Us menadžment informacionih tehnologija

UNIVERZITET SINGIDUNUM
Prof. dr Ivan Bagarić
MENADŽMENT INFORMACIONIH
TEHNOLOGIJA
Prvo izdanje
Beograd, 2010.

MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
Autor:
Prof. dr Ivan Bagarić
Recezenti:
Prof. dr Branislav Mašić
Prof. dr Mladen Veinović
Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32
www. singidunum. ac. rs
Za izdavača:
Prof. dr Milovan Stanišić
Tehnička obrada:
Novak Njeguš
Dizajn korica:
Aleksandar Mihajlović
Godina izdanja:
2010.
Tiraž:
250 primeraka
Štampa:
Mladost Grup
Loznica
ISBN 978-86-7912-242-1
Copyright:
© 2009 Univerzitet Singidunum
Izdavač zadržava sva prava.
Reprodukcija pojedinih delova
ili celine ove publikacije nije dozvoljena.

IIISADRŽAJ
SADRŽAJ
PREDGOVOR VII
1. UVOD U TEHNOLOŠKI MENADŽMENT 1
1.1. Tehnologija i društvo 1
1.2. Definicija tehnologije 2
1.3. Tehnologija i znanje 2
1.4. Tehnologija i organizacija 3
1.5. Klasifikacija tehnologija 4
1.6. Definicija menadžmenta 5
1.7. Definicija tehnološkog menadžmenta 6
1.8. Tehnološki menadžment na nacionalnom nivou 8
1.9. Tehnološki menadžment na nivou kompanije 9
1.10. Položaj tehnološkog menadžmenta u nauci i društvu 10
1.11.Važnost tehnološkog menadžmenta danas 11
1.12.Osnovne ekonomske karakteristike današnjice 11
2. TEHNOLOGIJA I STVARANJE BOGATSTVA 15
2.1. Tehnološki skokovi 15
2.2. Stvaranje bogatstva 16
2.3. Evolucija tehnologije proizvodnje 18
2.4. Evolucija tehnologije proizvoda 19
3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE UPRAVLJANJA TEHNOLOGIJOM 21
3.1. Faktor kreativnosti 21
3.2. Komponente inovacionog ciklusa 22
3.3. Tipovi inovacija 23
3.4. Kreativnost i inovacija 24
3.5. Iznošenje inovacija na tržište 25
3.6. Odnos tehnologija-cena 26
3.7. Vremenski faktor 26
3.8. Vizija promene strategije 27
3.9. Upravljanje promenama 28

IV MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
3.10.Produktivnost, efektivnost i konkurentnost 29
3.11.Lideri versus sledbenici 30
4. TEHNOLOGIJA I UPRAVLJANJE PREDUZEĆEM 35
4.1. Okvir za tehnološki menadžment 35
4.2. Osnovne kategorije u upravljanju tehnologijom 37
4.3. Resursi 38
4.4. Poslovno okruženje 39
4.5. Struktura i menadžment organizacije 40
4.6. Planiranje i upravljanje projektima 41
4.7. Menadžment ljudskih resursa 42
4.8. Ekonomski faktori u poslovanju preduzeća 43
4.9. Zaokreti paradigme upravljanja 44
4.10.Nova paradigma upravljanja preduzećem 45
4.11.Projekcija promena u 21. veku 47
5. ŽIVOTNI CIKLUS TEHNOLOGIJE 51
5.1. S-kriva životnog ciklusa tehnologije 51
5.2. Tehnologije višestruke generacije 53
5.3. Interakcija nauke, tehnologije i tržišta 54
5.4. Životni ciklus proizvoda 57
5.5. Inovacije proizvoda i procesa 58
5.6. Konkurentnost u različitim fazama životnog ciklusa tehnologije 59
6. TEHNOLOŠKE INOVACIJE 63
6.1. Uvod u tehnološke inovacije 63
6.2. Generički model procesa tehnološke inovacije u preduzeću 65
6.3. Lančana jednačina inovacije 66
6.4. Okruženje inovacionog procesa 67
6.5. Preduzetništvo 69
6.6. Preduzetništvo versus profesionalni menadžment 70
6.7. Tehnološke inovacije na makro nivou 72
6.8. Faktori koji utiču na tehnološke inovacije 73
6.9. Uticaj današnjih uslova u svetu na tehnološke inovacije 75
7. KONKURENTNOST PREDUZEĆA I NACIJA 77
7.1. Uvod 77
7.2. Osnove konkurentnosti 77
7.3. Piramida konkurentnosti 78
7.4. Tehnološki menadžment i globalna konkurentnost 81
7.5. Poređenje međunarodne konkurentnosti: ekonomski indikatori 83

VSADRŽAJ
7.6. Konkurentnost: igra nacija 84
7.7. Konkurentnost preduzeća: mikro nivo 86
7.8. Poređenje privreda SAD, Nemačke i Japana 88
7.9. Zaključak 88
8. POSLOVNA STRATEGIJA I TEHNOLOŠKA STRATEGIJA 91
8.1. Pojam strategije 91
8.2. Formulisanje poslovne strategije 92
8.3. Metode odlučivanja u strategijskoj analizi 94
8.4. Formulisanje tehnološke strategije 98
8.5. Pravac strategije 99
8.6. Ključne kompetentnosti 99
8.7. Klasiﬁkacija tehnologija u kompaniji 102
8.8. Povezivanje tehnološke i poslovne strategije 103
9. TEHNOLOŠKO PLANIRANJE 107
9.1. Uvod u tehnološko planiranje 107
9.2. Modeli tehnološkog planiranja 108
9.3. Tehnološko predviđanje 110
9.4. Porterove metode tehnološkog predviđanja 113
9.5. Kritične tehnologije 116
9.6. Tehnološke mape 118
9.7. Tehnološka revizija 119
9.8. Model tehnološke revizije 120
9.9. Planiranje u skladu sa životnim ciklusom tehnologije 128
10. AKVIZICIJA I EKSPLOATACIJA TEHNOLOGIJE 131
10.1. Uvod 131
10.2. Akvizicija tehnologije 131
10.3. Modeli akvizicije tehnologije 132
10.4. Matrica odlučivanja kod akvizicije tehnologije 133
10.5. Eksploatacija tehnologije i modeli eksploatacije 135
10.6. Matrica odlučivanja kod eksploatacije tehnologije 136
10.7. Stvaranje tehnologije kroz I&R 137
10.8. Faze tehnološkog razvoja 138
10.9. Tehnološki portfolio i industrijsko I&R 140
10.10.Zaključak 141
11. TRANSFER TEHNOLOGIJE 143
11.1. Uvod u transfer tehnologije 143
11.2. Deﬁnicije i tipovi transfera tehnologije 143

VI MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
11.3. Neplanirani kanali tehnološkog toka 144
11.4. Planirani kanali tehnološkog toka 146
11.5. Međunarodni transfer tehnologije 148
12. INFORMACIONI SISTEMI U GLOBALNOM POSLOVANJU 151
12.1. Uvod u informacione sisteme 151
12.2. Uloga informacionih sistema u poslovanju 152
12.3. Sastav i funkcije informacionih sistema 157
12.4. Poslovne dimenzije informacionih sistema 158
12.5. Ekonomska vrednost informacionih sistema 161
13. INFORMACIONI SISTEMI U PREDUZEĆU 163
13.1. Poslovni procesi i informacioni sistemi 163
13.2. Klasiﬁkacija informacionih sistema 165
13.3. Sveobuhvatni informacioni sistemi preduzeća 172
13.4. Funkcija informacionih sistema u preduzeću 175
14. INFORMACIONI SISTEMI I STRATEGIJA PREDUZEĆA 179
14.1. Efekti primene Informacionih sistema u preduzećima 179
14.2. Informacioni sistemi i strategija preduzeća 182
14.3. Informacioni sistemi i konkurentska prednost 186
15. STUDIJE SLUČAJEVA 189
15.1. Studija slučaja 1 - “THE OSBORNE COMPUTER COMPANY” 189
15.2. Studija slučaja 2 - “IBM I RAZVOJ PC RAČUNARA” 192
15.3. Studija slučaja 3 - “MICROSOFT I INTERNET” 194
15.4. Studija slučaja 4 - “3M: INOVATIVNA KORPORACIJA” 195
15.5. Studija slučaja 5 - “RAZVOJ PC INDUSTRIJE” 204
15.6. Studija slučaja 6 - “APPLE: VIZIJA PROMENE SVETA” 207
15.7. Studija slučaja 7 - “MICROSOFT: IZAZOVI PC ERE” 212
15.8. Studija slučaja 8 - “MICROSOFT: IZAZOVI NOVE TEHNOLOGIJE” 217
15.9. Studija slučaja 9 - “INTEL: STVARANJE TRŽIŠNOG PULA” 221
15.10.Studija slučaja 10 - “REVOLUCIJA U GENERAL ELECTRIC-u” 226
15.11.Studija slučaja 11 - “XEROX - POČETAK” 231
LITERATURA 240

VIIPREDGOVOR
U uslovima sve veće povezanosti tehnologije i društvenog progresa, i posebno, sve većeg
uticaja tehnologije na životni standard građana, korak tehnoloških promena i njihov obim
treba da budu predmet našeg sve pažljivijeg interesovanja. Društvo koje putem prihva-
tanja novih tehnologija želi da ide putem ekonomskog progresa mora pomno da izučava
sve aspekte tehnološkog razvoja kako bi i inženjerima i menadžerima ova oblast bila
bliža i jasnija. I ne samo oni, već i naučnici i političari, kao i svi oni koji unapređuju životni
standard ljudi, moraju biti svesni činjenica u vezi sa upravljanjem tehnologijama.
Među tehnologijama koje zauzimaju visoko mesto u zaslugama za kretanje čovečanstva
napred svakako se nalaze informacione tehnologije, posebno ako se posmatra period od
poslednjih pedeset godina. Proučavanje, projektovanje, implementacija, podrška i upra-
vljanje informacionim sistemima zasnovanim na računarima, a posebno primena softvera
i računarski hardver čine srž informacionih tehnologija. One su pomogle, i danas pomažu,
da se primenom računara i softvera konvertuju, skladište, obrađuju, prenose i ponovo do-
bijaju informacije čiji broj i važnost u današnjem poslovanju je veći nego ikada. Udružene
sa komunikacijama, informacione tehnologije u širem značenju pomažu da se informaicije
proizvedu, da se sa njima rukuje, da se memorišu, prenose i šire.
Početak novog milenijuma označava novu eru globalnih informacionih tehnologija i
njihovog upravljanja. Dok su osamdesete i devedesete godine svedok globalnog poslova-
nja i širenja globalnih informacionih tehnologija, one su danas dostigle novi nivo interesa
i potpunu zrelost. Trendovi u globalnim informacionim tehnologijama u novom milenijumu
su nepovratni, i apsolutni je imperativ da ih proučavamo i da im posvećujemo pažnju na
veoma ozbiljan i temeljit način.
Upravljanje tehnologijama uopšte i upravljanje informacionim tehnologijama, posebno
informacionim sistemima predstavlja predmet izučavanja izložen u ovom tekstu. Uloga i
značaj tehnologija danas, tehnološke inovacije, tehnološko planiranje, njihova akvizicija i
eksploatacija, transfer tehnologija i uloga informacionih tehnologija i sistema u preduzeći-
ma danas u ostvarivanju operativne izvrsnosti, razvoja novih proizvoda i usluga, pobolj-
šanja odlučivanja i ostvarivanja konkurentske prednosti su saznanja koja su neophodna
svakom studentu koji se opredelio za tehnički menadžment.
PREDGOVOR

VIII MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
Knjiga je podeljena u tri dela, i to na osnove upravljanja tehnologijama, osnove uprav-
ljanja informacionim sistemima i komplet studija slučaja koji se uglavnom odnosi na uprav-
ljanje informacionim tehnologijama.
Beograd,
januara 2010. godine
Ivan Bagarić

1MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
i
1.1. TEHNOLOGIJA I DRUŠTVO
Istorija čovečanstva pokazuje da je tehnologija imala snažan uticaj na razvoj ljudske rase
i progres civilizacije:
čoveku je trebalo skoro 2 miliona godina da stane, tj. pređe put od nomada koji
traga za hranom do naseljenika sposobnog da povećava svoju snagu uz pomoć
alatki i domaćih životinja. To ga je uvelo u zoru civilizacije;
čoveku je trebalo sledećih nekoliko hiljada godina da se opremi, tj. pronađe točak,
kočiju, i primeni mehaniku (polugu);
čoveku je, potom, trebalo samo dve stotine godina da pomoću parne mašine i
uređenog fabričkog sistema započne industrijsku revoluciju i dovede civilizaciju do
današnje tačke.
Energija proizvedena pomoću vodenih, mehaničkih, električnih i nuklearnih izvora omogućila
je čovečanstvu da postigne promenu bez presedana u načinu svog života.
Danas je prožimanje tehnologije i ljudskog življenja veće nego ikada. Štaviše, poslo-
vanja državnih institucija, svetskih korporacija, privatnih preduzeća ili pojedinaca su viso-
kozavisna od tehnologije. Istorijsko iskustvo pokazuje da će se brzina tehnološkog pro-
gresa i zavisnost društva od tehnologije i dalje intenzivirati.
Uprkos činjenici da je tehnologija danas najuticajniji faktor na ljudsko življenje, ona osta-
je misteriozna za mnoge ljude, a njena tačna deﬁnicija mnogima ostaje nejasna. Stoga
je važno započeti ovaj kurs sa jasnom deﬁnicijom tehnologije. Time će se postaviti kamen
temeljac na bazi kojeg će se graditi argumenti koji će se iznositi u nastavku ovog teksta.
I
UVOD U TEHNOLOŠKI MENADŽMENT
Glava

