Алманах ''Рукописи не горе'' 2

Оснжвна шджла ''8. ждижказ, Власжичнце
Алеанах ''Рйджпчсч не гжзе''
пжвжлже јйкчлеја
125 гжлчна жл зжђења Ива Анлзчћа
Гжлчна 2, кзжј 2, еај 2017.

ПЕЧ СПЕДНИКА
Овај број нашег Алманаха ''Рукописи не горе'' посвећен је Иви
Андрићу. Пишући о Андрићу, тумачећи његова дела и мисли,
обележавамо значајан јубилеј – 125 година од рођења знаменитог
приповедача, есејисте и романописца.
У роману ''Травничка хроника'' Андрић каже:
''Да се зна тамо,
Да наше име не угине у том светлијем и вишем свету који се
стално замрачује и руши, стално помера и мења, али никад не
пропада и увек негде и за некога постоји...''
И заиста, Андрићево име постоји за сваког од нас, сачувано у
историји, нашој књижевност и култури.
Ивана Цедчћ
пзжресжз сзпсджг јенчда

Радж је гжвжзчж Анлзчћ
Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз
векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и
ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут
причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност
трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или
можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе?
Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени
пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач
можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало
свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве
на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који
не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој
слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг
приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало
чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и
садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао
наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли
обрађује прошлост или садашњост.
Иво Андрић, ''О причи и причању''

О Анлзчћй
Гжвжзчоч сй ла је ичх, ечзан, пжвйсен, ла пчте
дзчсиаонж јаснж ч мчвжпчснж ч ла се његжвч
очджвч, джочдж гжл пзжсижзнж венанч, йнлчмй лж
жптичх, мчвжинчх чсична джје сй йнчвезнаоне
ч джје свадж ежме ла пзепжнна.
Андрићева дела ученици читају у вишим разредима основне школе. О делима која су
део школске лектире и њиховим мотивима, прочитајте на следећој страни.

Иво Андрић
(1892-1975)
МОСТОВИ
(лирски запис)
''Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или
стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на
вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже,
измири и споји све што искрсне пред нашим духом,
очима и ногама, да не буде дељења, противности ни
растанка.''
НА ДРИНИ ЋУПРИЈА
(роман)
“Живот је несхватљиво чудо,
јер се непрекидно троши и
осипа, а ипак траје и стоји
чврсто, као на Дрини
ћуприја.”
МОСТ НА ЖЕПИ
(приповетка)
''У ћутању је
сигурност''
Нобелова награда
(1961)
О ПРИЧИ И
ПРИЧАЊУ
(беседа)
''Целог века се после лечимо од
тог детињства''
ДЕЦА
КУЛА
АСКА И ВУК
(алегоријска приповетка)
''Уметност и воља за отпором побеђују свако
зло, чак и саму смрт.''
ПАНОРАМА
Интернационални мотив
СПАС ПОМОЋУ УМЕТНОСТИ
МАНАСИЈА
Васко Попа
ХИЉАДУ И ЈЕДНА
НОЋ
ПРОЗОР

Пзчпжвеида Асда ч вйд кчоа је взож чнспчзаичвна йсенчцчеа. На
пчсеенже налаидй пчсаоч сй сасиаве на иеей Асдчна чгза на мчвжи.
Аскина чудесна игра
У животу човек треба да пронађе нешто у чему ће наћи свој мир. Нешто за шта ће се
борити и предати се томе свом снагом. Неко тај мир проналази у књизи, неко у музици, неко
у раду. Аска је своју душу и мир пронашла у уметности.
Аска је била мало, добродушно јагње које је живело на Стрмим ливадама са својом
мајком. Ишла је у школу и била одличан ђак. Њена мајка је била поносна на њу. Али, једног
дана, Аска је хтела да иде на часове балета. Стадо је то сматрало неприклдним за једно такво
јагње, али је Аска била упорна. Борила се за оно што искрено жели. Уписала се на часове. Из
недеље у недељу, била је све боља у томе. Поред тога што је Аска била доброћудно јагње,
њена мана је била непослушност. Била је радознала, као и свако живо биће у младости.
Одлутала је у шуму. Срце јој је застало у тренутку. Угледала је вука. Хтео је да одмах поједе
мало, сочно јагње, али заспао је. Аска је почела да игра, јер ако су јој то били последњи
тренуци живота, желела је да их проведе у ономе што је волела. Играла је целим телом.
Правила је кораке за које је мислила да их никада неће моћи извести. Иако је била уморна,
уметност јој је дала снагу да настави. Борила се за свој живот. Знала је да ако престане са
игром, умреће. Вук је био очаран њеном игром. Пратио је сваки њен корак. Што је Аска
дуже играла, вук на њу није гледао као на храну, већ као на нешто очаравајуће и вредно
гледања. Али, он није био свестан тога да га ловци имају на нишану. Вук је пао на земљу
рањен. Аска је била исцрпљена. Иако се вук играо њеним животом, она се изборила.
Уметност јој је спасила живот.
Поука ове приче је да никад не знамо шта можемо, док не покушамо. Треба се борити
за оно што стварно желимо, да никад не одустајемо иако нас други спутавају.
Марија Глишић VI3

