1. ХЕТЕРОТРОФИЈА И
АУТОТРОФИЈА

2.  Примарни извор енергије за готово целокупан
живот на планети Земљи је Сунце.
 Сунчева енергија доспева у биосферу
захваљујући процесу познатом као
фотосинтеза коју врше фотосинтетички
организми више биљке, алге и цианобактерије
(модрозелене алге).
 Живот на планети одржава се сталним
кружењем материје и протицањем енергије у
оквиру биолошких циклуса чији су чланови
сви живи организми.

4. Становници планете Земље се разликују по
начину на који обезбеђују енергију и материју
за своје животне процесе те их можемо
поделити на:
 Аутотрофне организме:
 Фотоатотрофи
 Хемоаутотрофи
 Хетеротрофне организме
 Хербивори
 Карнивори
 Омнивори
 Сапротрофи
 Паразити
 Декомпозитори

5. АУТОТРОФИ
Организми који самостално
производе органске материје.
Према извору енергије коју
користе деле се на:
 Фотоатотрофе
 Хемоаутотрофе

6. ФОТОАУТОТРОФИ
 енергију Сунчевог зрачења у
процесу фотосинтезе преводе у
хемијску енергију органских
молекула
Зелене биљке
Алге
Цианобактерије (Cyanobacteria)

7. ХЕМОАУТОТРОФИ
 енергију производе оксидацијом неорганске
материје, а продукција органске материје
одвија се као у фотосинтези. То су одређене
врсте бактерија тзв. хемосинтетичне бактерије
и према супстрату који оксидују могу бити:
 нитрификационе
 сумпорне
 водоничне
 гвожђевите
 метанске

8. ХЕТЕРОТРОФИ
Користе готову органску материју
(животиње, гљиве, већина бактерија)
• Хербивори -биљоједи
• Карнивори - месоједи
• Омнивори – сваштоједи
• Сапротрофи – хране се угинулим деловима биљака и животиња
(гљиве)
• Паразити – живе на рачун живих организама (бактерије и гљиве)
• Декомпозитори – разлагачи (бактерије и гљиве)

9. ЛИСТ
КАО ФОТОСИНТЕТИЧКИ ОРГАН

10.  Грађа листа је на свим
нивоима у потпуности
прилагођена функцији
фотосинтезе.

11. СПОЉАШЊА ГРАЂА
 Облик је прилагођен примању што
веће количине светлости.
 Лист већине биљака је има велику
површину.
 У зависности од услова средине
јављају се одређене адаптације
Биљке сушних или хладних станишта
смањују површину али повећавају број
листова

12. УНУТРАШЊА ГРАЂА
Прилагођена фотосинтетичкој
функцији диференцирањем
специјализованих ткивa:
 Стомин апарат
 Палисадни паренхим
 Сунђерасти паренхим
 Спроводни снопићи

14. Размена гасова се
обавља контролисано
кроз стомин апарат.

15.  Испод епидермиса лица листа
налази се слој палисадног ткива,
главног фотосинтетичког ткива.
Ћелије палисадног ткива су
издужене, постављене управо на
површину листа и густо збијене.
Ћелије су испуњене великим
бројем хлоропласта.

16.  Ближе епидермису наличја листа
налази се ткиво сунђерастог
паренхима грађено од ћелија
неправилног облика. Мноштво
интерцелулара указује да је
главна функција овог ткива
размена гасова са спољашњом
средином.

17.  Завршеци спроводних
снопића имају улогу да
доносе воду и минералне
материје до палисадног
ткива и да одводе органске
материје произведене у
палисадном ткиву.

20. ХЛОРОПЛАСТИ

21.  Хлоропласти су високо
специјализоване органеле
биљних ћелија у којима се
врши фотосинтеза.

26. ПОРЕКЛО ХЛОРОПЛАСТА
 Сматра се да хлоропласти воде порекло од
фотосинтетичких бактерија које су ушле у
симбиотски однос са прахетеротрофима.
 Докази овог тумачења су што ове органеле садрже
своје ДНК, РНК и рибозоме и способне су да
самостално синтетишу протеине. Оне садрже и
двоструку мембрану при чему је спољашња
слична ћелијској, а унутрашња бактеријској.
 Најпримитивнији фотосинтетички организми
(Cyanophyta) немају организоване хлоропласте већ
се ламеле са тилакоидима налазе у периферном
делу цитоплазме, тзв. хроматоплазми.

27.  БРОЈ ХЛОРОПЛАСТА
 палисадне ћелије пасуља (Phaseolus vulgaris) 45
 палисадне ћелије спанаћа (Spinacia oleracea) 300-
400
 ОБЛИК ХЛОРОПЛАСТА
 Хлоропласти виших биљака су сочивастог облика,
пречника 3-10μm и дебљине 1-2μm.
 Код алги, хлоропласти имају различиту форму,
број и величину. Код већине је то један крупан
хлоропласт назван хроматофор. Хроматофори
могу имати различит облик:

28. Spirogyra sp.
 спирално увијен хроматофор

29. Mougeotia sp.
 Плочаст хроматофор

30. Chlamydomonas sp.
 Пехараст хроматофор

31. Ulotrix sp.
 прстенаст хроматофор

32. Zygnema
 звездаст хроматофор

33. Chara sp.
 сочиваст хроматофор

34. УНУТРАШЊА ГРАЂА
 Двојна мембрана
 Спољашња мембрана је слична плазмамембрани,
док унутрашња формира сложен мембрански
систем увлачећи се у унутрашњост хлоропласта.
Унуташњи мембрански систем у својој
липопротеинској структури садржи
фотосинтетичке пигменте и ензиме електрон-
транспортног ланца.
 Строма
 Садржи ензиме тамне фазе фотосинтезе и
продукте фотосинтезе од којих се скроб запажа у
облику гранула.