2 MENADŽMENT INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA
1.2. DEFINICIJA TEHNOLOGIJE
DEF. 1.1: TEHNOLOGIJA JE SVE ZNANJE, PROIZVODI, PROCESI, METODOLOGIJE, ALATI I
SISTEMI KOJI SE KORISTE U STVARANJU PROIZVODA ILI OBEZBEĐENJU USLUGA.
Ili, „tehnologija je način na koji pravimo stvari.“ Takođe, „tehnologija je sredstvo pomoću
kojeg postižemo ciljeve.“ To je i „praktična implementacija znanja“, ali i „sredstvo kojim
potpomažemo ljudska nastojanja.“ Kaže se i da „tehnologija konvertuje carstvo mogućnosti
u realnost.“ Iz osnovne definicije, kao i iz ovih dodatnih definicija, zaključujemo da tehno-
logija nije samo hardver, u smislu mašina, kako je to uobičajeno mišljenje, već nešto znatno
više od toga. Po Zeleny-ju (1986), tehnologija se sastoji od tri međuzavisne, podjed-
nako odlučujuće i važne komponente:
Hardvera, što je fizička struktura i logički raspored opreme ili mašina koje izvode
potrebne operacije, tj. zadatke;
Softvera, što je znanje o korišćenju hardvera radi izvršenja postavljenih zadata-
ka;
Breinvera, što su rezoni korišćenja tehnologije na pravi način. Naziva se i know-
why.
Često se odvojeno dodaje i četvrta komponenta:
Know-how, što je naučeno ili preuzeto znanje ili tehničke veštine o tome kako stvari
praviti dobro.
Know-how može biti rezultat iskustva, transfera znanja ili sopstvene prakse. Ljudi
stiču tehnički know-how formalnim ili neformalnim obrazovanjem, obukom, ili blisko
sarađujući sa stručnjacima u nekoj oblasti. Know-how se takođe stiče kroz poznate
metode transfera tehnologije koje su izložene u 11. poglavlju.
1.3. TEHNOLOGIJA I ZNANJE
Trenutno živimo u “dobu znanja”. Kako smo rekli da je tehnologija “praktična implemen-
tacija znanja”, tj. znanje primenjeno u stvaralačke (ali i destruktivne) svrhe, jasno je da
eksplozija znanja dovodi do napretka, tj. eksplozije tehnologije. Zato je važan odgovor
na pitanje šta je znanje? Znanje nije informacija, ali znanje jeste zasnovano na dostupnim
informacijama. Stoga važi:
DEF. 1.2: ZNANJE JE SVE ŠTO JE OPAŽENO I SHVAĆENO UMOM IZ OPSEGA DOSTUPNIH
INFORMACIJA.

Ljudi su u stanju da sortiraju informacije akumulirane iz okruženja u kolekciju činjenica,
principa i teorija koja formira bazu znanja. Samo onda kada se znanje praktično primeni
sa ciljem stvaranja novih proizvoda, rada nekog sistema ili obezbeđenja neke usluge, mi
možemo reći da ulazimo u carstvo tehnologije.
Početak, a zatim ubrzani napredak informacionih tehnologija u drugoj polovini XX veka
enormno je povećao količinu informacija dostupnu ljudima. Ovo je dovelo do eksplozije
znanja koja je potom prouzrokovala dalji dramatičan tehnološki progres.
Ovo “doba informacionih tehnologija” započelo je pronalaskom tranzistora 1947. go-
dine od strane grupe naučnika koju su predvodili William Shockley, Walter Brattain i John
Bardeen u Bell Telephone Laboratories u SAD (za šta su 1956. godine dobili Nobelovu
nagradu). Nastavljeno je pronalaskom integrisanog kola (monolitnog elektronskog kola
sastavljenog od tranzistora, otpornika, kalemova i kondenzatora) 1959. godine istovre-
meno u kompanijama Texas Instruments (Jack Kilby) i Fairchild Semiconductor (Robert
Noyce). Godine 1971., u kompaniji Intel je izrađen prvi mikroprocesor od strane Ted
Hof-a i Stan Mazor-a na bazi kojeg je početkom 1975. godine došlo do pojave prvog
personalnog računara (Altair) i time početka informatičke revolucije.
Pritchett (1994) tvrdi da je tokom poslednjih 30 godina generisano više informacija
nego za prethodnih 5000 godina i da će se nadalje količina informacija duplirati svakih
5 godina. Ova konstatacija slična je čuvenoj izjavi Gordon Moore-a, suosnivača Intel
Corporation, koji je još 1965. godine predvideo da će se mikročipovi udvostručavati
po snazi (količini obrađenih informacija u jedinici vremena), a poloviti po ceni svakih 18
meseci, što je nazvano Moore-ov zakon. Događaji koji su sledili pokazali su veliku pre-
ciznost ove tada veoma hrabre izjave. Tako dinamičan razvoj se ostvarivao zahvaljujući
činjenici da su proizvođači pronalazili nove primene za svoje mikročipove koje samo jednu
ili dve godine ranije nisu uopšte mogle ni da se zamisle. Godine 1991. kompanije u SAD
su potrošile više novca na računare i komunikacije nego na industrijsku, rudarsku, agro i
mašinsku opremu.
1.4. TEHNOLOGIJA I ORGANIZACIJA
DEF. 1.3: ORGANIZACIJA JE SREDSTVO ZA UVOĐENJE JEDNE ILI VIŠE TEHNOLOGIJA U
DRUŠTVO.
Tehnologije koje se uvode su različite, od niskih ili osnovnih do super-visokih tehnologija.
Organizacije mogu biti profitne i neprofitne. Oba tipa su proizvodne organizacije,
gde se pod proizvodnjom podrazumeva aktivnost koja rezultuje konverzijom resursa u
materijalna dobra ili usluge. Resursi uključuju prirodne resurse, ljudske resurse, resurse u
vidu građevina i opreme, energetske resurse, i ostale. Poslovna preduzeća se formiraju da
donose profit, te su ona isključivo profitne organizacije.

Tehnologije koje postoje u organizacijama su tehnološka imovina organizacije. Ova imo-
vina uključuje hardver, softver, breinver i know-how. Oni konstituišu kolektivno znanje i
tehničke kapacitete organizacije uključujući ljude, opremu i sisteme.
Ranije se vrednost kompanije više procenjivala na bazi njenog kapitala i fizičke imo-
vine (zemljišta, građevina, opreme). Danas, vrednost kompanije u potpunosti uključuje i
vrednost tehnologije koja se nalazi u ljudima i njenim tehnološkim sistemima.
PRIMER: Netscape - proizvođač Internet browser softvera, startovao je na NASDAQ
berzi sa malim kapitalom, ali liderskom pozicijom. Jedna njegova akcija vredela je u
septembru 1995. 23 USD, u novembru 47 USD, a u decembru iste godine 85 USD. To
je značilo da vrednost kompanije leži u njenim ljudima i tehnološkim sistemima. Avgusta
1996. Netscape je držao više od 70 % svetskog tržišta Internet browser-a. Za sve vreme
vrednost fizičke imovine Netscape-a ostala je relativno mala.
1.5. KLASIFIKACIJA TEHNOLOGIJA
Standardna klasifikacija tehnologija obuhvata: novu tehnologiju, tehnologiju u razvoju,
visoku tehnologiju, nisku tehnologiju, srednju tehnologiju, odgovarajuću tehnologiju i pre-
ćutnu tehnologiju, sa sledećim karakteristikama:
1. Nova tehnologija je novouvedena tehnologija koja ima snažan uticaj na način na
koji kompanija stvara proizvode ili pruža usluge. Tehnologija ne mora da bude
nova u svetu, već nova u kompaniji. Nova tehnologija ima značajan efekat na
povećanje produktivnosti i održavanje konkurentnosti kompanije.
PRIMER: novi softver ili nova WEB stranica.
2. Tehnologija u razvoju je bilo koja tehnologija koja nije u potpunosti komercijalizo-
vana, ali će to postati u narednih 3 do 5 godina. Trenutno može biti u ograničenoj
upotrebi, ali se značajan razvoj tek očekuje. Ove tehnologije stvaraju nove delat-
nosti, revolucionišu postojeće, ali i bacaju neke u zaborav, dakle, mogu doneti ve-
like promene u društvu.
PRIMER: genetsko inženjerstvo, superprovodnost, nanotehnologije, Internet.
3. Visoka tehnologija se odnosi na naprednu ili sofisticiranu tehnologiju koja se sreće
u raznim privrednim delatnostima. Kompanije se klasifikuju kao high-tech (Larsen i
Rogers, 1988) ako:
zapošljavaju visokoobrazovni kadar stručnjaka;
menjaju tehnologiju brže od drugih;
takmiče se u tehnološkim inovacijama;
imaju visok procenat odvajanja za istraživanje i razvoj (do 10 % od vrednosti bru-
to prihoda, što je približno dvostruko u odnosu na prosek privrede od oko 5 %);
imaju potencijala da koriste tehnologiju za brz rast.
PRIMER: proizvodnja računara, digitalnih kamera i fotoaparata.

4. Niska tehnologija se odnosi na tehnologije koje zahvataju široke segmente društva
sa sledećim karakteristikama:
zapošljavaju niskoobrazovni kadar;
koriste manuelni ili poluautomatski proces rada;
imaju nizak procenat odvajanja za istraživanje i razvoj, 1 % do 3 %, dakle niže
od proseka privrede;
tehnološka osnova im je stabilna uz retke promene;
PRIMER: proizvodnja osnovnih ljudskih potreba kao što su hrana ili odeća.
4. Srednja tehnologija se odnosi na tehnologije sa karakteristikama između pre-
thodne dve. Najčešće se odnosi na zrele tehnologije koje su više od drugih podložne
transferu tehnologije.
PRIMER: automobilska industrija, industrija robe široke potrošnje.
5. Odgovarajuća tehnologija označava tehnologiju koja je dobro prilagođena resur-
sima neophodnim za njeno optimalno korišćenje. Ova tehnologija može biti bilo
kog nivoa, niska, srednja ili visoka. Često nema smisla uvoditi visoku tehnologiju ako
postoji nedostatak potrebne infrastrukture ili obučenog kadra. To je tipična dilema
kod zemalja u razvoju koje najčešće žele uvoz visoke tehnologije, mada bi im uvoz
srednje tehnologije bio daleko efektivniji. Korišćenje odgovarajuće tehnologije re-
zultuje boljem iskorišćenju ljudskih resursa i boljoj eﬁkasnosti proizvodnje.
6. Prećutna (tacit) tehnologija je neartikulisano, nedokumentovano znanje, tj. znanje
za koje nema pravila o načinu njegovog predstavljanja ili izlaganja većoj grupi
ljudi. Ono se zasniva na iskustvu i obično ostaje samo u glavama njegovih stvara-
laca. Delimično se prenosi posmatranjem ili demonstracijom u bliskom kontaktu sa
njegovim stvaraocima. To je forma “učenja zanata”.
1.6. DEFINICIJA MENADŽMENTA
Menadžment je veština i donekle tehnologija. To je veština vođenja posla.
DEF. 1.4: MENADŽMENT JE UPRAVLJANJE I KONTROLISANJE JEDNE ORGANIZACIJE I NJENO
VOĐENJE U PRAVCU DOSTIZANJA NJENIH CILJEVA NA BAZI ZNANJA, ISKUSTVA I
RAZUMEVANJA LJUDSKOG PONAŠANJA I PONAŠANJA ORGANIZACIJE.
Izraz “upravljanje” znači određivanje pravca i uspostavljanje putanje koju jedna orga-
nizacija treba da sledi da bi ispunila svoju misiju. Upravljanje implicira jednosmerno kre-
tanje informacija, obično “naniže”.
Izraz “kontrola” implicira dvosmerno kretanje informacija, tj. pored kretanja „naniže“
postoji i odziv sistema “naviše” do kontrolnog organa, na bazi kojeg se mogu ispravljati
akcije i tako održavati sistem na pravom putu. Dakle, menadžment nije i ne treba da bude
aktivnost sa otvorenom, već sa zatvorenom petljom.

Menadžment treba da uključuje stalno planiranje i koordinaciju, i u idealnom slučaju
da omogući protok informacija “naniže”, “naviše”, i čak horizontalno kroz organizacionu
strukturu. Menadžment je takođe i tehnologija, jer je to sredstvo pomoću kojeg se željeni
ciljevi jedne kompanije postižu. Pored upravljanja i kontrolisanja, funkcije menadžmenta u
jednoj organizaciji uključuju i planiranje, organizovanje, motivisanje, popunjavanje kadro-
vima i kontrolisanje.
1.7. DEFINICIJA TEHNOLOŠKOG MENADŽMENTA
U prošlosti, razvoj tehničkih nauka i menadžmenta bio je strogo razdvojen. Međutim, sa
povećanjem uticaja tehnologije na ekonomske poslove organizacije, kao i povećanjem uti-
caja ekonomskih kriterijuma na tehnološki razvoj, postepeno se uspostavljala veza između
nekada razdvojenih polja znanja. Danas je ta veza nova disciplina nazvana Tehnološki
menadžment - TM (Management of technology, MOT), kako je to prikazano na slici 1.1.
Slika 1.1. Tehnološki menadžment - TM kao veza nauke i tehnike i poslovnog menadžmenta
DEF. 1.5: TEHNOLOŠKI MENADŽMENT JE MULTIDISCIPLINARNO POLJE KOJE INTEGRIŠE NAUKU
I TEHNIKU SA JEDNE STRANE I ZNANJE I PRAKSU MENADŽMENTA SA DRUGE
STRANE.
Tehnološki menadžment posmatra tehnologiju kao najuticajniji faktor u procesu stvaranja
bogatstva ili kao najuticajnijeg pokretača ekonomskog rasta. Bogatstvo nije samo novac,
već i povećanje znanja, intelektualni kapital, efektivna eksploatacija resursa, očuvanje
životne sredine, i drugi faktori koji podižu životni standard.
Upravljanje tehnologijom znači upravljanje sistemima za:
1. Stvaranje tehnologije,
2. Akviziciju (sticanje) tehnologije,
3. Eksploataciju tehnologije.

