3. Šta je vaspitanje?
Pod vaspitanjem se podrazumeva
sve što ljudi preduzimaju sa ciljem
formiranja ličnosti individue (razvoj
svih potencijala, estetskih i moralnih
vrednosti, usvajanje znanja, veština i
navika…)
4. Šta je porodica?
Porodica je:
zajednica pojedinaca
osnovno socijalno okruženje
bitan činilac u razvoju svakog
pojedinca
Porodica iz aspekta
društva
5. RODITELJSKO PONAŠANJE
Samo roditeljsko ponašanje je kompleksno i nema
jednostavnih odgovora na pitanja kako se pravilno ponašati
prema deci različite dobi i u različitim situacijama.
Odnos deteta i roditelja dinamičan je i u interakciji je s
različitim faktorima (genetskim faktorima, dečjim i
roditeljskim karakteristikama, bračnim odnosom roditelja,
brojem članova porodice, brojem dece, socioekonomskim
statusom porodice itd.).
Međutim, ono što je vredno naglasiti jeste da se u velikom
broju istraživanja stalno ističe važnost roditeljskog pozitivnog
odnosa prema deci, koji uključuje brigu, toplinu, podršku i
umereni nadzor u prevenciji dečjih problema (Macuka, 2007).
6. Vaspitni stil predstavlja način (postupke)
na koji roditelji vaspitavaju svoju decu.
Vaspitni stilovi se razlikuju prema stepenu prisutnosti
elemenata roditeljstva.
Elementi roditeljstva su prihvatanje i kontrola.
Pod prihvatanjem se podrazumeva toplina i bliskost
roditelja prema detetu, trud roditelja da se dete
razvija u zrelu i zdravu ličnost,
dok se pod kontrolom podrazumeva „postavljanja
granica detetu“ i karakteristike tih granica (slabe ili
rigidne).
U zavisnosti koliko su kod roditelja izraženi ovi elementi
rodit.,razlikujemo 4 vaspitna stila roditelja
8. Autoritarni (visoka kontrola,
nisko prihvatanje)
Autoritarni roditelji su emocionalno distancirani i
postavljaju jasne i dosledne granice.
Oni očekuju da deca bez pogovora poštuju njihova
čvrsta pravila, jer ako ih ne poštuju tada sledi kazna.
Imaju velike zahteve i očekuju da ih dete ispuni.
Emocionalno su udaljeni od deteta, retko ga hvale i
iskazuju ljubav i toplinu. Čak i oni koji veoma vole
svoje dete, retko ga grle i ljube jer smatraju da ga
tako mogu razmaziti.
Dete je poslušno i efikasno, ali ima manjak
samopouzdanja i nije srećno.
9. Autoritativni (visoka kontrola,
visoko prihvatanje)
Autoritativni roditelj postavlja jasne granice,
dosledan je u njihovom sprovođenju, očekuje da ih
dete poštuje ali ujedno ima puno razumevanja za
svoje dete i uvek je spreman da ga sasluša i da se
dogovore.
On mnogo objašnjava detetu zašto nešto čini i zašto
nešto ne može/može, jer želi da dete usvoji socijalna
pravila i osamostali se.
Odnos roditelj-dete je topao i pun ljubavi,
podrške i uvažavanja.
Ovaj vaspitni stil karakteriše podsticanje dobrih oblika
ponašanja kod deteta. Dete je srećno, uspešno i
samopouzdano.
10. Popustljiv (niska kontrola,
visoko prihvatanje)
Popustljiv roditelj ne postavlja granice detetu.
Ima jako male zahteve i svoje neslaganje sa
nečim ne pokazuje. Dozvoljava detetu da krši
pravila.
S druge strane, popustljiv roditelj je veoma topao
i pokazuje mnogo ljubavi. Izuzetno je brižan i
podržavajući. Neguje sa detetom prijateljski
odnos.
Dete je nesigurno, ima nisko
samopouzdanje, a može imati teškoće u
školi i sa prihvatanjem autoriteta.
11. Izbegavajući (niska kontrola,
niska toplina)
Izbegavajući (indiferentan) stil vaspitanja karakteriše
nepostavljanje jasnih granica i emocionalnu
distancu.
Ovaj roditelj brine o osnovim detetovim potrebama
(da je sito, obučeno…) ali ga ništa više od toga ne
zanima, ne postavlja nikakve zahteve pred dete i
retko razgovara sa detetom.
Nema potrebu za bliskošću sa detetom.