36. МЕМБРАНСКИ СИСТЕМ
ХЛОРОПЛАСТА
 Тилакоиди - систем спљоштених кесица
које се пружају паралелно са дужом осом
хлоропласта.
 Гранa (jed granum, mn granae) – скупина
тилакоида густо наслаганих једних на друге у
облику стубића.
 Строма ламеле – издужене кесице које се
пружају дуж строме и повезују гране

39. ФОТОСИНТЕТИЧКИ
ПИГМЕНТИ

40.  У фотосинтези учествују
три групе пигмената:
хлорофили,
каротеноиди и
фикобилини.

41.  Пигменти су једињења
цикличне грађе са
наизменичним системом
једногубих и двогубих веза које
омогућавају апсорпцију
одређених таласних дужина
видљивог дела спектра између
380 и 760 nm.

43. ХЛОРОФИЛИ
 Постоје више врста хлорофила:
 Хлорофил а – код свих фотосинтетичких
организама
 Хлорофил b – више биљке, више алге,
маховине
 Хлорофил c – мрке алге, силикатне алге
 Хлорофил d – црвене алге
 Бактериохлорофили – фотосинтетичке
бактерије

44. ХЛОРОФИЛ
 Сложен молекул који се састоји
од:
Порфиринског прстена са
атомом Mg у центру
Алкохола метанола
Фитола

45. Порфирински прстен хлорофила

46. Молекул хлорофила

48. КАРОТЕНОИДИ
 Помоћни пигменти
 Каротени–деривати витамина А
 Ксантофили

49. β- каротен

50. ФИКОБИЛИНИ
 Помоћни фотосинтетички
пигменти неких алги:
 Фикоцијанин - цианобактерије
(Cyanobacteria)
 Фикоеритрин – црвене алге
(Rodophyta)

51. АПСОРПЦИОНИ
СПЕКТАР
 Пигменти имају боју одбијене или
пропуштене светлости. Зато су
хлорофили зелене а каротеноиди
наранџасто-црвене боје. Скуп свих
таласних дужина које апсорбују
пигменти чине њихов апсорпциони
спектар.

52.  Хлорофили апсорбују у плавом и
црвеном делу спектра, а зелену
светлост не пропуштају
 Каротеноиди апсорбују у
љубичастом и плавом делу
спектра
 Фикобилини апсорбују зелену,
жуту и наранџасту светлост

55. АКЦИОНИ СПЕКТАР
ФОТОСИНТЕЗЕ
 Скуп таласних дужина које су
активне у фотосинтези чини
акциони спектар фотосинтезе. Он
се поклапа са апсорпционим
спектром хлорофила и
каротеноида.

56. ATP
аденозин-трифосфат
Или КАКО ЋЕЛИЈА
ОБЕЗБЕЂУЈЕ ЕНЕРГИЈУ

58.  ATP (аденозин-трифосфат) је
главни носилац енергије у ћелији
 Настаје у следећим процесима:
 Фотосинтетичкој фосфорилацији
(биљке, хлоропласти)
 Оксидативној фосфорилацији (сви
организми, митохондрије)

59.  Енергија ослобођена у току
светле фазе фотосинтезе или у
процесу ћелијског дисања
омогућава везивање
неорганског фосфата Pi за
молекул ADP – a који се при
томе фосфорилује и претвара у
ATP

60.  Везе између фосфорних група
су богате енергијом и служе
као депо енергије у ћелији

61.  Њиховим раскидањем се
ослобађа енергија која се
користи за обављање неког
рада (формирање хемијских
веза, животне активности...)

63. ОКСИДО-
РЕДУКЦИОНИ
ПРОЦЕСИ
Електрон транспортни ланац

64.  Оксидо-редукциони процеси су главни
пут за добијање енергије у ћелији
 Оксидо-редукција – хемијска реакција
преноса електрона са молекула донора
на молекул акцептора
 Молекул који губи е- је оксидован, а
молекул који прима е- је редукован
 Оксидована и редукована форма
молекула назива се редокс пар

65. ЕЛЕКТРОН-
ТАРНСПОРТНИ
ЛАНЦИ

66.  Саставни делови биолошких
мембрана:
 Тилакоиди хлоропласта
 Кристе митохондрија
 Ћелијска мембрана прокариота
 Серија једињења која лако одају и
примају електроне

67.  Једињења електрон-
транспортног ланца су
уграђена у мембрану по
специфичном распореду

68.  На почетку ланца су једињења са
вишим негативним редокс
потенцијалом, а на крају
једињења са мање негативним
или електропозитивним редокс
потенцијалом

69.  Електрони се крећу низ градијент
електрохемијског потенцијала
 Приликом протицања е- низ градијент
електрохемијског потенцијала долази
до ослобађања енергије
 Део ове енергије користи се у синтези
ATP-a
 Постепеним ослобађањем енергије
кроз серију преносица ћелија енергију
користи ефикасније

70. ДЕХИДРОГЕНАЦИЈЕ
 Оксидо-редукције током којих
долази до одузимања два
електрона и два протона (два
водоникова атома)

71.  Ензими: дехидрогеназе
 Коензими:
 Никотинамид-аденин-динуклеотид
(NAD)
 Никотинамид-аденин-динуклеотид
фосфат (NADР)
 Флавин-аденин-динуклеотид (FAD)

75.  Преношењем протона
кроз мембрану ствара се
разлика у наелектрисању
и разлика у
концентрацији протона с
једне и друге стране
мембране тј.
електрохемијски градијент

76.  Успостављање разлике у
наелектрисању тј. тежња
да се изједначе
концентрације протона
даје енергију за синтезу
ATP-a