Stvaranje tehnologije uključuje istraživanje, pronalaske i razvoj – što su osnovne kompo-
nente tehnološkog progresa. Međutim, za stvaranje bogatstva važnija je eksploatacija ili
komercijalizacija tehnologije. Samo kada je tehnologija povezana sa kupcima/korisnicima
iz nje se izvlači korist – stvara se bogatstvo. Kupci/korisnici mogu biti pojedinac, grupa,
organizacija ili neko vladino telo, kao ministarstvo odbrane, ili neko drugi.
Pronalazak koji leži u ﬁoci ili stoji na polici, obećavajuća ideja, pa i odličan patent ne
stvaraju bogatstvo. Tehnologija stvara bogatstvo samo kada je:
komercijalizovana ili
se koristi za postizanje strategijskih ili operativnih ciljeva organizacije.
Iako tehnološki menadžment posmatra tehnologiju kao najuticajniji faktor u sistemu stva-
ranja bogatstva ne smeju se zanemariti ni značajne uloge drugih faktora prikazanih na
slici 1.3. Na primer, obezbeđenje kapitala i njegovo investiranje čine važan doprinos
ekonomskom rastu. Svakako treba pomenuti i rad, kao i socijalno i političko stanje i stanje
u okruženju, koji olakšavaju ili otežavaju stvaranje bogatstva.
Slika 1.2. Multidisciplinarna priroda tehnološkog menadžmenta
Disciplina tehnološki menadžment posmatra tehnologiju kao seme sistema stvaranja bo-
gatstva. Sa dobrom negom i odgovarajućom sredinom od semena postaje zdravo drvo.
Ali pored semena (tehnologije), rastu drveta (sistemu stvaranja bogatstva) doprinose i
đubrivo, voda, svetlost, okopavanje i ostalo (kapital, rad, prirodni resursi, javna politika,
tržište). Svaki od ovih dodatnih faktora ima sopstveno disciplinarno polje proučavanja i
istraživanja.

Slika 1.3. Faktori stvaranja bogatstva, tj. doprinosa ekonomskom rastu
Tehnološki menadžment, kao multidisciplinarno polje, kombinuje znanje svih ovih disci-
plina. Stoga, sveobuhvatno proučavanje tehnološkog menadžmenta zahteva i detaljno
proučavanje svih faktora.
Tehnološki menadžment ima nacionalne, kompanijske i individualne dimenzije. Na na-
cionalnom ili vladinom nivou (makro nivou) on doprinosi oblikovanju javne poltike. Na
nivou organizacije (mikro nivou) tehnološki menadžment doprinosi stvaranju i održavanju
konkurentske pozicije kompanije. Na individualnom nivou on doprinosi povećanju nečije
vrednosti u društvu.
1.8. TEHNOLOŠKI MENADŽMENT NA NACIONALNOM NIVOU
Sa makro nivoa, deﬁnicija tehnološkog menadžmenta može biti generalizovana, i stoga
glasi:
DEF. 1.6: TEHNOLOŠKI MENADŽMENT NA NACIONALNOM NIVOU SE ODNOSI NA FORMIRANJE
I PRIMENJIVANJE JAVNE POLITIKE U VEZI SA TEHNOLOŠKIM RAZVOJEM I PRIMENOM
TEHNOLOGIJA, I UDAROM TEHNOLOGIJA NA DRUŠTVO, ORGANIZACIJE, POJEDINCE
I PRIRODU.
Tehnološki menadžment na nacionalnom nivou ima cilj da stimuliše inovacije, doprinosi
ekonomskom rastu i podstiče odgovornu upotrebu tehnologije za dobrobit čovečanstva.
Na nacionalnom nivou, težište je na ulozi javne politike u unapređenju nauke i tehnologi-
je. Ispituje se udar tehnologije na društvo, posebno na ekonomski rast, uticaj tehnoloških
promena na ljude, potreban tip obrazovanja i obuke, uticaji na zdravlje i bezbednost ljudi
i uticaji na životnu sredinu.

1.9. TEHNOLOŠKI MENADŽMENT NA NIVOU KOMPANIJE
DEF. 1.7: TEHNOLOŠKI MENADŽMENT NA NIVOU KOMPANIJE JE UPRAVLJAČKA AKTIVNOST
KOJE SE ODNOSI NA PLANIRANJE, RAZVOJ I PRIMENU TEHNOLOŠKIH MOGUĆNOSTI
RADI DEFINISANJA I REALIZOVANJA OPERATIVNIH I STRATEGIJSKIH CILJEVA
KOMPANIJE.
U kompanijama, domen tehnološkog menadžmenta dotiče različite sektore i to istraživanje i
razvoj, projektovanje, proizvodnju, marketing, ﬁnansije, ljudske resurse, informatičke tehno-
logije, itd. Njegov domen uključuje kako operativne, dnevne aktivnosti organizacije, tako i
strategijske, dugoročne projekcije.
Mnoge kompanije pogrešno stavljaju akcenat na operativne, dnevne zadatke foku-
sirajući se na postizanje kratkoročnih rezultata zanemarujući tako strategijske ciljeve i
dugoročne analize. Ovakav kratak horizont menadžmenta potcenjuje posledice današnjih
aktivnosti i odluka na stanje kompanije u budućnosti. Pored toga, tehnološki menadžment
upućuje menadžment u pravcu povećanja produktivnosti, povećanja efektivnosti i jačanja
konkurentske pozicije kompanije.
NASTANAK TEHNOLOŠKOG MENADŽMENTA
Kada su 70-tih i 80-tih godina XX veka kompanije u SAD počele da gube svoje kon-
kurentske prednosti u odnosu na kompanije iz Japana i Evrope, sva istraživanja su uka-
zivala na postojanje procepa - gepa između nauke i tehnike, sa jedne strane, i biznisa i
menadžmenta, sa druge strane.
Zaključak najviših naučnih institucija SAD (National Research Council - NRC, National
Science Foundation - NSF i National Academy of Engineering - NAE) bio je da u mnogim
privatnim, ali i državnim kompanijama nedostaje link koji bi povezivao tehnološke krea-
cije i poslovne eksploatacije. Štaviše, nedostajala je suštinska veza između tehnološke
i poslovne strane kuće u paradigmama industrijske prakse, vladine politike, pa čak i u
nastavnim programima obrazovnih institucija.
Očigledno, bilo je potrebno premošćenje između dve strane kako bi se bogatstvo
stvaralo pomoću efektivne kombinacije tehnologije i biznisa, i iznošenja tehnologije na
tržište u formi proizvoda i usluga. Usledile su mnoge promene, između ostalog, došlo je
do dopuna nastavnih planova u visokom školstvu pa se predmet pod nazivom tehnološki
menadžment pojavio na univerzitetima.

1.10. POLOŽAJ TEHNOLOŠKOG MENADŽMENTA U NAUCI I DRUŠTVU
Slika 1.4 pokazuje osnovni koncept tehnološkog menadžmenta (TM) kao multidisciplinarno
polje proučavanja i primene. Slika ilustruje kako tehnološki menadžment povezuje nauku i
tehniku sa disciplinama menadžmenta.
Naučno-tehnička strana tehnološkog menadžmenta doprinosi naučnim otkrićima i
tehnološkim ostvarenjima, dok njegova poslovno-upravljačka strana doprinosi upravljanju
organizacijom, finansijama ili marketingom, itd. Dakle, tehnološki menadžment povezuje
discipline koje se odnose na stvaranje tehnologije sa onima koje omogućuju njenu kapita-
lizaciju, tj. konverziju u bogatstvo.
Tehnološki menadžment istražuje kako se tehnologija stvara ili stiče, kako se kori-
sti, kako se eksploatiše da bi stvarala poslovne prilike, kako se tehnološka strategija
integriše sa poslovnom strategijom, kako se tehnologija koristi za jačanje konku-
rentske prednosti, kako tehnologija može da poveća fleksibilnost proizvodnje, kako
izgraditi organizaciju koja će prihvatiti tehnološke promene, kada se uvodi, kada se
menja i kada se napušta.
Sve ove teme se prepliću formirajući polje tehnološkog menadžmenta kao predmet in-
teresa i inženjera i menadžera. Inženjeri se bave fizičkim komponentama tehnologije. Oni
treba da dovedu u vezu tu tehnologiju sa tržištima i ekonomskim sistemima. Menadžeri
moraju predvideti implikacije tehnologije na biznis. I za jedne i za druge, jako je važno
da razumeju osnovni koncept povezivanja tehnologije sa tržištem sa ciljem stvaranja bo-
gatstva.
NAUKA I
TEHNIKA
Naučna otkrića
- Naučne discipline
- Tehnologija
materijala
- Tehnologija
proizvodnje
- Informaciona
tehnologija
TM
Tehnološke inovacije
Strategijsko planiranje
Transfer tehnologije
Tehnološko predviđanje
I&R menadžment
Životni ciklus proizvoda
Tehnološke promene
TM u uslužnoj industriji
Analiza tehnološkog rizika
Tehnološko preduzetništvo
MENADŽMENT
Prodaja
Finansije
Marketing
Ekonomija
Računovodstvo
Poslovno pravo
Organizacija
Ljudski resursi
Slika 1.4. Osnovno znanje potrebno za tehnološki menadžment (TM)

1.11. VAŽNOST TEHNOLOŠKOG MENADŽMENTA DANAS
Svet se stalno menja. Kako se svet približavao 21. veku, korak promena je bio sve veći. Nove
tehnologije su se pojavljivale i dinamika trgovine se povećavala. Modeli menadžmenta
su se menjali ili pojavljivali potpuno novi prateći promene. Ove promene su stvarale novu
paradigmu za poslovanje. Uočimo prirodu ovih promena počev od II svetskog rata.
SVET NAKON II SVETSKOG RATA
Drugi svetski rat je formirao novi poredak u svetu. Zavladale su industrijske zemlje pobed-
nice: SAD, Velika Britanija i Francuska. One su imale najveći udeo u svetskim proizvodnim
kapacitetima. Njihove najveće kompanije IBM, AT&T, General Electric, General Motors,
Ford i druge postale su konglomerati (krupne kompanije koje proizvode veliki obim robe
različitih vrsta uglavnom za međunarodno tržište). Godine posle rata bile su zlatno doba
zapadne industrije. Bilo je to vreme relativne tehnološke stabilnosti. Koncept fabrika nas-
talih tokom XIX veka čvrsto se uspostavio. Vladajući model menadžmenta sastojao se od
dobro definisanih funkcija i to projektovanja, proizvodnje, finansija, računovodstva, mar-
ketinga i distribucije.
Generalna premisa američke i celokupne zapadne industrije bila je da će budućnost
biti slična sadašnjosti. Povećanje produktivnosti kroz fino podešavanje proizvodnje bilo je
umereno, profit je bio nizak, a pojava novog modela automobila bila je značajna novina.
Privrede zemalja pobednica navikle su se na relativno predvidljivu konkurentsku sredinu
sa velikim domaćim tržištem i stabilnim međunarodnim tržištem. Isti proizvodi su se pro-
davali i na domaćem i na stranom tržištu, a globalna konkurencija bila je beznačajna.
Menadžment u ovim zemljama postao je samozadovoljan, a američka industrija rasla je
“debela, glupa i srećna”.
SVET DANAS
Osnovna razlika sveta juče i danas je današnji brzi korak tehnoloških promena uslovljen
dinamičnim tehnološkim razvojem. Globalna konkurencija je takođe relativno novi pojam.
Intenzivirala se 80-tih i 90-tih godina 20. veka sa pojavom novih ekonomskih sila. Kraj
“hladnog rata” doneo je novi raspored u svetu, a mnoge zemlje su se otvorile za trgovinu.
Trgovački blokovi postali su realnost. Razmotrimo ovo detaljnije.
1.12. OSNOVNE EKONOMSKE KARAKTERISTIKE DANAŠNJICE
Osnovne ekonomske karakteristike današnjice su: (1) sve brži koraci tehnoloških prome-
na, (2) promene u raznovrsnosti ponuđenih proizvoda ili usluga, (3) pojava novih konkure-
nata na mapi svetske industrijske proizvodnje, i (4) trgovački blokovi.

KORAK TEHNOLOŠKIH PROMENA
Veličina i brzina tehnoloških promena poslednjih godina bili su impresivni. To je označilo
tehnologiju kao primarni faktor koji utiče na ekonomski rast i prosperitet. Američki National
Science and Technology Council (NSTC) 1996. g. je zaključio da ”tehnologija preoblikuje
naš svet sa brzinom nezamislivom pre samo nekoliko desetina godina”. Brzina promena
tehnologije povećavala se eksponencijalno, tako da je za pojedince, pa i za kompanije
bilo veoma teško da ih prate.
Tehnološke promene u 20. veku su značajno uticale i na sliku zaposlenosti, pa time
i na društvene promene. Godine 1900. 85 % radne snage SAD bilo je angažovano u
poljoprivredi, a danas je samo 3 %, iako je i danas SAD najveći svetski proizvođač po-
ljoprivrednih proizvoda. Ovo enormno povećanje produktivnosti je rezultat, pre svega,
unapređenja tehnologije u toj grani privrede. U toku prve polovine 20. veka radna sna-
ga je iz poljoprivrede migrirala uglavnom u industriju. Nove proizvodne tehnologije su
proširile mogućnosti za zapošljavanje u industriji, tako da je 1950. g. u njoj bilo čak 73 %
radne snage SAD, dok se danas u njoj nalazi samo oko 15 %. Uprkos tome, bruto proizvod
u industrijskom sektoru stalno raste zahvaljujući neprestanim tehnološkim unapređenjima.
Od 1990 informacione tehnologije, predvodeći novu tehnološku revoluciju, prouzrokovale
su ponovnu migraciju radne snage u pravcu uslužnog sektora koji danas zapošljava 80 %
radne snage SAD.
Ovakve promene će se nastaviti sa još većom brzinom u XXI veku. Tehnologija će na-
staviti da bude osnova ekonomskog rasta. Na nivou država ili organizacija, takmičenje
posredstvom tehnologije nije više pitanje izbora, već pitanje preživljavanja na globalnom
tržištu.
Kod brzih promena tehnologije, uspešni menadžeri su oni koji rado prihvataju prome-
ne za dobro svojih organizacija. Uloga menadžera, u predvidljivom, relativno stabilnom
tehnološkom okruženju, jeste da optimizira korišćenje raspoloživih resursa. U dinamičkom
okruženju brzih tehnoloških promena menadžerski posao se proširuje dalje od tradiciona-
lne uloge upravljanja resursima ka novoj ulozi upravljanja promenama.
PROMENE U RAZNOVRSNOSTI
Brzina tehnoloških promena uzrokovala je promene u tržišnom ponašanju. Kupci/korisnici
sada traže veliki izbor, tj. veliku raznovrsnost proizvoda/usluga istovremeno očekujući nji-
hov visok kvalitet. Nekada je Fordov model T izrađivan samo u crnoj boji, a danas je to
nezamislivo. Brze promene u tehnologiji kombinovane sa novim stavom kupaca/korisnika
primorale su kompanije na napuštanje koncepcije korišćenja ﬁksnih proizvodnih linija sa
kojima se Henry Ford proslavio početkom 20. veka. Fleksibilnost i sposobnost brzog odgo-
vora na zahteve tržišta danas je the name of the game. Korišćenje modernih računara i
softvera uz programabilnu automatizovanu proizvodnju čini mogućnom takvu ﬂeksibilnost.