Dete ima veoma nisko samopouzdanje, ali i
nisku samokontrolu što će za posledicu imati
loše uklapanje u vršnjačku grupu i slabije
rezultate u školi.
13. Jasno je da se kod svakog roditelja prepliću ovi
vaspitni stilovi i da priroda situacije često određuje
kako će neko odreagovati.
Ipak, praksa pokazuje da jedan stil preovlađuje i
određuje odnos i ponašanje prema detetu.
Prepoznavanjem i poznavanjem dominantnog
stila, roditelj stiče polazište da sa određenim
veštinama nastavi, određene u izvesnoj meri
prilagodi, ili čak usvoji neke nove kojima će svoje
roditeljstvo učiniti kvalitetnijim.
14. Veoma važnim se pokazuje pitanje
usklađenosti vaspitnih stilova partnera
koji se brinu o detetu.
Postojanje razlike je prirodno i očekivano,
često uslovljeno onim što pojedinac “donosi” iz
porodice porekla.
Kada su partneri svesni razlika, lakše će njima
upravljati i neće kod dece izazvati konfuziju.
15. Osim toga, neće im nuditi prostor da “isteraju
svoje po svaku cenu” obraćajući se roditelju za
kog znaju da će popustiti, uprkos zabranama koje
dobijaju od strane drugog roditelja.
Neusklađenošću u vaspitnim postupcima, roditelji
mogu jedan drugom, čak i nesvesno, podrivati
autoritet.
Zato su otvorena komunikacija, razmena i dogovor
među roditeljima, bitne odrednice roditeljskog
saveza koji će, kao takav, brže i lakše donositi
pozitivne rezultate u zadacima roditeljstva.
17. Detetu je potrebno mnogo ljubavi i pažnje, ali mu
u isto vreme treba postaviti i jasne granice.
Jasne granice kod deteta stvaraju osećaj
sigurnosti, a samo u sigurnoj sredini dete će se
osećati slobodno sa istražuje i uči.
Svako dete mora i prekršiti pravilo, jer se tako
razvija i uči o društvenim pravilima i odnosima.
Roditelj je tu da postavi jasna pravila i da
sankcioniše neprihvatljivo, a nagradi
(pohvala, zagrljaj, poljubac…) pozitivno
ponašanje.
18. Dakle, loše je ako ste previše strogi, isto
onoliko ako ste i previše popustljivi i „drugar“
sa detetom.
Dete nije vaš drug, dete je vaše dete. Ima
svoju poziciju u porodici i to mora da zna.
Dete će se razviti u zrelu i zdravu ličnost ako
bude odrastalo u sredini u kojoj je voljeno,
podržano, gde su zadovoljene njegove potrebe
ali i u sredini u kojoj se oseća sigurno – gde su
jasne granice.
19. Zahvaljujući tome što mu roditelj
pokazuje da ga voli, dete izgrađuje
osećanje lične vrednosti i pozitivnu sliku
o sebi.
Insistirajući i na disciplini, što znači da roditelj
od deteta zahteva da nauči šta ne sme da
radi i šta mora da radi, roditelj pomaže
detetu da razvije samodisciplinu.
Sve to pomaže detetu da izgradi skladnu
ličnost.
20. Autoritativni naspram drugih vaspitnih
stilova
Za razliku od autoritarnog u kojem se roditelj
preterano postavlja kao autoritet, uslovljavajući
prihvatanje deteta slepom poslušnošću i ispunjenjem
roditeljske volje, u autoritativnom načinu vaspitanja
roditelj se postavlja kao autoritet, ali u tome
ima meru.
Zato autoritarnost označava zloupotrebu autoriteta, a
autoritativnost njegovu upotrebu. Izraz „autoritarno”
nema isto značenje kao „autoritativno”, jer se ne
odnosi na zdrav odnos podređivanja stvarnom
autoritetu, već na jednu vrstu poniznosti.
21. To je razlog zašto autoritativni stil možemo da
nazovemo „vaspitanje sa autoritetom”.
Dok roditelj koji autoritarno vaspitava stalno
zahteva disciplinu i poslušnost, ne pokazujući
ljubav, roditelj koji dete vaspitava sa autoritetom
pruža detetu ljubav i zahteva disciplinu.
Autoritativni stil je često označen kao
„demokratski stil vaspitanja”. Međutim, i sa tim
imenom postoji problem, jer su mnogi to shvatili
kao da roditelji i dete treba da glasaju oko nekog
porodičnog pitanja i da većina odluči kako treba.