Уметност пре свега представља културу. Можда је уметност наизглед несигуран
позив и поједини људи мисле да она ''нит храни нит брани'', али она је дивна. У причи ,,Аска
и вук“, Аска је видела чари уметности и искористила њене моћи на прави начин.
На Стрмим Ливадама постојао је свет оваца. Једна од оваца, Аја, донела је на свет
јагње, Аску. Чим је стала на ноге, Аска је одмах показала своју ћуд. Била је радознала и
волела је да се одваја од остатка стада. Такође је имала другачија интересовања. Занимао ју
је балет. Њена мајка је покушала да јој објасни да се не сме одвајати због опасних створења,
вукова и говорила јој је да постане домаћица, јер од балета нема никакве вајде. Али,Аска је
била упорна и уписала је балетску школу. Прву годину је завршила са одличним успехом.
Аја је била сигурна да је убедила Аску у овоземаљске опасности. Међутим, једног јесењег
дана, Аска се запутила у шуму потпуно сама. Била је занесена опојним мирисима траве, а
што је трава била сочнија, то је Аска залазила све дубље и дубље у шуму. Застала је на месту
где није било дрвећа и уживала је у трави. Када је подигла главу,уочила је старог вука
зелено --смеђе длаке. Имао је осмех на лицу и био је срећан јер је знао да му не гине добар
ручак. Аски се тада следила крв у жилама и ноге јој одрвенеше. Желела је да виче, али није
имала гласа, а знала је да је смрт чека. Одједном је почела да изводи покрете који иначе у
школи изводе уз штанглу. Није знала шта друго да ради. Бојала се и између покрета није
правила паузу, јер јој се чинило да смрт може да се увуче и прогута је. Вук је био изненађен.
Након извесног времена, допала му се игра. Желео је да гледа још. У себи је понављао да је
може убити сваког часа, зашто да не гледа још неки покрет. Аска је брзо прешла на фигуре.
Међутим, није знала много тога. Пошто се послужила школским знањем, почела је да се
ослања на себе. Стварала је нове покрете, играла је непрестано. Вук је био очаран, јер
никада до сада није видео ништа слично. Када је опазила вуково стање, водила га је кроз
шуму, а он је, као везан узицом, следио у недоглед. За то време ловци су видели шта се догађа
и кренули су у шуму. Нашли су их. Они су били у чуду. Вук се тада играо животом Аске, а
она се играла са смрћу, односно покушавала је да је избегне. Када се она удаљила, ловци су
пуцали. Тада се десило нешто неочекивано. Аска паде, а Вук побеже. Она није била
повређена, а њега су докрајчили. Аска се временом опорављала. Никада није желела да
прича о том сусрету, јер нико не прича о лошим стварима у животу, већ се окреће добрим.
Критичари су је звали игра са смрћу, а она игра за живот.
У овој причи, Аска се игра са животом, а и игра за живот, јер да није играла ко зна да
ли би преживела, а да није отишла у шуму не би се играла својим животом.
Анастасија Тасић 6/3