PARAMETAR
Proces………….........
Mašine………...........
Proizvod………........
Pogoni………............
Nivo automati-
zacije..........................
Fleksibilnost….........
Menadžment…........
Organizacija….........
Relativni troškovi
po jedinici
proizvodnje:
Fiksni……..................
Varijabilni….............
EKONIMIJE
OBIMA
Kontinualan
Specijalne
Standardizovan
artikal
Centralizovani
Nizak
Niska
Tehnički tip
Fokus na proces
Niski
Visoki
EKONOMIJE
ŠIRINE
Izmešani tok
Opšte namene
Prilagođen kupcu
/korisniku
Decentralizovan
Visok
Visoka
Preduzetnički tip
Fokus na proizvod
Visoki
Niski
KOMBINOVANE
EKONOMIJE
Kontinualan
Višenamenske
sa računarom
Prilagođen kupcu
/korisniku
Malo decentralizovani
Najviši
Najviša
Kombinovani tip
Fokus na proizvod
Najviši
Najniži
Slika 1.5. Osnovne karakteristike ekonomije obima i ekonomije širine
Razvoj tehnologije je danas pomerio težište sa ekonomija obima (economies of scale) na
ekonomije širine (economies of scope) ili kombinovane ekonomije. Osnovne karakteri-stike
ovih ekonomija date su na slici 1.5. Moderne korporacije danas moraju biti sposobne da
blagovremeno menjaju jedan stil poslovanja u drugi. To zahteva i on-line kupovina preko
Interneta, gde kupac odmah bira karakteristike proizvoda.
PROMENE U KONKURENCIJI
Nova globalna konkurencija se intenzivira svaki dan. Pobednicima u ratu pridružili su se i
pobeđeni, prvo Nemačka i Japan, zatim „azijski tigrovi“ (Tajvan, Južna Koreja, Singapur
i Malezija) i nedavno Kina. Mapa svetske industrijske proizvodnje se promenila i nastala
su nova pravila za nove konkurente.
TRGOVAČKI BLOKOVI
Države ulaze u sporazume kojima se stvaraju trgovački blokovi. Često, jednoj zemlji više
nije dovoljno da bude konkurentna drugoj zemlji, ona mora biti konkurentna trgovačkom
bloku kojem ova zemlja pripada.

Primeri tih blokova su:
Evropska Unija (Europian Union - EU),
Asocijacija jugoistočnih zemalja Azije (Association of Southeastern Asian Nations -
ASEAN),
Zemlje izvoznice nafte (Organization of Petroleum Exporting Countries - OPEC),
Zemlje Azijske Paciﬁčke ekonomske saradnje (the Asia Paciﬁc Economic Coopera-
tion - APEC),
Grupa 7 najrazvijenijih zemalja sveta (Group of Seven - G-7,) danas G-8,
Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (the North American Free Trade
Agreement - NAFTA),
Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization - WTO), itd.
Ovi međunarodni blokovi menjaju način igre i uslove pobede.
Globalna trgovina je pod uticajem različitih sporazuma, npr. Opšteg sporazuma o
carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade - GATT) do 1994. g., a do-
kumenata Svetske trgovinske organizacije nakon toga. Ovaj trend na globalnom tržištu
kreira novi model nadmetanja među državama i industrijama. Globalne promene nameću
novi stav vlada i korporacija.
Po Mitchell-u (1995) tri su oslonca globalne strategije ekonomskog rasta u SAD, i to:
1. Zdrav ekonomski sistem,
2. Snažne tehnološke mogućnosti, i
3. Sposobnost trgovanja sa drugim državama.

2.1. TEHNOLOŠKI SKOKOVI
Tehnologija je uvek igrala glavnu ulogu u stvaranju bogatstva i time direktno uticala na
životni standard ljudi. Kada su primitivni ljudi koristili granu drveta da njome dohvate
voćku na drvetu, ili kada su oblikovali kamen da bi napravili koplje, oni su razvijali tehno-
logiju neophodnu za preživljavanje.
Bile su potrebne godine pokušaja i napora, kreativnosti i upornosti da se razviju alati
i stekne znanje za obradu zemlje ili izgradnju gradova, razviju metode za transport ma-
terijala i proizvoda, uspostave procedure vladajućih institucija. Ukratko, bila je potrebna
tehnologija da se postigne progres.
Čak su se i istorijska doba prepoznavala po dominantnoj tehnologiji svoga vremena,
kao na slici 2.1.
Slika 2.1. Evolucija tehnoloških doba
II
TEHNOLOGIJA I STVARANJE
BOGATSTVA
Glava

Neke civilizacije su nastajale okupljajući se oko korišćenja nove tehnologije, dok su neke
nestajale kada su zaostajale u tehnologiji. U primitivnim društvima proizvodnja je bila ma-
nuelna, a jedina privredna grana poljoprivreda. Tek u 18. veku, dakle pre nešto više od 200
godina, Industrijska revolucija bazirana na radikalnim tehnološkim inovacijama ostvarila je
prvu ozbiljnu transformaciju u načinu ljudskog života i rada. Ovaj Prvi tehnološki skok uveo
je fabrički sistem i masovnu proizvodnju.
Tehnologija je postepeno transformisala mnoge nacionalne privrede zasnivajući ih na
industriji umesto na poljoprivredi. U tako nastalim mladim industrijskim zemljama sve više
bogatstva se stvaralo primenom najnovijih tehnoloških dostignuća. To je dovelo do poveća-
nja broja i, posebno, mase proizvoda i usluga i poboljšanja životnog standarda ljudi.
Krajem 19. i početkom 20. veka došlo je do značajnog povezivanje nauke i tehnologije.
Naučna otkrića omogućila su stvaranje novih tehnologija, a one su potom primenjene za
izradu novih materijala, uređaja i instrumenata uz čiju pomoć su ostvareni novi prodori i
nauci. Uspostavljanje i ubrzavanje ovog zatvorenog kruga dovelo je do Drugog tehno-
loškog skoka početkom 20. veka.
Treći i Četvrti tehnološki skok rezultat su obimnih naučnih istraživanja u okviru ratnih
napora na obe zaraćene strane tokom I i II svetskog rata. Tehnologija je doprinela pobedi
saveznika u oba rata i nastanku mira. Takođe, tehnologija je u okviru Petog tehnološkog
skoka nakon II svetskog rata doprinela izgradnji snažne posleratne privrede zapadnih
industrijskih država podižući time životni standard njenih građana na još viši nivo. Šesti
i poslednji tehnološki skok započeo je krajem 80-tih godina 20.veka u SAD, kada je
američka industrija počela intenzivno korišćenje informacionih tehnologija u cilju boljeg
upravljanja tehnološkim resursima.
Oko 50 % dugoročnog ekonomskog rasta SAD za proteklih 50 godina pripisuje se
napretku tehnologije (po izveštaju američkog National Science and Technology Council -
NSTC iz 1996. g) što pokazuje da je tehnologija, tj. tehnološki progres, najznačajniji faktor
podsticanja ekonomskog rasta u toj zemlji. Nove tehnologije i tehnologije u razvoju uvele
su SAD i svetsku privredu u nove granične oblasti. Magazin Time pripisuje “Digitalnoj revo-
luciji” onu ulogu na kraju 20. veka koju je Industrijska revolucija imala u 19. veku.
2.2. STVARANJE BOGATSTVA
Engleski ﬁlozof i ekonomista Adam Smith je 1776. g. u knjizi “Bogatstvo nacija” (The Wealth
of Nations) sjajno objasnio nastanak i distribuciju ekonomskog bogatstva nacija. Smith je
smatrao (1) da svaka zemlja treba da proizvodi onu robu koju pravi bolje od drugih, i (2)
da će sile tržišta i slobodna trgovina, a ne kontrola vlada, određivati pravac, veličinu i
kompoziciju međunarodne trgovine i distribucije bogatstva – lesefer doktrina.
Joseph Schumpeter je prvi ekonomista koji je 1928. g. direktno ocenio koncept inovaci-
ja kao odlučujući faktor u ekonomskom progresu društva. Schumpeter je smatrao da se ino-
vacije u konkurentnom kapitalizmu oličavaju u osnivanju novih kompanija – glavnih uporišta
ekonomskog progresa. Komentarišući porast broja familija industrijalaca, on je tvrdio da
je preduzetnički proﬁt primarni izvor privrednog bogatstva, i da je proces inovacija u
privredi, koji je zasnovan na aktivnosti preduzetnika, ključ svih pojava stvaranja kapitala.

Čitav niz ekonomista se bavio definisanjem izvora ekonomskog rasta jedne zemlje i
posebno njihovom eventualnom kvantifikacijom, posebno Abramovitz (1956), Solow (1957),
Dennison (1962-1985), Boskin i Lau (1992). Oni su utvrdili da se ekonomski rast jedne zem-
lje određuje brzinom promene realnog (usklađenog sa inflacijom) bruto domaćeg proiz-
voda (BDP) po stanovniku (engl.: real GDP-Gross Domestic Product per capita). Povećanje
realnog BDP-ja po stanovniku u jednoj zemlji direktno se reflektuje na poboljšanje životnog
standarda građana te zemlje.
Mnoge studije ekonomskog rasta pokazuju da se, ukoliko nacija ima oskudne resurse
i ograničen izbor alternativa proizvodnje (nema radikalne promene tehnologije), životni
standard njenih građana može popraviti jedino porastom produktivnosti. Porast produ-
ktivnosti znači da se dobija više “output-a” za istu količinu “input-a”.
Boskin i Lau (1992) smatraju da su tri osnovna izvora ekonomskog rasta jedne zemlje:
uvećanje kapitala,
unapređenje rada,
tehnički progres (ili, ekvivalentno: faktor produktivnosti).
Kapital se definiše kao roba i usluge koji se koriste za proizvodnju drugih roba i usluga. To
su mašine, građevine, alati i prerada prirodnih resursa.
Rad predstavlja činilac koji generiše produktivne doprinose ljudi koji rade. To su ljudski
resursi ili ljudski kapital. Poboljšanje rada se postiže obrazovanjem, obukom i sticanjem
novih veština.
Tehnički progres. Robert Solow, profesor Massachusetts Institute of Technology (MIT)
i nobelovac iz ekonomije 1987. g. ukazuje na poseban značaj tehnološkog progresa kod
ekonomskog rasta. On kaže: “Tehnološke promene su značajnije od investicija, dokaz za
to je Silikonska dolina”. Solow takođe tvrdi da je tehnički progres “odgovoran” za više od
polovine ekonomskog rasta SAD u periodu 1909-1949, i da će još dugo tehnološki razvoj
biti motor ekonomskog rasta jedne zemlje.
Dakle, porast fizičkog i ljudskog kapitala kombinovan sa tehničkim progresom daje si-
gurne osnove za značajni ekonomski rast jedne nacije.
I u beleškama Nobelove fondacije (1997) stoji: “Povećanje proizvodnje po stanovni-
ku u jednoj zemlji može se ostvariti pomoću više mašina i više fabrika (povećanjem mase
realnog kapitala). Takođe, povećana proizvodnja se može postići unapređenjem mašina i
efikasnijim metodama proizvodnje (tehnički razvoj). Na kraju, bolje obrazovanje i obuka, i
poboljšanje organizacije proizvodnje mogu takođe povećati proizvodnju.”
Boskin i Lau (1992) su procenili pojedinačni doprinos kapitala, rada i tehničkog pro-
gresa u ekonomskom rastu 5 najrazvijenijih zemalja sveta i to SAD, Japana, Nemačke, Ve-
like Britanije i Francuske, i pri tome dobili da je:
Tehnički progres pojedinačno najvažniji izvor, i to sa 75 % doprinosa ekonomskom
rastu kod evropskih zemalja, i 50 % doprinosa kod SAD i Japana;
Kapital je kod 4 zemlje na drugom mestu i to sa više od 40 % doprinosa kod Ja-
pana, 20 % kod evropskih zemalja, dok je kod SAD na trećem mestu sa takođe 20
% doprinosa;
Rad doprinosi u SAD sa 30 % (jer se rapidno povećavao u posmatranom periodu po
osnovu imigracije), sa 10 % kod Japana, i oko 5 % kod evropskih zemalja.

