “ ... Изаћи ћу прљав (од јендека, где проводих ноћи) примаћи ћу му се ближе, сагнућу се и на ухо му реци: Слушајте, господине Боже! Како вам не досади у желе облака мрескавих замакати очи одебљале, а? Хајде да организујемо Вртешку на дрвету познавања добра и зла! Свемогући, ти си измислио за сваког по две руке и свакоме си по главу дао ти – а зашто ниси измислио да се без муке може љубити, љубити, љубити?! Мишљах - Божанство си, свемогуће, старо, а ти си недоучени, мајушни богић