Уметност није ништа друго већ приказ реалности коју свако доживљава на свој
начин. Уметност се може исказати речју, сликом, кораком, музиком... Свако од нас има неки
урођени таленат који показује на свој начин. Један од наших најбољих и најпознатијих
писаца, добитник Нобелове награде, Иво Андрић, је кроз приповетку ,,Аска и вук“ хтео да
покаже колико је уметност ,, јака“, јер је и сам био уметник. Приповетку је наменио деци,
али је приповетка богата снажним порукама, па је могу читати и одрасли.
Аска је јагње које се родило на Стрмим ливадама. Имала је мајку, овцу Ају. ,,Аска је,
као и сва остала новорођенчад, у почетку трчала по својом мајком. Када је Аска мало
одрасла, почела је да ,,иказује свој ћуд“. Била је радознала, расејана, отресита. Није била као
остала јагњад. Аја је у почетку бринула за своју кћер јер није знала да ли Аска ,,иде“
исправним и брзбедним путем кроз живот. Ишла је у школу, била је одличан ђак, а из
физичког је увек имала петицу. Како је време пролазило, у Аски се родила љубав за балетом-
уметношћу. Уписала се у балетску школу и успешно завршила прву годину учења. Како је
Аска волела природу, једног дана се тако занесено шетала да се у том заносу одвојила од
стада. Шетала је и шетала, није ни слутила колико се дубоко увукла у шуму. Одједном се
испред Аске појави злоћудан, стари вук. Крв се у Аски следила. Само је чекала тренутак
када ће нестати. Али се у тренутку досетила балета. Изводила је кораке, у почетку несигурне,
а касније, како је време одмицало, све сигурније и лепше. Вук је био ,,хипнотисан“ Аскином
игром. Никада раније није видео овако нешто, а тако је био искусан у томе. Аска се није
заустављала јер је знала, ако сад стане, нанеће бол својој мајци. Играла је и играла... У
неком тренутку се појавише ловци који окренуше пушку према вуку. И баш у том тренутку
вук паде. Аска се онесвести од толиког играња. Кад се освести, врати се стаду. Мајка Аја је
била препоносна на своју кћер.
Аска нам је у овој приповеци доказала моћ уметности и самопоуздања. Свако треба
да буде ,, свој“, јединствен и упоран, да се бори за себе и снађе у тешким ситуацијама, а Аска
је најбољи пример за то.
Катарина Анђелковић 6/3
За уметност се може рећи да је то начин приказивања ствари.
Може се исказати путем разних фотографија, речи, грађевина, корака...
У делу Иве Андрића, јасно се може препознати моћ уметности, или у
овом случају плеса.
У овом делу је млада овчица Аска помоћу плеса успела да се
избори са смрћу и отера вука у исту. Аска је била тврдоглава и
упорна.Њена мајка Аја, знала је да упис у балетску школу није добра
идеја, али није могла да се одупре свом детету. Аска, кад је срела вука,
није знала шта да ради. Никада у животу није срела такву
грдосију.Међутим, плес јој је добро ишао, па је почела да игра. Играла је
и играла. Ни сама није знала које кораке да употреби, па их је сама
измишљала. Некада би можда и престала , али када би видела вука како
је хипнотисано гледа, сетила се да ће ако престане, постати његова храна.
Није могла да престане. Од страха су ноге саме играле. Када су ловци
погодили вука, Аска је осетила слободу и пала је на земљу. Од умора се
чак и онесвестила. Вук је добио шта је и заслужио. Можемо да кажемо да
се Аска играла са смрћу, јер је тад линија између живота и смрти била
веома танка. Вук се играо са животом јер није обраћао пажњу ни на шта,
па ни на ловце.
Ја мислим да је Аскина игра, игра за живот, јер се она борила за
исти, а није изазивала судбину.
Николина Стевановић 6/3