2.3. EVOLUCIJA TEHNOLOGIJE PROIZVODNJE
U prvom milenijumu naše ere postojalo je svega nekoliko preovlađujućih tehnologija.
Društvo je bilo pretežno poljoprivredno. Ostali proizvodi su se razvijali i stvarali na ma-
nuelni način u majstorskim radionicama. Pojava parne mašine i Industrijska revolucija u 18.
veku promenili su sve. Rođen je koncept fabrike. Radnici su sada okupljeni na jednom mestu
stvarali proizvode umesto pojedinačno po malim radionicama.
Krajem 19. veka Frederick Taylor je uveo naučnu metodu u fabričko upravljanje. Nje-
gov koncept je bio povećanje efikasnosti putem planiranja i analiziranja rada. On je uveo
ideju da menadžment treba da planira rad, a radnici da ga izvršavaju. Standardizova-
njem vremena za pojedine operacije uveo je mehanizam kontrole nad proizvodnjom.
Henry Ford je početkom 20. veka uveo montažnu liniju i usku specijalizaciju radnika. On
je verovao da će proizvodnja samo nekoliko standardizovanih modela povećati efikasnost
sistema. Tako se rodila montažna linija i ekonomije obima (economies of scale). Mada je
ovaj koncept delom još uvek u upotrebi u modernoj industriji, napredak tehnologije i zahte-
vi tržišta kreirali su promene ovog nekada dominantnog koncepta. Fleksibilnost, agilnost i
ekonomije širine (economies of scope) su današnji trendovi u modernoj proizvodnji.
Frank i Lillian Gilbreth su se početkom 20. veka bavili proučavanjem pokreta. Zastu-
pali su ideju smanjivanja nepotrebnih pokreta i traženja najboljeg načina za obavljanje
posla. Njihova metoda je bila uvedena prvo u izgradnji kuća, a kasnije i u fabrikama.
Radovi Taylor-a i Gilbreth-ovih formirali su osnovu za disciplinu “tehničke metode”, koja je
značajno poboljšala efikasnost poslovanja.
U vreme pred i za vreme I svetskog rata koncept fabrika se značajno unapredio. Di-
versifikacija fabrika se povećavala jer su fabrike na istoj lokaciji proizvodile sve veći broj
različitih proizvoda. Uspostavljene su sledeće discipline: planiranje proizvodnje, kontrola
zaliha i modelovanje.
Između 1920. i 1930. godine uveden je koncept statističke kontrole kvaliteta i razrađena
teorija kvaliteta.
Drugi svetski rat doneo je efikasnije sisteme za rukovanje materijalima, povećanje
produktivnosti, dalju primenu statistike i operacionih istraživanja.
Od pedesetih godina 20. veka računar je omogućio simulacije i efikasno rešavanje
kompleksnih numeričkih problema. Inovacije primenom računara donele su informatičko
doba i pokrenule revoluciju u razvoju nauke i tehnologije. Danas još uvek pokušavamo da
izađemo na kraj sa rastom ove tehnologije i eksplozijom znanja koju je prouzrokovala.
Razvojiuoblastitehnologijematerijala,informacionihtehnologija,genetskoginženjerstva,
bioinženjerstva, komunikacija, robotike, proizvodnih procesa i teorije organizacije su samo
neki od primera nadolazećih tehnologija u razvoju koje punom snagom stupaju u tehnološku
arenu današnjice. Slika 2.2 prikazuje evoluciju tehnologije proizvodnje.

2.4. EVOLUCIJA TEHNOLOGIJE PROIZVODA
Tehnologija se može odnositi na proizvode, procese proizvodnje, uslugu ili marketing.
Inovacije proizvoda, procesa proizvodnje, usluga i marketinga su u protekla dva veka
imale enorman efekat na svet, permanentno transformišući načine života i rada ljudi.
Tehnologije pretvorene u proizvode doprinele su ekonomskom rastu i prosperitetu nacija
poboljšavajući tako kvalitet života ljudi. Slika 2.3 prikazuje važne tehnološke inovacije, tj.
evoluciju tehnologije proizvoda u poslednja dva veka.
Slika 2.2. Evolucija tehnologije proizvodnje

Slika 2.3. Evolucija tehnologije proizvoda

3.1. FAKTOR KREATIVNOSTI
Tehnologija je izraz ljudske kreativnosti. Zašto? Zato što upravljanje tehnologijom uključuje
stalne napore u pravcu: (1) stvaranja tehnologije, (2) primene te tehnologije u razvoju no-
vih proizvoda i usluga, i (3) uspešne prodaje ovih proizvoda i usluga na tržištu. Stvaranje
tehnologije zahteva (a) veliku kreativnost, (b) tako projektovan sistem da tu kreativnost
ekploatiše na najbolji način i (c) investiranje u istraživanje i razvoj, što su dve vrlo skupe i
rizične kategorije koje zbog toga traže veoma dobro upravljanje. Stvaranje tehnologije i
njena eksploatacija zahtevaju čitav lanac aktivnosti počev od pronalaska, pa do prodaje
proizvoda na tržištu.
Kreativnost se u kontekstu tehnoloških promena vezuje za dva termina: pronalazak i
inovaciju.
3.1.1. PRONALAZAK
DEF. 3.1.: PRONALAZAK JE ILI KONCEPT NOVE TEHNOLOGIJE ILI STVARANJE NOVE
TEHNOLOGIJE.
Izraz “nova” ovde znači nova u svetu. Nova tehnologija može biti proizvod, proces ili ra-
nije nepoznati sistem. Važni pronalasci su parna mašina, tranzistor ili kopir aparat.
Pronalazak je rezultat ljudske genijalnosti i maštovitosti. U vremenskom periodu koji
prethodi 20. veku, pronalasci su se dešavali sporadično, ponekad slučajno, ili čak kao
rezultat grešaka.
Tokom modernog doba, većina pronalazaka su rezultat naučnih otkrića, te se može
reći i da su oni konverzija nauke u tehnologiju. Tako su, na primer, pronalasci u nuklearnoj
tehnici sledili Ajnštajnovo otkriće odnosa mase i energije ranih 1900-tih. Uobičajeno je da
postoji vremenski razmak između naučnog otkrića i pronalaska. Nekada su potrebne go-
dine da se nauka konvertuje u tehnologiju-pronalazak. Konverzija tehnologije-pronalaska
u proizvod ili uslugu na tržištu traje i više godina. Iako se pojavi mnogo pronalazaka, i
mnogi se patentiraju, samo mali deo dostigne tržište.
III
OSNOVNE KARAKTERISTIKE
UPRAVLJANJA TEHNOLOGIJOM
Glava

3.1.2. INOVACIJA
DEF. 3.2.: INOVACIJA JE STVARANJE PROIZVODA, USLUGE ILI PROCESA KOJI SU NOVI ZA
ORGANIZACIJU U CILJU INTERNE PRIMENE ILI KOMERCIJALIZACIJE, TJ. PRODAJE
NA TRŽIŠTU.
To ne mora da bude novost za svet, niti za druge organizacije, to je samo prva primena
jedne ideje unutar jedne organizacije (Aiken i Hage, 1979). Inovacija može biti i samo
promena u industrijskoj praksi, odnosno uslužnom procesu, koja povećava produktivnost.
Pronalasci i inovacije su veoma povezani, ali nisu isti. Pronalazak se posmatra kao je-
dan događaj, dok se inovacija posmatra kao proces. Pronalasci nisu česti i nakon jednog
pronalaska obično slede brojne inovacije, tj. nakon pojave jedne tehnologije nove za svet
slede brojni proizvodi novi za organizacije. Dok pronalazači nailaze na “nove stvari” ili
ih sami stvaraju, inovatori pokušavaju da promene status quo i zato im se tržišta opiru.
Inovatori ponekad remete način na koji kompanije rade svoj posao, često već godinama.
Inovacija predstavlja važnu vezu između jedne ideje i njene eksploatacije ili komer-
cijalizacije. Bright (1969) smatra da tehnološka inovacija uključuje (1) pokretanje (nove)
tehničke ideje, (2) sticanje potrebnog znanja, (3) transformaciju ideje u (novi) upotrebljiv
proizvod (ili uslugu), (4) njegovo predstavljanje javnosti i (5) njegovo širenje i usvajanje u
područjima gde je njegov udar najznačajniji (razvoj novog tržišta).
Osnovni cilj inovacije je tržište, koje će je prihvatiti ili ignorisati i time odrediti njen
uspeh ili propast.
Tehnološki menadžment podržava pronalaske i upravljanje inovacijama. Oba su krea-
tivni procesi koji predstavljaju osnovne komponente bilo koje tehnološke kreacije ili ap-
likativnog sistema.
3.2. KOMPONENTE INOVACIONOG CIKLUSA
Nauka se bavi razumevanjem zakona prirode. To vodi otkrićima fundamentalnih saznanja
o svetu, univerzumu, i živim stvorenjima. Naučno znanje usmereno na prirodne fenomene je
neutralno na pitanje kako ovo saznanje može biti upotrebljeno. Ali kada se naučno znanje
primeni na stvari koje mi koristimo u životu, onda ono ulazi u carstvo tehnologije.
Istorijski posmatrano, do 19. veka nauka i tehnologija su se razvijale, prvo, nezavisno
jedna od druge i, drugo, relativno sporo. Tek kada su u 19. veku počele da utiču jedna na
drugu i da se međusobno podstiču, došlo je do burnog razvoja naučnog znanja i tehno-
logije. U 20. veku, većina tehnologija nastala je upravo kao rezultat naučnih otkrića.
Na slici 3.1 prikazane su komponente inovacionog ciklusa koji prikazuje vezu između
nauke i tehnologije kroz niz naučno otkriće-pronalazak-inovacija-tržište.
Kada govorimo o nauci mi pominjemo naučna otkrića, ali kada govorimo o tehno-
logiji mi pominjemo tehnološke inovacije. Ova dva pojma su povezana i utiču jedan na

drugi. Naučna otkrića vode ka pronalascima, a ovi potom ka tehnološkim inovacijama.
Tehnološke inovacije uključuju stvaranje novih proizvoda koji se iznose na tržište. Neki od
tih novih proizvoda sa tržišta, kao što su aparati, uređaji ili alati, povećavaju eﬁkasnost
istraživanja i omogućuju nova naučna otkrića. U trenutku kada se nauka i tehnologija
preko proizvoda povežu sa tržištem oni utiču na ljudske živote. Tržište može prihvatiti ili
ignorisati tehnološku inovaciju. Tržište, takođe, može povratno stimulisati novi pronalazak
ili novu inovaciju, ili pak može uticati na započinjanje novih naučnih otkrića u cilju zado-
voljenja svojih potreba.
3.3. TIPOVI INOVACIJA
Inovacije se odnose na proizvod, uslugu, proces ili sistem. Tehnološke inovacije u uslugama
su isto tako važne kao i u proizvodnim delatnostima. One utiču na unapređenje postojeće
usluge uvođenjem nove ideje ili razvojem tehnoloških sredstava kao što je softver.
Inovacije sistema mogu uključiti razvoj različitih komponenata koje su integrisane u
sistem. Primer jedne inovacije sistema je komunikaciona mreža u kojoj se razvijaju različite
komponente (terminali, računari, ﬁber-optički vodovi, sateliti, protokoli, softveri, serveri) i
integrišu radi postizanja željenih karakteristika.
Slika 3.1. Komponente inovacionog ciklusa
Da bi je tržište prihvatilo, inovacija mora doprineti stvaranju vrednosti. Jedine tržišno
uspešne inovacije su one za koje kupci/korisnici ocene da dodaju vrednost.
PRIMER: razvoj informacionih tehnologija uveo je u nove Xerox kopir aparate veštačku
inteligenciju koja predviđa sledeći otkaz aparata i unapred obaveštava korisnika. Kupci
cene ovu inovaciju i oni su voljni za nju da plate.

Tipovi inovacija su:
radikalne inovacije,
inkrementalne inovacije, i
rutinske inovacije.
Radikalne inovacije su revolucionarne prirode i obično su bazirane na pronalascima.
One menjaju ili stvaraju nove delatnosti. Retke su, i nastaju obično izvan kompanija. Ako
nastanu unutar kompanije one znače uvođenje nečega što nije novo samo za kompaniju,
već je drastično različito u odnosu na postojeću proizvodnu ili uslužnu praksu.
PRIMER: Pronalazak tranzistora desio se u Bell-ovim laboratorijama i bio je polazna
tačka za razvoj tranzistorske elektronske industrije izazivajući radikalne inovacije u
mnogim kompanijama. Ove inovacije bile su osnova za mnoge sjajne nove proizvode.
Među prvima bio je to portabl radio-aparat ili “tranzistor” koji je na tržište izbacila
kompanija Sony 1955. godine.
Inkrementalne inovacije su evolucione prirode. To su mala ali važna poboljšanja proiz-
voda, usluga ili procesa. One su relativno česte i nastaju unutar kompanija. Njihova os-
novna uloga je da poboljšanjem poslovanja pomognu kompaniji da održi konkurentsku
poziciju na tržištu. Japanska Kaizen filozofija, proces stalnog unapređenja, je primenjiva
na ovaj tip inovacija.
PRIMER: Pojava portabl personalnog računara 1981. g. bila je inkrementalna tehnološka
inovacija, jer je PC već postojao. Inovacija je samo omogućila prenosivost takvog PC
računara. To je koncept koji se teško može zaštititi patentiranjem. Razvoj “ravnog ekra-
na” predstavlja više radikalnu inovaciju na tržištu od portabl PC računara.
Rutinske inovacije su nešto novo za firmu, ali vrlo slično nečem ranijem ili već postojećem
(Nord i Tucker, 1987) .
3.4. KREATIVNOST I INOVACIJA
DEF. 3.3.: KREATIVNOST JE MOTOR INOVACIJA.
Inovacija se vezuje za stvaranje vrednosti ili za zadovoljavanje potreba kupaca/koris-
nika. Suština kreativnosti je kombinovanje dve ili više već poznatih ideja kako bi se dobila
jedna potpuno nova ideja.
PRIMER 1: Henry Ford je bazirao montažnu liniju na kombinaciji dve ideje i to: (1)
proizvodnji standardizovanih automobilskih delova (što je bio jedan vek star koncept Eli
Whitney-ja) i (2) donošenju tih delova do radnika umesto dotadašnjeg odlaženja radnika
po delove.
PRIMER 2: Johannes Gutenberg je izumeo štamparsku presu kombinujući tri postojeće
ideje i to: (1) presu koja se koristila za izradu vina, (2) pokretni slog koji se koristio
kod kovanja novčića i (3) drvene blokove korišćene za štampanje kalendara i karata za
igranje.