22. Takvo pogrešno tumačenje je doprinelo da se izgubi
suština i da granica između autoritativnog i
permisivnog vaspitanja postane nejasna.
Dok kod permisivnog vaspitanja roditelj abdicira iz
pozicije autoriteta i zauzima u odnosu na dete
jednakovredan, horizontalan odnos,
kod autoritativnog vaspitanja roditelj
zauzima jasan hijerarhijski odnos u kojem je
on „gore”, a dete je „dole”,
a zatim iz te pozicije podržava, vodi i odgaja
dete.
25. Uloga roditelja u vaspitavanju deteta i kreiranju njegove
ličnosti je velika i njihov vaspitni stil je od ključne uloge
u tom procesu.
26.
27. U današnje vreme, imperativ roditeljstva je
srećno dete, da detetu ništa ne fali i da ima sve,
još pre nego što pomisli da mu treba bilo šta.
Roditelji koji se trude svim silama da omoguće
detetu sve što mu je potrebno, da mu pruže što
više ljubavi, da mu pokažu da im je ono važno i
ne sankcionišu loše ponašanje već pokušavaju da
vaspitaju svoje dete beskrajnim objašnjavanjima,
njihov vaspitni stil se zove PERMISIVNI,
popustljivi.
28. Ime ovog stila dolazi od engleske reči permission,
što znači dozvola. Reč je o roditelju koji
uspostavlja sa detetom “drugarski”, jednako
vredan odnos koji detetu sve dozvoljava.
On nije u stanju da detetu nešto zabrani ili da
dete natera da učini nešto što dete ne želi i teško
podnosi suze svog deteta. Veruje da će dete
zdravorazumski razumeti i tada promeniti
ponašanje, što se retko dešava.
29. To su roditelji koji nude ljubav, ali kada je u
pitanju disciplinovanje oni postaju „nemoćni
roditelji”.
Imaju snažno osećanje krivice kada pokušaju da
odbiju neku detetovu želju ili da ga nateraju da čini
nešto korisno, što dete odbija.
Verujući da bi insistiranjem na disciplini
„traumatizovali” dete i oštetili njegovu buduću ličnost,
oni najčešće popuštaju.
To su roditelji koji se plaše da bi dete moglo da
prestane da ih voli ukoliko ne budu dobri. U strahu od
„traume”, ovi roditelji izbegavaju da primenjuju kazne
(oduzimanje prijatnosti, slatkiša, televizija, igrica,
zabrane izlaska napolje…)
30. Njihova deca postaju NESOCIJALIZOVANA,
odnosno, ona ne razviju sposobnost upravljanja
sobom;
nemaju sposobnost regulacije emocija, tako da su
impulsivna i nasilna;
nemaju radne navike tako da ne istrajavaju u
dugoročnim zadacima;
na osujećenje želja reaguju veoma buntovno,
prkosno, nekada sa mržnjom; nemaju razvijenu
empatiju, tako da su sklona antisocijalnim
ponašanjima…
31. Kako roditelji nisu uspeli da kontrolišu razmaženo
dete (već je ono kontrolisalo njih), ono ni kada
odraste neće imati sposobnost
samokontrole.
To znači da će mu biti teško da natera sebe da
radi bilo šta što je neprijatno, naročito u periodu
dužem od nekoliko nedelja.
Zbog toga će ono odustajati od svih aktivnosti
koje zahtevaju dugoročno bavljenje, čim one
prestanu da budu interesantne. Kako nema
razvijene radne navike, rad će za razmažene biti
veoma neprijatan i stalno će ga izbegavati.
32. Ukoliko pođemo od toga da je deci za pravilan razvoj
potrebno da im roditelji pružaju i ljubav i disciplinu,
autoritarno vaspitanje se svodi na
disciplinovanje bez pokazivanja ljubavi.
To ne znači da ovi roditelji ne vole svoju decu, već da
koriste jedan vaspitni psihološki trik kojim postižu
dečju poslušnost. Oni ne pokazuju ljubav deci kako bi
ona zbog straha od gubitka roditeljske ljubavi bila
dodatno motivisana da ugađaju roditeljima.
Odatle izreke: Koga se hvali – toga se kvari; Decu
treba ljubiti samo kada spavaju; i slične.
33. Malom detetu je najvažnije da li ga roditelji vole i
prihvataju. Ako ne dobija potvrde da jeste voljeno i
prihvaćeno, ono se nalazi u stalnom stanju straha od
odbacivanja.