Аскина чуесна игра
Уметност је једна невероватна ствар, има моћ да понекад потисне наше највеће жеље и одвуче
нас на неку другу страну.
У делу Иве Андрића ''Аска и вук'' се приказује та моћ уметности. Аска је главна јунакиња,
млада расејана овчица. Једног јутра, Аска се замислила, одлутала негде и физички и
психички. Када је тај филм у њеној глави престао, она испред себе угледа вука. У том
тренутку, обезнани се од страха, па није знала шта да учини. Почела је да игра јер је једино у
томе била добра и волела је игру. Први кораци били су почетнички и у њима се огледао
страх. Њене ноге су се преплитале, као ношене ветром. Она се надала да ће јој чак и такви,
несигурни покрети, спасити живот. Покрети су постајали све спретнији и вештији, а вук све
занесенији. У овој ситуацији је Аска била жртва јер ће вук, бар је тако веровао, кад тад да је
поједе. Временом је вук постајао жртва Аскиног плеса јер је изгледао као да је хипнотисан и
само се чекало ко ће први пасти – Аска од умора или вук од метка чобана. На крају, Аска се
изборила, преживела је, а вук је настрадао. Критичари су плес назвали ''Игра са смрћу'', док
је из Аскиног угла то била Игра за живот. Вук је представљао смрт, а Аскин плес игру. Аска
је веровала да је њен плес суштина и да јој је он сачувао живот.
Све време представе коју је приказала, она игра за живот. Та игра донела јој је победу и
доказала моћ уметности, која својом лепотом и магијом може спасити и живот.
Борис Стојановић 6/3
Уметност је чудна вештина која може да промени и најпревртљивије биће, у
овом случају, вука.
Аска је била расејана, али се концентрисала на плес што јој је спасло живот.
Вук је вечити ловац, убијање му је у крви, али уметност га је изменила и он се
препустио игри. Аска је имала потенцијал, и да би збунила вука, она је
измишљала покрете, јер је стрепела да ће је вук појести сваке секунде. Вук је у
своју замку уловио много јагњади, али Аска је била другачија, храбра. Она је и
непослушна, јер да није отишла дубоко у шуму, не би срела вука. Ипак, сусрет
са вуком ју је изменио. Постала је обазрива и опаметила се. За вука, међутим,
овај сусрет са овцом завршио се другачије од свих претходних. Вук је био жртва
уметности, јер је писац, по мом мишљењу хтео да каже да не треба форсирати
судбину, да све мора ићи својим током, јер не може свако успети у уметности.
Вук се играо са смрћу, а Аска није била свесна моћи уметности, која ју је
спасила. Ни Аскиној мајци, Аји није била позната моћ уметности, али након
инцидента са вуком, сви на Стрмим ливадама су престали са својим
празноверјем о плесу и уметности. Када су дошли ловци и зачуо се метак који је
ранио вука, Аска је пала од умора. Вук је страдао, а Аска се прибрала и вратила
на Стрме ливаде. Била је на корак од смрти, али спасила се помоћу уметности.
Тада је Аска пронашла и свој позив, постала је балерина, а њен је плес постао
надалеко чувен. Постала је првакиња балета и дочекала дубоку старост.
У тренутку када је Аска наишла на вука, она се играла са животом, довела себе
у опасност својом расејаношћу. Затим се та игра претворила у игру за живот и
на крају је успела, победила у тој игри са страшним вуком.
Петар Димитријевић 6/1

Анализирајући збирку приповедака Деца ученици су у лику приповедача у приповеткама Деца,
Кула, Прозор, Књига, Панорама препознала самог аутора, али и свако дете које је у завади са
светом, а каткад и са самим собом.
У завади са светом
Често могу да чујем од одраслих да је живот пун успона и падова. Постоје моменти у којима
уживамо, као и мометни које бисмо најрадије да преспавамо и постану само ружан сан који
ћемо брзо заборавити. Најчешће, лоши тренуци у нашим животима су свађе. Од неке
ситнице или небитне ствари може да настане велика свађа. Никада љубомора и пакост не
треба да надвладају, јер су они баш разлог за неке свађе. Поред љубоморе и неслагања и неко
трећи може бити умешан. Ако нас неко не разуме или се не слаже са нама, не значи да је
мање у праву од нас. А причамо ли лоше о неком, само описујемо себе. Постоје и они тренуци
када је тешко неког разумети. Просто свако слово, реч и реченица није на свом месту. Све је
неповезано, збуњујуће, помешано. Можда саговорник очекује да га разумемо и нервирају га
питања која можемо поставити. Није тешко бити фин и прибран и појаснити оно нејасно.
Понекад ни ми себе не разумемо. Стално желимо да се вратимо уназад и исправимо неке
поступке, урадимо нешто боље и промишљеније. Наравно, то сада није могуће, али, ко зна,
можда неко измисли справу за то. Можда идеју добије баш када буде био у завади са светом.
Ништа није у животу савршено, нити вечно.
Главу горе, никад не одустај!
Сара Анђелковић 8/4
Сукобљавање је дискутабилна и необјашњива ствар. Најчешћи и најтежи сукоби се
дешавају у мојим годинама. Пубертет са собом носи много сукоба, били то сукоби са другим
људима или сукоби са самим собом. Понекад су наша очекивања превелика и понекад
мислимо да се цео свет врти око нас, што је заправо нереално.
Сукобљавање и свађе су чести начини којима људи доказују своја мишљења и свој став
према нечему. Да ли тај начин има сврху? Сукоб је само тежи пут до решења. Сукоби са
самим собом су чести када се сами двоумимо између неких важних одлука у животу. Када се
премишљате и размишљате шта је заправо добро за вас, сукобљавате нека различита два
бића у себи самима. Али ови сукоби нису присутни код свих. Сматрам да се јављају код
особа које не знају шта је живот, које немају своје ја и особа којим се може манипулисати.
Сукоби су данас неизбежни. Неки се не јављају само ради доказивања свог мишљења, већ и
због ината. Моја порука за људе гласи да све покушају да реше лепим разговором, а не
сукобима.
Свет је данас разноврстан и никад не знате ко може да вас разочара и доведе до лудила.
Битно је да гледате свој живот, да пратите оно што вам каже срце и да одлуке доносите сами.
Марија Стојановић 8/2