Kreativnost je često inspirisana osećanjem nezadovoljstva sa postojećom praksom. Krea-
tivnost zavisi od okruženja i ljudi, i po Jain-u i Triandis-u (1990), kreativno okruženje se
odlikuje sledećim karakteristikama:
1. Dozvoljava ljudima da rade u oblastima koja su za njih od najvećeg interesa;
2. Podstiče zaposlene da jačaju kontakte sa stimulišućim kolegama;
3. Dozvoljava preuzimanje umerenog rizika;
4. Toleriše neke greške i odstupanja;
5. Obezbeđuje odgovarajuće nagrade i priznanja.
Barron (1969) tvrdi da kod kreativnih ljudi, tj. onih koji su u stanju da preokrenu svoje misli
u inovacije, preovlađuju sledeće karakteristike:
1. Konceptualna perfektnost (tj. sposobnost jasnog izražavanja sopstvenih ideja i jas-
nog formulisanja tuđih ideja);
2. Sposobnost brzog generisanja velikog broja ideja;
3. Sposobnost generisanja originalnih i neobičnih ideja;
4. Sposobnost isticanja i odvajanja po nečemu od drugih;
5. Zainteresovanost za probleme sa kojima se drugi suočavaju;
6. Volja za dugotrajnom analizom i istraživanjem.
3.5. IZNOŠENJE INOVACIJE NA TRŽIŠTE
Slika 3.1 sugeriše da postoji vremenski razmak između faza inovacionog ciklusa - naučnog
otkrića, pronalaska, inovacije i tržišta. Manipulacija ovim vremenskim razmacima je važno
i eﬁkasno konkurentsko oružje. U prvom slučaju, ako kompanija po prvi put razvija jednu
tehnološku inovaciju, ona može imati značajne koristi od skraćivanja vremenskih razmaka
između naučnog otkrića, pronalaska, inovacije i predstavljanja proizvoda ili usluge na
tržištu. Što pre inovacija stigne na tržište, pre će kompanija početi da zauzima tržište i pre
će početi da ubira prihode. U drugom slučaju, ako kompanija već komercijalizuje jednu
tehnološku inovaciju, ona se može opredeliti ili za (a) ubrzavanje ili za (b) usporavanje
difuzije nove generacije te inovacije. Ubrzana difuzija nove generacije je korisna kada
je namera kompanije da razvija privrženost korisnika prema toj tehnologiji. Usporena
difuzija nove generacije je korisna kada je namera kompanije da prethodno do kraja
kapitalizuje, tj. eksploatiše već postojeću tehnologiju.
PRIMER: Strategija Microsofta bila je ubrzana prodaja licenci za njegov DOS operativni
sistem mnogim proizvođačima računara. Proﬁt Microsoft-a od prodaje licenci za ovaj
softver bio je minimalan, međutim, njegov snažan prodor na tržištu razvio je privrženost
korisnika ovoj tehnologiji. To je kasnije omogućilo njegovom Windows-u da bude insta-
liran na skoro svakom PC računaru, što je preraslo u monopolski položaj kompanije.
Suprotno tome, strategija Apple Computer Company bila je čuvanje njihovog Macintosh
“user-friendly” operativnog sistema i njegovo ugrađivanje isključivo u Apple računare.

Dakle, Apple je odbijao da prodaje licencu za ovaj softver drugim proizvođačima PC
računara. Tako je Apple koristio svoj Macintosh OS kao izvanrednu konkurentsku prednost
svojih PC računara na tržištu. Međutim, zbog toga se superiorna softverska tehnologija
Apple-a nije raširila i ostala je zarobljena u sopstvenim hardverskim proizvodima.
Microsoft-ova strategija imala je efekat preuzimanja dominacije tehnologije na duge
staze. Apple je kratkoročno imao veliki proﬁt, ali je vremenom gubio tržište. Strategijsku
igru dobio je Microsoft. Apple je imao mogućnost u jednom trenutku da pravovremeno
promeni strategiju i raširi svoj Macintosh OS, ali je kompanija tada izabrala da to ne
uradi. Procenjuje se da je odluka predsednika Apple-a John-a Scully-ja sredinom 80-tih
godina da ne prodaje licencu za Macintosh OS koštala kompaniju Apple između 20 i 40
milijardi USD.
3.6. ODNOS TEHNOLOGIJA - CENA
Kada kompanija ima tehnološku prednost, ona je u stanju da određuje premijsku cenu za
svoju tehnologiju. Kako se vidi na slici 3.2.a, visina ove premijske cene zavisi od vrednosti
tehnologije za kupca/korisnika. Ako je gep znanja, tj. razlika između znanja kompanije
(kao vlasnika tehnologije) i znanja korisnika tehnologije, veliki, kompanija može odrediti
visoku cenu za nju. Međutim, kako korisnik stiče iskustvo i vremenom ovladava tehnologi-
jom, gep znanja se smanjuje, kako se vidi na slici 3.2.b. Zato, vrednost tehnologije, pa
i cena koju vlasnik tehnologije može da dobije, klizi na dole. Gep znanja može, čak,
postati i negativan ukoliko znanje korisnika o posmatranoj tehnologiji prevaziđe znanje
kompanije koja tu tehnologiju poseduje i komercijalizuje.
Strategija širenja tehnologije i njena brzina treba da se zasnivaju na eksploataciji uti-
caja gepa znanja na vrednost tehnologije. Stoga je važno da se kompanije štite od sma-
njivanja gepa znanja. Najbolja zaštita je stalna dogradnja tehnološkog preimućstva kom-
panije nad korisnicima putem tehnoloških inovacija i time održavanje razlike u znanju.
3.7. VREMENSKI FAKTOR
Jedan od kritičnih faktora pravilnog upravljanja tehnologijom je pravovremenost, i to,
najpre, u smislu (1) pravovremenog stvaranja tehnologije i (2) pravovremenog uvođenja
tehnologije na tržište. Potom, jednako je važno i (3) pravovremeno uvođenje produžene
(follow up) tehnologije koja će poboljšati performanse već postojeće. Stalno unapređenje.
tj. poboljšanje proizvoda i parametara proizvodnog procesa su vitalni za dobro stanje i
preživljavanje kompanije.

Slika 3.2.a. Odnos cena/tehnološki gep Slika 3.2.b. Odnos tehnološko znanje/vreme ili
širenje
Na kraju, i svaka akcija kompanije mora biti preduzeta pravovremeno, tj. u pravom
trenutku, ako kompanija želi da bude konkurentna na tržištu. Dakle, kompanija mora
voditi računa o timing-u. Studija slučaja Osborne Computer Company citirana od Betz-a
(1987) je odlična ilustracija važnosti timing-a. Ona obuhvata događanja u periodu ra-
nih 80-tih godina na početku novog informacionog doba koje je podstaklo tehnološku
revoluciju. To vreme se približno poklapa sa vremenom kada se tehnološki menadžment
počeo javljati kao nezavisna disciplina. Ova studija slučaja izučava se na vežbama kao
studija slučaja 1.
3.8. VIZIJA PROMENE STRATEGIJE
Kada kompanija ima jaku tržišnu poziciju i visoke prihode, menadžment kompanije ima
prirodnu tendenciju da previdi promene u okruženju koje mogu imati uticaj na konkurentsku
poziciju kompanije, pa i na njeno preživljavanje. Uobičajeno je za menadžere da u toj
situaciji budu uvučeni u rutinske, svakodnevne probleme vođenja poslovanja. To ih može
zavesti da izgube svoje vizije za promene i svoj entuzijazam za inovacije.
Kratkoročni uspesi mogu maskirati potrebu za promenom. Pridržavanje izreke If it’s
not broken, don’t ﬁx it (ako nije slomljeno, ne pričvršćuj ga) može umrtviti menadžment
da samo održava status quo. U današnjem svetu vrlo brzih tehnoloških promena ovakvo
ponašanje može biti vrlo opasno po kompaniju.
U vezi sa ovim, u vežbama su izložene studije slučaja 2 i 3 koje prikazuju međusobne
odnose IBM-a i Microsoft-a.

3.9. UPRAVLJANJE PROMENAMA
Pre oko 30 godina, svet je bio u dobu upravljanja proizvodnjom. Inženjeri i menadžeri su
bili koncentrisani na povećanje produktivnosti svojih kompanija. Putem finog podešavanja
poslovne efikasnosti oni su bili u stanju da redukuju troškove i povećavaju profit. Težište je
bilo na upravljanju raspoloživim resursima.
Današnji prilaz je različit i znatno sveobuhvatniji. Danas menadžment mora biti u stanju
da upravlja i u stabilnoj i u promenljivoj situaciji. Razlog je što se organizacije više ne
nalaze u statičkom ili stabilnom tehnološkom okruženju, već u visokodinamičnom i često
turbulentnom okruženju. Jedina izvesna stvar je upravo promena.
Neki od izazova sa kojima se današnji menadžeri suočavaju su zadaci vezani za:
generisanje novih ideja,
kreiranje novih proizvoda,
kontrolu proizvodnje,
nadmetanje sa novim sojem konkurenata, i
tretiranje novih zahteva kupaca/korisnika.
Osnovno pitanje menadžmenta danas je kako uspešno iskoristiti postojeće mogućnosti i
kapacitete organizacije radi iskorišćavanja prilika iz okruženja. Odgovor leži u stvara-
nju fleksibilne, visokokonkurentne organizacije sposobne da izađe na kraj sa eksternim
okruženjem.
Bez obzira na to da li je u pitanju tehnologija, tržište, isporučioci ili konkurenti, uspešni
menadžeri tehnologije moraju veoma brzo da prepoznaju i reaguju na spoljne promene.
Ako kompanija nije u stanju da prognozira i predvidi promene u okruženju, nalazi se u
zoni rizika po svoje preživljavanje.
PRIMER 1: Prosečan životni vek jedne kompanije u svetu je 12,5 godina (Ari de Guea,
2003).
PRIMER 2: Poznato je da 60 % do 80 % malih preduzeća propada u roku od 5 godina
od nastanka.
PRIMER 3: Kada su u pitanju najveće kompanije vidimo da je od 100 prvih firmi sa liste
Fortune 500 u 1956. godini samo 29 njih ostalo među prvih 100 na toj listi 1992. go-
dine (Fortune, 4th
April 1992.).
PRIMER 4: Samo u jednoj godini, između 1998. i 1999. ukupno 47 firmi je ispalo sa
liste Fortune 500. Razlozi su različiti, a među njima integracije, pripajanja, ili promene u
poslovnom okruženju.

3.10. PRODUKTIVNOST, EFEKTIVNOST I KONKURENTNOST
Razlike između produktivnosti i efektivnosti i njihove odnose sa konkurentnošću treba ra-
zumeti u cilju lakšeg optimiziranja performansi proizvodnih sistema.
PRODUKTIVNOST
DEF. 3.4.: PRODUKTIVNOST JE ODNOS IZLAZA I ULAZNIH RESURSA.
Za proizvodne organizacije ulazni resursi su kapital, materijal, rad i energija. Izlaz je
proizvod organizacije. Oba parametra treba da budu izraženi u istoj jedinici, na pri-
mer, USD. Produktivnost je mera eﬁkasnosti korišćenja ulaznih resursa i izračunava se za
pojedinačnu operaciju, za sektor organizacije, za organizaciju, ili celu naciju.
Na nacionalnom nivou, produktivnost je vrlo važan faktor u podizanju životnog
standarda. Nacionalna produktivnost se može izraziti kao odnos izlaza u obliku bruto
domaćeg proizvoda (BDP) izraženog u, na primer, USD i ulaza izraženog u ukupnim rad-
nim časovima.
gde je „bruto domaći proizvod po stanovniku“ važan pokazatelj životnog standarda jedne zemlje.
U zemljama sveta ovaj pokazatelj iznosi od 100 USD do oko 50 000 USD.
Produktivnost je visokozavisna od tehnologije. Denison (1985) ocenjuje da 2/3 ili čak
blizu 80 % porasta produktivnosti SAD u zadnjih 70 godina može biti, direktno ili indi-
rektno, dovedeno u vezu sa tehnološkim inovacijama (drugi uticajni faktor je motivisanost
zaposlenih). Produktivnost je eﬁkasnost poslovanja i ona implicira da se „stvari rade na
pravi način“. Međutim, postoji duboka razlika između konstatacija „raditi stvari na pravi
način“ i „raditi prave stvari“. „Raditi prave stvari“ je indikacija efektivnosti.
Produktivnost je interni standard organizacije. Ona u sebi sadrži minimiziranje gubi-
taka ili otpadaka resursa u procesu proizvodnje izlaza. To je neophodan, ali ne i dovoljan
uslov za obezbeđenje uspeha organizacije ili nastavljanja preživljavanja na tržištu.

EFEKTIVNOST
Efektivnost podrazumeva sposobnost dostizanja željenih ciljeva, kao što je povećanje ude-
la kompanije na tržištu ili dostizanje određenog profita. Efektivnost organizacije se može
razumeti kao stepen ostvarenja njenih ciljeva. Efektivnost označava postizanje ili sposob-
nost postizanja rezultata. Ona implicira proizvodnju izlaza koji zadovoljavaju zahteve ili
očekivanja „stakeholdera“ - korisnika, kupaca, vlasnika, zaposlenih, snabdevača, akcio-
nara ili zajednice.
Efektivnost je spoljni standard organizacije. Proizvodna organizacija je efektivna
ukoliko povećava prodaju, zahvata veliki deo tržišta, i povećava profitabilnost. To su
faktori na koje utiče njeno okruženje.
Termini “produktivnost” i “efektivnost” nisu povezani. Kompanija može imati vrlo visoku
produktivnost, ali njen menadžment ne mora biti efektivan u ostvarenju željenih ciljeva. Da
bi postala konkurentna, kompanija mora dostići visoke nivoe produktivnosti i biti efektivna
na svom tržištu.
KONKURENTNOST
Konkurentnost pokazuje položaj kompanije ili nacije u odnosu na poznatu grupu. Konkurent-
nost poredi izlaz posmatrane kompanije sa izlazima njenih konkurenata i pokazuje njen
položaj na tržištu. Kompanija je konkurentna ako je profitabilna, a njeni proizvodi ili us-
luge zadovoljavaju testove tržišta.
Tehnološki menadžment se bavi dostizanjem visokih nivoa produktivnosti, istovremeno
čineći organizaciju efektivnijom u dostizanju željenih ciljeva. Takođe, bavi se postaja-
njem i ostajanjem konkurentnim na stalno rastućem globalnom tržištu radi osiguravanja
preživljavanja. To je kontinuirani proces procene i planiranja koji se stalno ponavlja sa
svakom tehnologijom u kompaniji. Ključ uspeha je sposobnost da se identifikuju, planiraju
i implementiraju proizvodni kapaciteti na pravovremen način. Tehnološki menadžment
podstiče menadžere da jedno oko drže okrenuto ka budućnosti ne zanemarajući pri tome
stalno optimiziranje tekućeg poslovnog procesa.
3.11. LIDERI VERSUS SLEDBENICI
U smislu tehnoloških inovacija, odnosno tehnologija, kompanije se mogu svrstati u
jedan od sledećih tipova:
Lider je kompanija koja prva promoviše neku tehnološku inovaciju na tržištu.
Sledbenik je kompanija koja propušta prvi talas kapitalizacije jedne tehnološke
inovacije, ali prepoznaje udar te tehnologije na svoje poslovanje i naknadno iznosi
ovu tehnologiju na tržište. Takve kompanije prate lidera na malom rastojanju. One
su u stanju da dostignu ili čak nadmaše lidera ako u potpunosti iskoriste svoje sna-
ge, a pre svih proizvodne kapacitete, marketing, znanje i servisnu mrežu.

