1. Latinski
U staromRimu, religija se zasnivalanakultovimabogovakojisu se poštovali u svakomgraduponaosob.
IzvorniRimskibogovisuuglavnombilispojenizarazličiteaspekteživota, teih je zbog toga bilojakomnogo.
NakonštosuusvojliGrčkukulturu, i svojebogovepoistovetilisanjihovim,
Rimljanisunastavilipoštovatisamo one najvažnije stare bogove, i to u kruguporodice i retko u
zajedničkimhramovima. Tako se pojaviopojamkudnogBoga, gde je
glavaporodicebilanekavrstasveštenika.Kako se Rim širioosvajanjima, tako je dolazilo do
uplivalokalnihbožanstavakoje bi preuzimali, ako bi im se svideli.TekzavremeRimskerepublikedolazi
do kakvogtakvogsređivanja i objedinjavanja u jednu, Rimskureligiju (religiaRomana).
Kao I u drugimsferamazivota, frcki se uticajnaRimljaneosetio I naplanureligije.
Rimljanisuuuvidiligrckebogove, ponegdesuzadrzavalinjihovaimena, ili sui h, sto je bio cescislucaj,
izjednacavalisavecpostojecimrimskimbozanstvima. Tako je odolimpijskihbogovagrckogpanteonasamo
bog Apolonpostovan I kodRimljana pod istimimenom. OStalisupostovaninatradicionalnirimskinacin, a
izjednacenisu, premaslicnostima u predstavama I zaduzenjima, saodgovarajucimgrckimbozanstvima.
U perioduRimskerepublikebilisurasireni I kultovigrckihheroja I bogovaHerakla
(kodRimljanapostovanogkaoHerkul) I Asklepija (kao bog isceliteljkodRimljanapostovankaoEskulapije)
Janus ima dvije glave. Tako je predstavljen na mnogim novčićima i skulpturama. On je bog početka i
kraja, vidi prošlost i budućnost. Tu mu je moć dao Saturn, nekadašnji kralj svemira. Janusovi simboli
su vrata i ključ. Žena mu se zove Jana. Isprva je Janus bio bog Sunca, ali je to poslije postao Apolon.
Za razliku od mnogih drugih bogova, Janus nema grčkog pandana, ali ima etruščanskog – Ani. Po
njemu je nazvan januar, prvi mjesec u godini, te SaturnovsatelitJanus. Janus se zaljubio u nimfuKarnu
i dao joj vlast nad vratima.U Rimu je postojao Janusov hram čija su se vrata zatvarala samo u doba
mira. Janusu su posvećeni početak dana, prvi dan u mjesecu i prvi mjesec u godini (otuda naziv
januar). Glavni njegov blagdan je bio na prvi dan nove godine. U historiji Rima su vrata Janusovog
hrama bila zatvorena samo sedam puta.
O drzavnoj religiji starali su se svestenicki kolegiji, od kojih su, prekma tradiciji, oni najvazniji i
najstariji nastali jos u doba kraljeva. Najveci ugled uzivao je kolegij pontifika na cijem celu je stajao
veliki pontifik. On je smatran cuvarem drzavne religije i tumacem tradicije. Pored pontifika, istaknutu
ulogu u javnom zivotu imali su auguri, tumaci volje bogova na osnovu leta i ponasanja ptica, a kolegij
vestalki, jedini u koji su iskljucivo ulazile devojke, imao je zadatak uvanja i odrzavanja svete vatre u
hramu Veste, boginje ognjista.

2. Poreklo Sibilinskih knjiga koje su sadržavale proročanske stihove na grčkom jeziku nije
poznato. U Rim su stigle za vreme rimskog kralja Tarkvinija Oholog (VI vek p.n.e.). Priča
kaže da je neka starica ponudila Tarkviniju devet knjiga po izuzetno visokoj ceni. Kako je
kralj odbio da dâ toliki novac, ona je knjige bacala u vatru jednu po jednu, dok na kraju
nisu preostale samo tri koje Tarkvinije konačno ipak kupuje po prvobitnoj ceni za svih
devet.
Smatra se da je starica bila sama Sibila Kumska. Za čuvanje ovih knjiga bilo je određeno
dvočlano svešteničko telo duoviri; kasnije se o njima brinulo deset sveštenika decemviri,
a potom petnaestočlano svešteničko veće quidecemviri sacris faciundis. Ove knjige su se
konsultovale isključivo po odluci Senata, kad bi zemlju zadesila nevolja ili velika pogibelj.
Izgorele su u velikom požaru koji je zadesio Rim 83. godine p.n.e.