Posledica ovog straha je da je dete veoma
poslušno kako bi pokazalo roditeljima da
zaslužuje njihovu ljubav.
Iako se trudi, ono ne dobija znakove roditeljske ljubavi
ni kada ostvari neki uspeh. Umesto da ga tada pohvale,
roditelji mu govore da je dati uspeh nešto normalno, ili
ga, čak, kritikuju što nije ostvarilo još veći uspeh.
34. Posledica autoritarnog vaspitanja je „sindrom
preterano socijalizovanog deteta”: skromno
dete, sa veoma razvijenim radnim navikama,
usmereno na rad i postignuće.
Kada roditelji detetu izražavaju ljubav, poručuju
mu da je vredno ljudsko biće na osnovu čega ono
formira pozitivnu sliku o sebi i svojoj vrednosti.
A kada roditelji stalno izbegavaju da izraze ljubav,
dete nije sigurno da li ono zaista vredi. Da bi
dokazalo da vredi, ono se stalno veoma trudi da
ispuni roditeljska očekivanja i „zasluži” ljubav.
35. Ovako vaspitana deca izrastaju u ličnosti koje su
veoma uređene i dobro organizovane, usmerene
ka postignućima, veoma radne, sklone
perfekcionizmu, često u funkciji ugađanja drugim
ljudima.
Iako su ovi ljudi veoma produktivni tokom
odraslog života, njihov skriveni problem je
loša slika o sebi i nedostatak
samopoštovanja.
U slučaju neuspeha, počinju sebe da preziru, tako
da se pojavljuje sklonost ka raznim neurozama,
depresiji i samodestrukcijama.
36. Upravo je psihoterapija autoritarno vaspitanih
osoba pokazala koliku štetu za osećanje lične
vrednosti može da napravi neizražavanje ljubavi
detetu.
To je dovelo do toga da mnogi zapadnu u
suprotnu grešku i da permisivno, popustljivo
vaspitavaju, svodeći vaspitanje na izražavanje
ljubavi.
Često su upravo autoritarno vaspitani
roditelji ti koji permisivno vaspitavaju
sledeću generaciju.
37. Dok roditelj koji autoritarno vaspitava stalno zahteva
disciplinu i poslušnost, ne pokazujući ljubav, roditelj
koji dete vaspitava sa autoritetom (autoritativno)
pruža detetu ljubav i zahteva disciplinu.
Zahvaljujući tome što mu roditelj pokazuje da ga voli,
dete izgrađuje osećanje lične vrednosti i pozitivnu
sliku o sebi.
Insistirajući i na disciplini, što znači da roditelj od
deteta zahteva da nauči šta ne sme da radi i šta mora
da radi, roditelj pomaže detetu da razvije
samodisciplinu. Sve to pomaže detetu da izgradi
skladnu ličnost.
38. Jedan od problema je u tome što ljudi ne razlikuju
dovoljno pozitivnu autoritativnost i negativnu
autoritarnost,tako da je autoritet postao nešto
negativno što treba izbegavati.
To se odrazilo i na vaspitne stilove, tako da je
autoritativni stil često označen kao „demokratski stil
vaspitanja”.
Međutim i sa tim imenom postoji problem, jer su
mnogi to shvatili da roditelji i dete treba da glasaju
oko nekog porodičnog pitanja i da većina odluči kako
treba. Takvo pogrešno tumačenje je doprinelo da se
izgubi suština i da granica između autoritativnog i
permisivnog vaspitanja postane nejasna.
39. Odbijajuće-ravnodušni, ili izbegavajući stil se
javlja, po pravilu, u porodicama u kojima roditelji,
češće majka žive ”svojim ličnim stilom”.
Oni ne nalaze vremena, ni energije za decu i
ravnodušni su prema deci i njihovim postupcima.
Emotivna veza sa detetom je siromašna i
nestabilna.Ne ponašaju se dosledno.
Prevelika je sloboda deteta, što ide do
zanemarivanja.
Deca su ostavljena sama sebi, osećaju se
suvišnom, manje bivaju kod kuće i bolno
doživljavaju majčin ravnodušan odnos.
40. Oprez,roditelji!
Dete čije emotivne potrebe nisu zadovoljene, kome
nije pružena ljubav u dovoljnoj meri, koje se ne oseti
prihvaćenim može imati emocionalnih problema koji,
opet, mogu dovesti do psihičkih teškoća i problema u
ponašanju i socijalizaciji.