Zaostajući je kompanija koja realizuje svoj potencijal za stvaranje profita na bazi
korišćenja neke već poznate tehnologije, ali retko utiče na samu tehnologiju i njenu
primenu. Veoma često njeno preživljavanje zavisi od usvajanja nove tehnologije.
A. PREDNOSTI LIDERA u inovacijama su:
1. Prepoznatljivo ime. Imena lidera sa inovacionim proizvodima postaju dobro poz-
nata javnosti. Ako je brendu ili proizvodu pridodato korporativno ime, to ime može
postati generalni sinonim za proizvod.
PRIMER: korporativno ime “Xerox” postaje sinonim za fotokopir aparat, ili “Coke”
za bezalkoholno piće (soft drink ili cola), ili “Frigidaire” za hladnjak. Ovako jako
prepoznatljivo ime može se pretvoriti u dugotrajnu, profitabilnu i održivu snagu kom-
panije.
2. Bolja tržišna pozicija. Izaći prvi sa nekom tehnološkom inovacijom na tržište pruža
kompaniji priliku da prigrabi veliki deo tržišta.
3. Prilika da definiše industrijski standard. Liderska pozicija daje mogućnost kom-
paniji da uspostavi dominantno tehničko rešenje ili dominantni dizajn na osnovu
kojih će se definisati industrijski standard.
4. Polazna pozicija na krivi učenja. Lideri startuju na krivi učenja pre konkurenata.
Oni takođe razvijaju prećutno (tacit) znanje do kojeg konkurencija ne može do-
preti.
5. Zaštitne barijere. Lideri mogu zaštititi svoju tehnologiju putem patentiranja i drugih
sredstava zaštite sa ciljem da spreče druge učesnike u nadmetanju. Oni, takođe,
imaju bolje prilike da eksploatišu svoje tehnologije.
6. Visoki profit. Lideri diriguju tržištem. Oni uspostavljaju tehnološki gep između svojih
proizvoda i svojih korisnika ili konkurenata. Tako postižu visoku cenu za svoje proiz-
vode, zbog čega stvaraju veliki profit.
7. Usporeno prebacivanje korisnika. Lideri uspostavljaju specijalne odnose sa svojim
korisnicima. Lojalnost brendu i troškovi prelaska usporavaju prebacivanje korisnika
na konkurentsku uslugu.
8. Prednost u podršci okruženja. Lideri uvek imaju podršku nacionalne administraci-
je, privrednih komora, raznih udruženja, investitora rizičnog kapitala, banaka i
fondova i drugih zainteresovanih za uspeh inovacija.
B. NEDOSTACI LIDERA u inovacijama su:
1. Veliki početni troškovi. Lider snosi velike početne troškove istraživanja, izrade
prototipova, testiranja, i sveukupnog razvoja proizvoda.
2. Veliki troškovi follow up-a. Lider mora biti sposoban da održi lidersku poziciju.
Stoga mora biti spreman da finansira velike troškove unapređenja tehnologije.
3. Mogućnost pogrešne investicije. Početno investiranje lidera u projektovanje, izra-
du alata i proizvodnju može doneti poteškoće u preokretanju kursa akcije ukoliko
konkurent u međuvremenu predstavi bolju tehnologiju ili poboljšani dizajn.

4. Tržišna neizvesnost. Uvek postoji tržišna neizvesnost u vezi sa uvođenjem nove
tehnologije. Teško je predvideti odgovor tržišta i podesiti optimalnu cenu.
5. Lider je uvek na meti konkurencije. Lider je uvek pod budnim nadzorom svih osta-
lih.
C. STRATEGIJA ČUVANJA LIDERSKE POZICIJE može se sastojati u sledećem:
1. Investiranje u istraživanje i razvoj radi nastavka razvoja nove tehnologije;
2. Oslanjanje na razvoj nove tehnologije unutar firme;
3. Dogradnja svojih tehnoloških resursa;
4. Formiranje radnih timova sa najvišim tehničkim umećem;
5. Snažno širenje nove tehnologije;
6. Sprečavanje konkurencije da uđe u tu tehnologiju.
D. PREDNOSTI SLEDBENIKA u odnosu na lidera su:
1. Nisu posvećeni nijednom posebnom projektu, procesu ili tehnologiji;
2. Ne suočavaju se sa tehnološkim rizikom, njega je prihvatio lider.
3. Imaju šansu da istraže liderov proizvod i napadnu ga u njegovim najslabijim
tačkama;
4. Imaju daleko manje početne investicije u istraživanje i razvoj, pa mogu prebaciti
sredstva na eksperimentisanje i poboljšavanje postojećih proizvoda.
E. KARAKTERISTIKE ZAOSTAJUĆIH u inovacijama su:
1. Male kompanije sa malim I&R fondom, ukopane su u svoju poziciju, sa najmanjom
šansom da utiču na pravac daljeg razvoja tehnologije ili standarde u svojoj privre-
dnoj grani;
2. Njihova jedina prilika za tehnološki napredak je u pronalaženju niše ili formiranju
alijanse sa drugom kompanijom.
3. Pate od uporednih troškovnih zaostajanja zbog zastarele tehnologije.
Teece (1987) je predstavio taksonomiju rezultata inovacionog procesa i identifikovao
nekoliko pobednika i nekoliko poraženih (slika 3.3).
On je u taksonomiji definisao:
1. Inovatore, kao one kompanije koje su prve predstavile neki proizvod, uslugu ili
proizvodni proces na tržištu,
2. Imitatore-sledbenike, kao druge, treće.
3. Pobednike, kao one kompanije koje su stalno unapređujući svoje proizvode, usluge
ili proizvodne procese sticali nove talase zarade povećavajući već postojeće pri-
hode, ili su uspešno održavali i povećavali konkurentsku prednost.

4. Poražene, kao one kompanije koje nisu izdržale trku na duge staze i postepeno su
gubili prihode, tržišta i konkurentsku prednost.
Pobednici su samo oni koji su pobedili na duge staze, stoga su pobednici mogli biti i lideri
koji su imali početnu prednost, ali i sledbenici koji su dolazeći iz pozadine u snažnom ritmu
prestigli lidera.
Slika 3.3 Krajni rezultati inovacionog procesa
Prema slici 3.3, rezultati klasifikacije (taksonomije) su:
INOVATORI - POBEDNICI SU:
Pilkington - sa proizvodnjom stakla;
G.D.Searle - sa uvođenjem NutraSweet slatkiša;
Du Pont - sa komercijalizacijom teflona.
INOVATORI - PORAŽENI SU:
RC Cola - koja je prva uvela dijet kolu, kolu u konzervi i još mnogo toga. Coca Cola
i Pepsi Cola su odmah krenuli za njom i pretekli je;
EMI - koji je izneo na tržište prvi kompjuterizovani aksijalni tomografski skener (CAT
skener), ali ga je General Electric pretekao;
Bowmar Instruments Corporation - koji je prvi predstavio džepni kalkulator, ali je
odmah potom bačen u zasenak od Texas Instruments-a i Hewlett-Packard-a;
Xerox - koji je prvi predstavio tržištu mnoge dobre ideje u svom office-računaru, ali
je preteknut od strane Apple-a i drugih proizvođača PC računara;
DeHavilland - koji je lansirao prvi putnički mlazni avion “Comet”, ali su ga kasnije
pobedili Boing sa svojim modelom “Boing 707” a Douglas sa modelom “DC-8”.

IMITATORI - POBEDNICI SU:
IBM - koji je propustio prvu fazu razvoja PC računara, ali se vratio u igru i raz-
vio “sopstveni” PC u svom centru u Boca Raton na Floridi. Istraživački tim sa Philip
Estridge-om na čelu zasnovao je uspeh poduhvata ulaska na PC tržište na IBM-
ovom imenu i komplementarnim preimućstvima kompanije. Dominacija IBM nije tra-
jala jer nije posedovao, niti kontrolisao PC tehnologiju;
Matsushita - koji je definisao industrijski standard video uređaja sa svojim VHS
video-rekorderom. Mada je Sony izumeo i kontrolisao Beta-Max tehnologiju, supe-
riorniju od VHS tehnologije, on nije bio u stanju da dovoljno brzo raširi svoju teh-
nologiju da bi definisao industrijski standard. Drugi proizvođači video uređaja su
bili spremni da pomognu da se razbije Sony-jev monopol i podržale su Matsushita-
in VHS kao standard;
Seiko - koji je bio sledbenik u proizvodnji kvarcnih satova, ali je bio u stanju da
ostvari i održi konkurentsku prednost svojih proizvoda.
IMITATORI - PORAŽENI SU:
Kodak - koji je počeo utakmicu sa Polaroidom u oblasti instant fotografije. Polaroi-
dova tehnologija bila je zaštićena patentom, pa Kodak nije uspeo da razbije ovu
Polaroid-ovu zaštitu;
Northrup - čiji je razvoj aviona “F-20” bio neuspešan poduhvat;
Digital Equipment Corporation (DEC) - čiji je ulazak na tržište PC računara bio neodr-
živi poduhvat.

4.1. OKVIR ZA TEHNOLOŠKI MENADŽMENT
Opadanje konkurentnosti američke privrede u 1970-tim i 1980-tim godinama postalo
je predmet ozbiljne zabrinutosti ljudi u američkoj privredi, administraciji i sistemu obra-
zovanja. Pokrenut je čitav niz inicijativa kako bi se ustanovili uzroci ovog pada i for-
mulisao adekvatan odgovor na izazov koji se pojavio. Vrlo brzo je postignut konsenzus
da značajan deo napora treba usmeriti ka poboljšanju tehnološkog menadžmenta. To je
objašnjeno zaključkom da je pad konkurentnosti rezultat grešaka u upravljanju postojećim
tehnologijama i tehnologijama u razvoju, a ne u nesposobnosti razvoja novih tehnologija.
Tehnologija igra glavnu ulogu u interakcijama između pojedinca, društva i prirode.
Tehnološka unapređenja imaju važne efekte na svaki od ovih entiteta, ali i svaki entitet
utiče na njih. Tehnološki menadžment uključuje razvoj i razumevanje ovih odnosa i bavi se
njima na racionalan i efektivan način.
Godine 1987., grupa eksperata okupljena oko National Research Council-a (NRC),
usredsredila je svoju pažnju u dokumentu “Management of Technology: The Hidden Com-
petitive Advantage” na tehnološki menadžment, kao na do tada skrivenu konkurentsku
prednost američke privrede. Preporučeno je da se preduzmu sve potrebne mere da se
uspostavi nacionalna svest shvatanja strategijske važnosti tehnološkog menadžmenta i da
se podrže istraživanja u ovoj oblasti. Zaključak grupe oko NRC-a bio je da su potrebe
američke privrede za tehnološkim menadžmentom sadržane u sledećim pitanjima:
1. Kako integrisati tehnologiju u sveukupne strategijske ciljeve kompanije?
2. Kako uvoditi i gasiti tehnologije brže i eﬁkasnije?
3. Kako efektivnije procenjivati tehnologije?
4. Kako obavljati transfer tehnologija na najbolji način?
5. Kako skratiti vreme razvoja novog proizvoda?
6. Kako upravljati velikim, kompleksnim i multidisciplinarnim ili multikompanijskim pro-
jektima ili sistemima?
7. Kako upravljati korišćenjem tehnologije unutar organizacije?
IV
TEHNOLOGIJA I UPRAVLJANJE
PREDUZEĆEM
Glava

Godine 1987., Američka asocijacija tehničkih društava utvrdilo je stav o neophodnosti
izgradnje većeg razumevanja i svesnosti svih postavki vezanih za tehnološki menadžment.
Potvrđena je važnost tehnološkog menadžmenta za konkurentnost američke privrede i
zaključena neophodnost zaokreta paradigme u pravcu definisanja upravljanja u uslo-
vima novog okruženja kreiranog nagoveštavanjem tehnološke revolucije. Zaključci ove
i sličnih analiza, dali su 1988. godine okvir za tehnološki menadžment kao naučne
discipline, koja treba da se bazira na sledećim aksiomima:
1. Važnost uslužnih delatnosti. Ova disciplina se ne odnosi samo na proizvodne
delatnosti, već se sa istom važnošću mora odnositi i na uslužne delatnosti. Iako je
snažna proizvodnja glavni izvor inovacija i tehnologija, uslužne delatnosti su u ovom
trenutku najveći ekonomski sektor i glavni pokretač ekonomskog rasta.
2. Globalni kontekst. Sva pitanja u vezi sa upravljanjem tehnologijom treba da budu
posmatrana u globalnom kontekstu. Visoki troškovi tehnoloških inovacija zahtevaće
češće sklapanje globalnih alijansi.
3. Porast količine informacija. Revolucija u informacionim tehnologijama će se nasta-
viti i količina informacija raspoloživih menadžerima će rasti. Kritično pitanje je kako
apsorbovati i upravljati tolikim informacijama i kako proceniti njihov uticaj na kom-
paniju i društvo.
4. Tehnologija kao roba na tržištu. Istraživanje i razvoj unutar kompanije podstiču
tehnološki progres, ali i svetsko tržište nudi sve efektivnije i efikasnije tehnologi-
je kroz mehanizme transfera. Dakle, danas već imamo kupovinu i prodaju teh-
nologija kao robe na svetskom tržištu i time mogućnost jednostavnijeg strategijskog
planiranja poslovanja organizacije.
5. Osnovni činioci. Sledećih pet osnovnih činioca omogućavaju primenu neke teh-
nologije u proizvodnoj ili uslužnoj organizaciji: (1) tehnički i finansijski resursi, (2)
poslovno okruženje, (3) organizaciona struktura, (4) projekti, i (5) ljudi
6. Životni ciklus tehnologije. Dodatna dimenzija je životni ciklus tehnologije, što je
ustvari razvojni put tehnologije od njenog nastanka do njenog gašenja, i obuhvata
etape od koncepta do recikliranja kako je to prikazano na slici 4.1.
Slika 4.1. Etape u životnom ciklusu proizvoda/tehnologije