Jupiterov sveštenik je nosio naziv flamen dialis. Ova titula se u literaturi najčešće prevodi kao
„onaj koji Jupiteru pali vatru“. Reč flamma na latinskom ne označava bukvalno vatru, već se
odnosi na plamen ili, još preciznije, na žar.
Ugled flamena dialisa u antičkom Rimu je bio izuzetno veliki. On je bio otelotvorenje
vrhovnog boga, a jedina osoba iznad njega bio je pontifeks maksimus, vrhovni sveštenik.
Flamen dialis je imao spoljna obeležja: vunenu togu, sakralni nož i belu kapu sa maslinovom
grančicom i vunenim končićem. Pravila kojih je morao da se pridržava bila su brojna i
neobična. Nije smeo da nosi prsten, niti da ima ikakav čvor na odeći. Očigledno je da su Stari
Rimljani u svakom smislu želeli da naglase da Jupiterov sveštenik nije smeo na sebi da ima
ikakav simbol ropstva, odnosno simbol Saturna. Ukoliko bi se desilo da begunac u okovima
nekako uđe u kuću flamena, sveštenik je imao obavezu da ga odmah oslobodi.Flamen dialis je
takođe imao ograničenja koja su bila povezana sa hranom i ljudima. Nije smeo da dodirne
sirovo meso, mrtvog čoveka, niti bilo šta nečisto. Bilo mu je zabranjeno da gleda vojsku, da
dodiruje i jaše konja... Lista zabrana je bila prilično duga i ukoliko bi se desilo da nešto
prekrši, automatski je gubio svoju funkciju. Jupiterov sveštenik je imao mnogo ograničenja u
svakodnevnom životu, pa ga je samim tim pratila simbolika Saturna. Pretpostavlja se da je
prisustvo ovih tabuisanih predmeta i ljudi bilo odraz najstarije tradicije. Ipak, flamen dialis je
mogao da prisustvuje sednicama Senata, raspravlja o važnim pitanjima i da savetuje. Imao je
pravo da se ženi. Njegova žena bi dobijala titulu flaminike dialis i imala bi dužnost da mu
pomaže pri ceremonijama. Najvažniji zadatak flamena je bio svakodnevno prinošenje žrtava
bogu Jupiteru, a najznačajniju ulogu je imao na festivalu posvećenom rimskoj boginji Fides,
koja je bila simbol časti i vere. Povezanost astrološkog Jupitera sa pomenutim atributima
boginje Fides prisutna je i u horoskopu, jer Jupiter više od bilo koje druge planete ima uticaj
na naš osećaj vere i poštenja.
Stari Rim je bio poznat po velikom broju svetkovina u čast raznih božanstava. Skoro da je
nemoguće nabrojati sve festivale i obrede koji su se odnosili na boga Jupitera, najviše zbog
toga što su se Rimljani Jupiteru, kao svom vrhovnom bogu, uvek molili, čak, i kada se radilo
o svetkovinama koje mu nisu bile direktno posvećene. Iz tog razloga ovde će biti pomenuti
samo najznačajniji praznici u slavu Jupitera...

3. Vinalije su se praznovale u 23. aprila i 19. avgusta svake godine. Ova svečanost bila je
posvećena Veneri i Jupiteru, a proslavljali su je uzgajivači vinove loze. Prolećne Vinalije su
imale zadatak da kroz prinošenje žrtava pomenutim bogovima, sačuvaju lozu i obezbede rod
grožđa, a letnje da donesu dobru berbu i kvalitetno vino. Poznato je da astrološka kombinacija
Jupitera i Venere donosi plodnost u svakom smislu.
Meditrinalije su se održavale 11. oktobra. Predstavljale su nastavak Vinalija, jer se
proslavljao završetak berbe grožđa. U početku su bile posvećene samo Jupiteru, ali je kasnije
uvedena i boginja Meditrina. Iako je vino igralo važnu ulogu u ovoj svetkovini, Meditrinalije
su bile praznik koji se odnosio na zdravlje. Glagol „mederi“ znači lečiti, pa je ovo bio i
osnovni smisao ritualnih radnji koje su se tada obavljale. Toga dana Rimljani su u svome
domu obavljali ceremoniju koja se sastojala u mešanju starog i novog vina u jednoj posudi.
Ruke su se svečano prale vodom, a zatim se jedan deo pripremljenog vina, kao žrtva Jupiteru,
polivao po oltaru, a drugi ispijao sa rečima: „Novum vetus vinum bibo, novo veteri morbo
meteror“ (Ispijam staro i novo vino, isceljujem se od starih i novih bolesti). Rimljani su
duboko verovali u pročišćujuću funkciju vode. Jupitera su obožavali kao gromovnika i
donosioca kiša, verujući da kiše pročišćuju zemlju i vazduh.