Пубертет. Кажу да је то најосетљивије и најтеже доба за свако дете. Доба
када прелазимо из малог маминог детета у одраслу особу (или се барем ми
понашамо тако). У том тренутку смо и заљубљени и тужни, расположени,
уплакани. Као што би моји родитељи рекли: ''Ко преживи причаће''.
Тренутно људи око мене причају да је дошло то доба и код мене, тачније да
сам и ја у пубертету. То је у ствари период када вас ништа не интересује, цео
дан седите код куће (или не улазите у кућу), не разговарате као пре са
родитељима, стално сте љути, и сви вас такорећи смарају. Скоро увек сте у
облацима и заљубљени сте. То и није тако лоше, али постоји и она друга
страна пубертета, а то је да сте у завади са целим светом. Да ли је то због неких
ситница или крупнијих ствари, да ли је то до вас или не, једноставно сматрате
да вас околина не разуме довољно, и желите одмор од целог света.
Не треба журити нигде. Успори. Чему журба? Не може субота пре петка. Не
може четири пре два. Не може одрастао пре детета.
Ива Стојановић 8/2
Када је дете у пубертету, тешко му је угодити. Ни сама не знам шта хоћу, ништа
ми не одговара, често се свађам са другима. Ипак, покушавам да не будем таква,
јер, као што је рекао народ, ,,Слога кућу гради”. Али,... и поред мог труда, увек се
нађу неке несугласице и расправе.
Несугласице са мамом углавном имам око изласка из куће. Вожња ролера,
одлазак на спортски, код другарице, у шетњу или на неку утакмицу... Она мисли да
проводим превише времена ван куће. Мислим да је помало и у праву, али остајем
при свом мишљењу, не прихватам да можда грешим. Е, баш због тога што
понекад,... не понекад, него увек браним и остајем на својој страни, имам
несугласице са татом. Језик ми је бржи од памети и кажем или урадим нешто што
не треба. Знам да се они љуте за моје добро, али не желим да не будем у праву и онда
дискусије трају дуго. Са друштвом су проблем различита мишљења и онда дође до
расправе, а понекад и до свађе. Са братом се свађам због тога што ја желим да му
дам неки савет или препоруку, а он не жели. Желим и да му помогнем око учења
или домаћег, када му нешто није јасно, али он не жели.
Не волим свађе и избегавам их, боље је да се смејемо, јер смех продужава живот.
Јована Стојчић 8/4

Мото којим се руководио везир Јусуф, јунак Андрићеве приповетке Мост на
Жепи је ''У ћутању је сигурност''. Зато је и мост оставио без обележја.
Вековима се разматрају моћ и зла коб говора. Издвојили смо неке знамените
мисли о говору.