Zato što se oseća nevoljenim, odbačenim, neželjenim
njegovi odgovori na društvene zadatke su baš zbog
toga puni gneva, mržnje i nekontrolisani.
Ličnost maloletnog prestupnika se najčešće formira u
porodici gde je veoma slaba kontrola i gde postoji
slaba bliskost i naklonost među nekim članovima
porodice.
42. Kada razmišljamo o vršnjačkom nasilju, često se fokusiramo samo na
posledice, pre svega na žrtvu, pri čemu se izostavljaju pitanja koja se tiču
deteta koje vrši nasilje. Šta ono oseća kada se tako agresivno ponaša?
Dete koje vrši nasilje ne plaši samo vršnjake i roditelje,
već i samo sebe.
Veoma je zastrašujuće imati tako intenzivna osećanja sa
kojima dete ne zna šta da uradi, kako da ih se reši.
Roditelji se u ovakvim situacijama mogu osetiti ranjivo i
osramoćeno zbog ponašanja deteta, zbog čega ih često
drugi roditelji doživljavaju kao nezainteresovane i
nesaradljive.
Međutim, trebalo bi da zamisle kako se tek dete oseća.
Iako je odgovornost deteta da se ponaša prikladno,
postoje načini na koje roditelj može podržati dete u
tome.
43. Brojna istraživanja su pokušala da daju odgovor na pitanje
zbog čegase dete nasilno ponaša. Glavni zaključak je da
postoje više faktora koji mogu uticati na neželjeno
ponašanje deteta:
1) Ranije agresivno ili nasilničko ponašanje
deteta;
2) Izloženost nasilju u kući, kao i u medijima;
3) Genetski faktori, kao i oštećenje mozga ili
povreda glave;
4) Kao posledica fizičkog ili seksualnog nasilja
nad detetom;
5) Kombinacija različitih stresnih socio-
ekonomskih faktora u porodici (razvod,
nezaposlenost, samohrani roditelji...);
6) Korišćenje droge i/ ili alkohola.
44. Kako roditelji mogu prepoznati
elemente nasilja kod svog deteta?
Znakovi koji mogu ukazivati na to da je dete
agresivno i da se ne ponaša primereno su:
1) Ekstremna iritabilnost;
2) Intenzivan bes;
3) Ekstremna impulsivnost;
4) Niska tolerancija na frustraciju.
Čini se da je najveći problem u primećivanju
ovih znakova upravo otpisivanje.
Najčešće se ponašanje deteta opravdava time da
je to faza i da će proći. Na taj način dete ne
dobija adekvatnu i pravovremenu pomoć, što
može kasnije dovesti do brojnih posledica.
45. Kako pomoći detetu i sprečiti dalje nasilje?
Otpisivanje ozbiljnosti situacije ili njeno
minimiziranje nije nikako preporučljivo.
Problem postoji, pitanje je samo kako sada
postupati.
Stručna pomoć
Ukoliko roditelj uviđa da njegovo dete vrši nasilje,
trebalo bi da se konsultuje sa psihologom. Rani
tretman od strane obučenog profesionalca može biti
od velike pomoći. Uglavnom su ciljevi terapije
kontrola besa, izražavanje besa na adekvatan način,
učenje odgovornosti za vlastite postupke i
prihvatanje posledica (uzročno posledične veze).
46. I sami roditelji se mogu uključiti u rešavanje.
Bitno je da se dete ne osuđuje zbog svog postupka,
sa izjavama poput „Za to nema izgovora! Ti si loše
dete!“, pri čemu se situacija samo potvrđuje, bez
mogućnosti da se dalje nešto uradi povodom toga ili
sa tim.
Činjenica je da je uradilo nešto loše, ali bitno je da
dete ima dovoljno poverenja da može da sa
roditeljima popriča. Pritom, uključenost i doslednost
roditelja je neophodna.
Ukoliko roditelj nedosledno, bez kontinuiteta,
pokušava da „nauči dete pameti“, velika je
verovatnoća da će biti zbunjeno.
47. Bitno je da roditelji razumeju da i samo dete
ima probleme čim pribegava nasilju, bilo da je
reč o problemima u ponašanju ili načinu
nošenja sa stresom.
Neophodno je uviđanje problema i njegovo
rešavanje na više načina.
Samo rad sa psihologom nije dovoljan,
neophodna je uključenost i pomoć roditelja.
48. Diskusija o načinima vaspitavanja
(o uticajima mas.medija i okruženja kao rizičnih faktora u
poremećajima ponašanja)
Pre Sada