Svakog trinaestog ili petnaestog dana u mesecu, Rimljani su proslavljali Ide. Premda su sve
Ide bile dani posvećeni Jupiteru, istorijski podaci govore da su se samo neke proslavljale
isključivo u čast vrhovnog boga. Tako su junske Ide počinjale u Jupiterovom hramu
okupljanjem svirača na flauti, a nastavljale se igrom i pesmom koz ceo grad. Vedrina i
bezbrižnost ovog praznika odgovaraju Jupiterovoj astrološkoj simbolici, a možda najbolje
ilustruju značenje reči „žovijalan“ (radostan, „sličan Jupiteru“) dobijene od korena reči
Jupiter, a prisutne u mnogim evropskim jezicima (fr. jovial, ital.gioviale).
Julske Ide su bile nešto svečanije. Tada se održavala parada konjanika (transvectio equitum).
Jahači na konjima su paradirali kroz Rimski forum sve do Jupiterovog hrama na
Kapitolu.Oktobarske Ide takodje privlače pažnju. Iako su zvanično bile posvećene Jupiteru,
ovde je bog Mars igrao značajnu ulogu, jer je žrtva bila posvećena njemu. Tog dana se
održavala trka dvoprega na Marsovom polju. Odmah nakon pobede, jedan od dva pobednička
konja ritualno je žrtvovan. Odsecan mu je rep, a krv je sakupljana da bi njome polivala zemlja
i stoka. Po svemu sudeći, ovaj obred ima korene u veoma staroj indo-evropskoj tradiciji
žrtvovanja konja kao simbola plodnosti. Kod starih naroda bilo je rasprostranjeno verovanje
da se u konjskom repu i krvi nalazi duh žita.Za Stare Rimljane novembar je bio najsrećniji
mesec u godini. Jedan od razloga je, svakako, bio taj što su u tom periodu bili oslobođeni
raznih religijskih odricanja i obaveza.Novembarske Ide su bile posvećene Jupiteru i Feroniji
(odnosno Fortuni). Feronija je bila boginja plodnosti, a Fortuna, boginja sreće i sudbine. Iako
su kod Rimljana obe pominjane kao samostalna božanstva, one su ustvari, bile manifestacije
boginje Junone, Jupiterove žene koja je sve njihove atribute objedinjavala u sebi. Neraskidiva
veza Feronije, Fortune i Junone se ogleda i u tome što dan novembarskih Ida bio istovremeno
i dan njihovih hramova.

4. Najveća svečanost u čast boga Jupitera su bile Rimske igre – Ludi Romani (Ludi Magni).
Zvanično su ustanovljene 366. p.n.e, a održavane su od 4. do 19. septembra. Popularnost i
posećenost ovih igara je bila ogromna. U prvo vreme su se odigravale na velikom hipodrumu
(Circus Maximus) koji je primao dvesta hiljada ljudi, da bi se posle 80.godine igre prebacile u
novoizgrađeni Koloseum. Danas često upotrebljavana latinska reč „arena“ označava pesak
koji se posipao po ovim borilištima. U početku, Rimske igre nisu podrazumevale borbe
gladijatora, niti ubijanje divljih životinja. Sastojale su se od nekoliko takmičarskih disciplina.
Omiljeni događaj je bila trka četvoroprega, dok je posebna atrakcija ovih trka bilo klađenje.
Takođe su se održavala pozorišna takmičenja, prvo u izvođenju drama, a posle u
pantomimi.Najvažniji dan rimskih igara bio je 13. septembar (septembarske Ide).Tada se
održavao epulum Iovis, gozba u čast Jupitera. Statue Jupitera, Junone i Minerve bi bile
scenski postavljene - Junona i Minerva bi sedele na stolici, a Jupiter je zauzimao uobičajeni
poluležeći položaj u kome su Rimljani obedovali. Ovom prilikom vršeno je i ritualno
žrtvovanje vola ili bika, a ispečeno meso je deljeno među prisutnima. Učešće u zajedničkoj
gozbi sa bogovima za Rimljane je bilo od takvog značaja da se do kraja republike stalno
povećavao broj specijalnih magistrata koji su bili zaduženi za organizaciju ovog događaja.
Баханалије - у грчко-римској религији, сви фестивали вина посвећени богу Бахусу (Дионису).
Вероватно воде порекло од обреда плодности. Баханалије су одржаване и на југу Италије и у
Риму. Познате су и као дионизије.Данас се често користе као метафора за раскалашене забаве
или оргије на којима саучесници конзумирају велике количине алкохолних пића.