О ћутању, говору, сигурности и опасностима које прете сваки пут када
своју мисао искажемо писали су ученици осмог разреда.
У ћутању је сигурност
Речи чине дела, дела чине живот, живот чини човека. У вашим је рукама да мењате
свет.
Ретки виде сигурност у ризику. Само они који успеју да се лише свог досадног
живота, који истрпе бол који им овај свет задаје, успевају да постану неко другачији,
јединствен. Они већ зазиру у вечност. Појам непознат милијардама људи. Забуна сваком
човеку, магија и дар који доноси храброст. Јер све се на крају врати и увек се сведе на исто.
Али вечност...То је нешто друго. Јер океан је пун риба, а ретки су делфини који излазе у
сусрет погледу врелог сунца. Ти којима се живот своди на :“Немој, боље немој пробати
нешто ново.“, обично су они који ћуте. За оно што је најлакше, за то се определи већина .За
оно без циља, без икаквих падова, али онда и без успона. Јер те две ствари не могу једна без
друге. Свакако, ако ћутите, не можете погрешити.
Сматрам да тај избор није добар. Али да није тако, сви би остали вечни, а вечност
онда не би ни постојала.
Мила Спасић 8/4
Ми смо господари неизговорних речи, а робови изговорених. Постоји много ситуација у
којима је боље ћутати него било шта рећи. Понекад непромишљено изговоримо нешто
глупо. Тако повредимо неке драге особе и кајемо се после због тога. Можемо се извињавати,
али то и даље остаје, наравно, упамћено. Зато благо оном ко уме да ћути тако неће никог
никада повредити. Више пута се кајемо због онога што смо рекли него због онога што смо
прећутали. Често умем нешто непромишљено да обећам. Када размислим, схватим да то не
могу да учиним и онда не одржим своју реч. Зато је најбоље, ако желимо да одржимо своју
реч, да је и не дајемо. Увек треба да говоримо о ономе што знамо, иначе је боље и сигурније
ћутати. Ако неко ћути, не значи да је чудан, безобразан или недружељубив. Можда само није
расположен за разговор или можда о нечему размишља. Свакако, ћутање је тешко само
онима који ништа не мисле. Ћутање је лек за несрећу, а ако много причамо несрећу можемо
да призовемо. Онај ко паметно ћути, мудро говори. Ипак, постоје ситуације када смо нешто
прећутали, а није требало. Наравно да се кајемо и због тога. Понекад желимо да кажемо
нешто, али не можемо да скупимо довољно храбрости за то. Ипак, мање је ситуација где је
паметније причати него ћутати. У ћутању је сигурност. Као што писац каже:,,Клонимо се
људи који мисле да је дрскост храброст, нежност кукавичлук, а клонимо се и оних који
мисле да је брбљање мудрост, а ћутање незнање". То је најбоље и најсигурније.
Сара Анђелковић 8/4

,,У ћутању је сигурност“. Још једна веома паметна пословица која се у народу користи с
разлогом.
Када ћутимо, не можемо погрешити, али када превише причамо можемо повредити
некога или рећи нешто што не би требало. Зато је најбоље своје мишљење задржати за себе,
да не би дошло до расправе или свађе. Када имамо неку тајну, ретке су особе којима можемо
да се поверимо. Ипак, моје мишљење је да не треба увек ћутати када је мишљење у питању,
јер свако има право да каже своје мишљење и да ничије права не буду угрожена. Када је реч
о тајнама, никада никоме не бих рекла нечију тајну, јер ако ми неко каже тајну онда значи
да ми верује и не желим да га издам и да изгубим његово поверење.
Ипак, сигурније је кад прећутимо нешто, јер свако људско дело и свака реч могу да
нанесу зло.
Јована Стојчић 8/4
Ћутање је некад заиста вредно. У ћутању се заиста налази сигурност. Као што моја мајка
рече: ,,Ћутање је злато". Постоје људи који тако не мисле, чак можда и мисле, али не могу да
докажу.
Ничији живот није идеалан и нико се не среће само са лепим стварима. Биће много
ситуација у којим ћете хтети да се изборите за своја права, за истину. Биће тренутака када
ћете желети да се супротставите свом мишљењу и показати свој карактер и своје ја. За мене
лично, ћутање не представља добру страну. Ја сам превише брзоплета, и више волим да се
докаже оно право. Можемо рећи да је за мене истина сигурност, а не ћутање. Лаж и неправда
је нешто што нам не да мира, а ћутањем само можемо потврдити то. Никад не реците никад.
Увек покушајте да се изборите за оно ваше и за истину.
Колико је људи на овом свету, дупло више има лица и карактера. И никад немојте да ћутите.
Свет је такав да не знате какви људи живе у њему, а живот је такав да не знате шта вас у
животу чека. Дакле, непредвидив.
Марија Стојановић 8/2
Реч горе посече
него мач.