4.2. OSNOVNE KATEGORIJE U UPRAVLJANJU TEHNOLOGIJOM
Na početku trećeg milenijuma svedoci smo drastičnih promena u poslovnom okruženju.
Stoga se traže novi pristupi, tj. nove paradigme upravljanja koje će biti odgovarajuće za
ovo novo okruženje.
DEF. 4.1.: PARADIGMA JE PRIMER ZA UGLED, UZOR, TIPIČAN MODEL, ALI I OKVIR IDEJA KOJI
OMOGUĆAVA RAZUMEVANJE NEČEGA.
Jedinstvena tema za celokupno polje tehnološkog menadžmenta je tehnologija kao krea-
tor bogatstva.
Kao posledica globalnog poslovnog okruženja i brzih promena tehnologije postoje
visokodinamični uslovi u kojima funkcionišu proizvodne i uslužne organizacije. Na slici 4.2
prikazana je lista trendova promena u proizvodnim i uslužnim delatnostima.
Slika 4.2. Lista trendova promena u proizvodnim i uslužnim delatnostima

Da bi mogli da prihvate promene, menadžeri u organizaciji moraju da razmotre sledeće
osnovne kategorije u upravljanju tehnologijom:
1. Resursi,
2. Poslovno okruženje,
3. Struktura i menadžment organizacije,
4. Planiranje i upravljanje projektima, i
5. Menadžment ljudskih resursa.
4.3. RESURSI
Efikasno korišćenje resursa je kritični aspekt menadžmenta tehno-ekonomskih preduzeća.
Racionalno i produktivno korišćenje raspoloživih uređaja, opreme, alata, materijala, energi-
je, metoda, softvera, kvalifikovane radne snage, informacija, intelektualnih preimućstava i
finansijskih resursa je presudno u obezbeđenju konkurentskog statusa kompanije.
U pogledu konkurentnosti, sledeće oblasti se smatraju važnim, a njihovo stalno istra-
živanje, procena, pretresanje i primena zaslužuju visok prioritet:
1. Metode za procenu učinka. Tradicionalne mere učinka su zastarele. Specifičnosti
novih tehnologija utiču na metode opštih i finansijskih procena učinka, kao što su
rizici, kvalitet procesa i proizvoda, ulazak na tržište, konkurentsko pozicioniranje, i
kratka i dugoročna profitabilnost. Poslednjih godina pokušalo se uvođenjem nove
metode izračunavanja troškova tipa Activity-Based Costing (ABC).
2. Metode za merenje performansi tehnologija. Treba razvijati i primenjivati pouz-
dane metode merenja (1) performansi i (2) konkurentnosti specifičnih tehnologija
sa tržišta. Problem je veći kod novih tehnologija koje nisu testirane u konkurentskom
okruženju.
3. Merenje koristi od I&R aktivnosti. Korist od istraživanja i razvoja može biti raz-
novrsna. Treba razviti i sistematski primenjivati (1) identifikaciju potencijalnih koristi
od I&R, i (2) merne kriterijume za poređenje rezultata I&R projekata.
4. Alijanse kao alternative rivalitetu. Surova konkurencija u obliku pomeranja udela
na tržištu i preuzimanja akcija nije neophodno najefikasniji način korišćenja drago-
cenih resursa. To prouzrokuje visok stepen nesigurnosti i dezorganizuje privredne
institucije. Stoga, korisno je znati sledeće:
Da li alijanse mogu ponuditi uspešne alternative internim I&R aktivnostima? Ako
je odgovor pozitivan, kako sastaviti platformu pregovora o novim proizvodima
i tehnologijama?
Koliko su efektivne vladine inicijative uvođenja novih tehnologija (preko npr.
inkubatora ili tehnopolisa) i otvaranja velikih industrijskih firmi prema spoljnim
zahtevima?
Da li Joint Venture-i i razmena inovacija između male i velike kompanije koristi
snage i nadoknađuje slabosti svake od njih?

4.4. POSLOVNO OKRUŽENJE
Organizacije funkcionišu u socio-tehno-ekonomskom okruženju i u interakciji su sa njim.
Unutar konteksta tehnološkog menadžmenta, interesovanje je primarno fokusirano na
tehnološke faktore, aktivnosti i planove. U vezi sa tim, ovde postavljamo dva pitanja:
Kako tehnološke promene unutar organizacije utiču na okruženje?
Kako faktori okruženja utiču na tehnološke promene unutar organizacije?
A. UTICAJ TEHNOLOŠKIH PROMENA U ORGANIZACIJI NA OKRUŽENJE.
Uvođenje nove tehnologije na tržište čini udar na društvo, njegovu privredu i prirodno
okruženje. Posledice tog udara utiču na nivo (ne)prihvatanja i/ili (ne)poželjnosti te teh-
nologije u zavisnosti od sistema vrednosti društva.
Bilo koja tehnološka promena koja utiče na javnost u velikim sredinama i/ili na pri-
rodnu sredinu postaje predmet potencijalne upotrebe snaga javnosti na različitim institu-
cionalnim nivoima. Zakonodavna, administrativna i nadzorna mašinerija mogu se aktivirati
(1) radi dejstvovanja protiv neželjenih posledica nove tehnologije, ali i suprotno, (2) mogu
olakšavati njeno širenje ukoliko javnost proceni da ona pomaže javno blagostanje.
Stoga se unutar organizacije zahteva (1) pažljiva procena svake tehnologije koja
moža biti briga društva, i (2) prethodna procena rizika od uvođenja tehnologije u proiz-
vodnju ili njenog javnog izlaganja.
B. UTICAJ FAKTORA OKRUŽENJA NA TEHNOLOŠKE PROMENE U ORGANIZACIJI.
Prvi faktor okruženja je tržišna pozicija proizvoda ili usluga organizacije. To je konačna
mera uspeha organizacije. Obaveza je organizacije da prevede indikatore tržišta na
svoje operativne odluke i strategijske planove.
Drugi faktor okruženja koji utiče na poslovnu strategiju organizacije su konkurenti na
tržištu. Stoga, nijedna kompanija ne sme da ignoriše šta konkurenti rade, posebno kada
je u pitanju tehnološka problematika. Da bi ostala konkurentna, kompanija mora sagleda-
ti i proceniti tehnološke prilike pre drugih, i uneti to u tehnološke planove, a ovi se moraju
uključiti u poslovne planove kompanije.
Sledeća razmatranja su prioritetna:
1. Integracija tehnoloških i strategijskih planova. Tehnološko planiranje uključuje
odluke koje se odnose na izbor I&R projekata, dodeljivanje resursa, i izradu vre-
menskog rasporeda implementacije. Takođe, ono sadrži i izbor tehnologija za
proizvodni proces i plan sticanja tih tehnologija (sopstvenim snagama ili nabavkom
na tržištu). Svaka od ovih odluka mora biti uključena u strategijski plan.

2. Udar treće strane na tehnološke promene. Koji su uticaji regulative treće strane
(npr. sudske odluke, zakonodavne i regulatorne akcije, odluke osiguravajućih
društava) na odluke organizacije da nabavi i implementira pojedine tehnologije?
Očigledno je da ovi spoljni faktori deluju na sticanje i korišćenje tehnologija, kao i
na tržišnu politiku.
3. Povećanje uticaja korisnika na izbor i primenu tehnologija. Potrebno je: (1) više
razumevanja povratnog mehanizma od korisnika ka proizvođaču tehnologije, i (2)
jačanje uticaja korisnika na izbor i primenu tehnologije. Trgovine bi u tom slučaju
upućivale podatke o stvarnim potrebama tržišta, tako da se proizvodi koji tržištu
nisu potrebni ne bi proizvodili pod pritiskom nauke i tehnologije. Potrošači i javno
mnjenje bi tako imali udeo u stvaranju nove tehnologije što bi uticalo na njeno lakše
prihvatanje na tržištu.
4.5. STRUKTURA I MENADŽMENT ORGANIZACIJE
Brze tehnološke promene praćene intenzivnom globalnom konkurencijom stvaraju ozbiljne
probleme u strukturiranju i upravljanju organizacijama u svakom sektoru privrede. U proiz-
vodnim delatnostima gde su instalirani visokosoﬁsticirani informatički i komunikacioni siste-
mi, gde je proizvodnja bazirana na računarima, i gde je direktna veza sa kupcima sva-
kodnevna i uobičajena, neophodno je angažovati visokoobučene kadrove. Menadžment
traži sposobne kadrove koji su u stanju da povećavaju produktivnost i skraćuju „vreme do
tržišta“.
To su faktori koji smanjuju potreba za hijerarhijskim (vertikalnim) organizacionim stru-
kturama i podržavaju tzv. “ravnu” (horizontalnu) strukturu. Ako su informatički i proizvo-
dni sistem organizacije računarski integrisani, onda postoji mogućnost koordinacije bez
kašnjenja, tj. u realnom vremenu između različitih segmenata organizacije.
Generalno, organizacione strukture deluju interaktivno sa tehnološkim stanjem u jed-
noj organizaciji i nameću jedan niz tema za analizu modernim menadžerima. Te teme su
prioritetna pitanja u oblasti organizacione strukture:
1. Reorganizacija tehnoloških aktivnosti u kompanijama. Pitanje reorganizacije se
obično posmatra u sklopu dileme centralizacija versus decentralizacija. Treba vodi-
ti računa da različite vrste kompanija zahtevaju različita reorganizaciona rešenja.
U svakom slučaju, predlaganje promena organizacionih struktura zahteva bolje
razumevanje postojećih motiva i rešenja u reorganizovanim kompanijama.
2. Procena udara reorganizacije na tehničke aktivnosti. Reorganizacija može di-
rektno uticati na tehničke aktivnosti kompanije (istraživanje, razvoj, proizvodni pro-
ces), ali i na interakciju ovih aktivnosti sa prodajom i marketingom. Nakon reorga-
nizacije, potrebno je, pored procena očekivanja u pogledu rezultata i troškova tog
postupka, uraditi i objektivnu ex post (povratnu) procenu rezultata reorganizacije.

3. Efekti organizacionih struktura na eﬁkasnost Razvojnog ciklusa proizvoda.
Ključno pitanje se ovde odnosi na pravovremenost i organizaciju I&R, tehničkog
projektovanja, i ostalih činioca Razvojnog procesa proizvoda. Za uspeh je potrebna
koordinacija između I&R, tehničkog projektovanja, proizvodnog procesa, poslovan-
ja i marketinške grupe.
4.6. PLANIRANJE I UPRAVLJANJE PROJEKTIMA
Kompleksni projekti istraživanja i razvoja zahtevaju mobilizaciju značajnih resursa i koor-
dinaciju aktivnosti u različitim laboratorijama i ponekad različitim zemljama. Upravljanje
takvim projektima je složen zadatak koji zahteva veliku veštinu. Slični izazovi postoje i
kod projektovanja, razvoja i marketinga novih industrijskih proizvoda gde je potrebno
angažovati kadrove iz različitih sektora, sredina i disciplina. Generalno, kod kompleksnih
projekata, gde je uključeno više kompanija ili institucija, teškoće menadžera projekta se
očigledno uvećavaju.
Jedan od važnih zadataka organizacije je da izabere samo one projekte istraživanja
i razvoja koji imaju potencijal za buduću eksploataciju u saglasnosti sa strategijom raz-
voja kompanije. Projekti istraživanja i razvoja kao deo inovacionog procesa predstavljaju
izazov menadžmentu koji mora pomiriti viziju naučnog i inženjerskog kadra kompanije
sa jedne strane, sa planovima top menadžmenta sa druge strane, i potom to prevesti u
poslovni plan kompanije. Planiranje i upravljanje projektima zahteva poklanjanje posebne
pažnje sledećim aktivnostima:
1. Izbor portfolija projekta. Organizacije imaju nekoliko, a ponekad i veći broj pro-
jekata u toku. Ne samo da te projekte treba stalno nadzirati i procenjivati njihovu
potencijalnu korist za organizaciju, već ih treba stalno porediti sa novim prilikama.
Stoga je, stalno procenjivanje i utvrđivanje prioriteta jako važan deo aktivnosti
menadžmenta I&R.
2. Započinjanje inovacionih ideja u organizaciji: ka naniže ili ka naviše. U orga-
nizacijama sa dugoročnom poslovnom strategijom strateške odluke i operativni
planovi, odobreni od strane top menadžmenta, prevode se u konkretne programe
i projekte. Međutim, takve instrukcije ne moraju odgovarati idejama i aspiracijama
naučnog i stručnog kadra iz inovacionog lanca. Stoga je potrebno stvoriti ravnotežu
između ove dve strane unutar organizacije.
3. Naknadna analiza projekta. Često je potrebno uraditi naknadnu analizu projekta
po njegovom završetku sa aspekta, kako uspešnih, tako i neuspešnih rezultata. Ra-
zumevanje sličnosti i različitosti projekata sa istim ishodom može biti od pomoći za
donošenje odluke. Ponekad je neophodno shvatiti međusobnu povezanost između
projekta i ostatka organizacije, ili između projekta i spoljnog okruženja, i njihove
efekte na uspeh ili neuspeh projekta.

Us menadžment informacionih tehnologija

Us menadžment informacionih tehnologija

Recommended

Recommended

More Related Content

Similar to Us menadžment informacionih tehnologija

Similar to Us menadžment informacionih tehnologija (20)

More from Marija Starcevic

More from Marija Starcevic (20)

Recently uploaded

Recently uploaded (15)

Us menadžment informacionih tehnologija