Paganski Rimljani su vekovima pre Hrista slavili 15. februar, razbludni idolopoklonicki
festival u cast Luperkusa, lovca na vukove. Taj razbludni praznik su zvali “Luperkalija”. Isto
tako, obicaj razmenjivanja ljubavnih pisama i ostala tradicija u cast oboženog herojskog lovca
iz Rima, Luperkusa, bili su u staro vreme povezani sa paganskom praksom medu mladima da
nasumice sklapaju “ozbiljne” veze, u kojima je dolazilo do prostitucije. I danas srpsku
omladinu “savetuju” da na taj dan sklapaju ozbiljne veze, jer je to moderna stvar, treba biti u
TRENDU! A to je samo obnova jednog starog obicaja koji je prenet iz rimskog festivala
Luperkalije u mesecu februaru, u kome su se imena mladih žena stavljala u kutiju,a potom bi
bilo izvuceno ime one “koju je htela sreca” Luperkalije (latinski: Lupercalia) je naziv za
drevni rimski vjerski praznik, odnosno svetkovine koje su se po tradiciji održavale od 13. do
15. februara godine, i čija je svrha bila duhovno "očistiti" grad, zaštititi ga od zlih duhova i
donijeti plodnost i zdravlje. Vjeruje se kako je svetkovina nastala od još ranije slične
svetkovine poznate pod imenom Februa a od koje dolazi naziv mjeseca februar. Luperkalije
su, u svakom slučaju, bile slične nekim drugim pastoralnim svetkovinama klasičnog svijeta,
uključujući starogrčke gdje se slavio bog Pan. Bog koji se slavio na Luperkalijama bio je
Luperk (Lupercus), za koga neki tvrde da je bio istovjetan Faunu, odnosno Panovom rimskom
ekvivalentu, ali se počast također i odavala znamenitoj Kapitolskoj vučici, a rituali održavali
ispred pećine Luperkala gdje je, po predaji, podojila Romula i Rema.
Svetkovinu su vodili svećenici zvani Luperci ("vučja braća"). Nakon žrtvovanja dva jarića i
psića, po dva mlada svećenika - obično iz aristokratskih porodica - bi se presvukli u odranu
kožu žrtava i počeli trčati po gradu udarajući građane Rima štapom. Prema svjedočanstvima
antičkih pisaca žene i djevojke bi im se pri tome namjerno stavljale na put, vjerujući kako
dodir od svećenika za vrijeme luperkalija garantira plodnost i/li siguran porod.

5. Римљани су ране хришћане називали атеистима, безбожницима, због њиховог одбијања да
поштују римске богове и да се клањају идолима.[1] Приведеним хришћанима који би одбили да
се поклоне римским боговима било је прећено смрћу, на шта су они често би одговарали: „Ви
нас можете убити, али нам не можете нанијети зла“.[8] Коментаришући хришћанска одбијања да
по судском наређењу принесу жртву боговима, грчки филозоф Келс пише: „Ако свако прихвати
хришћанско становиште, нестаће владавине закона.“
Први велики прогон хришћана је започео под царем Нероном (54-68). Године 64. је избио
велики пожар у Риму. Нерон је за подметање пожара који је уништио велики део града оптужио
хришћане и започео прогоне против њих. За време овог гоњења, Христови следбеници су
разапињани на крст, бацани у Тибар и предавани дивљим зверима у амфитеатру, ради
увесељавања римских грађана.
Убедљиво најгора одлика Диоклетијанове владавине била је персекуција хришћана.
Његово држање у овој прилици је више него необично; будући да на први поглед није
могуће открити повод који га је навео да одобри такву грозоту, и да се зна да му је
најупечатљивија карактерна црта да свесрдно избегава окрутне мере.Како Нибур
истиче овде, у намери да сузбију растућу религију, Диоклецијан и његови саветодавци
су употребили насиље против ње и то сасвим супротно потреби (барем како се то чини
из данашње перспективе). Хришћани су били подвргнути прогону који, међутим, и није
био тако страховит како се обично мисли. Нибур се слаже са Х. Додвелом (енгл.H.
Dodwell) који је мишљења да овај погром није био ни сенка онога што је починио
војвода од Албе у Низоземској. Но, како признаје исти, ипак остаје да је то покушај
сузбијања ширења ове религије, будући да људе кад су склони нечему не може ништа
зауставити сем истребљења или ропства.
Милански едикт је законски акт који су донели цареви Константин Велики и
Лициније, а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана
које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано) 313.
године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било
привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не
сносе никакве последице. Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да
се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и
имовину која је припадала Цркви.