У ћутању је сигурност.
Да ли прећутати или ипак рећи нешто што нам се већ дуже времена мота по нашим
малим главицама? Да ли је боље да без иједне речи кажемо све, или рећи толико тога без
суштине?
Свако од нас има тренутке када му није до приче. Мени се то ретко дешава. Ја сам особа
која много прича, па чак понекад и превише кажем, што и није баш добро. Наш нобеловац,
Иво Андрић, каже да је у ћутању сигурност. Сматрам да је потпуно у праву. Понекад треба
прећутати неке ствари, за које мислимо да је паметно рећи. Оног коме прећутимо, самим
тим стављамо на неки мали испит. Да ли ће разумети наше ћутање? Да ли нас довољно
познаје, да иако ћутимо, препозна и тугу и бол, страх, разумевање. Никада не можете
изгубити ништа, или погрешити тиме што ћутите. Можете само препознати особе којима је
стало до вас, а одбацити оне којима није.
Баш као што је Џуди Кетрин рекла: ''Кад пожелиш да вичеш 'волим те' или 'мрзим те', ти
боље ћути. Онај ко треба ће то и у ћутању препознати. А онај ко не треба, свакако ће
погрешно протимачити''.
Ива Стојановић 8/2
У ЋУТАЊУ ЈЕ СИГУРНОСТ
Народна пословица - Лепа реч и гвоздена врата отвара, служи да нас подсети на лепе
манире и како се заправо треба понашати у друштву. Она значи да човек треба да говори са
другим људима нормалним тоном, да лепо изговара реч по реч и слово по слово да би га
други људи разумели, као и то да лепим речима може добити оно што је наумио. Али шта
радити са људима који немају лепе речи у свом речнику? Велико је питање сада.
Рођењем детета почиње његова прва комуникација и познанство са светом. У
свакодневном животу, али и у филмовима и серијама чули смо много пута : ''Кајем се због
тога што сам рекла, или – Волела бих да могу да исправим све, много ми је жао и уопште
нисам била при себи кад сам ти то рекла.''. Те речи указују на то да је одређена особа
погрешила кад је то рекла. Могу бити увреде, ружне речи, нешто што може заувек загорчати
нечији живот или нешто што показује наше право лице. Некада речи могу горе посећи
некога неголи најоштрији мач. Језик може бити бржи од памети. Никада не треба то да му
дозволимо. Нема справе која би израчунала ко је у праву - мозак или срце. Борба између
њих и даље траје. Памет би, по мом мишљењу требало да доминира, а језик је само мишићни
орган и треба га држати међу зубима, где и припада. Истина је да се рецима може исказати
много тога као што су срећа, туга, заљубљеност,…, али некада и слика може говорити више
од милион речи.
Многи људи садашњице су безобразни, себични или мрзовољни и подложни су
свађама. Зато увек треба игнорисати такве људе и бити толерантан према њима, као и увек
мислити о томе да је ћутање злато. Не треба уништавати себи живот и узрујавати се.
Мислим и да пословица – У ћутању је сигурност – може свакоме донети мир, слободу и
радост живота.
Тамара Станковић 8/4

Поводом јубилеја 125 година од рођења Иве Андрића, чланови литерарне
секције, током протеклих месеци припремали су тематски број алманаха
''Рукописи не горе'', презентацију о животу и делу знаменитог писца,
тематске паное са фотографијама, мислима Иве Андрића, делима и
мотивима које обрађујемо у школи. Ученици су припремили и ликовне радове
на којима је портрет писца и илустрација приповетке Аска и вук.

Импресум:
Уредник: Ивана Цекић, професор српског језика;
Аутори: Марија Глишић 6/3, Катарина Анђелковић 6/3, Анастасија Тасић
6/3, Николина Стевановић 6/3, Петар Димитријевић 6/3, Борис Стојановић
6/3, Ива Стојановић 8/2, Марија Стојановић 8/2, Мила Спасић 8/4, Сара
Анђелковић 8/4, Јована Стојчић 8/4, Тамара Станковић 8/4;
Креатори тематских паноа: Емилија Стефановић 6/3, Ива Стојановић 8/2,
Марија Стојановић 8/2, Мила Спасић 8/4, Сара Анђелковић 8/4;
Илустрације: Марија Стојановић 6/3, Марија Миладиновић 6/3, Вања
Милошевић 5/3, Ана Милошевић 5/3

Алманах ''Рукописи не горе'' 2

More Related Content

What's hot

Similar to Алманах ''Рукописи не горе'' 2

More from Ивана Цекић

Алманах ''Рукописи не горе'' 2